уторак, 02. септембар 2014.

Духовна Терапија



Посетите наш нови блог ДУХОВНА ТЕРАПИЈА

Ми нисмо добри сами по себи, али то опет не значи да смо лоши. Више се чини да смо збуњени, несигурни и препуни страха. Зато је смисао овог блога да са људима добре воље подели искуство древне православне духовности кроз призму позитивне психологије и њеног тумачења емоционално-душевног живота.
Иако је утицај наслеђа и васпитања на формирање људског карактера неоспоран, он није нужно детерминисан. Људски карактер је динамичко својство човека и процесно је усмерен ка трансформацији и самотрансцеденцији. А тај стваралачки процес самопознања и изграђивања своје личности незамислив је без препознавања својих погрешака, мана и промашаја.
Како се охрабрити када посрћемо? Како да останемо део свеобимне Божије хармоније у свим нашим лутањима и странпутицама? Како се проналазе вера, нада и љубав? Зашто ме ближњи не воле? Како поднети душевну бол? Да ли је смрт наш највећи непријатељ?
Одговори на ова и слична питања требало би да нам помогну да се не саображавамо времену и околностима у којима живимо, већ да обновљењем свога ума, искуством познамо шта је то савршена воља Божија (Рим. 12,2). То је превасходни циљ овог блога.

Огњена Лазић

петак, 04. јул 2014.

О љубави и страху



Сваки дубоко верујући хришћанин зна и осећа да је Бог љубав (Јн. 3,16). Он нас увек једнако воли. И воли нас такве какви смо. Његова љубав је непромењива. Ми смо ти који подлежемо променама. Бог никако не жели да патимо, али пошто ми без патње не можемо да схватимо логику божанске Љубави, онда патња због наше огреховљености и нашег удаљавања од Бога дође као васпитна мера. Демони су бића која се хране људским страхом и они нас воле страхом, а Бог нас воли љубављу.
Када човека обузме тешко стање безнађа, бесмисла, крајње таме, паралишућег страха, тескобе или немира то је знак да се удаљио од Бога. Неопходно је искрено и детаљно преиспитати себе како и зашто је до тога дошло: можда смо се превише уздали у себе, у неке своје замисли и планове, можда смо изгубили скромност, очекујући од себе и других превише; можда нисмо задовољни „хлебом насушним“ (Мт. 6,11) за који се молимо сваки дан... Шта год да је у питању, једини пут је покајање, смирење, пост и молитва. Не рационалисање, и логичко ислеђивање себе које на крају доведе човека дотле да почне да хули, већ искрени и смирени вапај: „Боже милостив буди мени грешном!“ - да измолимо опроштај и да стекнемо мир који превазилази сваки ум (Фил. 4,7).



недеља, 08. јун 2014.

Благословен јеси Господе!



Дан Пресвете тројице је празник у част силаска Духа Светог на апостоле. Празник посвећен Светој Тројици подсећа нас на то да у нама хришћанима обитава Дух Свети, Који нас је обновио у тајни крштења, подаривши нам тада нови живот и силу да живот проживимо свето и праведно. Дакле, празник Духова није само сећање на историјски догађај силаска Духа Светог, већ се празновањем и у нама обнавља благодат Духа Светог и Његова сила коју смо примили кроз свете Тајне, а од које смо се удаљили због наших слабости и склоности ка греху. На тај начин, овај празник у читавом нашем бићу оживљава све што знамо о Богу и изнова нас утврђује у вери.

Брзу и поуздану утеху дај слугама твојим, Исусе, када духови наши клону. Немој се растати од душа наших у невољама, немој се удаљити од мисли наших у неприликама, него нас увек претеци. Приближи нам се, приближи, Ти који си свуда. Као што си свагда и са својим апостолима био, тако се милостиви, сједнини и са онима који Тебе желе, да сједињени с Тобом појемо и славом славимо Твог пресветог Духа. (Икос)

понедељак, 14. април 2014.

Мирис орхидеје


Колико је снаге потребно да будући у говнима убедиш себе да не смрдиш, да је све под контролом и да баш треба да седиш у тим говнима, да им разматраш стуктуру, боју... сваког појединачно. Ако случајно хоћеш да повраћаш од смрада, чемера и јада; и тај нагон апослутно мораш да исконтролишеш, по могућству да убедиш себе да само слабићи, недозрели, блазирани, ама олош белосветски повраћа од смрада. Прави људи само филозофирају о смраду, а и када га осете, праве се да се то управо шири мирис орхидеје.

уторак, 08. април 2014.

КУЧКА


Јуче када смо стигле кући, она се склупчала на својој фотељи, а ја сам села преко пута ње. Мислим да је била замишљена, јер се питала шта смерам. Мени је у глави само да јој олакшам муке. Како сам то помислила, начулила је уши и високо подигла њушку. “Ти да ми скраћујеш муке?”, чула сам да ме пита. “Зар не знаш да је највећа мука да се одвојим од тебе?” настављала је продорно да ме гледа и криви главу. “Али Срећице, они чак предлажу да те дам да те успавају! Кажу да ћеш за месец дана трпети велике болове,” отирала сам сузе, а она је скочила са своје фотеље и гурнула ми њушку у крило. “Они кажу?! Па ко су они? Господари живота и смрти? Па, Мајо не буди смешна, као да не знаш да си ти мени све – и живот и смрт. А када дође време растанка, Боже мој... Стиснућемо зубе и поздравити се”, весело је махала репом и пропињала се да њушком додирне мој образ.

недеља, 02. март 2014.

ОПРАШТАЊЕ - Сиропусна недеља

И, ево, стигли смо до последњих дана пред Пост. Већ за време сиропусне недеље, која претходи „Недељи праштања", издвојена су два дана - среда и петак као потпуно „посни". Божанска литургија се не служи, а цео редослед и тип богослужења има великопосни карактер. На вечерњу у среду, поздрављамо Пост са дивном химном:
Посно пролеће је дошло! цвет покајања;
Очистимо се браћо од свих зала вапијући дародавцу Светлости,
Слава Ти, Човекољупче"!
Онда у сиропусну недељу Црква прославља све људе који су „просветљени постом": треба да следимо свете, који су нам узори и водичи кроз тешки подвиг поста и покајања. У напору који намеравамо да отпочнемо, нисмо сами:
Прославимо сабор светих отаца: Антонија Великог, Евтимија Великог и све њима сличне, који су прошли кроз живот као кроз рај сладости..."
Имамо помоћнике и примере:
О свети оци, славимо ваше примере, Ви сте нас заиста научили да ходимо правом стазом; Благословени сте, јер сте угодили Христу..."
Најзад долази последњи дан, који се обично зове „Недеља праштања", али треба напоменути још један литургички назив: „Истеривање Адама из рајског блаженства". Ово име обухвата целокупну припрему за Велики пост. До сада смо сазнали да је човек створен за рај, за богопознање и заједницу са Богом. Грех је човека лишио тог благословеног живота, а његов живот на земљи је изгнанство. Христос, Спаситељ света, отвара врата раја свакоме ко Га следи, а Црква, дочаравајући лепоту Царства Божијег, помаже да наш живот буде поклоничко путовање у небеску домовину. На почетку Поста, ми смо као Адам: „Адам је био истеран из раја због јела па седећи испред њега ридаше, уздишући говораше умилним гласом: тешко мени што настрадах ја несрећник! Преступих једину заповест Господњу и лиших се свих блага. Најсветији рају, био си ради мене засађен, а ради Еве си затворен. Моли оног који те је створио и мене саздао, да се испуним твојим цвећем. Тада му Спаситељ одговори: не желим да моје створење пропадне; желим да се спасе и дође до познања истине, јер нећу отерати онога који ми долази..."
Велики пост је ослобођење од нашег робовања греху, ослобођење од тамнице „овога света". Штиво из Јеванђеља у ову последњу недељу поставља услове за то ослобођење. Први је услов пост, који се састоји у одбијању да прихватимо жеље и подстицаје наше пале природе као нешто нормално и у напору да се ослободимо од диктатуре тела и материје над духом. Ипак, да би био делотворан, наш пост не сме да буде фарисејско, спољашње истицање. Ми не треба да се показујемо људима како постимо, него Оцу нашему, који је „у тајности". Други услов је праштање. „Ако опростите људима њихове преступе, ваш Небески Отац ће и вама опростити". Тријумф греха, главни знак његове превласти над светом, јесте деоба, опозиција, издвајање, мржња. Стога, први пробој кроз ову тврђаву греха јесте опраштање: повратак јединству, солидарности, љубави. Опростити значи ставити између себе и свога „непријатеља", блажено праштање самога Бога. Опростити значи одбацити безнадежно међусобно „умртвљавање" људских односа и препуштање Христу да их Он реши. Опраштање је „пробијање" Царства Божијег у овај грешни и пали свет. (...)
Почнимо радосно време поста припремивши се за духовне подвиге. Очистимо душу, очистимо тело. Уздржавајмо се како од хране тако и од свих страсти, наслађујући се врлинама духа да би се, усавршавајући се у њима са љубављу, сви удостојили да у духовној радости видимо најчасније страдање Христа Бога и Свето Васкрсење". (...)
Ојађен сам.
Немој да од свога слуге окренеш лице. Чуј глас мољења мога.
Ојађен сам. Немој да од свога слуге окренеш лице."
Треба послушати јединствену мелодију овог стиха - крик који одједном испуњава Цркву: „... јер сам ојађен" - и схватити овај почетни моменат поста: тајанствену помешаност безнађа и наде, таме и светлости. Сада су све припреме завршене. Стојимо пред Богом, пред славом и лепотом Његовог Царства. Свесни смо да му припадамо, да немамо другог дома, друге радости, другог циља. Такође схватамо да смо из њега истерани у таму и тугу греха, да смо „ојађени". Покајање је изнад свега другог очајнички позив за божанском помоћи.
(...) Први пут се чита молитва светог Јефрема и њу прате велики поклони. На крају службе сви верници приступају свештенику и узајамно једно од другог моле опроштај. (...) Предстоји нам да лутамо 40 дана по пустињи Великог поста. Али на крају сија светлост Васкрса, светлост Царства Божијег.

