AKUPRESURA LAGAN PRITISAK – VELIKI UČINAK

Gotovo bez popratnih pojava

Akupresura nema rizika i ne boli. Stoga zapravo odgovara svakome. Akupresuru ne smijete primjenjivati samo u posebnim slučajevima. Nuspojave su vrlo rijetke. Osjetite li laganu vrtoglavicu, to je najčešće posljedica prejakog pritiska. Tada završite akupresuru i za nekoliko minuta opet ćete se dobro osjećati. Pri prvoj akupresuri i akutnim bolovima zbog sigurnosti slabo pritišćite točke, dok pri liječenju kroničnih tegoba pritisak može biti umjerene jačine. Ako vam je ugodno, tokom akupresure možete malo pojačati pritisak. Uz slike s opisom tegoba piše koje tačke smijete jako pritisnuti. Nemojte prelaziti granicu bola. Ako akupresuru primjenjujete na drugoj osobi, sjetite se da nisu svi jednako osjetljivi.

UPOZORNJE:
Akupresuru ne smijete primjenjivati u slučaju:
- teških organskih tegoba sa srcem i krvotokom
- jake tjelesne i psihičke iscrpljenosti
- problema s kožom u području točke (gljivična infekcija, gnojenje)
- problema u trudnoći (izbjegavati poticaje aktivnosti mišića maternice)
- klinički dijagnosticiranih depresija.

Kako naći pravu tačku
Akupresurne tačke nalaze se na površini tijela i zauzimaju veće područje (do jednoga kvadratnog centimetra). Dakle, ne radi se o pritisku na milimetarsku površinu. Pri traženju tačaka pouzdajte se u svoj dar naslućivanja: najprije lagano prstima opipajte područje i obratite pažnju na mjesto za koje intuitivno osjetite da je prava tačka. Pri opipavanju ta mjesta često se razlikuju od okoline. Katkad se osjeti mala udubina ili promjena u čvrstoći tkiva. To mjesto je često i osjetljivije na bol. Uskoro ćete biti sve sigurniji u pritiskanju prave tačke. Kao mjera za nalaženje pojedinih tačaka uzima se "širina prsta", npr. tri prsta ispod pupka. Uvijek se radi o prstu osobe na kojoj se primjenjuje.

FOTOGALERIJA

Dr Franz Wagner, Akupresura
2006. g., Mozaik knjiga, Zagreb

AFORIZMI O ČASTI I ČESTITOSTI

ČAST
1
Čast se ne kupuje novcem.
Arbanaška narodna izreka (južna Italija)
2
Častoljublje je izmetina slave.
Pietro ARETTINO
3
Čast obvezuje na trezvenost, slava još više, a moć najviše
Berthold auerbach
4
Čast je kao otok strmenit, ko litica bez žala;
Tko s njega jednom siđe, ne može da se vrati,
Nicolas BOILEAU
5
Čast se ne može oduzeti, ona se može samo izgubiti.     
ČEHOV
6
Ništa ne može  tako  pobuditi  častoljublje u srcu kao zvuk tuđe slave
Baltasar GRACIAN Y MORALES
7
Tko osobito čezne za častima, tome se svašta događa, jer se ne osvrće na trud, opasnost i novac.
Francesco GUICCIARDINI
8
Ako ti se dogodi da pogriješiš, te ako ta pogreška može škoditi drugima, priznaj je otvoreno a da to nitko od tebe ne traži.
Giuseppe GIUSTI
9
Kad se čast jednom razboli i ako brzo ne ozdravi, nikad se više ne diže od mrtvih.
Friedrich HEBBEL
10
Časti zarobljavaju bogove i ljude.
HERAKLIT
11
Više vrijedi umrijeti nepoznat nego obeščašćen.
Muhamed IKBAL
12
Tko traži odlikovanje, nije ga zaslužio, a tko ga je zaslužio, nije mu ni potrebno.
Martin KESSEL
13
Častohlepan misli da je nebo kapa njegova.
Korejska narodna uzrečica
14
Častoljublje! Ti slavnome si plata, a ne nagrada.
Ferenc KOLCSEY
15
Rob ima samo jednog gospodara, častoljubivom, čovjeku su gospodari svi koji bi mu mogli koristiti u njegovu napredovanju.
LA BRUYERE
16
Tko časno umre, ljudi ga pamte stotinu godina, a onoga tko bez časti živi zaboravljaju i rođena djeca.
Mongolska narodna izreka
17
Čast je poput šibica: može se iskoristiti samo jedanput.
Marcel PAGNOL
18
Čast je stari svetac koga više nitko ne svetkuje.
Mathurin  REGNIER
19
Velik je — tko je čast u borbama stekao.
Kondrat  RILJEJEV
20
Sjaj časti je poput Sahare: jedna beskrajna praznina.
Leopold Sedar SENGHOR
21
Moja čast je moj život, oboje su u jedno srasli,
Uzmete li mi čast, moj život niste spasili.
SHAKESPEARE
22
Jer čast po tako usku putuje tjesnacu, da samo jedan može proći.
SHAKESPEARE
23
Čast tvoga bližnjega neka ti bude isto tako mila kao i tvoja.
TALMUD
24
Časni se ljudi drže svojih obećanja u životu, a nisu kao leptiri, što sjedaju na cvijet pa zatim — čim pokupe pelud — odmah dalje odlete.
Vijetnamska narodna izreka
25
Čast je dijamant na prstu kreposti.
VOLTAIRE

ČESTITOST
1
Čestite žene često su ohole i prkosne držeći se previše visoko zbog svoje čestitosti.
BACON
2
Živjeli poštenjačine! Oni su još uvijek manje lopuže nego drugi.
Henry BECQUE
3
Poštenje je izvor svake genijalnosti.
Ludwig BORNE
4
Poštenje je kao mladost; ako se jednom izgubi, nikad se više ne dobiva.
Cesare CANTU
5
Jer rijetko prijeđe čestitost u radu na potomke...
DANTE
6
Čestita čovjeka poštuju čak i oni koji to nisu
DIDEROT
7
Mnogima nedostaje samo novac pa da budu pošteni.
Carlo DOSSI
8
Čovek koji nije hrabar ne može biti ni pošten, jer za poštenje su potrebne žrtve kakve kukavica ne ume da podnese; i potrebna je velikodušnost, koju on ne može ni razumeti.
Jovan  DUČIĆ,
9
Poštenomu ni potrebno hajat, kad ga malovridan štima ogovarat.
Fran Krsto FRANKOPAN
10
Samo je onaj bijedan, ko ljudskoga i poštenja nema.
Nairn FRASHFIRI
11
Poštenjačine često namagarče sami sebe.
Arne GARBORG
12
Ljepota će blijedjeti i nestati, ali lična čistota je zapravo besmrtna, jer se ona može obnoviti kad god se otkriju simptomi propadanja.
William S. GILBERT
13
Želiš li dobru ženu, budi čestit muškarac!
Goethe
14
Mogu obećati da ću biti pošten, ali ne i nepristran.
GOETHE
15
Kad se danas za nekog čovjeka kaže »On zna da živi«, vjerojatno se smatra da nije jako pošten.
HALIFAX
16
Ako je netko vrlo čestit, on meni vrijedi koliko tisuću drugih.
HERAKLIT
17
Na ozloglašenom mjestu ne može ni najbolji mnogo poštenja uživati.
Vatroslav  JAGIĆ
18
Čestitost strepi i kad je hvale.
JUVENAL
19
Gledajmo, dakle, na naš život kao na dječju igru u kojoj ništa nije ozbiljno osim poštenja.
KANT
20
Kad se čovjek ogriješi o poštenje, ne smije se nikad pozivati na slabost ljudske naravi jer u ovom može biti savršen.
KANT
21
O vi koji vjerujete! ne povodite se za mnogim zamišljajima; ima misli koje su grijeh; ne istražujte mane jedni drugima, ne spominjite u odsutnosti jedan drugoga nelijepim stvarima; tko bi među vama htio jesti meso svoga umrlog brata. To vam je odvratno!
KUR'AN
22
Malo ima čestitih žena kojima nije dodijala njihova čestitost.
La ROCHEFOUCAULD
23
Poštenje može biti pobijeđeno, ali ono ne može biti uništeno.
Mađagrska narodna poslovica
24
Čestit čovjek ne uživa sam u svojim djelima, nego oko sebe širi atmosferu sreće koju udišu svi oni koji ga okružuju.
Paolo MANTEGAZZA
25
Čestit čovjek uvijek je početnik.
MARCIJAL
26
Čast ti ne donosi odijelo, kojim se zaodijevaš, nego prije svega um i čestitost srca.
Francis MARRACH
27
Ono što u sebi nosi čestitost, jače je i od samoga zakona.
MENANDAR
28
Čovjek sve daje za obraz, a obraz ni za što.
Narodna poslovica
29
Sve je čisto onima koji su čisti, ali ništa nije čisto za prljave i nepoštene duše jer su njihova pamet i srce uprljani.
Apostol Pavle
30
Pošten biti, kakav je sada svijet, znači biti izabranik između deset tisuća.
SHAKESPEARE
31
Bolje da ste čisti i jasni jer vi ste prozor kroz koji morate gledati u svijet.
SHAW
32
Sretan je onaj čovjek koji umire onako čist kako je ušao u život.
TALMUD
33
Pokušavam biti pošten u svemu — osim u novčanim pitanjima. To sebi ne mogu priuštiti.
Nils Collett VOGT

