среда, 27. новембар 2013.

О РЕИНКАРНАЦИЈИ



За хришћанина овај живот не представља крајњи исход, па према томе, неправде, неравноправности и тегобне околности живљења нису вредноване на основу нашег биолошког постојања у овом животу, него на основу КОНАЧНОГ ИСХОДА, који је за нас приготовила Љубав Божија - једном речју, посматрају све под видом вечности, а то представља човекову наду.
За човека који верује у реинкарнацију не постоји нада изван њега самог. Све благослове он приписује себи и не трага ни за једним богом изван себе самог. Погружен је у стравичну усамљеност, јер верује да никоме ништа не дугује. Зато су осећање захвалности и благодарности њему потпуно страни.
Проблем је у томе што човек који верује у карму и у реинкаранцију не схвата озбиљно ни себе самог ни друге људе, јер ради се само о једној од хиљада оваплоћења сваког човека.

Ако лекар погрешном терапијом усмрти болесника, није крив лекар јер је болесникова карма изазвала смрт. Индијцу који, склупчан лежи на неком напуштеном месту у Индији и преживљава своје последње тренутке, не треба помоћи неговањем његових рана, јер он само испуњава своју карму - помоћ би могла спречити коначно испуњење карме!

На тај начин, човек као личност не вреди ништа. Онтолошко и духовно нестајање човека-личности, суштинска смрт већ је наступила тиме што је човек прихватио учење о реинкарнацији.
из књиге: Реинкарнација или васкрсење; Антоније Алевизопулос

четвртак, 14. новембар 2013.

КОД ДАРЕ БОКСЕРКЕ

 
У Париз су тих послератних дана почеле да пристижу све бројније и бројније групе српских емиграната. Прво упориште и свој други дом у новој земљи налазили су у малом и сада једином српском ресторану у Паризу. Он се налазио у Латинском кварту, на левој обали Сене, одмах поред раскрснице главних булевара Ст. Мишел и Ст. Жермен. По имену и надимку своје власнице звао се Код Даре боксерке.
Овај ресторан, који је више личио на неку сиротињску мензу, остао је у сећању многих српских емиграната који су се после рата бар на кратко задржали у главном граду Француске и зато заслужује да се о њему проговори која реч.
Власница овог ресторана радила је у Југославији још пре рата као праља у „Грчкој краљици", у Кнез Михаиловој улици. Звала се Дара Варајић и била је пореклом из Црне Горе. Негде пред рат у „Грчкој краљици" одсели су неки француски џокеји, који су у Београд дошли на трке коња. Један од тих џокеја упозна се са Даром и поведе је у Париз уз обећање да ће се венчати када стигну у град светлости и уметности.
Већ после месец дана лаковерна Дара открива да је остала сама у великом и за њу туђем и непријатељском граду. Немајући никаквих средстава за живот, разочарана и емотивно преварена, Дара одлучи да се опроба у женском боксу и да тако заради бар за преживљавање.
У својој краткој боксерској каријери боксовала је само једну рунду. Онако кршна и снажна, већ након десетак секунди тешким нокаутом послала је своју противницу на под и у кому из које се ова француска несрећница једва повратила у живот, Тако је Дара зарадила свој први новац у новој домовини, али и доживотну дисквалификацију у свим борилачким вештинама
Неки наши људи, обућари и папуџије, помогну Дари Варајић да отвори ресторан за студенте. У том ресторану није било ни јеловника ни ценовника. Свак је плаћао колико је хтео и могао. Тако је Дара радила до пред крај 1944. године. А онда у таласима долазе наши емигранти из Југославије, Немачке и Италије и Дара постаје неком врстом њиховог заштитника и мецене. Њен ресторан постао је права емигрантска амбасада у Паризу.
Многи српски емигранти сећају се чувеног Дариног кувара Жарка, једног крезавог Квазимода, који је пословао у подруму ресторана. За ту прилику ова мрачна просторија преуређена је у кухињу. Жарко је ту и кувао и становао. Кад би у ресторану било мало гостију, из подрума се могло чути Жарково језиво хркање. Своје „радне и стамбене просторије" није напуштао 24 часа јер их је био претворио у свој једини стан.
Осим Жарковог хркања, многим посетиоцима овог ресторана у ушима су одзвањале Дарине громке наруџбине типа: „Жарко, три кафе, али да не срчеш уз пут...!"
Код Даре боксерке обнављана су многа ратом прекинута пријатељства, склапана нова познанства и овераване многе „визе" за улазак у нови живот. У тешки и мучни емигрантски живот.

из књиге Српска емиграција,
мр Радован Калабић

уторак, 12. новембар 2013.