Протојереј Александар Шмеман
ПРИПРЕМА ЗА ВЕЛИКИ ПОСТ

субота, 22. фебруар 2014.

СТРАШНИ СУД - Месопусна недеља


Следећа се недеља зове „Месопусна" јер је за време недеље која јој следи, Црква прописала ограничени пост - уздржавање од меса. Овај пропис треба разумети у светлу онога што је већ речено о значењу припреме. Црква сада почиње да нас „прилагођава" великом напору који нас очекује за седам следећих дана. Постепено нас уводи у тај напор, знајући нашу непостојаност, предвиђајући нашу духовну слабост.
Уочи тога дана (Месопусна субота) Црква нас позива на молитвено сећање свих оних који су „уснули у нади на васкрсење и на живот вечни". Ово је заиста велики дан молитве за умрле чланове Цркве. Да бисмо разумели значење ове везе Великог поста и молитве за умрле, потребно је да имамо на уму чињеницу да је хришћанство религија љубави. Христос није оставио својим ученицима неко учење о индивидуалном спасењу, већ нову заповест „да љубе један другог", па је додао: „По овоме ће сви познати да сте моји ученици ако љубите један другог". Љубав представља основ и суштину живота Цркве (...) Грех је увек одсуство љубави, а самим тим одвајање, изолованост, рат свих против свих. Нови живот, који нам је дао Христос и пренела нам Црква, јесте, пре свега, живот помирења, „скупљање у једно оних који су били раштркани", успостављање љубави коју је нарушио грех. Али како да и отпочнемо наш повратак Богу и наше помирење са Њим ако у себе саме не повратимо ону јединствену нову заповест љубави? Мољење за мртве је суштински израз Цркве као љубави. Молимо Бога да се сети оних којих се и ми сећамо, а сећамо их се зато што их волимо. Молећи се за њих ми их сусрећемо у Христу, Који је Љубав, и Који, зато што је Љубав, превазилази смрт која представља крајњу победу одвојености и недостатка љубави. У Христу нема разлике између живих и мртвих јер су у Њему сви живи. Он је Живот, а тај Живот је светлост човекова. Љубећи Христа, љубимо све оне који су у Њему; љубећи оне који су у Њему, ми љубимо Христа. Ово је закон Цркве и очигледан разлог њених молитава за мртве. Наша љубав у Христу одржава их живим јер их држи „у Христу", и како безнадежно нису у праву они западни хришћани који молитву за мртве или своде на јуридичко учење о „заслугама" и „надокнадама" или је просто одбацују као бескорисну. (...)
Љубав је основна тема „Месопусне недеље". На овај дан из Еванђеља се чита Христова парабола о Страшном суду. Кад Христос дође да нам суди шта ће бити мерило Његовог суда? У причи се одговара: Љубав - и то конкретна и лична љубав према људском бићу, сваком људском бићу, које, по Божијој вољи, сусретнем у свом животу, а не само хуманитарна брига за апстрактну правду и за анонимног „сиромаха". Ова разлика је веома важна пошто данас све више и више хришћана настоје да идентификују хришћанску љубав са политичком, економском и социјалном бригом и старањем. Другим речима, они се окрећу од јединствене Личности и њене јединствене личне судбине, према некаквим анонимним категоријама „класа", „раса" итд. Није реч о томе да је ово старање погрешно. Очигледно је да су хришћани позвани да се у границама својих максималних могућности и знања на свом животном путу, у својим обавезама као грађани, пословни људи брину, за праведно, једнако и хуманије друштво. Сигурно је да све ово потиче из хришћанства и може бити инспирисано хришћанском љубављу. Али хришћанска љубав, као таква, другачија је, и та разлика треба да се разуме и одржи - ако Црква треба да сачува своју јединствену мисију, а не да постане некаква „социјална агенција", нешто што она дефинитивно није. (...)

Протојереј Александар Шмеман
ПРИПРЕМА ЗА ВЕЛИКИ ПОСТ

субота, 15. фебруар 2014.

ПОВРАТАК ИЗ ИЗГНАНСТВА

 
У трећој недељи припреме за пост, слушамо причу о Блудном сину. Прича, заједно са химнама које се певају тог дана, открива нам време покајања као човеков повратак из изгнанства. Блудни син, говори нам се, отишао је у далеку земљу и тамо потрошио све што је имао. Далека земља! Јединствена дефиниција наших људских услова које морамо преузети и прихватити као своје, када почињемо да се приближавамо Богу. Човек који никада није имао тај доживљај, па макар на један трен, није никад осетио да је прогнан од Бога и од стварног живота, никада неће разумети шта је то хришћанство. А онај који је савршено „код куће" у овоме свету и његовом животу, кога никад није мучила носталгична жеља за једном другом реалношћу, неће разумети шта је то покајање.
Често се покајање идентификује са хладним и „објективним" набрајањем грехова и преступа, као акт „признавања кривице" у правном спору. Исповедање и разрешење се посматрају као да су јуридичке природе. Нешто суштинско се превиђа - без чега ни исповест ни разрешење немају ни значаја ни силе. Ово „нешто" је осећање отуђења од Бога, од радости општења са Њим, од стварног живота онаквог каквог га је Бог створио и нама даровао. Стварно, лако је исповедати да нисмо постили у прописане дане, да смо пропуштали молитве и били неуздрживи у љутњи. Ипак, различита је ствар ако сам одједном појмио да сам упрљао и изгубио духовну лепоту, да сам веома далеко од свог стварног дома, свог реалног живота, и да је у самој бити мога битисања безнадежно нешто драгоцено чисто и дивно. Ово и само ово је покајање, па је оно, стога, и дубока жеља за повратком, враћањем, поновним проналаском изгубљеног дома. Од Бога сам примио изванредно богатство: пре свега живот и могућност да у њему уживам, да га испуним смислом, љубављу и знањем; затим, у крштењу примили смо нови живот самога Христа, дар Светога Духа, мир и радост вечитог Царства Божијег. Примио сам Божије знање и у Њему знање свега другог и силу да постанем син Божији. И све сам ово изгубио и стално губим не само кроз „грехове" и „преступе" већ у греху који превазилази сваки други грех: одступању од Бога у својој љубави, дајући предност „далекој земљи" у односу на предивни очев дом.
Али ту је Црква да ме подсети на оно што сам напустио и изгубио. Како ме она подсећа, тако се и ја сећам: „Неправедно сам одлутао од Твоје очинске славе", каже се у кондаку на овај дан, „и расипао са грешницима богатство које си ми дао. Стога, упућујем Теби, о свемилостиви Оче, свој блудни крик: Згреших против Тебе, прими ме као покајника и учини да будем као један од Твојих унајмљених слугу..."
И док се сећам, проналазим у себи жељу за повратком, снагу да се вратим... „Вратићу се милостивом Оцу, вичући у сузама: прими ме као једног од Твојих слугу..." (...)
 
Протојереј Александар Шмеман
ПРИПРЕМА ЗА ВЕЛИКИ ПОСТ

четвртак, 13. фебруар 2014.