ИЗ ЖИВОТОПИСА ПАТРИЈАРХА ПАВЛА - ПОРУКЕ И ПОУКЕ

Његова Светост Патријарх српски Павле рођен је 11. септембра 1914. године у селу Кућанци, срез Доњи Михољац (тада у Аустро-Угарској, а сада у Славонији), у земљорадничкој породици.
Рано је остао без родитеља - отац је отишао да ради у САД, тамо је добио туберкулозу и «вратио се кући да умре» кад је сину било три године, а исто се убрзо догодило и с мајком. Одгајила га је тетка. Схвативши да је дете «врло слабачко», поштедела га је сеоских послова и тако му омогућила да се школује: иако је мали Гојко био склон «природним наукама», утицај родбине је превагнуо и његов коначан избор био је Богословија. После завршене ниже гимназије у Тузли (1925-1929) и Богословије у Сарајеву (1930-1936) дошао је у Београд где је уписао Богословски факултет. Упоредо је студирао и на Медицинском факултету. По завршетку студија, у Београду га затиче Други светски рат. На позив свог школског друга Јелисеја Поповића, одлази у овчарско-кабларске манастире где почиње свој монашки живот.
Најпре је био у манастиру Свете Тројице у Овчару, а потом и вероучитељ деци избеглица у Бањи Ковиљачи. Тада се тешко разболео, а лекари су установили туберкулозу, предвиђајући му још три месеца живота. Извесно време провео је у манастиру Вујан, где је залечен и у знак захвалности Господу, изрезбарио је и поклонио манастиру један дрвени крст. Замонашен је у манастиру Благовештењу 1946. године, добивши на монашењу име Павле, по Светом апостолу Павлу. Тада је рукоположен у чин јерођакона. Од 1949. до 1955. био је сабрат манастира Раче. Школску годину 1950/51. провео је као суплент у Призренској богословији. У чин јеромонаха рукоположен је 1954, а исте године је постао протосинђел, а архимандрит 1957. Од 1955. до 1957.године био је на постдипломским студијама на Богословском факултету у Атини.
Изабран је за Епископа рашко-призренског 29. маја 1957, а хиротонисан је 22. септембра 1957. године, у београдској Саборној цркви. Хиротонију је извршио Патријарх српски Викентије и Епископи славонски Емилијан и жички Герман. За Епископа рашко-призренског устоличен је 13. октобра 1957. године, у призренској Саборној цркви.
У Епархији рашко-призренској градио је нове цркве, обнављао старе и порушене, рукополагао и монашио нове свештенике и монахе. Старао се о Призренској богословији, где је повремено држао и предавања из Црквеног певања и Црквенословенског језика. Често је путовао, обилазио и служио у свим местима своје Епархије.
Изабран је за патријарха српског 1. децембра 1990. године, наследивши патријарха Германа. Он је 44. патријарх Српске Православне Цркве.
Бавио се и научним радом. Објавио је монографију о манастиру Девичу. У Гласнику Српске православне цркве од 1972. године објављује прилоге из Литургике у облику питања и одговора, од којих је настало тротомно дело Да нам буду јаснија нека питања наше вере; до сада су објављена три издања. Приредио је допуњено издање Србљака, које је Синод Српске Православне Цркве објавио 1986. године. Такође, приређује књигу Христијанскије празники од М. Скабалановича. Уредник је и издања Требника, Молитвеника, Дополнитељног требника, Великог типика и других богослужбених књига у издању Светог Архијерејског Синода. Питања и одговори чтецу пред производство објављује 1988. године, а Молитве и молбе објављене су у издању БИГЗ-а 1990. Заслугом патријарха Павла, умножен је у 300 примерака Октоих из штампарије Ђурђа Црнојевића.
Патријарх Павле је дуго година био председник Комисије Светог Архијерејског Синода за превод Светог Писма Новог завета, који је као званично одобрен превод, објављен 1984. године, а исправљено издање овог превода 1990. године (седмо издање 2009.). Исто тако, био је председник Литургичке комисије при Светом Архијерејском Синоду, која је припремила и штампала Служебник на српском језику.
Од када је изабран за Српског патријарха, обновљено је и основано више епархија.
Обновљена је Богословија на Цетињу 1992. године. Отворена је 1994. године Богословија и Духовна академија Светог Василија Острошког у Србињу (Фоча) и Богословија у Крагујевцу 1997. године.
Основана је Информативно-издавачка установа Српске Православне Цркве. Године 2007. на мајском заседању Сабора основан је и Православни богословски факултет Универзитета у Нишу. У његово време основана је 1993. године у Београду Академија Српске Православне Цркве за уметности и консервацију, са неколико одсека (иконопис, фрескопис, консервација). Године 2002. настава веронауке је враћена у школе, као и Богословски факултет у оквире Београдског универзитета из чијег је крила избачен 1952. године.
Имајући у виду заслуге патријарха српског Павла на научном богословском пољу, Богословски факултет у Београду доделио му је 1988. године звање почасног доктора богословља (honoris саusa), а и Богословска академија Св. Владимира у Њујорку 1992. године.
Последње две године земнога живота, Патријарх Павле провео је на Војномедицинској академији на лечењу.
Обављајући дужност српског првојерарха, постао је духовни стожер и Цркве и државе које су преко њега, после полувековне атеизације, у много чему нашле и успоставиле заједничке нити.
Управо због свега тога, остало је да се ово доба води као - време патријарха Павла.
Упокојио се у Господу 15. новембра 2009. године у 96. години.