Православна жена у савременом свету



УВОД
Место жене у свету за последњих две хиљаде година није се нимало изменило. Све оно, чему учи Свето Писмо, чему учи Црква и даље је животно и актуелно, и место жене у свету остаје неизмењено, онакво какво је одредио Бог речима: «Да му начиним (мушкарцу) друга према њему» (Постање 2, 18). Друга ствар је што данас у савременом цивилизованом свету, испуњеном гордошћу због својих умишљених вредности и одвојеном од духовних корена, жена све више и више заборавља своју истинску улогу и своје исконско место у животу... и све више и више се осећа несрећном. Јер ни заузимање високих положаја, ни успешна каријера - ништа не може да јој замени тиху породичну срећу, срећу да воли и има ослонац у лицу мужа, срећу да рађа и одгаја децу.
А шта се дешава у савременом свету? Шта се дешава у породици?
«Мушкарац престаје у савременим условима да буде глава породице», - примећују психолози (то је уосталом видљиво и нестручном оку). «Ова улога прелази на жену, што неизбежно повлачи за собом мењање психолошких својстава савремене жене: нежност, осећајност, послушност, трпељивост и многи други високи квалитети «вечне женствености» по мишљењу многих одлазе у прошлост. О овоме говоре и фризура савремене жене и одећа, које се понекад скоро и не разликују од мушких, и обављање тешких послова својствених мушкарцу, и руководеће улоге које жене заузимају у друштвеном животу.»
На принципу једнакости мушкарца и жене засновано је данас чак и васпитавање деце.
Јапан је савремена земља за коју се не може рећи да је заостала. Али у њему до данашњег дана постоје «празник дечака» и «празник девојчица», који се сваке године обележавају у целој земљи. Тамо се од детињства одгаја култура мужевности и женствености. Ово је право «полно васпитање» (за разлику од бесполног) - то значи подизати правог мушкарца и истинску жену.
«Обртања» полног васпитања, како признају психолози, уопште нису безопасне појаве: као резултат занемаривања особености мушке и женске психологије јављају се дубоке трауме личности и тешки породични конфликти.
Грех нарушава хармонију човекове природе. Како нас учи Свето Писмо, грехови родитеља (и прародитеља) могу да утичу на њихову децу (Изл. 20,5; 4 Цар. 23,32; Плач. 5,7; 1. Пет 1,18) и у многоме одређују њихов карактер.
Ако се девојчица васпитава у породици, где жена влада над мужем, овај стереотип понашања она понавља и у својој породици. Тенденција да се доминира над мужевима протеже се често кроз многа поколења. Ако жена, можда свесно, одбија и осуђује такав вид понашања у породици, који је усвојила од детињства - заповедништво, суровост, отуђење, она га у стварном животу испољава у опхођењу с дететом и с мужем са поражавајућом тачношћу - и не може да промени себе никаквим напрезањем свести и воље.
Поред тога, унутрашња осећања овакве жене су далеко од мира и спокоја. Она осећа да није пронашла себе у животу, осећа се као «мала девојчица», при потпуном спољашњем благостању прати је осећај сопственог сиромаштва, незадовољства при општењу. Нису спољашње околности разлог њене несреће, већ је душевни склоп чини несрећном и такав душевни склоп предаје се њеној кћери.
Да, тешко је бити женствена! Треба мењати тон, треба се одрећи наредбодавности, преобратити раздражљивост у нежну молбу. Власт над мушкарцем убија љубав, изопачује супружничке односе и с «тежњом за владањем» треба се борити да би се сачувала хармонија супружничких односа: саветовање и љубав. Уместо наредбодавног тона потрбно је саветовати се, наћи заједничко решење - у име љубави. Овде треба бити нарочито пажљив према себи. Иначе се врло лако може преобратити у «свадљиву женетину».
Па, да ли жена која живи у свету и ван Цркве, има могућност да промени себе? Нема спасења ван Цркве, говоре свети Оци. Само у Цркви, и у њеним Тајнама и обредима, ми добијамо благодат Божију, која нас учвршћује на путу повратка врлини, даје нам снагу да се очистимо од греха. Уопште, врлина је благодатни дар. А где још, ако не у Цркви, савремена жена може да црпе снагу за сопствено мењање? На шта она може да полаже своје наде, у борби са својим страстима ако не на помоћ Божију? «Само у хришћанству, - пише отац Александар Јелчанинов, - жена постаје једнака мушкарцу, потчињава вишим начелима свој темперамент, добија уразумљење, трпљење, способност да расуђује, мудрост. Само тада је могућа њена заједница с мужем.»
Није лако бити женствена, али није лакше ни бити мужеван.
Савремени мушкарац почиње да се боји жене, као дете мајке, која може да га пошаље у ћошак, стално осећа узнемиреност, као даје нешто урадио или није урадио исправно и како треба. Али осећај детета које је згрешило - није сигурно осећај према вољеној жени.
Мушкарац мора себи да врати «право мушкости», да открије жени пут женствености, пробуди у њој љубав, без које жена не зна за радост и спокој. Љубав нису само емоције, већ и разумна воља. Мушкарац мора да успе да нађе достојно место за «слабији сасуд» и у свом личном животу и у породици. Он мора да постане глава породице и жена ће на крају добити оно, што је увек подсвесно желела: снажног, вољног и тврдог мушкарца.
УЛОГА ЖЕНЕ1
Није добро човеку да буде сам:
Створићу му помоћника сличном њему.
Пост. 2, 18
Бог је несебично обдарио првог човека даровима Своје благодати. Али Адаму је ипак нешто недостајало. Шта? Он ни сам није знао, већ је само претпостављао, да му управо недостаје помоћник сличан њему. Без овога помоћника није било потпуно блаженство раја. Обдарен способношћу да мисли, говори и воли, он својом мишљу тражи друго мислеће биће, реч његова тужно звучи у ваздуху и само мртви ехо служи му као одговор. Цело његово биће жуди за другим, сличним њему, али таквог бића нема, не налази се за Адама помоћник сличан њему. Створења видљивог света, који га окружује, много су ниже од њега, она не могу да буду помоћници слични њему. Биће које је Више, невидљиво, и које му је даровало живот - неизмерно је више од њега. Тада свеблаги Бог, који је створио човека за блаженство, задовољава његову потребу и ствара жену. Ево тог бића које је тражио Адам, његовог другог ја, али истовремено и различитог од њега.
Жена-друг својим живим учешћем у његовом блаженству била је дужна да својом љубављу учини ово блаженство потпуним, јер је њено призвање - љубав. Овом призвању и одговара оно место, које је жени наменио Сам Бог. Жена није ниже од мушкарца, она је помоћница, сличпа њему, јер само у условима једнакости она може да укаже помоћ, која је њему потребна. Али ово место је другостепено, зависно: жена је створена после мужа, саздана за мужа, узета од њега, «кост, од кости његове, тело од тела његовог» (Постање 2, 21).
Грехопад је до основе изопачио однос мушкарца и жене. Ђаво је завео жену и потом је употребио као оруђе да се заведе муж. Ђаво је знао, да му је најсигурније да делује на жену, јер је она слабија од мужа, и лакше ће му бити да је наговори. Свој нежни, дубоки утицај на мужа, жена је искористила, да би и њега завела у обману, и на тај начин му је платила за живот који је од њега добила.
Због таквог заборављања љубави Бог је кажњава суровим болестима, због заборава да је зависна, Он понижава њен положај, потчињава је мужу. «И воља ће твоја стајати под влашћу мужа твојега» (Постање 3, 16).
Од тог времена у породици је почела борба. Уместо тога да трпељиво носи бреме брига и послова, наложено на њега према суду праведног небесног суда, муж се стара да се ослободи од овога бремена. Сваљујући све ове бриге и послове на жену, муж, авај, оставља себи само једно право: да наређује и влада. Жена као последица овога, у почетку постаје од другарице - радница, а затим роб. Она се труди не само да се ослободи од ропства, него и да задобије власт над мужем, а немајући снаге за то прибегава лукавству и пакостима. Почела је борба деспота са робом.
Али милосрдни Бог је одмах по грехопаду понудио средство, које може да обнови изгубљену равнотежу међу половима: од Дјеве се мора родити обећани Помиритељ, који је уништио дела ћавола (1. Јн. 3, 8). «Семе женино мора да порази главу змије» (Постање 3, 15).
И ево га назначени час је дошао. Пресвета Дјева, по снази љубави и смирења, примила је у Себе Бога и оваплотила Га. Жена је вратила мужу оно што је од њега одузела; вратила је неизмерно више него што је он изгубио преко ње, а тиме је ослободила себе од ропства. При том Богоматер није ослободила жену од ропства устајањем против мужа, већ напротив - смирењем. И после Свога великог дела Она остаје у Свом скромном положају. Узнесена више Херувима и Серафима, Она се скрива иза Сина Свога за време Његовог земног живота, не види се ни испред ученика Његових, иако је они дубоко поштују. Није ли то идеал жене - хришћанке?
На љубав и скроман положај указује жени и хришћански брак: жена је призвана да воли мужа, као што Црква воли Христа (ван љубави нема друге везе између Христа и Цркве), и према снази ове љубави подчињава се мужу, као Црква Христу, јер је царство благодати царство љубави, а не ропског страха.
Против неправилних односа између мужа и жене, који су се образовали под влашћу греха, упућују своје речи апостоли. Да би уништио деспотизам мужа, апостол Павле му прописује љубав према жени: «Мужеви волите своје жене». Да би уништио код жене стремљење ка превласти над мужем, он јој исказује на основу чега је она дужна да се потчињава мужу: «Али хоћу да знате да је свакоме мужу глава Христос; а муж је глава жени, а Бог је глава Христу... Мушкарац је обличје и слава Божија; а жена је слава мужевљева; јер није муж од жене, него жена од мужа; и муж није саздан жене ради, него жена мужа ради» (1. Кор. 11; 3, 7-9). Да би уништио сво лукавство кокетства, кроз које се изражава стремљење жене ка превласти, апостол изражава жељу да «жене у пристојном одјелу са стидом и поштењем да украшавају себе, не плетеницама, ни златом, или бисером, или хаљинама скупоцјеним». Да овом поуком жели да прекине стремљење ка превласти, види се и из следећих речи: «Жени не допуштам да учи нити да влада мужем» (1. Тим . 2, 9-12). Ово није поробљавање жене: њен скромни положај служи само као средство. Апостол говори да жена мора да послужи спасењу мужа, извршавајући у исто време и своје сопствено спасење, рађањем деце.