СМИРЕЊЕ - Недеља о митару и фарисеју




Ова седмица што се полако ближи крају је „Недеља о митару и фарисеју". (...) У одељку из Еванђеља које се чита, спомиње се човек који је увек задовољан собом јер сматра да извршава све захтеве своје вере. Он је самоуверен и горд, а у ствари он фалсификује значење религије. Он је своди на вршење спољашње форме, а своју побожност мери количином новца који прилаже храму. А што се тиче цариника, он је био понизан, и његова смиреност нашла је оправдање пред Богом. Ако се данас неки морални квалитет готово потпуно омаловажава онда је то смиреност. Култура у којој живимо, усађује у нас осећање гордости, самохвале и величања и властите праведности. Она је изграђена на претпоставци да човек може сам постићи све, па чак и Бога представља као некога који стално „награђаује" човека за његова достигнућа и добра дела. На понизност - личну или заједничку, етничку или националну, гледа се као на слабост, као на нешто од чега се не постаје прави човек. Чак и наше црквене заједнице. Зар и оне нису прожете истим духом фарисеја? Зар не желимо и ми да сваки наш прилог, свако „добро дело", све што чинимо „за Цркву" буде признато, похваљено и објављено? (...)
Великопосно време почиње захтевом, молитвом за смирење, која је почетак истинитог покајања. А покајање, изнад свега другог, јесте повратак ка првобитном реду ствари, успостављање праве визије. Оно је, стога, укорењено у смирењу, а смирење - божанско и дивно - његов је плод и крај. „Избегнимо високоумни говор фарисеја", каже се у кондаку на тај дан, „и научимо се величанствености из митаревих смирених речи..."
Ми смо на вратима покајања и на најсвечанијем моменту васкршњег бденија; после васкрсења и јављања Христа пошто смо „видели васкрсење", певамо по први пут тропаре који ће нас пратити кроз цео Велики пост:
Отвори ми двери покајања, јер дух се мој рано подиже ка Твоме светоме храму, носећи телесни храм сав опогањен: но, као милостив очисти Твојом милосрдном милошћу".

Протојереј Александар Шмеман
ПРИПРЕМА ЗА ВЕЛИКИ ПОСТ

понедељак, 27. јануар 2014.

Kako jesti?


Hrana i zdravlje u našoj su zemlji sve samo ne jednostavni. Često se divim složenosti raznih planova za skidanje kilograma. Iako autori svoje planove uvijek reklamiraju kao lake za primjenu, u stvarnosti to nikada ne bude lako. Sljedbenici tih dijeta moraju brojati kalorije, bodove, porcije i hranjive tvari, ili jesti određene količine određenih namirnica prema točnim matematičkim omjerima. Postoje sprave koje treba koristiti, dodaci prehrani koje treba uzimati i radni listovi koje treba ispunjavati. Nije čudo što ih malo tko uspijeva slijediti.
Jelo bi trebalo biti ugodno i bezbrižno iskustvo i ne bi se trebalo oslanjati na uskraćivanje. Neophodno je zadržati jednostavnost želimo li uživati u našoj hrani. Jedno od veselijih otkrića iz gomile prehrambenih istraživanja na koja sam naišao jest da su kvalitetna hrana i dobro zdravlje jednostavni. Biologija odnosa hrane i zdravlja izvanredno je kompleksna, ali poruka je i dalje jednostavna. Preporuke iz objavljene literature toliko su jednostavne da ih mogu iznijeti u jednoj rečenici: jedite cjelovite, biljne namirnice, uz minimalnu potrošnju rafiniranih namirnica, dodatne soli i dodatnih masti.
DODACI PREHRANI
Poželjno je svakodnevno uzimanje dodataka s vitaminom B, i možda vitaminom D za ljude koji provode većinu vremena u zatvorenom prostoru i/ili žive u sjevernim podnebljima. Što se tiče vitamina D, ne bi trebalo prelaziti preporučenu dnevnu dozu (PvDA). To je to. To je ono za što je znanost o prehrani utvrdila da je u skladu s otimalnim zdravljem i najnižom učestalošću bolesti srca, raka, pretilosti i mnogih drugih zapadnih bolesti.
TREBA LI POTPUNO IZBACITI MESO?
Rezultati Kineske studije pokazuju da što je postotak životinjskih namirnica u prehrani niži, veća je korist za zdravlje - čak i kad se taj postotak smanji s 10% na 0% kalorija. Stoga nije nerazumno pretpostaviti da je optimalan postotak životinjskih proizvoda nula, barem za one koji imaju predispozicije za degenerativne bolesti.
Međutim, to nije apsolutno dokazano. Svakako je točno da se većina koristi za zdravlje ostvaruje pri vrlo niskim razinama životinjskih namirnica, ali većim od nule. Moj je savjet da pokušate izbaciti sve proizvode životinjskog podrijetla iz vaše prehrane, ali da ne budete time opsjednuti. Ako ukusna juha od povrća sadrži pileći temeljac, ili ako velika štruca integralnog pšeničnog kruha sadrži malu količinu jaja, ne brinite. Te su količine, najvjerojatnije, nutritivno nevažne. Što je još važnije, mogućnost da budete opušteni kad se radi o vrlo malim količinama životinjskih namirnica primjenu ovog načina prehrane čini mnogo lakšom, posebno kada jedete izvan kuće ili kupujete već gotovu hranu.
Iako preporučujem da se ne brinete zbog malih količina životinjskih proizvoda u vašoj prehrani, to ne znači da predlažem da namjerno nastojite uključiti male količine mesa u svoju svakodnevnu prehranu. Moja je preporuka da nastojite izbjegavati sve proizvode životinjskog podrijetla.
Postoje tri izvrsna razloga da idete do kraja. Kao prvo, pridržavanje ovakve prehrane zahtijeva radikalnu promjenu u vašem stavu o hrani. Teže je učiniti to napola. Ako računate na proizvode životinjskog podrijetla jest ćete ih i gotovo sigurno ćete jesti više nego što biste trebali. Kao drugo, osjećat ćele se prikraćeni. Umjesto da na svoje nove prehrambene navike gledate kao na mogućnost da jedele koje god biljne namirnice želite, imat ćete osjećaj da se morate ograničavati, što dugoročno otežava ostanak na takvoj prehrani. Da je vaš prijatelj bio pušač cijeli svoj život i pitao vas za savjet, biste li mu rekli da smanji na samo dvije cigarete dnevno ili biste mu rekli da potpuno prestane pušiti?
Na taj način želim vam reći da umjerenost, čak i uz najbolje namjere, ponekad otežava
postizanje uspjeha.
MOŽETE LI VI TO?
Morate pokušati. Zadajte si jedan mjesec. Jeli ste cheeseburgere cijeli svoj život; mjesec dana bez njih neće vas ubiti. Jedan mjesec nije dovoljno vremena da od toga imate bilo kakve dugoročne koristi, ali je dovoljno da otkrijete četiri stvari:
1. U prehrani biljnim namirnicama postoje izvrsna jela koja inače vjerojatno nikada ne biste otkrili. Možda nećete jesti sve što biste htjeli (želja za mesom može potrajati duže od jednog mjeseca), ali iskušat ćete mnogo odličnih, slasnih jela.
2. To nije tako strašno. Neki se ljudi naviknu na takvu prehranu vrlo brzo i zavole je. Mnogima su potrebni mjeseci da se potpuno prilagode. Ali gotovo svi otkriju da je daleko lakše nego što su mislili.
3. Osjećat ćete se bolje. Čak i nakon samo jednog mjeseca većina ljudi osjećat će se bolje, a vjerojatno i izgubiti koji kilogram. Pokušajte napraviti krvne pretrage prije i poslije. Najvjerojatnije ćete primijetiti značajno poboljšanje čak i u tom kratkom razdoblju.
4. Što je najvažnije, otkrit ćete da je to moguće. Možda će vam se nova prehrana svidjeti, možda neće, ali u najmanju ruku iz svog jednomjesečnog pokusa izaći ćete sa spoznajom da je moguće. Možete to učiniti ako tako odlučite. Sve zdravstvene koristi o kojima govori ova knjiga nisu samo za tibetanske redovnike i fanatične Spartance. I vi se njima možete okoristiti. Izbor je na vama.
Prvi mjesec može biti težak, ali nakon toga postaje mnogo lakše. A mnogima postaje i velik užitak. Znam da je teško u to povjerovati dok sami ne doživite, ali ukusi se mijenjaju kad ste na biljnoj prehrani. Ne samo što izgubite želju za mesom nego počnete otkrivati nove okuse u mnogim jelima, okuse koji su bili otupljeni dok ste se hranili pretežno životinjskim namirnicama.
PRELAZAK
Prihvatite li moj prijedlog da isprobate biljnu prehranu na jedan mjesec vjerojatno ćete se suočiti s pet glavnih izazova:
• Prvih tjedan dana, dok se vaš probavili sustav prilagodava, mogao bi vas mučiti uznemireni želudac. To je prirodno, zbog toga se ne treba brinuti i obično ne traje dugo.
• Morat ćete tome posvetiti nešto vremena. Ne žalite zbog tog vremena – bolesti srca i rak također oduzimaju vrijeme. Drugim riječima, trebat ćete naučiti neke nove recepte, biti spremni isprobati nova jela, otkriti nove restorane. Morat ćete obratiti pozornost na vaše ukuse i pronaći jela u kojima zaista uživate. U tome je ključ.
• Morat ćete se psihološki prilagoditi. Bez obzira koliko tanjur bio pun, mnogi od nas naučeni su misliti da bez mesa to nije pravi obrok, posebno za ručkom. Morat ćete pobijediti tu predrasudu.
• Možda nećete moći odlaziti u iste restorane u koje ste ranije odlazili, a i ako budete mogli, sigurno nećete moći naručivati ista jela. To zahtijeva određenu prilagodbu.
• Vaši prijatelji, obitelj i kolege možda vam neće pružati podršku. Iz različitih razloga ljudi će se osjetiti ugroženi time što ste sada vegetarijanac ili vegan. Možda je to zato što, duboko u sebi, znaju da njihova prehrana nije baš zdrava i smatraju prijetećim to što je netko drugi u stanju odreći se nezdravih prehrambenih navika dok oni to ne mogu.
Također bih vam želio dati nekoliko savjeta za vaš prvi mjesec:
• Dugoročno gledano, prehrana biljnim namirnicama jeftinija je od prehrane životinjskim namirnicama, ali dok učite možda ćete trošiti nešto više novca isprobavajući stvari. Učinite tako. Isplati se.
• Hranite se dobro. Ako jedete vani, isprobajte razne restorane kako biste otkrili neka izvrsna veganska jela. Etno restorani često nude ne samo najveći izbor jela od biljnih namirnica nego i jedinstvene okuse koji su izvrsni. Otkrijte čega sve ima.
• jedite dovoljno, jedan od vaših zdravstvenih ciljeva mogao bi biti gubitak kilograma. To je u redu, a hraneći se biljnim namirnicama gotovo je sigurno da ćete ih izgubiti. Ali nemojte se susprezati - što god radili, nemojte gladovati.
• jedite raznovrsno. Miješanje je dobro i kako biste dobili sve potrebne hranjive tvari i kako biste održali zanimanja za takvu prehranu.
Poenta je u tome da se možete hraniti biljnim namirnicama s velikim užitkom i zadovoljstvom. Sam prijelaz na takvu prehranu, međutim, predstavlja izazov. Postoje psihološke barijere i one praktične. Potrebno je uložiti vrijeme i trud. Možda nećete imati podršku vaših prijatelja i obitelji. Ali koristi su ništa manje nego čudesne. I zadivit će vas koliko to postaje lako jednom kad steknete nove navike.
Prihvatite jednomjesečni izazov.
Kolin Kembel
Kineska studija