ТАКАВ НАМ ПОДОБАЈЕТ АРХИЈЕРЕЈ

Једини који истински није желео да буде патријарх, изабран је жребом, после деветог круга бирања, лета Господњег 1990. То је био Рашко-призренски епископ, садашњи Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски Павле. Могуће да таквог лика Патријарха Српска Црква није имала од времена Патријарха Јефрема (XIV век). И као Епископ, у току тридесет четири године свог Косово-Метохијског крстоносног служења, и као Патријарх Српски, у току ових деветнаест година великих искушења, носио је апостолско бреме Цркве Христове верно, стрпљиво, непоколебиво, истрајно, ненаметљиво, монашки смерно.
На првом месту да кажемо следеће: за све време Епископског и Патријарашког служења, Павле је био и остао веран свом монашком звању: молитвом и постом, телесном и духовном трудољубивошћу, не оптерећивањем собом других, старањем о својим потребама све до прављења сопствених ципела, крпљења мантија, кувања себи. То је чинио у младим годинама, тога се држи и до своје дубоке старости. Наводимо само један пример:
После апостолске посете Аустралији, путовања авионом дугим 22 сата стигавши у Београд, одмах је отишао на Бденије у Саборну цркву. Потом око два сата је поправљао ручно своју дотрајалу мантију, да би ујутру око 6 сати, 14. новембра 2004. године кренуо на тродневни пут у Москву. Све то он је чинио потпуно природно, не мислећи да је то некакав посебан подвиг или изузетна врлина.
Патријарх Павле је човек богослужења и молитве. Такав је био као монах и јеромонах у манастиру, као такав је остао запамћен у Атини за време постдипломских студија, таквог га памте генерације призренских богослова, свештенство, и поверени му народ у Рашко-призренској епархији, такав је остао без прекида и у току свог патријарашког служења. Као Патријарх је том свом свакидашњем молитвеном и богослужбеном животу придодао и свакодневна служења Свете Литургије. Ма где се налазио, а пропутовао је као првојерарх Српске Цркве уздуж и попреко не само нашу земљу него и целу Европу, Америку, Аустралију, до Јерусалима и Свете Горе, Москве и Кијева - он је служио божанствену Литургију. То данас знаде васцели православни свет и шире од њега. Држећи се у своме животу златног правила: Нашеје да урадимо колико можемо, ни мање ни више, оно што ми не можемо - учиниће Господ, Његова Светост, носећи по мери својих моћи Патријарашки крст, као да се тиме трудио да «оно што је оскудно надопуни благодаћу Божијом и непрекидном присношћу са живим Христом», који му је, као његовом небеском покровитељу апостолу Павлу, «моћ дава».
Патријарх Павле ће несумњиво остати запамћен не само по својој практичној богослужбеној и молитвеној нарави него и као врсни богослов и литургичар. Ту подразумевамо не само његово учешће у превођењу Новог Завета и у издавању бројних богослужбених књига него првенствено његово минуциозно научно бављење литургијским питањима, проучаваним у светлости основа православне вере и живљења по Еванђељу. Његова тротомна књига штампана под скромним називом: Да нам буду јаснија нека питања наше вере (Београд 1998), постаће несумњиво незаобилазни приручник будућих поколења за проучавање и упознавање са Литургијским животом Цркве али истовремено и са правилима духовног и моралног живљења у Цркви, сагласно Еванђељу, у светлости савремених човекових потреба и изазова. Проучавајући богослужбену праксу Цркве, као и унутарњих ткања људске душе и њених искушења, још једног свог златног правила: Ријечи да буду благе а докази јаки, - он заиста са научном акривијом и трезвеношћу извлачи доказе и закључке својих проучавања, служећи се једноставним али језгровитим језиком, без било каквих украса и претеривања. Стамен у својим ставовима и опредељењима, патријарх Павле како у свом научном богословском раду, тако и у свакидашњем животу, остао је отворен за дијалог за другог и његову реч, без наметања себе, још мање своје власти и ауторитета.
Ненаметљив, али увек на основу унутарњег опита и искуства - убедљив, Његова Светост је како као беседник тако и као човек свакидашње комуникације било са људима у Цркви, било са светским људима - пастир дијалога и отвореног срца. При томе, углед његовог живота у речи и делу, јесте, био је и остао апостол народа - Павле чије име носи. У свим животним околностима, при свим сусретима, било да се ради о сусретима са обичним људима, било са дипломатама и челницима држава, било са Бутросом Галијем, генералним секретаром УН, било са Патријарсима или академицима - Патријарх Павле користи Еванђелски језик и логику, труди се да пренесе Христову поруку људима. Он не зна за другу дипломатију осим Еванђелске, за други језик осим језика истине и правдољубља. Зато, није чудо што стално понавља речи мајке Јевросиме: «Немој сине говорити криво, ни по бабу ни по стричевима, већ по правди Бога истинога!» Мера његове речи, понашања, односа према другима - јесте стајање још сада и овде, пред лице Истине Страшног суда Божијег. Све што чинимо и говоримо пред живим Богом чинимо и говоримо. Од Њега се не даде ништа сакрити. Држећи се и непрестано сведочећи тај став, наш Патријарх никад никоме не суди, само расуђује; никад не тражи за свој народ више неголи за било који други народ.
Патријарх Павле се у току васцелог свог Епископског служења, посебно свог деветнаестогодишњег Патријарховања, у времену у коме је пало удио његовом народу, оно што «не дај Боже», како он често понавља, «да падне удио било ком другом народу па ни нашим непријатељима» - показао као човек велике бриге и несебичног старања и жртвовања за народ и за све људе добре воље. Као такав остаће запамћен као наследник светог Саве који је помирио завађену браћу, зацеливши ране црквеног раскола у Америци: као Првојерарх помесне Српске Цркве који је уложио велики труд на укрепљењу јединства Светих Божијих Цркава у свету: као човек кога су «болеле ране рода његовог». Све је учинио што је било у његовој моћи да ублажи патње и страдања народа од Косова и Метохије до Книнске Крајине; да призове памети, слози и одговорности пред Богом и историјом челнике народне, с обе стране Дрине у оним страшним временима грађанског рата и насиља међународних моћника и силника над српским народом.
Заиста, у овим преломним, смутним и мрачним временима, временима великих потреса, лутања и несрећа, на домаћем и светском плану, једино што нам се промислом Божјим десило, несумњиво чисто и светло, пуно утехе и наде, што нас утврђује у вери да нас Бог није заборавио - јесте избор за Патријарха и служење на апостолском трону светог Саве Његове Светости Патријарха Павла.

ВАИСТИНУ: ТАКАВ НАМ
ПОДОБАЈЕТ АРХИЈЕРЕЈ!

Митрополит
Црногорско-приморски
АМФИЛОХИЈЕ

ИЗ БОГАТЕ РИЗНИЦЕ ПАТРИЈАРХОВИХ ПОУКА

Објављујемо неколико текстова које је Његова Светост Патријарх српски Павле изговорио у разна времена и у разним приликама:

ГОСПОДЕ, СЛАВА ТИ!
... Зато и прва моја мисао данас, овог свечаног момента када из руку Ваше Светости примих овај жезал као символ архијерејске службе Богу и Цркви Божијој, нека се уздигне до престола Његовога и прва моја реч нека буде: Господе, слава Ти! Господе, помози! Господе, благослови! Слава Ти! - јер слава само Теби припада, само Твоме величанству, Твојој мудрости, Твојој правди; но изнад свега Твојој бесконачној доброти, Оче наш! Због ње се уздамо и у Твоју помоћ без које ни почети ништа добро не знамо и не можемо; и у Твој благослов, без кога сав наш труд и рад неће бити ништа друго «до зидање на песку, које ће се срушити чим падне прва киша, надођу реке и дуну ветрови» (Мт. 7, 27) ...
... Знао сам и пре како је узвишена тајна свештенства и како треба да буде узвишен свештеник да би је био достојан. Њоме се он уздиже на висину сарадника Божијег «на Божијој њиви, Божијој грађевини» (1. Кор. 3, 9). Кроз њу верни добијају благодатне дарове задобијене Господом Исусом и предане Цркви Његовој, без којих нема спасења. Некрштен не може ући у Царство Небеско (Јн. 3, 5), нити може имати живота вечног ко се не причешћује (Јн. 6, 54), нити ико може бити разрешен од греха без тајне исповести (Мт. 18, 18), а то све, по речима светог Јована Златоуста, бива рукама свештеничким, онда заиста, како даље вели исти свети отац, оно «што свештеник чини доле то Бог горе утврђује и одлуку слугу својих потврђује Господар» ...
Прва архијерејска беседа,
изговорена у Саборној цркви уБеограду,
22. октобра 1957. године

 

НАШ ПРОГРАМ ЈЕСТЕ ЈЕВАНЂЕЉЕ ХРИСТОВО
Најпре да се обратимо Богу молитвом за Његову помоћ, надајући се, драга у Христу браћо, и у вашу помоћ. Ја се покоравам Вашем избору и надам се да ће Господ помоћи Цркви својој да у мени не буде онај који ће је унизити.
Моје су снаге слабе, то Ви сви знате. Ја се у њих не надам. Надам се у Вашу помоћ, кажем и понављам, у помоћ Божју којом Ме је Он и до сада држао. Нека буде Богу на славу и на корист Његовој Цркви и нашем напаћеном народу у ова тешка времена.
Изговорено у Капели Патријарашког двора
по избору за Патријарха

***
Ступајући, као четрдесет и четврти српски патријарх, у трон светога Саве, Ми немамо никакав свој програм патријарашке делатности. Наш програм јесте Јеванђеље Христово, Блага Вест о Богу међу нама и Царству Божјем у нама - уколико га, вером и љубављу, прихватамо. Сматрамо, међутим својом светом дужношћу да у овом тренутку укажемо само на неке, за нас животно важне и посебно актуелне, богочовечанске димензије Јеванђеља.
У Православној Цркви Христовој сви људи су једно Тело и један дух у Господу (ср. 1. Кор. 10, 17 и 12, 12-27; Еф. 1, 23 и 4, 4; Кол. 1, 18 и 3,14 и другде), нераскидно сједињени светом љубављу којој је извор права вера, као и свакој другој врлини и истинском људском делу. Само у Христу, као деца Божја и браћа Христова, ми људи смо и браћа међу собом. Управо на такво братство и такво заједништво, засновано на богочовечанској љубави, ми ћемо, ако Бог да, неућутно призивати људе и из свога народа и из других народа, ближих и даљих, и истицати да је оно једина алтернатива лажном «братству и јединству», утемељеном на безбожју, тачније на човекобожачком идолопоклонству. Љубав и јединство, међутим, нису могућни без коренитог покајања и истинског духовног препорода на личном и свеопштем плану. Јер, ваистину смо сви за све криви! Зато, од сада па до последњега даха свога, браћо и сестре позивамо и позиваћемо све и сваког, почев од самог себе, на покајничку духовну обнову, као темељ и предуслов сваке друге обнове и преображаја; на праштање и мирење, на љубав и јединство, на братољубиво једномислије уместо саможивог једноумља и похлепе, на богољубље и човекољубље.
На то свето, човека и народа једино достојно дело позивамо сваког брата Србина и сестру Српкињу у отаџбини и расејању; сву нашу браћу и сестре по вери у православној Васељени и хришћанском свету уопште, као и све људе и народе добре воље. Ми лично гајимо љубав према свима без разлике и благосиљамо сво потомство светога Саве, ма где били, све хришћане и све људе без разлике.
Као Патријарх српски, своје првенство међу једнакима, а и свако првенство међу људима, схватамо као првенство служења, жртве и крста...
Слово на устоличењу
за српског Патријарха изговорено у
Саборној цркви у недељу 2. децембра 1990. године