На тај начин, жена-другарица, дата мужу, дужна је да се из побуда љубави труди за његово добро, трудећи се тако првенствено за вечно добро.
ОСОБЕНОСТИ И НАКЛОНОСТИ ЖЕНСКОГ КАРАКТЕРА
Свако биће створено је сагласно са својом улогом, зато се улога сваког бића испољава у његовим наклоностима, пројављује се у његовим стремљењима. Куда жену вуку њене наклоности?
Немогуће је не приметити у жени посебну црту, превучену руком Творца преко њених способности. Одузети жени њену женственост - значи уништити у њој жену.
Да ли су способности жене једнаке способностима мушкарца? Оне нису ни једнаке ни неједнаке; њихов карактер је другачији, премудро прилагођен другом циљу.
За испуњавање обавеза које има мушкарац, жена не поседује његове способности: посао мушкарца није делокруг њених способности. (Овде имамо у виду опште правило, а не изузетке.) Што се тиче делокруга послова, одређеног границама породичног живота, делокруга који је по простору тесан, али опширан по свом утицају, овде су способности жене веће од способности мушкарца, тачније она поседује такве способности које он нема. Ово је широко поље, на коме она може да покаже сву снагу своје душе, не поражавајући блештањем, него пленећи својим нежним карактером, женственошћу. Овде ће се потпуно испољити: практичан поглед на ствари и вештина да се проникне у срце, путевима који су за мушкарца недоступни, пажња, колико строга толико и неприметна, стална доступност на сваки позив, непрекидно ослушкивање свих, опрез, чак и у испуњавању ситница, спретност у ручним радовима, склоност да саучествује у свачијој несрећи, и многи други квалитети, толико својствени женској природи.
Погледајмо на осећања унутар саме жене. Зар осећања као што су стид и скромност, коју жена никада не престаје да цени, нису доказ исписан на страницама њеног срца и несвесно испољен у изразу њеног лица? Да ли се потпуно задовољство њених стремљења и њена част налазе у скромном и зависном положају? Постоје у животу и такви случајеви када скромност и зависност желе да се испоље, а да их природа супротставља једно другоме и тера на међусобну борбу, а у исто време не дозвољава да једно другог победе. Постоји ли женае која бар једном у животу, подстакнута осећајем зависности, није осетила потребу да нађе ослонац у мушкарцу и да у мужу пронађе уточиште? Исто тако, постоји ли жена која подстакнута скромношћу није у дубини свога срца чувала ову тајну, очекујући да ће доћи да је просе, макар требало чекати на ово до смрти. Пламен унутаршње борбе је можда и прождире, али она је спремна да пре изгори у њему, него да му дозволи да се појави и постане видљив. Овај непромењиви поредак супружништва, који даје право мушкарцу да буде просац, није углађени цивилизацијски манир, већ је то закон свих времена, укључујући и варварска времена дивљих народа.
Природа је на тај начин сагласна са откровењем које се односи на положај жене и њено природно призвање - љубав. Према томе, може се рећи да је у Светом Писму пре свега утврђено оно, што је написано у срцу жене. Истина, ни жени није стран егоизам, који царује над целим човечанством, али ако занемаримо све греховне израслине и погледамо жену онакву каква је изашла из руку Творца, видећемо да је љубав - основа и суштна њеног бића.
Када је реч о љубави, није тако важан њен степен, колико карактер љубави. Љубав је темељ постојања жене. Али каква љубав? Постоје две врсте љубави: једна налази срећу у самом осећању које је доноси и у жртвама које јој се приносе; друга налази своје блаженство у осећањима која су њоме надахнута и у жртвама које она приноси. Ова два вида љубави нису одвојена једно од другог и она су оба позната жени, али у њој преовладава љубав друге врсте. Када је други воле она је срећна, мада је у том случају та срећа променљива. Али волети и жртвовати се у име љубави, потреба је њене душе, закон је њеног постојања, закон на који је нико и никада не присиљава. Сви народи свих времена живели су у складу с овим. Које осећање је постало пример чисте, живе и дубоке љубави код свих народа и на свим језицима? То је љубав жене, љубав мајке, која после свих недаћа, целодневног рада, пробдевене ноћи, сматра да је довољно награђена само једним осмехом и умиљавањем детета. Материнску љубав су прославили песници и моралисти, али све ове похвале стају у једну: и сама очинска љубав уступа јој првенство. И не само то, и Сам Бог изабрао је материнску љубав међу свим људским наклоностима за изражавање Своје љубави.
Ако је срце жене такво, како да јој се не призна да је њено призвање љубав? Љубав не само да пружа жени самопожртвовање, она јој даје и храброст. Овде се не ради о активној храбрости, овде мушкарац превазилази, и мора да превазилази жену, а она му ову предност без страха уступа. Али она има много више оне храбрости која је чешће потребна у свакодневној ненаметљивој делатности. Мушкарац ће пре прекинути с нечим, што ће жена боље поднети; мушкарац је предузимљивији, жена трпељивија; мушкарац је смелији, жена је чвршћа. Нисте сигурни? Погледајте на жену у време најгоре болести, која је задеси и која прети самом људском животу; упоредите њу са мушкарцем у време његове усамљености, болести, сиромаштва, удовства, несреће... Предност у трпљењу остаје на страни жене. У случају јавног мучења, мушкарац ће подржати своју част, али ако дође до страдања која су скривена од људских погледа, будите сигурни да ће се жена показати издржљивијом.
Зато је Господ и устројио тако живот да на женски удео уопште, отпада више ситних непријатности, него на мушкарца, и истовремено мање задовољстава, ако не рачунамо у задовољства, задовољство да се чини добро. Ово задовољство жена поседује чак и у време страдања и самим страдањем се везује за онога за кога страда.
На овај начин, сама природа је учинила жену способном да сачува ону улогу, која јој је намењена Речију Божијом. Али ово не значи, да би она у свом стварном природном стању била способна да испуни своју улогу. Због једне од таквих противречности, које је породио грех, реметећи али не рушећи дело стварања и жена постаје способна, а у исто време и неспособна за своју улогу. Способна, јер поседује извесна душевна стремљења која је вуку право ка главном задатку у животу; а неспособна зато што код ње постоје својства која су препрека за тај исти задатак. У том истом срцу у које је руком Творца постављено семе живота саобразно улози жене, враг је посејао друго семе, које гуши или чини неплодотворним оно прво. Да би поставио што више препрека улози жене, успео је да наметне лажни правац и оним средствима која су јој од Бога била дата за испуњење свога призвања.
Под његовим тајним и страшним утицајем све је добило другачији изглед: активност се претворила у немир, брижљивост у празну радозналост, оштрина ума у лукавост, проницљивост у дрскост, брзина погледа на ствари у ветропирство, нежност у кокетерију, укус у избирљивост, богатство утисака у ћудљивост, способност да се прониче у срце у склоност ка интригама, моћ да се утиче прерасла је у деспотизам, нежност природе у раздражљивост, потреба да се буде корисном у жељу за допадањем. И два главна стремљења која смо поменули, скромност и љубав добили су другачији правац. Преображај душевних склоности, поставили су жену у такав положај, даје она при ограниченом делокругу занимања који су дата као женин део, почела да обраћа пажњу само на спољашњу, мање важну страну ствари, постала је једнострана у својим назорима. И пошто њена пажња, усмерена само на узани круг није никада запала у потешкоће, код ње се појавила самоувереност.
И она више не сумња у своје знање, ни у своју снагу, не трпи противречје, не жели чак ни да их разуме и без обазривости према самој себи, прелази на пут гордости. И шта бива даље? Због своје потребе да воли и да се жртвује, а при лажном усмерењу својих наклоности, жена почиње да галами о самој себи до самозаборава, постаје љубоморна и завидљива. И тако једна од најбогатијих ризница земаљских, женско срце, престаје да буде Божија ризница и постаје ризница непријатеља рода људскога.
Ово није клеветање жене, као што није ни ласкање, оно што је раније речено.2 Свето Писмо потврђује наше речи. Описујући све женске врлине, оно у оштрим цртама показује и све њене пороке и заблуде. За апостола Павла брбљиве жене које се беспотребно скитају по туђим домовима представљају извор саблазни (1. Тим. 5, 13; 2. Тим. 3, 6-7). У књизи Приче, која се завршава описом врлинске жене, Соломон у горко-сатиричном тону описује не само палу жену, чија убиствена дела још нико није описао с таквим светим ужасом, већ и сваку жену која је изневерила Богом јој дану улогу. Његова моћна реч погађа и безумну жену која сопственим рукама подрива дом свој и жену свадљиву, с којом је горе живети него у земљи пустој или на крову (Приче 21,19, 25,24) и жену срамотну која је као трулеж у костима мужа свог (Приче 12, 4) и жену развратну, с којом је брак неиздржив и представља једну од појава због које се земља тресе (Приче 30, 20-21) и жену лепотицу али без разума, која је као златна брњица у губици свиње (Приче 11,22) и свадљиву жену, која је капање у кући кадаје кишни дан (Приче 27,15). И на крају остаревши и пребирајући једну по једну успомену, из целог свог живота, Соломон постаје свестан да је узалуд тражио себи жену по срцу (Књига Проповедника 7,28).