Zeleni čaj - prednosti i mane


O pojedinačnim učincima čajeva do sada je mnogo napisano, ali mi još uvek ni iz daleka ne znamo sve o stvarnim lekovitim potencijalima njihovih ekstrakata.
Premda posedujemo puno saznanja o narodima koji isključivo piju čaj, danas znamo da neke oblasti Japana gde se uzgaja zeleni čaj, imaju znatno manju smrtnost od raka. Od svih čajeva izgleda najviše lekovitih efekata poseduje upravo zeleni čaj.
Japanski običaj pijenja čaja nije izvorni; došao je iz drevne Kine oko 800 godine nove ere! Zapravo sve je počelo kretanjem budističkih sveštenika, koji su se nakon učenja u Kini vratili na službu u Japan. Već tada je, a to se vidi na osnovu zapisa i slika, vladalo uverenje da je čaj “medicinski” tj. zdravi napitak. Za vreme ere Kamakure (1191-1333) sveštenik Eisai je napisao knjigu pod naslovom “Održavanje zdravlja pijenjem čaja”.
Može li čaj “izgladneti” opake ćelije raka?
Odavno je poznato da slobodni radikali spolja i iznutra vrlo nepovoljno deluju oštečujući ćelije tkiva i organa, dovodeći do degenerativnih oboljenja i raznih oblika raka. Zbog toga se kao standardno sredstvo za prevenciju preporučuju jaki antioksidansi (E-vitamin, C-vitamin, beta karoten).
Tek nedavno je utvrđeno da su polifenoli iz nekih biljaka još jači antioksidansi, a zeleni čaj je došao na glas kao napitak koji ima po jedinici za konzumiranje (šoljica) najveću količinu polifenola (300-400 mg) naravno pod uslovom da je čaj dovolijno gusto pripremljen, ili stručnije rečeno, ako ima suve materije od 8-12%. Tako se relativno jednostavno i brzo, došlo do vrlo zanimljivog otkrića da narodi koji piju mnogo zelenog čaja imaju najmanju stopu smrtnosti od nekih oblika raka i drugih savremenih oboljenja.
Izgleda da neka od komponenti iz zelenog čaja nakon duže upotrebe blokira delovanje enzima urokinaze, koji otapajući protein iz živih ćelija pomaže da se na njihovo mesto nasele ćelije raka i razvije mehanizam za njihovu prehranu. Famozna komponenta nazvana je u naučnim krugovima epigalokatehin galat (ECGC), a o tome je pisao i poznati časopis “Nature”.
Zapravo, ako se prekine proces prehrane ćelija raka, one se osuđuju na tiho umiranje od gladi. Otkriću je pomoglo kompjutersko modeliranje sintetskog sredstva za blokiranje urokinaze. Epigalokatehin galat se uspešno može izolovati iz zelenog čaja i u laboratorijskim uslovima on pokazuje svoje dejstvo u blokiranju urokinaze. Ostaje mnogo toga da se uradi pre nego što se otkriće i praktično iskoristi, ali nedvosmislena činjenica jeste da je zeleni čaj vrlo zdrav napitak.

Uz pomenuto, ispitivanjem ekstrakta polifenola dobivenih iz listova biljke zelenog čaja pokazalo se da smanjuje nivo lipida, triglicerida i holesterola u krvi, a time i opasnost od bolesti krvnog sistema i arteroskleroze. Zeleni listovi čaja bogati su i fluorinom koji sprečava štetno dejstvo bakterija karijesa u usnoj šupljini. Čaj sadrži i minerale važne za čovekovo zdravlje poput kalijuma, bakra, gvožđa i mangana. Sadrži malo teo-filina i teobromina. Odavno je poznato da deluje i diuretski, pomaže protiv celulita jer ogranicava apsorpciju masnoće i podstiče površinsku cirkulaciju. Zaceljuje rane, ekstrakt čaja koristi se za negu kože, usne šupljine, izraslina na koži, protiv peruti u kosi, kod opekotina kao i za lečenje akni.
Ukusni napitak može se piti u bilo koje doba dana i večeri jer tein znatno blaže stimulise mozak nego kofein.
Antivirusno delovanje zelenog čaja
Premda se nagađalo da zeleni čaj ima relativno snažno antivirusno delovanje, teško je bilo to i dokazati. Pomogli su japanski stručnjaci koji su prvi upozorili na zanimljiva iskustva iz uzgoja duvana, koji je jako osjetljiv na tzv. virus mozaične bolesti. Ako se listovi duvana preliju eksudatom zelenog čaja (koncentrisan ektrakt) oni su definitivno zaštićeni od pojave ove bolesti. Prof dr Shimamura je utvrdio aktivne supstance iz zelenog čaja, a to su katehin i njegov oksidovani oblik teaflavin.
Sprovedeni su eksperimenti na dobrovoljcima, koji su pokazali da se svakodnevnim grgljanjem jakih rastvora zelenog čaja može prevenirati “instaliranje” virusa gripa u grlu u kritično prolećno vreme.
Osvežavajuće delovanje – nezamenjivo!
Dobri poznavaoci zelenog čaja kažu da nijedan napitak a još manje njihova mešavina, ne može tako dobro osvežiti telo kao što to može jaki zeleni čaj. Sadržaj kofeina je po pravilu veći nego u kafi, a kad se kombinuje sa katehinom, učinak je nezamenjiv!
Miris tog napitka nežne zelene boje i kiselkastog ukusa podstiče pozitivne misli, krepi celo telo, umiruje, opušta i procišćava organizam.
Nesumnjivo da takav napitak otklanja pospanost i prisiljava čoveka na aktivnost te podiže nivo raspoloženja. Pitanje doziranja čaja je isto kao kod kafe; svako ima drugačiji “aršin” ali je isto tako sigurno da ne valja preterivati. Opšte prihvatljiv princip je 2-3 šoljice dnevno, premda ima delova sveta gde se koristi i dvostruka doza. Samo posebno osetljive osobe mogu imati nesanice ako zeleni čaj piju naveče odnosno u jako koncentrisanom obliku.
Osvežavajuće delovanje zelenog čaja prosečno je duže od onoga na koji smo navikli kod kafe, što se takođe pripisuje kombinovanom delovanju aktivnih supstanci. Iz toga se može naslutiti da je za neke profesije (piloti, vozači) bolje koristiti čaj nego kafu. Ova činjenica se svakako već i komercijalno koristi; umesto da se pije topli čaj za osveženje, uzimaju se tablete zelenog čaja!
I tako eto; od “čarobne” formulacije do otkrića stvarnog lekovitog delovanja, prošli su vekovi. Svako ko podcenjuje delovanje čajeva, a posebno zelenog – vara se!