СВЕДОЧЕЊЕ ВЕРОМ И ЖИВОТОМ
Обраћајући се верницима и архијерејима, са трона пећких патријараха, Његова Светост Патријарх српски Павле је поред осталог рекао:
«У ово тешко време будимо сведоци, вером и животом, свима онима који имају очи да виде и уши да чују - по речима Господњим: «Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе оца нашега који је на небесима» (Мт. 5,16). То ће бити уједно и најбољи начин да помогнемо народу нашем у овим несрећама грађанскога рата. А биће и начин да помогнемо и непријатељу нашем да сагледа истину Божју и Свето Јеванђеље и да престану да гоне и муче недужни народ; и да не руше светиње - и наше и туђе.»
Реч изговорена на устоличењу
у трон српских Патријараха
у Пећкој патријаршији, 22. маја 1994. године

 

МОЈЕ ЈЕ ДА ПОДРЖИМ У СВЕМУ ШТО ЈЕ ДОБРО
Сви људи који дођу, а поготово политичари, имају интерес, да свој чамац привежу за лађу Цркве, онолико колико им треба да користе ту снагу. То ми је јасно. Али, с друге стране, људи имају толико разних потреба, а моја дужност је да са сваким разговарам и схватим га, да потражимо излаз из тога. Траже од мене, рецимо, да их венчам, а за то треба да се обрате своме свештенику, пароху. Нисам у могућности сваког да примим, али моје је да помогнем, да саслушам и подржим у ономе што је добро, без имало жеље да будем, што се каже, мирођија у свакој чорби...

НИЈЕ СВАКА ВЛАСТ ПО ВОЉИ БОЖЈОЈ
... Свака власт је од Бога, као што су истина, правда и љубав од Бога. Али, није свака власт по вољи Божјој, већ је по допуштењу Божјем, јер је човек слободно биће. Ни Бог не може спасити онога који неће да се спасе, јер би то било насиље, а Бог не чини насиље, као што није за лажи и неправде. Насиље, лаж и неправда нису моћ, него немоћ. То лепо објашњава свети Василије Велики, у четвртом веку, кад каже да истина, правда, љубав, добро у себи имају биће, постојање, суштину. Док, насупрот томе, лаж, неистина, неправда, насиље и мржња немају у себи постојања. Све њихово постојање је у негирању истине, правде и љубави. Лажи нема без истине, али истине има без лажи. Кад смо ми са истином, правдом и љубављу, ми имамо све више у себи суштине, постојања.

ЦРКВА ПРОПОВЕДА РЕЧ ИСТИНЕ
Црква није политичка организација. Она нема оружје ни моћ да неког присили, него проповеда и предлаже реч Истине, указује на оно што је грех, штета појединачна и општа, несрећа и овог и оног непролазног света. Позива на покајање и пост, на молитву Богу и љубав према свима да нам Он Који је Бог мира и Мир наш (Рим. 15, 33) дарује свој мир, а ми као сарадници Божји да чинимо све што можемо у остварењу мира и као миротворци да се назовемо и будемо заиста синови и кћери Његове. За нас није политика све и свја. За нас важи принцип апостола Павла: ако једете, ако пијете, ако шта друго чините, свеу славу Божију чините. Политика и сви наши поступци могу бити на славу Божју и нашу корист, а могу бити и против тога. Када ми оплеменимо своју душу, онда ће и политика бити подигнута на виши ниво.

***
Црква и држава често се постављају једна наспрам друге, иако многа искуства говоре да је најбоље кад су једна поред друге. Свети Сава о њима је говорио као о два крила орла, захваљујући којима он слободно и високо лети. Где то држава Цркви и Црква држави могу највише помоћи? Помоћи ће ако држава буде водила рачуна о људима као о телесним бићима, као земаљским, а Црква, ако буде водила рачуна о људима као о духовним бићима. Црква не негира да смо и земаљски и небески. И једно и друго смо. И од тела и од душе. Али тако да телесно пролази, док духовно не пролази.

 БИТИ СПРЕМАН НА ЖРТВУ
Одржати се као народ, у овако тешким условима, моћи ћемо само ако сваки појединац и сви као целина будемо спремни на жртве, одржавајући при томе у себи оно што је људско и светосавско, што је и до сада наш народ одржавао. У том правцу мора да делује и организована државна заједница, странка на власти, као и странке у опозицији. Свагда пред очима, поготово сада, мора да нам буде присутно осећање да ћемо се само са најбољим снагама, и уз помоћ слоге, успети одржати не само биолошки него као људи, као народ Божји. То осећање мора да нам је свагда пред очима, поготово сада.

НЕ ВЕЛИКА, НЕ МАЛА СРБША, НЕГО ДА ОСТАНЕМО КАО ЉУДИ
Много пута сам био у прилици, боље речено у неприлици и да на оно што ме оцрњују и пред светом представљају, не мене као личност, него као Патријарха српског да сам морао да одговорим. Веле да сам ја позивао и позивам народ српски у ову погибију и у овај рат да се одржи велика Србија.
Одговорио сам: кад би требало да се оснује и одржи велика Србија по цени једног Јасеновца или једног Јадовна, ја не бих пристао никада да се оснује велика Србија. И кад би морала и требала да се одржи по ту цену мала Србија, ја по ту цену не бих пристао. Нека нас нестане, али нестане као људи, као нељуди да не живимо ни по коју цену.
Тешко је сачувати душу и образ у овим невољама. Не дозволите да ви у овој земљи где је несравњиво лакше живети и где је богатије, изгубите душу.
Реч изговорена на освећењу манастир
Пресвете Богородице у Њу Карлајлу
19.јуна 1994. године

***
Желео бих да нагласим, да све оно што је против Божјег закона недостојно је за човека, а посебно за свештенике. Ако неки духовник, свештеник, предузме нешто против припадника друге религије, расе или нације, он је нечовек. Такав свештеник ће још више бити кажњен од Бога.

***
Кад се човек роди цео свет се радује, а само он плаче. Али, треба живети тако, да кад се он упокоји цео свет плаче, а само се он радује.

***
Увек имајте у виду чији сте потомци и сетите се којим су путем ишли ваши преци да би стигли у Царство Божје, увек као људи и као народ Божји. Тим путем да и ми идемо и да заиста будемо достојни потомци својих предака. Проћи ће све, али душа, образ и оно што је добро остаје заувек.

***
Кад бих ја био ратни злочинац и починио зло, иако сам српски Патријарх, требало би да платим за зло које сам починио, али не сме због мог злочина да плаћа мој народ.

ШТО НЕЋЕТЕ ДА ЧИНЕ ВАМА, НЕ ЧИНИТЕ ДРУГИМА!
Што нећете да чине вама, не чините другима! Ову поруку Српска Православна Црква упућује не само свом верном народу, него и свима који желе да је чују, а била је актуелна у прошлости исто као и у садашњости и у будућности.

***
... Наше је, дакле, да пооремо духовну њиву, да сејемо и садимо и изливамо усев, то ми можемо и то је наша дужност. Више од тога што треба, а што превазилази наше снаге, да семе никне и расте и плод донесе, то ће учинити Бог, Господар њиве и винограда на којима смо ми радници. Величина која је Свет учинила великим пред Богом, а што нас данас може учинити таквим, то је служење Богу и ближњима, по речи Господњој: Ко хоће да буде велики међу вама нека вам буде служитељ, и који хоће међу вама да буде први нека вам буде слуга (Мт. 20, 26-27). Јер, ни Он, Син Божји, није дошао да Му служе, него да служи и даде живот свој у откуп за многе...
Из беседе на устоличењу
Митрополита црногорско-приморског Г. Амфшохија

ОВДЕ СУ СЕ СУСРЕЛА БРАЋА
... И данас, и сутра и убудуће, што је било - било је и прошло. Нека остане иза нас. Оставимо Богу и Његовој мудрости да оцени шта је било и плати свакоме по правди. А пред нашим духовним очима да нам је слога и еванђелска љубав и да их у узајамном праштању, чувамо као зеницу ока. Ономе пак, ко нас злурадо пита: Ко је овде остао победник, ако побеђени, да знамо мирно и јасно, и себи и њему одговорити: Овде су се сусрела браћа, која су то била и остала, не победник и побеђени. Један је победник - Бог мира, слоге и љубави. И са Богом и у Богу, победник је свети Сава, онај који је мирио и измирио браћу, и који је у служби мира ишао непријатељима и доносио мир и њима и своме народу.
И један је побеђени - демон раздора, неслоге и немира, који увек подбада брата против брата, Каина против Авеља. Никада и нико од нас на пут Каинов да не ступи и њим ни по коју цену да не иде.
Реч Патријарха Павла на Светој архијерејској
Литургији - Литургији помирења
у Саборној цркви у Београду
на Сретење 1992. године

 

СТВОРЕНИ СМО ДА БУДЕМО НАСЛЕДНИЦИ ЦАРСТВА НЕБЕСКОГ
... За нас хришћане, па и за сваког човека, смисао и циљ живота је спасење душе и улазак у непролазно блаженство Царства небеског.
Трудити се уз помоћ Божју и Његових светих, да своју веру потврђујемо кроз добра дела и својим животом покажемо како смо створени да будемо наследници Царства небеског и достојни потомци славних предака: преподобног Симеона Немање, светога Саве, светог кнеза Лазара, светог Василија Острошког и свих светих који својим животом посведочише веру Христову, како кроз пpoшлост тако и у овим данашњим временима. Веру посведочише и душу своју спасоше...