Зато је потребно да се овакво срце, срце жене - врело, али уједно и страсно, нежно и љубоморно, осећајно и раздражљиво, храбро и слабо, добро и зло, исправи, да би животни ток, који се из њега излива, заузео правац који му припада.
А ко може да исправи, да преваспита женско срце? Од кога очекивати такву благодат, ако не од Сина Божијег, Који је преко Својих богонадахнутих служитеља указао женку на њену улогу, и осим тога, показао јој је у Свом животу најсавршенији образац живота, у Свом крсту открио јој је пут за достизање овог обрасца? Истина, живот Спаситеља, као откривање свих врлина, представља највиши образац живота и за мушкарце и за жене. Као што је истина да је Исус Христос, распети Исус, Чији је живот савршени пример свих врлина, јединствена жртва која чисти од греха и јединствени извор те љубави која у својим разноврсним видовима ослобађа од греха и мужа и жену. Али ако је могуће да Исус Христос у једном делу људског рода сретне више саосећања него у другом, онда више саосећања Он среће од стране жена. Зар Господ Исус, Чија је природа - љубав, Господ који је целог Себе предао на жртву, појавивши се на земљи, да би свима доказао плодове највише љубави сједињене с најдубљим смирењем, зар није био увек близак срцу жене, чији је удео - смирење и чије је призвање - љубав?! Вера Христова, толико блиска природи људске душе, још је сроднија души жене, толико сродна да жена може да буде истински жена само под условом прихватања Јеванђеља. И према томе, жена може потпуно да испуни своју улогу само тада, када стоји уз смиренога и преобилно испуњеног љубављу Спаситеља. Овде је њено преваспитање, овде је њено спасење, овде је њена величина!3
ПОЛОЖАЈ  ЖЕНЕ
Зауставимо сада нашу пажњу на положај жене за који је она створена, и у коме према томе лакше може да испуни своју улогу. Богу је рекао: «Није добро човеку да буде сам, начинићу му помоћника према њему. Ако у садашње време Сам Бог непосредно не приводи жену к мужу, он преко Својих служитеља изриче речи благослова, дајући њиховој вези тајанствени карактер, као пример савеза Христа са Црквом. Овим освештањем њихове узајамне обавезе постају свештене обавезе, тако да ако их прекрши једно лице, ово не даје право и другом да их крши. Зато без обзира да ли муж извршава своје обавезе или не, жена мора да их испуњава, памтећи да рачун неће испостављати мужу, већ Господу. Па у чему се састоје њене обавезе?
Положај жене је положај бића које воли и које је предано. Такав положај одредио је сам Бог (Еф. 5, 22-24, 33; 1. Петр. 3, 1-6). Ако је такав положај жене дат Божанственим законом, онда је њена срећа могућа смо при испуњавању овога закона. Кршење поретка који је Бог установио не може проћи некажњено. Зато средиште свих жениних стремљења постаје муж. Своје име она је заменила његовим и заједно с овим његову славу признала за своју. Али истовремено ово коришћење славом другога не ослобађа је од обавеза. Она сама треба да служи као слава, као венац своме мужу (Приче 12, 4).
Својом разборитошћу, нежношћу, бригом за домаћинство, старањем о деци она треба да од свога дома начини светилиште реда, мира, среће, где би муж после својих активности ван куће могао да нађе за себе спокој и разоноду, и толико добра да му ни на памет не би падало да на другом месту тражи одмор од напора, и обнављање снага заморене душе, где би налазио добар савет, који би био уз њега и у друштвеном животу. и неприметно доводио у меру његове страсти и занимања, усмеравао га према свему што је добро и свето. Осим тога, служећи привременој срећи мужа, жена мора да послужи и његовом вечном спасењу, и том случају она ће бити истински његова помоћница.
«Јер шта знаш, жено, можда ћеш спасти мужа?» ( 1. Кор. 7, 16)
А како она може да испуни ову своју улогу? Њен положај у овом случају помаже јој, и она ћутећи може да произведе спасоносну промену, коју не би могла да постигне никаквим уразумљивањем. Претпоставимо да се њен муж колеба између вере и неверја и да расејано гледа на дело свога спасења, под утицајем друштвеног живота којим је заузет, и да се излаже саблазнима и сумњама, и ево види поред себе човека који живи по вери; он познаје тог човека, сигуран је у његова осећања и несвесно, неприметно за себе, почиње да прати пример побожности, који је пред његовим очима. Жена слави - она врши спасење свога мужа. Она не проповеда о Спаситељу, она га оваплоћује у свом животу. Она не учи свога мужа јеванђељским истинама, али својим делима, својим речима, начином целог свог живота уграђује у њега ове истине. Не објашњавајући истину, она мужа тера да је осети. Овакву женину делатност нисмо ми измислили. Апостол Петар јасно је прописује и ставља је у тесну везу са зависношћу жене од мужа: Жене будите покорне својим мужевима. А због чега? Да ако неки не вјерују ријечи, онда понашањем жена и без ријечи буду придобијени, када виде чедно понашање са страхом. (1. Петр. 3, 1-2). Ту је заправо величина жене иако је потчињеност та која је видљива! Требало би да муж буде крајње заслепљен и суров да се не заинтересује призором живе и истинске побожности, која се пројављује у животу његове жене, и чији су плодови пријатни, толико да он несвесно себи поставља питање ко више добија - он у садашњем животу, или она за будући, вечни живот? Колико је тек блаженство за жену када она у срцу мужа прочита речи Божије: није добро човеку да буде сам! И колико је тешко за њу, ако је само у стању да прочита у срцу мужа друге речи: добро је да човек буде сам!
У опису женских врлина, који је написао Соломон укратко је изложено све што уопште може бити речено о томе. Ако општи тон и неке посебне црте у овом опису изгледају несагласне с представом о хришћанској жени, која се налази у Јеванђељу, не заборављајте, да он припада Старом Завету, где очигледно служи као предворје духовности. Ево тог описа:
«Ко ће наћи врсну жену? Јер вриједи више него бисер. Ослања се на њу срце мужа њезина, и добитка неће недостајати. Чини му добро, а не зло, свега вијека својега... Мисли о њиви, и узме је, од рада руку својих сади виноград. Види како јој је добра радња, не гаси јој се ноћу жижак. Устаје док је још ноћ, даје храну чељади својој. Руку своју отвара сиромаху, и пружа руке убогоме. Не боји се снијега за своју чељад, јер сва чељад њезина има по двоје хаљине. Покриваче сама себи гради. Одијело јој је крепост и љепота, и осмијева се на вријеме које иде. Уста своја отвара мудро и на језику јој је наука блага. Пази на владање чељади своје, и хљеба у лијености не једе. Синови њезини подижу се и благосиљају је; муж њезин такође хвали је; Многе су жене биле врсне, али ти их надвисујеш све. Љупкост је пријеварна и љепота ташта; жена која се боји Господа, она заслужује похвалу. Подајте јој од плода руку њезинијех, и нека је хвале на вратима дјела њезина.» (Приче 31, 10-31).
А ето уместо ове жене, пуне љубави, смирења и побожности, стоји друга жена - без жеље да буде од користи мужу, која уместо да буде слава мужа у брачној вези, само тражи средства како да себе прослави и да чак затамни мужа; жена - без љубави, која у руке најамника даје главни интерес свог сопственог дома и саму бригу о деци, која мужу свом даје повод да тражи забаву ван куће, која му с горчином противречи, с заједљивошћу открива његове грешке, умишљене као и стварне; раздражљива и непријатна у кући, мила, предусретљива и чим се нађе за прагом дома свог; жена - без побожности која је спремна да каже о свом мужу, као Каин о Авељу: «Зар сам ја чувар његов», која се његовим поверењем користи само да би га удаљила од Господа, слично Јорамовој супрузи, чији је погибељни утицај Свети Дух изразио речима: «И хођаше путем царева Израиљевијех, као што чињаше дом Аховов, јер се ожени кћерију Ахововом» (2. Пар. 21, 6). Може ли таква жена стати високо уз све своје блиставе вредности? Не, она је само у стању да натера свога мужа да тајно оплакује онај дан када је био толико заслепљен да проси њену руку.
Наставиће се...
из књиге: Православна жена у савременом свету
1 Из књиге прот. Димитрија Соколова, «Улога жене према учењу Речи Божије»
2 Сетимо се овде дела светитеља Игњатија (Брјанчанинова). Светитељ Игњатије никада није порицао и понижавао женски пол. Он је сматрао да је да је Бог узвисио жену људском чашћу и образом Божијим, једнако као и мушкарца, и да је она исто тако искупљена непроценљивом Крвљу Христа Спаситеља, и заједно са мушкарцем представља једну нову обновљену твар у Христу (Гал. 3, 28). Исто тако, свети Игњатије, као истанчани познавалац психологије пале људске природе, пише да се жена најчешће руководи осећањима пале природе, а не духовним разумом: "У жени преовладава крв, у њој са посебном снагом и префињеношћу делују све душевне страсти, пре свега таштина, сладострашће и лукавство. Последња сакрива две прве..."
3 Ево шта о овоме пише о. Александар Јелчанинов: «О жени је речено: слабији сасуд – infimor vasa. Ова слабост састоји се углавном у томе што је жена под влашћу природних стихија које су у њој и ван ње. Под утицајем овога слаби самоконтрола, неодговорност, острашћеност, слепило у расуђивању. Скоро да ниједна жена није ослобођена од овога, она је увек роб својих страсти, својих антипатија, свога «хоћу». Само у хришћанству жена постаје равна мушкарцу, вишим принципима потчињава свој темперамент, задобија благоразумност, трпљење, способност да расуђује, мудрост. Само тада је могуће њено дружење с мужем.»