 Zeleni čaj može ublažiti štetna dejstva pušenja cigareta
Postoje dva različita istraživanja, jedno iz Pekinga u Kini, a drugo iz Indijanapolisa u severnoj Americi, koja se bave uticajem zelenog čaja na oksidativni stres, poremećaj ravnoteže u antioksidacionom stanju ćelije, koji se javlja usled toksina iz cigareta prilikom pušenja.
Ovi poremećaji antioksidacionih mehanizama mogu da prouzrokuju ili da učestvuju u razvoju nekih bolesti, od kojih je jedna i tumor.
Istraživači tvrde da kada pušači dnevno piju zeleni čaj, i to u količini od više šoljica, njihovi organizmi trpe 40-50% manje oštećenja prouzrokovanih oksidacionim stresom.
Ovo smanjuje rizik pojave tumora, emfizema, srčanih i drugih bolesti. Zeleni čaj može prevenirati rak usne šupljine.
Zeleni čaj i reumatoidni artritis
Medicinski istrađivači iz sa Univerziteta iz Klivlenda su u aprilu 1999 godine publikovali studiju, u kojoj se govori da upotreba 4 ili više šolja zelenog čaja dnevno može da spreči pojavu reumatoidnog artritisa i da ublaži tu bolest kod onih koji od nje već pate.
Studija je sprovedena na miševima sa indukovanim artritisom sličnom onom koji se razvija kod ljudi. Miševi koji su dobijali zalani čaj, razvijali su artritis u manjem procentu od miševa koji su dobijali običnu vodu. Takođe, oni miševi koji su dobijali zeleni čaj a ipak razvijali reumatoidni artritis, razvijali su ga u mnogo slabijoj formi.
Zaključeno je da antioksidansi prisutni u telenom čaju ne poseduju samo anti-kancerogena svojstva već i anti-inflamatorna dejstva. Reumatoidni artritis je inflamatorno (zapaljenjsko) oboljenje koje izaziva bolove, oticanje, ukočenost i ispade funkcija zglobova. Supstance iz zelenog čaja mogu prevenirati ili umanjiti ove simptome.
Prevencija raka zelenim čajem?
Najzanimljivija je studija japanskih istraživača sa Saitama Instituta za istraživanje raka koja se odnosi na odlaganje i/ili usporavanje kancerogeneze uz pomoć zelenog čaja. Studija pokazuje da se rane faze raka dojke sporije razvijaju kod žena koje imaju istoriju redovnog konzumiranja zelenog čaja. Kao rezultat, stopa remisije kod ovih žena je snižena i postoji duži period bez bolesti.
Pošto je za epigalokatehin galat (EGCG), katehinu pronađenom jedino u zelenom čaju, dokazano da ubija kancerogene ćelije u kulturi bez nanošenja štete okolnom zdravom tkivu, zeleni čaj bi mogao biti koristan ne samo u prevenciji raka već i u tretmanu i prevenciji drugih bolesti.
Priprema zelenog čaja
Prilikom pripreme savršene šoljice zelenog čaja treba imati na umu nekoliko važnih stvari:
Kvalitet vode
Dobar kvalitet vode je od esencijalnog značaja za dobru šolju čaja. Generalno gledano, gradska voda jednostavno nije dovoljno dobra.
Iako je u Srbiji voda bakteriološki ispravna, uglavnom je previše tvrda za pravljenje čaja.
Stoga je bolje koristiti flaširanu vodu ili vodu dobijenu iz specijalnih filtera za vodu.
Temperatura vode
Ovo je kritično!
Sa temperaturom vode se najčešće prave greške. Ako je voda previše vruća odnosno provrela, vaš čaj će postati gorak i izgubiće najveći deo svojih lekovitih svojstava!
Zeleni čaj treba pripremati sa temperaturom vode između 75 i 80 stepeni po Celzijusu. Pošto voda vri na 100 stepeni, treba je ili ohladiti dodavanjem malo sveže hladne vode ili prekinuti zagrevanje kada je vrenje blizu (pojavljuju se sitni mehurići koji sa dna posude kreću ka površini)
Provrelu vodu možete hladiti i preručivanjem iz jedne posude u drugu ili jednostavno sačekati minut ili dva..
Najbolje je u početku koristiti termometar i vežbati dok se ne ovlada tehnikom i stekne dobar osećaj kada je postignuta prava temperatura vode.
Zagrejte posudu (čajnik) u kojoj ćete pomešati čaj sa vodom. U tako zagrejanu posudu stavite čaj da stoji nekoliko minuta.
Ovaj proces priprema čaj za njegovo mešanje sa vodom. Pomirišite aromu koju čaj ispušta u vreme pripremanja.

Još jedan kritičan element u procesu pripremanja zelenog čaja je vreme koje ćete ga držati u vodi!Dva do tri minuta je sve što je potrebno. Duže držanje čaja u vodi proizvešće prejak i gorak ukus. Takođe je jako važno ne mešati i ne mućkati čaj dok stoji u vodi jer će u suprotnom čaj biti mutan a to će uticati na ukus.
Ostavite čaju prostora da se proširi tj. nabubri
Zeleni čaj je kompaktan i u vodi se širi te mu za to treba prostora. Čaj je zbog toga najbolje spremati u kineskim ili japanskim čajnicima koji su dizajnirani sa ovom činjenicom na umu. Takođe, ovi čajnici su napravljeni od pečene gline što je najbolja okolina za pripremu dobrog čaja.
Kada sipate čaj u šolju videćete sićušne trunke čaja koje plivaju svuda po njemu i koje se na kraju istalože na dnu. To je normalna pojava.Ispijte i to.
Na kraju, pre prvog gutljaja osmotrite boju čaja, pomirišite karakterističnu aromu. Sa vremenom i iskustvom, naučićete da razlikujete dobar od manje dobrog čaja, samo po njegovom mirisu.
Uživajte!

Izvor: Topvita

субота, 25. јануар 2014.