***
Хришћани у овом свету мора бити спреман на искушења и тешкоће. Речи Апостола Павла: «Веран је Бог који вас неће пустити да се искушавате већма него што можете, него ће учинити са искушењима крај, да можете поднијети» (1. Кор. 10, 13), дају хришћанима снагу да издрже на узаном путу, путу страдања који води у вечни живот, у Царство Божије.

***
Наша браћа на Косову и Метохији, са зебњом у срцу и страхом у души, свакодневно ишчекују одлуку моћника овога света надајући се да ће њихова правда бити једнака за све који живе на Косово-Метохијској земљи. За живот у љубави, миру, слози, толеранцији, разумевању, има на том простору довољно места за све људе добре воље.
Не заборавимо у својим молитвама наш многострадални народ на Косову и Метохији, као и све страдалнике, болеснике, заробљене и напаћене, оне који су у бедама и невољама, сироте и удове... Помолимо се Господу за њихово и наше спасење.

Одабрао и приредио:
Градимир Станић

NERVNE BOLESTI

ZA RASTROJENE ŽIVCE NEKA VAM CELER BUDE LEK…
HIPOKRAT

NERVNI SISTEM
Nervni sistem ima tri dela:
1. glavni ili centralni
2. srednji ili sprovodnički
3. krajnji ili površinski
Svaki od ovih delova može da oboli i izazove posledice sa naročitim rezulatima.
Cilj biljnih lekova je da uspostave normalan tok nervnog sistema, da učine da bola više ne bude, da celokupna osetljivost bude uravnotežena,da bolesnik bude snošljiv za svoju okolinu.
Kao osnovno, potrebna je hrana sa vitaminima i mineralima, jer se bez takve hrane slabost nerava ne moze popaviti.

RUSIJA:
Protiv reumatizma uopšte, protiv reumatičnog oboljenja nerava u Rusiji se priprema
MAST OD CVETA JORGOVANA:
Sveži cvetovi jorgovana preliju se maslinovim uljem i ostave na suncu 15 dana da kisnu. Time se posle mažu, trljaju, oblažu obolela mesta.
SOK OD ZRNA (bobica) ZOVE:
Sok crnih zrnaca odnosno bobica, u dozi od 20-30 grama dnevno, lek su protiv neuralgije (bolest koja se ogleda bolom u toku celog živca ili u pojedinim njegovim granama) i bola ma gde se javio.
ŽALFIJA - SALVIA OFFICINALIS
Upotrebljava se protiv duhovne malaksalosti i nervne istrošenosti. To je sredstvo koje uspostavlja snagu, krepi i podstiče na rad.
VINO: U litri vina potopi se 80 grama žalfije i ostavi da kisne osam dana. Daje se u dozi 1-3 kašike dnevno posle jela.
MATlČNJAK - MELISSA OFFICINALIS
Obnavlja organizam, vraća snagu, radost življenja. Uklanja smetnje što ih stvara psihički krah. Leči glavobolju kod neznih, nervoznih ljudi, nesvesticu usled prekomernog intelektualnog rada. Za migrenu, vrtoglavicu, jačanje živaca koristi se kao
ČAJ: Mala pregršt osušene biljke (Meseže) na litar ključale vode. Ostavi se 10 minuta da se ekstrahuje i procedi. Pije se po 2 šolje dnevno.
VINO: U 1 litar vina potopi se velika pregrešt biljke i ostavi 24 sata da kisne, na toplom (do 40). Potom se procedi i uzima u dozi: 2 čašice dnevno.
KUPANJE RUKU I NOGU: Uporebljava se kod migrene.
Priprema: Pregrešt biljke popari se litrom hladne vode i pusti da se zagreje do ključanja. Poklopi se i ostavi da se ohladi. Stavljaju se hladni oblozi. Jači koncentrat je 1,5 pregrešti na litar vode. Upotrebljava se na isti način.
MAJORAN - MAJORANA HORTENSIS
Moćno sredstvo za smirenje. Leči tugu, prenapete živce. Srodne su mu biljke: žalfija i majkina dušica.
Kod migrene:
Svež sok se ušmrkava kroz nos i ispusti na usta. Pomaže kod najupornije migrene.
Za smirenje se priprema:
ČAJ: Priprema se od 5-10 prstoveti suve biljke na litar ključale vode. Uzima se preko dana. Jedna šolja se uzime pre spavanja.
KUPANJE RUKU I NOGU:
Uzme se pola do cele pregrešti na litar ključale vode. Odlično smiruje.
METVICA - MENTHA PULEGIUM
Smiruje i jača živce. Leči neuralgije, nervozu, nesanicu, drhtavicu. Daje osećaj svežine kada se zvaće.
DIVLJA  RUŽA (ŠIPAK) - ROSA CANINA
Kupanje ruku i nogu:
Upotrebljava se kod lupanja srca, nervoze, tahikardije (ubrzanog lupanja srca).
Priprema: pregrešt latica i pupoljaka popari se litrom ključale vode, poklopi i ostavi da se smlači.
BOSILJAK - OCIMUM BASILICUM
Izaziva opuštanje kao matičnjak (melissa officinalis) prenadraženih nerava. U slabijoj dozi podstiče organizam na rad. Ne sme se preterati, jer u većoj dozi otupljuje. Daje se kao čaj:
Uzme se 5 grama i prelije sa 100 grama vode. Uzima se posle jela.
KAMILICA - MATRICARIA CHAMOMILLA
Leči nervne bolove na licu (neuralgije) uglavnom kod malokrvnih osoba. Pre nastupanja menstruacije leči bolove u čelu i potiljku.
Uzima se u vidu jakog čaja: kačika kamilice prelije se šoljom ključale vode, poklopi i ostavi 10 minuta. Procedi se i pije.
Kod ljudi koji se premore intelektualnim radom, za glavobolju se preporučuje prah kamilice.
DOZA: po 2 grama i više dnevno sa malo vode.
Kod bolova u vratu i duž kičme kod gripa, uzima se jači čaj:
Dve kašike kamilice na šolju ključle vode. Pije se van obroka.
LIPA - TILIA
Cvet lipe je pozitivno, preventivno sredstvo kod svih stanja gde su nervi zategnuti, istrošeni ili uzbuđeni, kod prekomernog rada, tuge. Kad se uzme pre spavanja, leči nesanicu. Olabavljuje zategnute nerve.
Priprema: velika pregrešt suvih cvetova na litar ključale vode. Uzima se 3-4 šolje dnevno, jedna obavezno pre spavanja.
Kupanje ruku i nogu:
Uzme se 1,5 pregrešt i prelije litrom ključale vode. Poklopi se i ostavi da se smlači.
MAK - PAPAVER SOMNIFERUM
Lagano narkotično sredstvo od latica, (cvetova).
ČAJ: Prstovet osušenih latica prelije se šoljom tople vode. Uzima se pre spavanja.
Kupanje ruku i nogu:
Uzima se pregrešt makovih latica na litar tople vode.
RUZMARIN - ROSEMARINUS OFFICINALIS
Koristan kod neurestenija (rastrojenost živčanog sistema usled iscrpljenosti, premorenosti ili pretrpljenog teškog oboljenja), deprimiranosti, srca, nervoza, nesanice, glavobolje (nervnogvporekla).
PRIPREMA ČAJA: Kafenu kašičicu čaja preliti šoljom (200 grama) ključale vode. Sud poklopiti i ostaviti da stoji pola sata. Čaj procediti i piti dve šolje čaja dnevno.
LAVANDA - LAVANDULA OFFICINALIS
Lavanda sadrži ulja koja ulaze u sastav balzama za stišavanje bolova.
ČAJ: Kafenu kašičicu lavande preliti šoljom (200 grama) ključale vode. Sud poklopiti i ostaviti 5 minuta. Čaj procediti i piti 2-3 puta dnevno.
Zasladiti po želji.
MILODUH (BLAGOVANJ) - HISSOPUS OFFICINALIS
Pomaže kod glavobolja i reumatizma.
ČAJ: Uzeti 4 grama blagovanja na 200 gratna ključale vode. Pije se 2-3 šolje dnevno.
ALKOHOLATURA: Pregrešt suve biljke prelije se litrom kvalitetne rakije. Uzima se u dozi 10-30 kapi dnevno u čaši vode. (Ostavi se da kisne 20 dana na toplom pre nego što se procedi i upotrebljava).