PUŠENJE, MRŠAVOST, GOJAZNOST



PROTIV   PUŠENJA
Uzeti po kašiku sitno iseckanog svežeg lista i cveta angelike (angelica officinalis) i lista bokvice (plantago major). Izručiti u praznu šolju i dodati supenu kašiku obične vode. Kašikom mešati obe trave da se stvori gusta masa "l o p t i c a". Loptica će se stvarati i ako koristimo suve trave.
Lopticu žvakati pre i posle podne po 10 minuta. Sok obavezno gutati jer je u isto vreme lek za organe za varenje.
Posle žvakanja od 10 minuta izbaciti travu iz usta i isplaknuti usta običnom vodom. Nakon toga nećemo osećati potrebu za pušenjem u roku od tri sata.
Kuru držati 6 dana i nikada više nećemo pušiti.
Uzeti po kašiku sitno iseckanog svežeg lista hrena (cochlearia armoratia) i lista bokvice (plantago major). Šest dana žvakati pre i posle podne po 5 minuta. Sok gutati, a posle toga izbaciti travu iz usta i isprati usta običnom vodom.
PROTIV MRŠAVOSTI
Uzeti zelene orahove plodove (juglans regia) koji moraju biti vrlo mladi - isti onakvi kakvi se koriste za slatko. Sitno ih iseći i u štednjaku ispeći. Nakon toga samleti i kuvati kao što se kuva crna kafa. Piti po kafenu šoljicu pre svakog obroka.
Na isti način koristi se hrastov žir.
PROTIV GOJAZNOSTI
Do gojaznosti dolazi zbog poremećaja nekih žlezda sa unutrašnjim lučenjem (hipofiza, polne žlezde ili neke druge), kao i zbog dugotrajnog sedenja, slabog kretanja i prekomernog uzimanja hrane.
1. Deset dana piti pre jela po 100 grama jabukovog soka, 10 dana praviti pauzu.
Ponavljati kuru.
2. Uzeti po 2 kašike iseckanog pelinovog lista (artemisia abinthium) lista žalfije (salvia officinalis), rastavića (equisetum arvense) popariti litrom ključale vode, ostaviti poklopljeno 2 sata izvan štednjaka, procediti i piti u toku dana. Piti 20 dana, pauzirati 10 dana. Tako ponoviti više puta.
3. Uzeti 3 kašike iseckanog lista i cveta medunike (filipendula ulmaria) 2 kašike kičice (erythraea centaurium) i popariti litrom ključale vode. Ostaviti poklopljeno dva sata izvan štednjaka. Procediti i piti u toku dana. Piti 5 dana.
4. Uzeti po 2 kašike sitno iseckanih zrelih trnjina (prunus spinosa) žalfije (salvia officinalis) pelinovog lista (artemisia absinthium). Popariti litrom vode, ostaviti poklopljeno 2 sata izvan štednjaka, procediti i piti u toku dana. Piti 5 dana.
5. Uzeti po 3 kašike iseckanog cveta i lista podubice (teucrium chamaedrys) i lista i cveta medunike (filipendula ulmaria). Popariti litrom ključale vode, ostaviti poklopljeno 2 sata izvan štednjaka, procediti i piti u toku dana. Piti 10 dana.
Doktor Džervis preporučuje za otklanjanje suvišne mase jabukovo sirće koje je veoma bogato kalijumom.
POSTUPAK: Dovoljno je da se pije, uz svaki obrok, po čaša vode sa dve kašičice jabukovog sirćeta. Rezultat će biti vidan. Treba samo biti uporan i dosledan, jer prirodni lekovi deluju sporije, ali su rezultati trajni i nema štetnih nus efekata.
Jabukovo sirće omogućava da se suvišak masnog tkiva utroši u telu sagorevanjem i da se više ne nagomilava.

