Мирис орхидеје

Колико је снаге потребно да будући у говнима убедиш себе да не смрдиш, да је све под контролом и да баш треба да седиш у тим говнима, да им разматраш стуктуру, боју... сваког појединачно. Ако случајно хоћеш да повраћаш од смрада, чемера и јада; и тај нагон апослутно мораш да исконтролишеш, по могућству да убедиш себе да само слабићи, недозрели, блазирани, ама олош белосветски повраћа од смрада. Прави људи само филозофирају о смраду, а и када га осете, праве се да се то управо шири мирис орхидеје.

КУЧКА

Јуче када смо стигле кући, она се склупчала на својој фотељи, а ја сам села преко пута ње. Мислим да је била замишљена, јер се питала шта смерам. Мени је у глави само да јој олакшам муке. Како сам то помислила, начулила је уши и високо подигла њушку. “Ти да ми скраћујеш муке?”, чула сам да ме пита. “Зар не знаш да је највећа мука да се одвојим од тебе?” настављала је продорно да ме гледа и криви главу. “Али Срећице, они чак предлажу да те дам да те успавају! Кажу да ћеш за месец дана трпети велике болове,” отирала сам сузе, а она је скочила са своје фотеље и гурнула ми њушку у крило. “Они кажу?! Па ко су они? Господари живота и смрти? Па, Мајо не буди смешна, као да не знаш да си ти мени све – и живот и смрт. А када дође време растанка, Боже мој... Стиснућемо зубе и поздравити се”, весело је махала репом и пропињала се да њушком додирне мој образ.