BOLOVI U SLEPOOČNICAMA

Najčešće nastaju zbog malokrvnosti. Treba jesti kaloričnu hranu, što više salate, lišća peršuna, celera i mirođije. Umesto vode treba piti čaj koprive:
Uzme se 4 kašike sitno iseckanog lista koprive i popari sa 600 grama vode. Ostaviti 2 sata pokloljeno i procediti.
VINO: Uzeti 6 kašika ruzmarina i 2 kašike iseckanih latica ruža ili isitnjenih osušenih latica i preliti litrom vina. Zatvoriti i držati na toplom 20 dana uz češće mućkanje. Procediti i piti vinsku cašu posle obroka. Kolače i razne slatkiše treba odbaciti. Jesti što više oraha, lešnika, badema, jabuka, krušaka, trešanja i višanja. Pre podne i uveče stavljati obloge na slepoočnice i trbuh i držati po 2 sata.
OBLOZI: Uzeti po 5 kašika ruzmarina i kantariona i popariti litrom ključale vode. Ostaviti poklopljeno 2 sata i procediti. Gustiš izručiti na lanenu krpu i upotrebiti kao oblog 3 puta dnevno po 2 sata. Svakih pola sata kvasiti obloge proceđenom tečnošću. Nakon skidanja obloga promasirati slepoočnice i trbuh proceđenom tečnošću. Obloge stavljati 10 dana.
KUPINOVO VINO: Uzeti 2 kg zrelih kupina i redati u teglu. Za posipanje upotrebiti 400 grama šećera. Zatvoriti i ostaviti na toplom 20 dana. Promućkati više puta. Posle 20 dana procediti I piti posle jela.
ALKOHOLATURA ZA MASIRANJE: Uzeti po 3 kašike kantariona i ruzmarina, preliti litrom komovice, držati u toploj sobi 20 dana uz češće mućkanje, procediti i natopljenom vatom ili gazom masirati slepoočnice u toku 15 dana tri puta dnevno po 5 minuta.

BOLOVI U VRATU

Uzeti 8 kašika izrendanog rena i 2 kašike lista ruzmarina. Izručiti u litar vinskog sirćeta i zatvoriti flašu. Držati u toploj sobi 20 dana uz češće mućkanje. Natopiti gazu ili vatu ovom tečnošću i priviti na vrat. Obloge drzati ujutru i uveče po 3 sata. Obloge stavljati do prestanka tegoba.
ČAJ: Uzeti po kašiku nane (menthapiperita) hajdučice (achillea millefolium), kičice (erythraea centaurium), žalfije (salvia officinalis), list koprive (urtica dioica), bosiljak (ocimum basilikum) i preliti litrom ključale vode. Ostaviti poklopljeno 2 sata. Proceđeno piti kao vodu.
RAKIJA ZA MASAŽU: Uzeti 7 kašika ruzmarina i 3 kašike kantariona (hypericum perforatum). Izručiti u litar komovice. Zatvoreno držati na toplom 20 dana uz češće mućkanje. Procediti, natopiti vatu i trljati bolna mesta na vratu 3 puta po 10-15 minuta. Posle svake masaže bolesna mesta utopliti.

BOLOVI NA VRATU I DUŽ KIČME

Po kašku bosiljka, majkine dušice (thymus serpyllum), nane (mentha piperita), kičice (erythraea centaurium), kamilice (matricaria chamomilla) preliti litrom ključale vode, ostaviti poklopljeno 2 sata, procediti i piti u toku dana umesto vode.
OBLOZI: Po 4 kašike kantariona, ruzmarina i korena rena sitno izrendanog izručiti u litar proključalog vinskog sirćeta, poklopiti i ostaviti 2 sata. Procediti, gustiš izručiti na lanenu krpu i priviti na bolno mesto. Tako postupati ujutru i uveče po 2 sata, s tim što se svakih pola sata oblog kvasi proceđenom tečnošću. Nakon skidanja obloga bolesna mesta izbrisati mlakom vodom.
U podne i neposredno pre spavanja bolesna mesta masirati vatom ili gazom natopljenom u proceđenu tečnost po 10 minuta. Tako postupati 10 dana, ali svaki drugi dan.
LOSION ZA MASAŽU: Uzeti 6 kašika ruzmarina, 4 kašike kantariona i izručiti u litar ljute rakije. Procediti i upotrebiti za masažu: čela, slepoočnica, iza ušiju, mesta na vratu i sva ostala mesta na glavi i kičmi gde se oseća bol. Masirati vatom natopljenom u losion sve dok koža upija, a najviše po 10 minuta u podne i uveče. Nakon masaže obrisati masirana mesta toplom vodom. Losion koristiti 10 dana.
ČAJ: Uzeti 3 kašike korena odoljena (valcriana officinalis), po kašiku žalfije (salvia officinalis), kičice (erythraea centaurium) i korena vodopije (cichoriumintybus) popariti litrom vode, poklopiti 2 sata, procediti i piti umesto vode.

GLAVOBOLJA ZBOG LOŠEG VARENJA
ČAJ: Kašiku podubice, korena maslačka, peršunovog lista, matičnjaka i breze izručiti u litar proključale vode i ostaviti poklopljeno 2 sata. Procediti, zasladiti medom i piti u toku dana. Na isti način: Uzeti po kašiku hajdučice, korena vodopije, lista ruzmarina, kantariona i bosiljka. Recepte koristiti po 5 dana dok bol ne prođe.
OBLOZI: Na čelo, trbuh i potiljak stavljati obloge razblaženog vinskog sirćeta tri puta dnevno i držati po 1 sat.

GLAVOBOLJA POSLE JELA
Uzeti 2 kašike podubice, nane i po kašiku kamilice i korena maslačka. Izručiti u litar proključale vode, poklopiti i ostaviti 2 sata. Procediti, zasladiti medom i piti po 200 grama posle obroka. Ostatak popiti kao vodu.
Na isti način: Uzeti po 2 kašike matičnjaka, kičice i po kašiku korena vodopoije. Uzeti po 2 kašike korena celera i bosiljka i po kašiku pelena i lista mirođije. Sve isitniti i upotrebiti.
OBLOZI: Držati oblog od razblaženog vinskog sirćeta na trbuhu, čelu i potiljku tri puta dnevno po 1 sat. Svakih 20 minuta kvasiti oblog razblaženim vinskim sirćetom. Recept koristiti po potrebi.

GLAVOBOLJA U POTILJKU
ČAJEVI: Uzeti po kašiku hajdučice, kantariona, pelena i kičice i 2 kašike nane. Preliti sa 1,2 litre proključale vode, ostaviti poklopljeno 2 sata. Procediti i piti pre jela nezaslađeno, posle jela zaslađeno.
Kupka nogu: Noge držati do kolena u vrućoj slanoj vodi po pola sata ujutru i uveče.
MASAŽA: Telo masirati tri puta dnevno po 10 minuta razblaženim vinskim sirćetom.
NARODNI LEK: Po kašiku sitno iseckanog crnog luka, krompira i kiselih krastavaca preliti litrom proključalog razblaženog sirćeta. Ostaviti 2 sata poklopljeno i procediti. Gustiš staviti na lanenu krpu i privijati ujutru i uveče na čelo i potiljak. Obloge držati po 1 sat i svakih pola sata kvasiti proceđenom tečnošću. Nakon skidanja obloga bolesna mesta obrisati mlakom vodom. Koristiti obloge 6 dana.

MIGRENA
ČAJ: Po kašiku matičnjaka (melissa officinalis), ruzmarina, očajnice (marrubium vulgare), razvodnika (solanum dulcamare) i korena čička (arctium lapa) i odoljena (valeriana officinalis) preliti sa 1,2 1 proključale vode i ostaviti poklopljeno 2 sata. Piti po šolju pre obroka, ostatak u toku dana.
OBLOZI: Uzeti 250 grama izrendisanog rena i preliti sa 800 grama vinskog sirćeta. Zapušenu flašu držati u toploj sobi 10 dana uz češće mućkanje i procediti posle toga. Gustiš izručiti na lanenu krpu i priviti na čelo i potiljak. Obloge držati po 1 sat ujutru i uveče uz češće kvašenje proceđenom tečnošću, koja se drži u flaši dobro zatvorenoj. Svaka 2 sata po 5 minuta mirisati ren iz flaše. Ovako raditi 20 dana.
ČAJ: piti 10 dana.