понедељак, 11. новембар 2013.

РАК И ПСИХА


Када психосоматска медицина нашег времена објављује да у свакој болести, поред откривеног или неоткривеног физичког узрочника, делује и психички чинилац, пошто организам дела као психичко јединство, онда овакво тврђење наилази на више или мање опште разумевање и код нестручњака и код стручњака у области медицине. Када се, међутим, оваква поставка психосоматске медицине пренесе и на неку конкретну болест, на пример на туберкулозу или рак, па се претпостави, некад са више некад са мање доказа, да и у овим тешким болестима - од којих једну познајемо сасвим добро, док смо другу тек почели дубље да упознајемо - психички чиниоци играју знатну улогу у њиховом настанку, онда се и код стручњака и код нестручњака јавља сумња и подозрење. По нашем мишљењу, не и с правом. Ево, најпре, нешто историјских података које немамо никаквог разлога да занемаримо и да на њих гледамо са благом иронијом или чак са презрењем, попевши се на успесима овенчани престо медицине XX века.
Рак је, најпре, као болест познат још из медицинског дела индијског уметничког епа Рамајана из 2000. године пре наше ере и египатских папируса из 1500. године пре нашег времена. Славни грчки лекар Хипократ дао је први име болести карцином, сматрајући да она долази услед поремећених односа између крви, слузи и жучи, према његовом познатом учењу о соковима. Други, не мање познати грчки лекар Гален, из другог века наше ере, мислио је да црна жуч проузрокује рак, па да су овој болести, дакле, склони људи меланхоличног темперамента. Ово исто је још увек мислио и чувени арапски лекар из 1000. године - Авицена. Према тибетанско-ламаистичкој медицини, већ вековима се мисли да је последњи узрок раку у фактору личности.
Конституционално-хуморална теорија рака одржала се у европској медицини до у касни XVIII век. Још и у XIX веку већина познатих лекара је мислила да рак лакше настаје код особа склоних повећаној и продуженој нервној напрегнутости, али и жалости. Крајем XIX века почела су у Енглеској у болницама за рак прва систематска изучавања, која су показала да је од 250 испитаника, 156 имало, пре избијање болести, тешка душевна оптерећења, нарочито проузрокована смрћу неког блиског сродника. Како су једно време у XX веку психичка истраживања узрока рака изгубила од ранијег значаја пред директним истраживањем ћелија, вируса и могућег органског узрока, последњих деценија психосоматска је медицина, обогаћена искуствима психоанализе, обновила изучавања психогенезе рака.
He тврдећи, наравно, да је рак последица само психичког утицаја, логично је претпоставити да у његовом настајању учествује цео организам, дакле и душевно стање. Још 1931. године Форг (Forgue) je нагласио да поред сигурне улоге тзв. карциногених фактора, као што су зрачење, испарења, никотин, вируси итд., и емотивни чиниоци морају да припреме терен за почетак карциногеног дејства штетних материја. Форг је нарочиту пажњу обратио на депресивна стања која делују на ендокрину равнотежу, a њени поремећаји спремају ћелије да буду осетљиве и пријемчиве на канцерогене материје.
Све до у најновије време протеже се старо веровање да у личности оних којих оболе од рака преовлађују пасивност, спутаност воље, неодлучност, депресија. Укратко: толико ћудљиви ток рака не доводи се у везу само са већом или мањом малигношћу тумора већ и са душевним утицајем. Да основно расположење болесника може да успори, убрза или чак заустави раст тумора, независно од терапије, одлично је познато не само канцеролозима, хирурзима, радиолозима већ, исто тако, и самим болесницима и њиховој околини. Спонтана излечења од рака, једном сигурно доказаног, иако врло ретка, описана су у стручној литератури и у овој још увек неразјашњеној мистерији психичком чиниоцу не може да се не припише знатна улога. Иако смо још далеко од тога да поставимо чвршће карактеристике личности које су склоне обољевању од рака, савремена психолошка истраживања у Америци могла су да код 300 болесника, у 64% покажу неке заједничке црте у личности оболелих. Тако је показано да у већ сасвим младим годинама будући пацијенти испољавају рано развијена осећања кривице праћена самопрекорима. Односи према људима у току средњег доба живота остају површни, не уноси се довољно топлине и енергије у њих, емоционалне везе временом слабе, постоји опште осећање затајивања у животу. У старијим годинама дегересивно осећање усамљености расте, каткад пацијенти на прагу разбољевања више заправо и нису депресивни, већ стварно очајни. Заједно са очајањем наступа жеља и уједно страх од смрти. Губитак неког блиског бића често је одлучујући чинилац за почетак болести. Ранија осећања кривице опет снажно надиру, овога пута везана за изгубљени објекат. У току једног испитивања шесдесеторице пацијената оболелих од рака, тридесет и један је мислило да су сами криви због болести, двадесет пет да су криви други. Још пре него што су се разболели, један тип будућих болесника чами у страшљиво-депресивном стању не тражећи ни од кога помоћи, други тип покушава да своје осећање кривице разреши незадрживим предавањем себе спољњем свету, нерационално трошећи своју енергију.
И у Русији Павловљева школа је показала да функционална слабост можданог кортекса изазвана разним стресовима (психички и физички непријатним шоковима и узбуђењима), нагиње дистрофичним процесима, између осталих и раку. И Руси су нашли да од 235 жена са раком дојке, 93 су биле изложене тешким психичким конфликтима.
У закључку можемо рећи да се динамика болести од рака не објашњава само злоћудношћу реакције ћелије и реакције околног ткива већ и нервним, душевним, хуморалним, алергично-имунолошким и метаболичким чиниоцима, дакле, целином реакције организма. На неповољан ток и трагичан исход рака, можда чак и на његов почетак, несумњиво да утичу конфликти уз непрестани страх, бригу и безнадежност. Због свега овога поставило се оправдано питање значаја и улоге психотерапије код болесника од рака. Она се у неким земљама Запада већ активно и спроводи. Отуд произлази врло значајна улога лекара који мора бити сам ослобођен свесних и несвесних страхова, и много више од тога, он мора да буде искрени оптимиста у прогнози. Овај оптимизам има и основе: 1938. године сваки пети пацијент од рака био је спасен а данас сваки трећи.
Др Владета Јеротић

KO MOŽE REĆI DA JE ISPUNIO SVOJ ZADATAK?


Evo nas na pragu velikog problema prihvatanja. Pre nego počnemo sa analiziranjem, želim da - u vezi s Joresovim radovima – istražim jedan poseban oblik tog problema, koji mi se čini važnim. Negde pred kraj svoje studije o smrti zbog posledica izazvanih odlaskom u penziju, Jores kaže da tu leži teška optužba protiv naše kulture i civilizacije. Pri kraju jednog drugog teksta kaže da je ogroman broj hroničnih funkcionalnih bolesnika znak da u našem društvu nešto nije u redu. Naime, ne guše se jedino astmatičari. Dokaz za to mogu da pruže oni koji sanjaju da su zatvoreni, da udaraju u zaključana vrata i da apsolutno moraju da pobegnu, iako nema izlaza.