ПРЕПОДОБНИ АНТОНИЈЕ РИМЉАНИН НОВГОРОДСКИ ЧУДОТВОРАЦ


Преподобни Антоније родио се 1067. године у Риму у познатој и добростојећој православној породици. Родитељи су га од малена васпитавали у хришћанском благочешћу и преданости Светој Цркви. Због непрестане тежње римских папа да православне обраћају у латинску вјеру, Антоније је још у младости изучио богословље Источне Цркве и дјела Светих отаца. Напустивши родитељски дом, млади Антоније је ријешио примити монашки постриг и отићи из Рима. Тад је био у доби од седамнаест година. Једну половину богатог наследства раздијелио је ништим и убогим, а  другу ставио у бачву и бацио у море, те се  након тога читав предао вољи Божијој и кренуо у обилазак светих обитељи у којима живе православни монаси. У једном пустињском скиту примио је монашки постриг и тамо проживио двадесет година. Посебно се истицао мудрошћу, умјереношћу, смиреношћу и високим моралом. Покоравајући тијело своје души трпљењем, постом и честим молитвама, а просвећујући ум бестрашћем и украшавајући се Божественим смирењем, достиже Антоније ниво светости.
Гоњење православних од стране Латина приморало је братију да напусти скит. Преподобни Антоније је дуго ишао из мјеста у мјесто, док једанпут на морској обали не нађе огроман камен, на којем у посту и молитви  проживи читаву годину. Једнога дана јака бура отрже од обале камен, на којем је стајао свети подвижник и  понесе га далеко на морску пучину. Пребивајући у добокој молитви, светитељ Божији се не уплаши, него цијелог себе још силније предаваше Господу. Тако, на чудесан начин камен преплови море, уђе у ријеку Валхову и уочи празника Рођења Пресвете Богородице заустави се близу села Валховског, у Новгородској области. Свједочанство о овоме чудесном догађају налази се записано и у Новгородским љетописима.
Преподобног Антонија ујутро су угледали окупљени сељани. Са чуђењем су посматрали свог чудног посјетитеља, а он се не одлучи сићи са камена који му је био дом и утврђење у несносној бури.
Пошто није познавао руски језик, Антоније је на сва питања одговарао појасним поклонима. Светитељ се на свом камену три дана молио Богу да му открије гдје се он то налази. Затим се упутио у Новгород, гдје је, по промислу Божијем срео страног трговца који је познавао латински, грчки и руски језик. Од њега је напокон узнао гдје је доспио.
Са дивљењем је слушао да је пред њим Велики Новгород и Света Софија, да његов камен није на обалама Тибра, него на обалама Валхове, која се налази на пола године хода од древног Рима, а њему се све то чинило као тродневно путовање по морској пучини. Заједно са трговцем уђе угодник Божији у Софијски сабор, у коме је свештенодејствовао светитељ Никита, и душа праведника, који је у отаџбини био гоњен због вјере предака, испуни се неисказаном радошћу када видје благољепије службе православне. Након тога врати се он на свој камен, а околни житељи почеше долазити ка њему на благослов. И управо од њих светитељ научи руски језик.
Након неког времена, преподобни се поново упути у Новгород, ка светитељу новгородском Никити (+1108), коме исприча о своме чудесном прибитку. Свети Никита хтједе оставити Антонија на двору, али га он умоли да се врати на оно мјесто које му је Господ одредио. Недуго потом, сам свети Никита дође преподобном Антонију, који је наставио са подвизима на истом оном камену. Осмотривши добро мјесто, светитељ багослови Антонију да ту оснује манастир у част Рођења Пресвете Богородице. Он од власти доби земљу и освети првосаграђени дрвени храм.
Следеће године рибари ловише рибу недалеко од нове обитељи, али безуспјешно. По ријечима преподобног Антонија, бацише мреже још једном и ухватише мноштво риба, а поред њих нађоше у мрежи и ону бачву, коју је Антоније још у младости бацио у море. Преподобни је препозна, али рибари не хтједоше  да му је дају. Потом он предложи да иду народним судијама и рече да се у бачви налазе свештене сасуде и иконе из дома његових родитеља. Добивши напокон бачву назад, преподобни од новца из ње купи земљу око манастира и рибњак.
Како су године пролазиле, Антонијева обитељ се све више благоустројавала и благоукрашавала. Године 1117. саграђен је камени храм у част Рођења Пресвете Богородице. Њега је осветио Епископ новгородски Јован. Недуго након освећења, храм је био и живописан. А потом је саграђена и камена трпезарија, при којој је касније сазидан храм Сретења Господњег.
Преподобни је, по жељи братије, 1131. године био постављен за игумана обитељи. Шеснаест година је управљао манастиром, упућујући братију ка благочешћу и богоугодном животу. Пред крај живота за наследника је оставио свог ученика, преподобног свештеномонаха Андреја. Преподобни Антоније је окончао свој овоземаљски живот 3. августа 1147. године и, након што је опојан од стране Епископа новгородског Нифонта, погребен је у манастирском храму Рођења Пресвете Богородице.
При Сверуском Патријарху Јову и Митрополиту новгородском Варлааму 1597. године у први петак после празника светих и првоврховних апостола Петра и Павла, обретене су свете мошти преподобног Антонија. Обретењу су претходила многобројна чудесна исцјелења по молитвама преподобнога. Тако се, на примјер, у светитељевој гробници од смртне болести исцијелио игуман обитељи Кирил. Он је касније из благодарности према светитељу, саградио капелу над каменом, гдје се подвизавао. Једном је један бјесомучник, по имену Теодор, дошао у манастир и молио се пред каменом, на којем је, већ у то вријеме, био насликан светитељев лик. Јавио му се сам преподобни Антоније и казао да ће се исцијелити од бијесова када се приближи камену. Тако се и догодило. Од болести су се исцјељивали и манастирска сабраћа када су се обраћали преподобноме за молитвену помоћ.
Десило се једном да је један благочестиви сабрат Нифонт имао виђење у којем му се открила воља Божија о прослављењу преподобног Антонија. По свједочанству Нифонта и бившег игумана Кирила, који је у то вријеме био игуман Тројице-Сергијевог манастира, Свјатјејши Патријарх Јов наложио је да се мошти светитељеве премјесте у нову гробницу, у храм гдје би им се свако могао поклонити. Пред откривањем светих моштију, Митрополит Варлаам и манастирска братија установили су строги пост и молитвено обраћање  свом првом игуману. Тада се свети Антоније јавио Митрополиту и благословио да се испуни Патријархова наредба. Када се отвори гробница, сви присутни угледаше нетрулежне мошти Антонијеве и читав манастир се испуни благоуханијем. Братија положи мошти у гробницу поред мјеста гдје су раније биле. Од њих су происходила чудесна исцјељења болесних. Те године преподобни би прослављен и прибројан ликовима светих.
Наследник преподобнога у игуманском трону, Андреј саставио је његово житије, које је касније допунио већ помињани монах Нифонт. Он је такође описао чудесно обретење моштију и саставио похвално слово.
У Рождественском храму Антонијевог манастира у Новгороду и данас се чува камен на коме је преподобни чудним начином допловио из Рима

превод са руског: протођакон Дајан Трифуновић

СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ И ПРИПИТИ МОНАХ


Један монах, који је живео у Кареји, свакодневно је био под утицајем алкохола, чиме је представљао велику саблазан за све монахе, али и бројне поклонике. Након што се упокојио, неки од верника који су одлазили код старца Пајсија нису скривали своје задовољство што је огроман проблем коначно решен.
Отац Пајсије им је на то одговорио да је он за смрт поменутог монаха сазнао након што је угледао небројене ангеле који су дошли по монахову душу. Поклоници су били затечени, а неки су се чак успротивили и покушали да објасне Старцу на кога су мислили, сматрајући да он није разумео о коме се у целој овој причи ради.
Старац Пајсије им је објаснио: «Монах о коме говорите је рођен у Малој Азији и то мало пре доласка Турака који су упадали у села и одводили дечаке. Како се не би одвајали од свога сина, родитељи су га водили са собом на њиву. Тада су му у млеко стављали мало ракије, како би дете заспало и било мирно и нечујно. Тако је просто одрастао као алкохоличар. Старац му је рекао да сваке ноћи чини метаније и узноси молитве Пресветој Богородици, тражећи од ње помоћ да смањи количину алкохола коју је морао да попије. За годину дана, уз страшну борбу и велико покајање, успео је да уместо двадесет, попије деветнаест чашица ракије. Борба је годинама трајала, да би на крају успео да смањи број чашица на две до три, али би и од њих већ био припит.»
Свет је годинама гледао припитог монаха, који је саблажњавао поклонике, али је Бог видео неустрашивог борца, који се читав живот борио против своје страсти.