NERVNA GLAVOBOLJA
ČAJ: Uzeti po kašiku hajdučice (achillea millefolium), nane (mentha piperita) ruzmarina i popariti sa 600 grama vode. Ostaviti poklopljeno 2 sata pa procediti i piti svaki sat po 100 grama. Na isti način se pripremaju i koriste sledeći čajevi:
Uzeti po kašiku matičnjaka (melissa officinalis), kičice (erythraea centaurium) i peršunovog lsita.
Uzeti po kašiku lista mirođije, korena celera (sve isitnjeno) i bosiljka (ocimum basilicum). Uzeti po 2 kašike korena celera i odoljena (valeriana officinalis). Ujutru i uveče drzati po 2 sata
OBLOGE: Izrendanu jabuku izručiti na lanenu krpu, poprskati vinskim sirćetom i priviti na čelo i potiljak. Svakih pola sata kvasiti oblog vinskim sirćetom.

PREMORENOST
Uzeti po kašiku matičnjaka (melissa officinalis), nane (mentha piperita) i žalfije (salvia officinalis) i popariti sa 600 grama vode. Ostaviti poklopljeno 2 sata. Piti zaslađeno po 200 grama pre obroka.
Na isti način se pripremaju i koriste sledeći čajevi:
Uzeti po kašiku orahovog lista, morača (foeniculum vulgare) majkine dušice (thymus serpilum). Uzeti po kašiku lista divlje kupine, bosiljka, imele (viscum album) i korena odoljena (valeriana officinalis).
Uzeti po 3 kašike orahovog lista, nane (mentha piperita), matičnjaka (melissa officinalis) i hajdučice (achillea millefolium) i izručiti u litar vina. Zatvoriti i ostaviti 20 dana na toplom, promućkati češće. Po isteku vremena procediti i piti: po 100 grama posle svakog obroka. Sve recepte koristiti po 10 dana.

NESANICA ZBOG ISCRPLJENOSTI NERAVA
ČAJEVI: Uzeti po kašiku lavande, isitnjenih šišarki hmelja (humulus lupulus) i nane (mentha piperita). Izručiti u 600 grama ključale vode, ostaviti poklopljeno 2 sata, procediti, zasladiti medom i piti pre svakog obroka i uveče pre spavanja. Na isti način se pripremaju i koriste:
Uzeti po kašiku odoljena (valeriana officinalis), korena celera (isitnjenog) ploda (semena) mirođije. Uzeti po 2 kašike odoljena i nane.

КСЕНИЈА АТАНАСИЈЕВИЋ (1894-1981)