Jores zaključuje: »Postoji uska povezanost između zdravlja i ispunjenosti života, i zmeđu bolesti (i smrti) i neispunjenosti života.« Život osećamo kao zadatak koji treba ispuniti, a i sam osećaj punoće je uslov zdravlja i života. Čovekov zadatak je njegov život, njegov razvoj. Zbog toga je poziv lekara da najpre leči bolesti svim mogućim sredstvima nauke, ali i taj da mu pomogne da se »ispuni«.
Upravo tako, život je zadatak koji treba ispuniti! Ali ko može da tvrdi da je ispunio svoj zadatak, da ga je dovršio? Taj zadatak uvek ostaje nedovršen. Prihvatanje, o kojem ovde želim da govorim, možda je najteže: prihvatanje nedovršenosti, prihvatanje onoga što je nedovršeno.

Lečio sam bolesnike - doduše manje od većine mojih kolega jer nisam voleo da radim na brzinu. Neke sam jednostavno izgubio iz vida; druge sam pratio sve do smrti; nekima sam opet pomogao u podnošenju njihovih tegoba; a neke sam i izlečio. A, istinu govoreći, trebalo bi i da razjasnimo značenje reči »ozdraviti«. Hipokrat je skromno govorio da je Priroda ta koja ozdravlja. Ambroise Pare izražavao je to verskim rečnikom, pa je na primer, o ratnom ranjeniku rekao: »Ja zavio, Bog ozdravio.«
Ipak, kad god bolesnik ozdravi, osećamo divnu ispunjenost. To znači bar toliko da tu reč »punoća« treba da shvatamo u kvalitativnom, a ne u kvantitativnom značenju. A kada svoj život posmatramo sa gledišta kvaliteta – tada najmučnije osećamo svoje granice. Ne pokušavamo li da se stalno tešimo kvantitetom - zbog našeg slabog kvaliteta u svemu što činimo? Ali znamo li uopšte šta pripada nama pri ozdravljenju bolesnika? Hirurgija uživa poseban ugled upravo zato što je uloga hirurga presudnija u procesu ozdravljanja. Ali on to plaća beskrajnim mozganjem i nedoumicama o svakom težem slučaju. Jer u medicini čovek nikad nije sasvim siguran šta bi se dogodilo da je učinio ono što nije učnio ili da nije učinio ono što je zapravo učinio.

Osim toga, dok smo mladi, život nam se čini vrlo dug, ali vrlo kratak kad smo stari. I karijera nam izgleda duga na početku, a vrlo kratka na završetku. Dok smo mladi, maštamo da ćemo jednog dana da uradimo sve ono što do tada nismo stigli da učinimo. Ali, što više starimo, to više zjapi udaljenost između tog sna i stvarnosti. Tokom svoje karijere morao sam smanjivati broj pacijenata, kako bih više vremena mogao da posvetim pojedincima. A sada moram da odbijam većinu onih koji mi dolaze. Manje je teško da se čovek odrekne novih bolesnika, negoli da prekine lečenje s onima sa kojima ga nismo dovršili. Koliko li ograničenja ima u svemu tome!
Celog se života borimo protiv svakojakih granica. To je karakterstika samog života: njegovo bezgranično širenje. Hvatamo se u koštac sa preprekama, a poneke ili mnoge i savladavamo. Ali, ako granice i odmiču, one ipak ostaju; i jače ih osećamo. Menie Gregoire pita mladu devojku: »Bojite li se starosti?« - »Ako uspem - odgovori ona - neću se plašiti starenja.« Imajući u vidu njene godine, odgovor je dobar. Međutim, sam pojam uspeha malo-pomalo gubi svoj jednostavan izgled. Možda imamo mnoge uspehe, i svaki put u njima uživamo kao da su to odlučujući uspesi. Ali i sam uspeh beži, odmiče. Sam uspeh je ograničen, nedovršen. »Kad stignemo kraju... život nam nije baš nešto veliko«, piše J. Leclercq, i to upravo u zanimljivoj knjizi o »radosti starenja«. Kako bi spoznali radost starenja, treba da prihvatimo nedovršeno.

To je posebno teško kad odjednom treba da napustimo svoju profesiju, kad nam kruti pravilnik nametne naglo penzionisanje. Tada shvatamo duboke odjeke krize, koju donosi odlazak u penziju: odjednom postanemo svesni granice života, koju je do tada duh mogao prosto da zanemari. Profesionalni život je okončan, svršio se nedovršen. To je istovremeno i slika smrti, kada će naš život da se okonča - takođe nedovršen. Upravo tu leži protivrečnost same smrti: »Kraj, ali ne i ispunjenost - to je lik smrti«, piše Roger Mehl. Penzionisanje sadrži nemilosrdnu objavu čovekove sudbine, još brutalniju od same starosti - koja nam prilazi tiho i o kojoj donekle možemo da se zavaravamo. 

prevod s francuskog: Julijana Marinović
iz knjige: Paul Tournier, Apprendre a vieillir (Učimo stariti)

Paul Tournier se rodio u Ženevi 1898. Bio je lekar internista i veći deo života je proveo u svome rodnom gradu. Predavanjima po mnogim zemljama, kao i nizom njegovih knjiga, prevedenih na razne jezike, nadaleko se proširio uticaj ovog humanog lekara. U njegovim delima se uočava sinteza moderne psihologije, medicine i hrišćanstva. Njegova dela su dragocena, jer nisu nastala za pisaćim stolom, već su izrasla iz njegovog bogatog iskustva dugogodišnje lekarske prakse.

петак, 08. новембар 2013.

OPSESIJE SU LAŽ



Svi ponekad imamo neželjene misli koje pokušavamo da kontrolišemo, odagnamo. Ali kada one bivaju intenzivne, napadne, dosadne i ne možemo da ih se otarasimo, tada nas one obuzimaju mimo naše volje i kontrole. Ponekad se javljaju čudne navike, a svesni smo da nam baš i nisu potrebne. Kad navike pređu u iscrpljujuće rituale koji troše vreme, i koje izvršavamo da bismo se oslobodili straha, tada stvar postaje ozbiljnija.

Opsesivne misli se doživljavaju kao vlastite, a ne kao nametnute spolja. To mogu biti najrazličitije misli, ideje, slike, zvuci. Jedno od psiholoških objašnjenja je da priroda opsesivnih misli leži u biohemijskoj neravnoteži mozga koja može biti nasleđena. Da li su one naše ili se iza tih misli, po hrišćanskom učenju, krije samostalna volja različita od naše?

POTREBA ZA KONTROLOM STVARNOSTI

Unutrašnja napetost i strepnja tera na izvršavanje prisilnih radnji. Kad se prisila izvrši napetost opada ali za kratko da bi se posle izvesnog vremena ponovo javila. Obično se iza te napetosti krije strah od neizvesnosti i neprihvatanja iste, strah da bi moglo da se dogodi nešto strašno. Neizvesnost plaši u tolikoj meri da osobe koje imaju opsesije i kompulzivne radnje pokušavaju da kontrolišu buduće događaje i spreče neku nesreću pomoću ponavljajućih radnji i rituala kao što je zatvaranje fioke, vrata, kapije po tri puta za redom. Realnost pokušavaju da iskontrolišu razmišljajući na magijski način, a to je verovanje da mogu određenim akcijama ili mislima uticati na buduće događaje ili ostvariti svoje želje.