Кад већ не знамо шта и зашто неко чини,
имамо ли право да му судимо?
посетите: МИСТАГОГИЈА
 

ТРИ АВЕТИ ЕВРОПСКЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ



 Свети Владика Николај Велимировић

Три су фатална духа европске цивилизације: Дарвин, Ниче и Маркс. Дарвин је носилац фаталне научне теорије. Ниче је носилац фаталистичке теорије. Маркс је носилац фаталне социјалне теорије.
Све три ове теорије постале су у 19. веку, када су Европљани, слично древним Атињанима, највише волели да штогод ново кажу или чују (Дап. 17, 21); и када је у Европи узајамни однос људи и Библије тако обрнут, да је та Божија књига критикована од људи место да она критикује људе; и када је на овом најмањем континенту светском, слобода говора и писања била у толикој мери загарантована грађанима, да су многи од њих могли приобрести светску славу, ако би вештим речником чак и велику лаж прогласили великом истином.
У то време јавиле су се у свету три нове теорије: теорија научна, теорија етичка и теорија социолошка. Оне су запалиле машту људи - јер су и саме биле продукт маште - као велике новости и као сувише фантастичне новости.
Обични људи, код којих је срце још увек верификатор истине, осетили су све три ове теорије као опасне фантазије. Али велики број европских интелектуалаца, код којих је угушена моћ осећања истине срцем, узела је те теорије озбиљно као велике истине. У наше дане јасно се види да је срце народа било у праву, а да је интелект интелектуалаца био погрешан судија. Јер баш у наше дане показују се горки и судбоносни плодови тих теорија, због којих је европска цивилизација покривена тешким мраком, а цео свет доведен на ивицу амбиса, варварства и пропасти.
Посмотримо ствар изближе.
Дарвин је духовни родитељ философије Ничеове и социологије Марксове. Он је објавио нову биолошку науку, изражену углавном у ове три тврдње:
еволуција,
борба за опстанак
победа најспособнијега.
У васионом свету, како га је Дарвин замишљао - и још изразитије Дарвинизам - присутне су све могуће силе и сви фактори изузев Бога, духа и морала.
И баш на том замишљеном одсуству Бога, духа и морала у Дарвиновој науци засновао је Ниче своју атеистичку етику, а Маркс своју комунистичку социологију. Отуда је полазна тачка и први параграф Ничеанизма и Марксизма негација бића Божијега.
Прихватив дарвинистичко схватање света као хаоса над којим не лебди Дух Божији, Ниче се одједном обрео «с ону страну добра и зла», тј. с оне стране срца, савести и сваког морала. Празнину која је језиво зјапила пред њим у одсуству негираног Божанства, Ниче је покушао да испуни измаштаним бићем надчовека. Тај Ничеов надчовек у стварности ни по чему не представља неку величину, осим кад се на хартији испише великим словима - Надчовек! А васионска празнина, у одсуству Бога, била је тако огромна, да је ни милиони надљуди нису могли испунити много више него милиони атома, или милиони надуваних мехурића. Мехурићи су прснули, Ниче је полудео, а аветињска празнина без Бога остала и после смрти Ничеове, да је до у наше испуњавају сизифовским напором уображени и обоготворени надљуди и - што је још кобније - уображене и обоготворене наднације.
Маркс је другачије примио борбу са универзалним хаосом без Бога. Ниче, као Аријевац, коме је лична слобода била дража од свега, ступио је у нераван дуел са целим постојећим светом. Не тако као Маркс, практичан Семит (Јевреј), носилац огорчења свога народа. Он је смислио једну организовану војску, која је имала да води борбу против других организованих друштвених сила. Дакле, не појединца против свију, него војска против војске, сталеж против сталежа, организација против организације; у овом случају војска гладнијих против ситијих, организација многих слабих против њихових малобројних газда и господара, но не ради слободе, него ради хлеба и моћи.
Ништа Ничеу није могло бити одвратније од комунизма Јеврејина Маркса, нити Марксу ишта могло изгледати луђе и смешније од осамљеног надчовека Ничеовог. Али ма колико да су антиподи један другом, они су у ствари близанци од истог родитеља, Дарвина, односно Дарвинизма. Кад су се рађали, рекао би човек, један се родио као «риђа звер», а други као «црвена звер». Обе звери у трку устремљене да прогутају Јагње Божије!
И ако су дакле антиподни, ипак су оба произишли из исте мрачне утробе дарвинистичке и оба се слажу у негацији Бога, духа и морала, а од морала нарочито у негацији љубави и милосрђа. Љубав и милосрђе за њих су исто тако неподношљиве речи као и Бог, дух и морал уопште. Негацијом, мржњом и осветом пенушају се и теорија о надчовеку и теорија о комунизму.
Све то пак логично проистиче из Дарвинове теорије о «борби за опстанак» која је без евиденције уздигнута за врховни закон природе. Они који би хтели да издвоје Дарвина из кола негатора и безбожника, и да га одбране на основу неколико промуцаних речи о духу, заборављају једино правилно мерило, а то је да добро дрво не може родити зле плодове (Мт. 7, 18). Међутим, плодови Дарвинове науке јесу брутални надчовек Ничеов и брутални комунизам Марксов.
И тако 19. век завештао је 20. веку, поред неких позитивних и благих тековина, три пламена, који су се разгорели у пожар више или мање по свим континентима ове наше планете. Јер и Дарвинизам и Ничеизам и Марксизам добили су своје присталице и у Турској, и у Египту, у Јапану и Китају, у Индији и Аустралији, свуда где год има европских или европеизираних школа и где европски цивилизатори имају утицаја. И не само да су млади људи по универзитетима постали присталице ових теорија него, како видимо, и читави народи поведени су путем Ничеизма или Марксизма. Ничеанске наднације и Марксистичке интернационале држе данас васцели свет у чуду и страху.
***
Има ли онда откуд било светлости? Има ли наде, да би се овај небивали пожар могао уставити?
Има. Родитељ она два близанца је на умору. Дарвинизам је на самртној постељи. Најновија наука, како енглеска тако и немачка и француска - нарочито енглеска - погребавају у наше дане Дарвинову теорију као мртваца.
Авај после толике пустоши што је починила на неколиким генерацијама и толиког мрака што је унела у свет! Еволуција нижих облика живота у више, еволуција коју не може верификовати нико ко не би живео 100 милиона година, по једнима, или 500 милиона година, по другима, или чак билион година, по трећима, одбачена је као апсурд.
Постанак човека од мајмуна, или како то дарвинист Хекел прецизира од орангутана, који више не постоји, а који је живео пре 200 или 1000 милиона година (или колико год хоћете милиона година!) на острву Лемурији, које острво више не постоји, са стидом се данас наводи са стране озбиљних научника у историји европске науке.
Материја с којом је Дарвин једино и рачунао, измакла се опсервацији научника кроз усавршене микроскопе и јавила више као дух него као материја. Сваки атом постао је сведок Бога. Сваки електрон и протон противе се тобожњем закону борбе за опстанак. Тиха и неугасива светлост духа и љубави, коју Апостоли и слуге Речи Божије већ двадесет столећа громогласно јављају свету, почиње обасјавати и лабораторије најбољих научника.
Лажна наука завела је човечанство на лажни пут; истинита наука почиње да га враћа у наше дане на пут истине. Окови природних закона претварају се у паучину и кидају се. Остаје само закон морални, закон љубави, као једини господарећи закон свеколике творевине Бога љубави (Јн. 3,16; 1. Јн. 4,8.16).
Но, рећи ће се, ако је Дарвинизам мртав, деца његова су у животу и у пуном напону снаге. Тако изгледа. Уосталом, деца обично дуже живе од својих родитеља. Ничеизам и Марксизам достигли су баш у наше дане кулминације своје надувености и својом зверском претњом застрашују људски род.
Али погледајте како се и они почињу савијати постепено ка гробници свога родитеља. Падају на наше очи и пашће потпуно. Пропадају и пропашће потпуно. Бог се не да до краја поругати. Закон мржње мора уступити место закону љубави. Љубав се не може победити.
Ако будуће човечанство буде уопште спомињало реч надчовек, спомињаће је у вези са првим хришћанима. Јер ће само прави хришћанин бити надчовек за остале људе. И ако будуће генерације буду пожелеле комунистички строј друштва пожелеће га само у име Христа и засноваће га на љубави Христовој. Садашњи пак експеримент са етиком и социологијом без Бога, без духа и морала, спомињаће се са језом као ноћно страшило, или као мрачни тунел кроз који је човечанство прошло док није изашло на светлост дана.
О ви млади људи из свих народа и племена сабрани као браћа у лепом Амстердаму да бринете бригу целог човечанства - ја вас поздрављам Христом Победиоцем и шаљем вам своју љубав и благослов. Нека вас Дух Божији озари светлошћу Васкрслог Христа и испуни храброшћу Христових Апостола.
Створитељ ваш извео је вас на највеће бојиште какво се памти. Извео вас је у времену кад су многи рогати зверови устали из земље и из воде, тј. из материје и од материје и у име материје против Јагњета Божијега. Немојте се ни за тренутак колебати у вери да ће Јагње победити зверове, ма колико то изгледало парадоксално и мада се противи како лажној науци Дарвиновој као да најјачи побеђује, тако и Ничеовсм крвавом Голијату, а тако најзад и Марксовом погрешном рачуну о снази организованих безбожника. Јагње је и до сада побеђивало зверове. Јагње ће их и сада победити. Тако је речено и проречено, и у свима сударима до сада обистињено. Баш у буквалном смислу јагње, обично јагње показало се као победилац над вуковима. Јер и после свих дарвинистичких билиона година еволуције и борбе за опстанак, више је у свету јагањаца него вукова, мада је одувек једна овца јагњила једно јагње, а једна вучица штенила неколико вучића годишње. Оно што изгледа најслабије, показаће се као најјаче. И оно што се многима чини непостојеће - дух и љубав - показаће се свима нормалним људима као једина стварност. Застидеће се ускоро такозвани реалисти, и увидећи са стидом, да је њихов реализам уствари била гротескна илузија и маштарија.
Дозволите још, да се нарочитим апелом обратим вама, европским омладинцима. Устаните у одбрану части Европе!
Човечанство на свим континентима стекло је уверење да из Европе као из вулкана Везува куља лава безбоштва и корупције. Мени лично то пара срце болом. Сви нехришћански народи по свету вапију својим боговима, или идолима, да их спасу европске цивилизације, која је за њих постала синоним безбоштва и корупције. По нужди примају хитно европска ратна оружја, машине и отрове, да бране живот свој и културу своју од Европејаца. Јер сви народи на земљи имају своје сопствене културе. И нико од њих не жели увоз европске културе, која - мада је нешто кориснија за тело - погубна је за душу. А шта користи једном човеку или једној нацији да цео свет задобије а душу своју изгуби (Мт. 16,26)? Браћа наша других раса и религија одговарају струјама мржње на струје европског атеизма и материјализма.
Четири су идејне силе које се и сада из Европе шире и дејствују по целоме глобусу. Три су негативне и убитачне, а само је једна позитивна и спасоносна. Негативне су: лажна наука, лажна етика и лажна социологија, изражене првобитно у три познате личности: у Дарвину, Ничеу и Марксу. Позитивна и спасоносна сила пак, човечна и блага, јесте само Хришћанство. Али оне три негативне предоминантне су у наше дане - као три вука иза којих се једва назире јагње.
Устаните у одбрану Европе, млади Европејци! Но како ћете одбранити част Европе, ако најпре не одбраните Европу и њену цивилизацију од зверског духа који је завладао њоме; ако не савладате Дарвинизам, Ничеизам и Марксизам, и ако не извојујете потпуну власт Христовој Истини, јединој правој и трајној вредности коју Европа крије у себи, но, авај! крије је сувише дубоко као благо под земљом у пољу!
Немојте се преварити да станете уз оне који изгледају да су победници а који су стварно унапред побеђени. Станите одлучно уз Онога Који је давно давним рекао: Ја победих свијет (Јн. 16,33); Који је, дакле, био непогрешни пророк својих сукцесивних победа и Који је унапред прогласио Себе Победиоцем у свим борбама и биткама до краја времена.
Не дајте се обманути од оних који говоре: Дарвинизам и Хришћанство даду се измирити. Шта има заједничко неистина са истином, и Велзевул са Христом (2. Кор. 6, 14-15)? Ако вам тај компромисни, дипломатски пут предлажу чак и неки западни презвитери и бискупи, одбијте их енергично. Кад се тиче Божанске Истине, коју нам је Спаситељ открио, дипломатисање је неподношљиво. Сетите се како су се свети Оци Цркве на Васељенским саборима борили до мучеништва против ма и једне лажне титле и запете унесене у Истину Божију.
Зар ћете се и ви убојати мучеништва? Није ли боље одмах пострадати за Истину Божију него поклоњењем лажи продужити живот свој на земљи за неколико година да би му тиме пресекли продужење у вечности. Рећи ћу вам како мој српски народ сматра својим највећим даном у историји Видовдан. А то је дан када је у одсудној битци са Исламом сва српска војска изгинула на Косову пољу за Истиниту веру Христову. То је била војска мученика, који су, истина, изгубили тела, али су спасли душе и постали учасници вечне победе Христове. До данашњег дана народ их слави као победиоце, као хероје и свеце. Дан њихове смрти, тј. дан изгубљене битке и земаљског царства од пре 550 година, празнује се сваке године као највећи национални дан мога народа.
Наша Црква сматра мучеништво за Истину Христову даром Божијим. Кад потреба изиште, молите се Богу да вас украси овим даром. Помислите, да ли већ није настала таква потреба? Погледајте на мученике Христове по целом свету, нарочито на оне у Русији. Како је дивна жетва у наше дане! Како се календар хришћански богати и препуњава многим именима нових светих страдалника Христових! Преоптерећује се у наше дане као воћка са тешким плодом.
Кад је Господ позвао Своје прве ученике речима: Хајдете за мном (Мт. 4, 19), Он их је позвао тако у својству Учитеља, Слуге и Мученика; позвао их је, дакле, на учење, на службу и мучеништво. Исти Господ са истим речима и данас позива вас: Хајдете са мном! Ко вам каже да вас Он позива само на учење и службу, а не и на мученишво? Ако је ишта јасно у овом времену, јасно је то, да Спаситељ наш у сва три она својства Своја позива изабране следбенике Своје на сва три пута Своја. Да, и на мучеништво с победничким клицањем.
Будите спремни да се у потпуности и са песмом љубави и одушевљења одазовете Ономе Који вас неизмерно љуби, Христу Исусу, који је Својим мучеништвом посведочио љубав Своју према вама, а Својим васкрсењем позвао вас за учесника Своје вечне победе.
Како би се душа моја радовала кад би се ви сви стално поздрављали поздравом: Христос је победио!
Желећи вам здравље и крепост, добру вољу и радост, јединство духа и свако добро од Господа Дародавца свих дарова, остајем ваш пријатељ и смерни слуга Победоносног Христа Господа.       
Посланица хришћанској омладинској
конференцији у Амстердаму,
(Хришћанска мисао, Београд, 1939.)
 