ŠTA STOJI IZA PRISILNIH RADNJI

Iza kompulzija (prisilnih radnji) se kriju opsesivne misli koje nagone na izvršenje određenih akcija. Potreba da se određena odeća nosi samo u određene dane, ''srećna'' odeća u kojoj je sportista pobeđivao ili student polagao ispite. Brojanje prozora, bandera, drveća prilikom vožnje drumom ili potreba da se određeni predmeti dodirnu ili protrljaju. Sakupljanje starih novina i beskorisnih predmeta i nesposobnost da se bace jer ''mogu da zatrebaju'' može da dovede dotle da je svaki slobodan deo kuće ili podruma zatrpan nepotrebnim stvarima. Prinudna ponašanja su uzrokovana i sujeverjem kao što je odlazak na počinak u određeno vreme, kucanje u drvo, dodirivanje dugmeta da bi se ''oteralo'' zlo, pljuckanje, pomeranje s mesta ili potreba da se prilikom hoda ulicom izbegnu linije na trotoaru. Sve prisilne radnje se čine sa ciljem da se utiče na ishod budućih dešavanja. Ukoliko opsesivne misli i prisile nisu suviše jake, ne stvaraju vam strah i smetnje u dnevnom funkcionisanju one tada ne predstavljaju problem.

KAD SU PRISILE PROBLEM

Problem nastaje kada opsesije postanu toliko uporne i napadne da ometaju svakodnevno porodično, socijalno i radno funkcionisanje osobe i oduzimaju puno vremena. Kad se žuri na posao a brava se proverava nekoliko puta ili se čak nekad i sa pola puta do posla vraća nazad da se proveri brava, šporet, pegla. Neko će otići na posao ranije da bi imao vremena da se još jednom vrati kući i proveri sve električne uređaje. Opsesivni nikad nisu sigurni da li su sve to uradili čak i kad znaju da jesu. Strah od zaraze koji nagoni na preterano pranje ruku do 50 ili 100 puta na dan, tuširanje, kupanje, ili pranje zuba satima. Strah da se ne zapali kuća vodi čestom proveravanju šporeta, a strah da ne budemo opljačkani proveravanju brave.
Koliko god puta da akciju ponovite stalno je prisutna nesigurnost i sumnja u to da li je šporet isključen, vrata zaključana, ruke dovoljno čiste. Ako ih izvršavate kad god se prisile pojave one postaju sve jače, a vi sa osećanjem krivice što ste poklekli, i sve bespomoćniji sa idejom da ništa ne možete promeniti.
Ljudi sa ovom vrstom problema su potpuno svesni koliko je njihovo ponašanje neprikladno i stide se toga, očajni su i imaju stvarnu potrebu da to izmene.

I NIKOLA TESLA JE BIO OPSESIVAN

Nikola Tesla je imao neobična strahovanja. Govorio je da nikada ne bi dodirnuo kosu drugih ljudi ''osim, možda, pred uperenim revolverom''. Prao je ruke vrlo često jer je imao strah od bacila. Nosio je bele rukavice i izbegavao rukovanje. Brojao je korake u hodu, izračunavao zapreminu supe u tanjiru, šoljice kafe, komadu hrane. U hotelu u kom je ručao tražio je da mu serviraju devet salveta, hleb iseku na devet kriški. Hotelska soba u kojoj je živeo je morala imati broj deljiv sa tri. Sve stvari je imao po tri ili devet komada. Imao je i prisile ponavljanja nekih postupaka po tri puta.

ORUŽJE(M) PROTIV OPSESIJA

Nemojte misliti da gubite razum i ludite, jer ne možete da se oduprete navirućim mislima. To što ne možete da kontrolišete misli koje se pojavljuju protiv vaše volje jeste vrlo neprijatno, ali su one bezopasne i nemaju nikakvu moć. Ovo je naročito važno znati kod agresivnih opsesivnih misli kad osobe koje ih imaju misle da mogu povrediti sebe ili druge ljude.

• Prihvatite opsesije i kompulzije kao deo vas, ali i dalje volite sebe.
• Odvojite misli od svoje ličnosti, nemojte se poistovećivati sa njima i sebe kritikovati zbog njihovog postojanja. Važno je reći sebi da su to samo opsesivne misli i prinudne radnje a ne ''ja'' (nisam ja moja opsesivna misao).
• Preusmerite svoju pažnju sa opsesija i prisila na nešto što je vama prijatno, bavite se vašim omiljenim hobijem, rukotvorinama, fizičkom aktivnošću, pomaže i mišićna relaksacija.
• Opsesivne misli su potpuno bezvredne i pogrešne, lažne poruke koje vam šalje mozak (ili samostalna volja drugačija od naše). Ne možete ih oterati svojom voljom, ali im ne morate ni pridavati značaj. Ignorišite ih. Ne obraćajte pažnju na njih, ne ulazite u raspravu sa njima. Ova situacija je slična kao sa pijanim čovekom kada se agresivno ponaša. Ako nastavite raspravu s njim, molite ga da se urazumi i ne dosađuje, on ne odustaje već postaje sve agresivniji. Šta uraditi u tom slučaju? Ne obraćajte pažnju, nema smisla nastavljati raspravu.

Nije lako odupreti im se, ali ako budete uporni one će vremenom nestajati. Krajnji rezultat je povećana samokontrola i poboljšana slika o sebi. Ako ne možete sami da izađete na kraj s tim obratite se stručnom licu.

Evo šta Starac Pajsije Svetogorac savetuje za opsesivne misli: ''Pomisao nalik lopovu ti prilazi – i ti mu otvoraš svoja vrata, uvodiš u dom, počinješ razgovor sa njim, a zatim te on pokrade. Zar je moguće razgovarati sa neprijateljem? Sa njim ne samo da izbegavaju razgovor, već i vrata snažno zatvaraju da ne bi ušao.''

Razlika između psihološkog pristupa i hrišćanskog je u razumevanju prirode opsesivnih misli da li su one naše ili je u pitanju samostalna volja takvih misli koja nije od nas. Način borbe sa ovim mislima je u oba slučaja sličan. Hrišćanstvo još predlaže i borbu pomoću molitve (Isusova molitva), ispovesti i pričešća uz ostale načine prevazilaženja.


Jasmina Leković
psiholog-psihoterapeut
www.psihoterapija-rebt.com

СЛАВУЈ

сируп против кашља и за избацивање слузи

 

Када једном будете пробали и осетили деловање овог домаћег сирупа, који не само што је лековит, него је и веома укусан, више вам неће пасти на памет да сируп против кашља и за избацивање слузи купујете у апотекама.
Састојци:
  • 4 супене кашике жалфије
  • 4 супене кашике аниса
  • 4 супене кашике белог слеза
  • 4 супене кашике подбела
  • 3 супене кашике ланеног семена
  • 200 грама правог смеђег шећера (препоручујем Демерара шећер)
  • 4 лимуна
  • 500 милилитара воде
Поступак:
    • Прво је потребно да вода проври, и затим додати претходно одмерену наведену количину лековитог биља и шећера. (напомена: Што се шећера тиче, количину можете смањивати или повећавати. Можете га комплетно избацити, што је можда најбоље. Углавном, ако будете повећавали дозу шећера немојте ставити више од 400 грама на 500 мл воде.) То све на лаганој ватри кувати 20 минута. Оставити да се прохлади.
    • Док се сируп хлади, очистите 4 лимуна од коре и семенки ставите га у блендер и добро изблендајте. Ако немате блендер биће довољно да исцедите само сок од лимуна. Тако припремљен лимун додајте прохлађеном сирупу. Добро измешајте и порцедите кроз газу или цедиљку.
    • Сируп чувајте у стакленој флаши на тамном и хладном месту. Немојте га стављати у фрижидер.
    • Деца узимају 3 пута дневно по 5 мл, а одрасли 3 пута дневно по 15 мл.