четвртак, 16. јануар 2014.

OPORUKA


U bolnici na običnom papiru, negde blizu ponoći, piše svoju oporuku:
“Pišem ovo dok sam pri snazi i punoj svijesti, čak bez straha, bez ijednog afekta, miran i sabran, kao trgovac koji pravi bilans u svome poslu. Nisam poštovao račun za života, činim to sada kad je suđeno.
Živio sam svakojako, ali većinom pošteno, a to me ispunjava zadovoljstvom. Kažem većinom, jer se dešavalo da načinim i nepoštenu stvar, kao i većina ljudi, mada nikome nisam nanio zlo, bar ne ozbiljno. Patrijarhalno vaspitanje, a docnije komunistički moral (ili ono što sam ja pod tim zamišljao), tjerali su me da mislim o drugim ljudima, a radije sam pristajao na svoju štetu, nego na tuđu. (Ista takva su i moja djeca, dvije kćerke, blesave od poštenja, moralne po svaku cijenu.) To me često stajalo spokojstva i sigurnosti, ali sam uvijek više volio da budem prevaren, nego pokvaren, više sam volio da ispadnem naivan nego surov. (Takve će biti i moje kćerke, i to mi je drago.)
Čudo se desilo da sam našao najboljeg čovjeka na svijetu, moju ženu Daroslavu, i tako smo udvoje držali se svog praktičnog moralnog kodeksa, ali koji nas je ispunjavao ogromnim zadovoljstvom.
Sreća je moja, ogromna zaista, što sam naišao na nekoliko odličnih prijatelja koji me vole i cijene, i spremni su da mnogo učine i za mene i za moju djecu. To su Dobrica Ćosić i Žika Stojković, prije svega, i ja im se bezmjerno zahvaljujem na divnom osjećanju koje pruža sigurno prijateljstvo, zatim Risto Trifković, Vera Marjanović, dobrim dijelom Borislav Mihajlović-Mihiz, Antonije Isaković, Vlado Čerkez i drugi koji su uvijek bili spremni da mi učine dobro. Pominjem s radošću svoje sestre i braću, kao i Darkine sestre, koji su uvijek, i u dobru i u zlu, bili blizu nas. Ostale prijatelje ne pominjem, mnogo ih je, i život mi je, njih radi, bio radost.
... Želim da Darka, Maša i Jesenka žive u Beogradu, jer u Bosni ima ljudi koji su kivni na moje držanje, na moju nezavisnost i na moj uspjeh, pa bi se mogli sitno osvećivati mojoj porodici (mada je daleko više onih koji su me voljeli: ne kažem ovo napamet). Važno je da se uklone i radi toga što su sve tri neotporne i pretjerano osjetljive pa bi se bez potrebe namučile ostajući u sredini u kojoj pojedinci ne praštaju ako se neko izdigne i za santimetar. Ja sam se mogao nositi sa svakim, one ne mogu ni sa kim.
Niti treba...”

Radovan Popović, Život Meše Selimovića