Прва жена философ

У «Просветиној» енциклопедији пише да је Ксенија Атанасијевић (1894-1981) «филозофски писац и преводилац класичних филозофских дела. Написала већи број филозофских огледа од којих су неки објављени као целина (Филозофски фрагменти 1-1).» Као допуну биографији Ксеније Атанасијевић наводим део из Философско-теолошког лексикона професора др Ивана Коларића: «Студирала је филозофију и класичну филологију у Београду, Женеви и Паризу, филозофију је докторирала у Београду 1922. године. Била је гимназијски професор, доцент за историју филозофије на Београдском универзитету, просветни инспектор за вишу наставу и библиотекар». Вероватно због неких црта њеног карактера (мушког у мишљењу, све више временом, и у понашању и у изгледу, што је било незамисливо, увелико још патријархалним српским мушкарцима, и када су ови били интелектуалци и професори философије између два светска рата у Београду), феминистичка свест једне жене високог интелектуалца у Србији, када ова свест још није била у српској средини ни повојче, можда и професионална завидљивост учинили су да је Ксенија Атанасијевић исценираном завером оптужена за плагијат (који није постојао) и удаљена са Филозофског факултета у Београду, већином гласова, негде пред Други светски рат. Према изјави професора др Радомира Ђорђевића, философа, на београдској телевизији (у емисији о Ксенији Атанасијевић, 27. јануара 2000.), њему лично је после Другог светског рата професор др Душан Недељковић поверио, да је удаљавање Ксеније Атанасијевић са Универзитета било противзаконито.
Ксенију Атанасијевић - «првог и најбољег српског женског филозофа», како се свуда у интелектуалним круговима Београда говорило, посећивао сам сигурно више од петнаест година, додуше ретко, у стану породице Марковић-Атанасијевић у Господар Јовановој улици. Ксенија Атанасијевић, као што је познато, удала се у својим позним годинама за удовца др Милана Марковића, нашег познатог рендгенолога.
Са Ксенијом Атанасијевић дошао сам у везу први пут у педесетим годинама XX века, и то преко београдског академика, математичара и антропозофа Милоша Радојчића и теозофкиње, такође математичарке, Олге Татић, која ми је говорила да је К. Атанасијевић од пре Другог светског рата активан теозоф. Чудно ми је изгледао тај спој високог интелектуалца, философа, која је превела Спинозу, докторирала на Епикуру и написала Филозофске фрагменте који одишу мешавином скептицизма и стоицизма, са мутним теоријама индијске религиозне мисли о карми и реинкарнацији, накнадно почађавелих кроз руско-енглеску фантастику Хелене Блавацке и Ани Безант. Нисам успео ништа да докучим. Ксенија се увек чувала преда мном да каже нешто више од уобичајених и очекиваних реченица једног несумњиво спиритуалистички оријентисаног философа који не крије да је такав у теорији, као што није имала потребе да крије своју велику скепсу према људској природи и људским поступцима. Скоро да сам био у прилици да себи кажем: ево човека који верује у Бога, али не верује у човека јер му сувише добро познаје душу! С времена на време, ретко, процедила би кроз зубе своју увереност у реинкарнације које могу да објасне понешто необјашњиво из људске историје, мада и та њена увереност није била, бар за мене, уверљива. Јавна предавања која је Ксенија Атанасијевић држала на Коларчевом универзитету, пре, за време и после Другог светског рата, била су, најпре (после Другог светског рата), слабо посећена (одлазио сам на њена предавања и за време немачке окупације земље), а онда лагано, све је више долазило слушалаца, да би на последњем њеном предавању, на Коларчевом универзитету 1978. године (она је ово предавање први пут читала) имала препуну салу, углавном младих људи. Из ових предавања, увек паметних и одмерених, као уосталом и у приватним разговорима са Ксенијом, није се могао добро разабрати лични став предавача, и поред изабране теме која је најчешће била из области philosophia perennis. Они који су предавача боље познавали, могли су препознавати спиритуалистички «поглед на свет» нашег философа. Морам да признам да ми је такав, релативно неодређен став према суштинским питањима живота,углавном овакав испољаван у јавним наступима Ксеније Атанасијевић, више сметао, него пријао.
Био сам млад и нестрпљив, отуд ми је нарочито сметало зашто у материјалистичком и атеистичком друштву у коме смо сви овде живели од 1945. године, Ксенија Атанасијевић не покаже више храбрости, пркоса, зашто се плаши. Врло вероватно да се Ксенија није плашила, већ је то био њен став, увек уздржан, питајући, сумњајући став античких философа. Оно, међутим, што ми се чини да је једино било јасно у Ксенијином философирању, и када је то чинила јавно и приватно, била је одсутност, скоро потпуна, хришћанског духа. Њена мисао била је чудна, не баш складна мешавина грчко-немачке философије са индијским религиозним учењима, разводњена европском теозофијом. При свему томе увек ми је, после сваког разговора са Ксенијом. остала загонетка њене праве природе, као и њен философско-религиозни credo. Та загонетност ме је и терала да је увек изнова посећујем, некад и после годину дана паузе, све у нади да ће једнога лепог дана Ксенија проговорити. Није проговорила онако како сам то наивно прижељкивао, али ево, у јануару 1980. године, када је ушла у 87. годину живота, Ксенија Атанасијевић је први пут била отворенија према мени. И, шта ми је рекла? «Са годинама човек је све обазривији у давању судова о овостраном и оностраном, нарочито оностраном. Слутим да нас тамо чека изненађење, велико изненађење, можда чак запрепашћење. Тамо је нешто сасвим Друго». Нисам могао да се не сетим великог Хераклита који треба да је једном рекао или написао: «Људе чека кад умру оно чему се не надају и што и не слуте».
Када смо додирнули питање чистоте хришћанске религије, Ксенија се сложила да је хришћанство у основи монизам, али да није избегло замке дуализма, можда због разних утацаја који су долазили са Истока, од којих је још понајбоља била гноза. Није се сложила са мном да је и стара грчка философија «испрљала» чистоту старојеврејске мисли у доба и после Христовог времена.
Пошто се тих дана водила на Коларчевом универзитету дискусија поводом књиге Лава Шестова о Достојевском и Ничеу, Ксенија ме је упитала коме дајем своје симпатије радије: Берђајеву или Шестову.
Одлучио сам се за Берђајева, што је и сама потом прихватила. Подозревам да су и њене и моје симпатије за Берђајева произашле из његове везе са гностичарима. Ксенија је уосталом мало касније то и рекла: «Оно што је најбоље код Берђајева долази из гнозе. Појам Ungrund код Берђајева, немоћ Бога у односу на слободу коју није створио, није код Берђајева пореклом само из списа Јакоба Бемеа, кога је Берђајев веома ценио, већ је то порекло много старије и потиче из пресократовске философске традиције... Егзистенцијалистичка философија нашег времена је занимљива, али несигурност теоријског основа, склона цепању и нејасностима. Карл Јасперс је, међутим, озбиљан мислилац».
Међу нашим старијим научницима, које је још запамтила, Ксенија Атанасијевић је нарочито ценила и волела Милутина Миланковића, изузетно доброг човека и одличног научника, како ми је рекла. Плакала је када је чула да је умро.
Последње предавање које сам од Ксеније Атанасијевић слушао било је фебруара месеца 1979. године на Коларчевом универзитету - о Епикуру. Епикур, за Ксенију Атанасијевић, није био атеист (као што су говорили марксисти), он само није веровао да је било ко од богова створио овај несавршени свет, као што није могуће да човек дође у било какав однос са боговима. Богови нити кажњавају нити награђују човека. Они су уопште изнад сваке људима доступне сфере - у блаженству и хармонији. На њих се не може нити утицати, нити они могу (или хоће?) да утичу на људе. Све је, према Епикуру, састављено од атома; после смрти атоми се у човеку распадају и можда поново састављају у неко ново тело и неки нови живот. Епикур је претеча монадологије.
Тако је Ксенија Атанасијевић говорила о овом великом грчком философу из IV/III века пре Христа.
Питао сам се после предавања, да ли је најпре Епикур деловао на рани религиозни-философски поглед Ксеније Атанасијевић, и то онда када је она писала своју докторску тезу о њему, јер у њеним Фртментима већ јасно стоји написана деистичка идеја о Богу који је негде изван овога света на Земљи? У Фрагментима Ксенија Атанасијевић се чак иронично подсмева свима онима (највише хришћанима) који се моле Богу, питајући се какав би то Бог требало да буде који би одговарао, односно слушао, на сијасет егоистичких и будаластих молби милиона људи који моле за себе.
Све би то могло бити логично и умно да Христос није био на земљи, помислио сам. Он је поново (?) успоставио мост између Бога и човека и није могао «напамет» говорити да је пут човеку преко Њега сада отворен и могућ до Бога. Зашто је умним људима у свету толико тешко да приме Христа и зашто упорно заобилазе хришћанство? Није ли то зато што једноставно не верују у Христа већ на Његово учење примењују и даље мерила античких философа! Ако је Христос био само генијални Јеврејин и ништа више, онда Он није дошао за цео свет, него само за Јевреје и оне мало истински покрштених Јевреја и пагана. Чак и мој гимназијски професор Божидар Ковачевић, који је за себе вероватно мислио да је добар хришћанин, умео је да каже да ће последњи (и једини) хришћанин бити и остати само Христос. Нешто слично, додуше, давно пре професора Ковачевића, изрекао је велики Данац, Серен Кјеркегор, речима: «Хришћанин је нешто ређе од генија», а онда је и додао нешто значајно: «Довољан је један хришћанин, па да може бити истинито да хришћанство егзистира».
Христос није никад размшљао на начин и најгенијалнијих философа Атике или Истока, ни пре ни после Њега. Он је пре свега веровао и тражио од људи веру.
Али шта радити са истинском људском потребом за умовањем? Како је ускладити и помирити са вером у немогуће (Тертулијан)? То је две хиљаде година проблем европског ума и европске философије. Исток није имао у својој духовној историји овај расцеп. Буда је тежио нирвани, други велики индијски мислиоци задовољавали су се медитирањем које је требало унутар човека да пробуди космичку свест сопственим напорима. Нешто мањи мислиоци, али не мање луцидни, прихватили су бога Шиву који и разара и ствара.
Није ме изненадила Ксенија Атанасијевић када је говорила о Епикуру, јер познајем њену отуђеност од хришћанског света. Ипак ме је узнемирила спомињањем «сфера, граница и монада». Има неке чедне наивности у изворном хришћанству и до суза дирљивих верујућих «стареца» који никада нису упознали муке ума. И наш Јустин Поповић сувише је брзо прешао преко «негативних хероја» Достојевског и паклених вратоломија европског ума кроз дуги низ векова, почевши већ од проблематичног Оригена, па све до Сартра, Јасперса, Хајдегера данас. Сувише је брзо и мало задихано прихватио Христа. Више бих волео и више се дивим људима који се дуже муче питањима, па тек у каснијим годинама, а онда пуно и целим бићем прихвате Христа. Као Достојевски, на пример.
Има наивних и има зрелих хришћана, оних првих неупоредиво више. За оне прве је прелазак у другу сферу једноставан чин, као када прелазе границу свога атара. Они и не слуте колико се «пројектују» и колико је много несвесних конфликата, награђивања и кажњавања (и самокажњавања), присећања и оживљавања (индивидуалног, фамилијарног, националног и колективног несвесног), и све то само и једино унутар сопствене монаде. А када неким чудом, милошћу, болешћу, урођеном способношћу изађу за час из себе, долазе у додир са првом суседном вишом сфером у којој можда блуде само астралне љуштуре које они држе за стварна духовна бића. И тако сфера изнад сфере - у бескрај! У коју је ушао Гете и Достојевски, у коју Буда и Лао-це, у којој је био Христос? А у коју улазимо после смрти? Као што овде нисмо исти не можемо то бити ни после смрти. Све је непрозирна тајна за оног ко размишља. Непрозирност постаје транспарентнија за оног ко верује, још више за оног ко воли.
Постоји још једна могућност за савремену идеју прастарог деизма. Док је човек био непунолетан, Бог му је био ближи, откривао му се на разне начине и испуњавао га је, наизменично, радошћу и страхом. Данас човек изгледа пунолетан. Његов развијен апарат мишљења са могућношћу скептичног и критичног поимања ствари, његова независност од природе, његово владање извесним законитостима и у њему и ван њега, учинили су га лагано способнијим за одлуку. Бог се наизглед «повукао» да би човек могао боље да из слободе и љубави доноси одлуке. Свако будуће «опредељење» за или против Бога, биће све више ствар човекове слободе. Утолико ће вредност овог «опредељивања» бити већа и трајнија. Ето, ово су била моја размишљања која сам бележио у Дневнику, одмах после завршеног предавања Ксеније Атанасијевић о Епикуру. Хвала јој на овој разноликости асоцијација!
Ксенија Атанасијевић је умрла 28. септембра 1981. године, четири месеца после апоплексије мозга у 87. години живота.
Једном је нешто вредно и разговору склоно написала Ксенија Атанасијевић: «Када су у питању зли и глупи људи. онда је најбоље желети њихово безбожништво. Јер окупација вером од стране таквих створова, предодређена неким диаболичним обртима судбине, увек је веома злокобно деловала, повлачећи, разумљиво, за собом претварање у наказност и мрак најузвишенијих религијских поставака и најсветлијих максима - чиме је систематски припремљен пут атеизму маса у садашњици. У истини, религиозности могу достојно служити само чисте душе и пробуђени духови.« 

Владета Јеротић, Посете, одломци

О БОЛЕСТИМА НАШЕГ ЕМОТИВНОГ ЖИВОТА - др Владета Јеротић (1975. г.)

Увод

Тешко да неко може било теоријски или практично да прецени значај емоција које оне имају у вођењу нашег живота. Давно је с правом речено да човек понекад мисли, а увек осећа, и да не постоји, такорећи, ниједан тренутак свести без осећања. «Афективни живот, при чему се не могу јасно повући границе између осећања и афекта, елементарна је и примарна појава у рађању читавог психичког  живота»  (Бајић).
Ми и не размишљамо о томе колико нам је при упознавању неког човека стало да одгонетнемо његову афективну личност, пошто слутимо да је много важније знати шта неко осећа, него шта мисли, следујући тако на интуитиван начин старо правило да човек мисли обично онако како осећа. Живот је човека научио да буде опрезан у додиру са другим човеком, ма ко он био, јер није било мало непоправљивих неспоразума и често трагичних последица од слепог веровања другом човеку, или нетачног процењивања управо његовог емотивног живота.
Научен разноврсним недаћама живота, али и покушајем да очува интегритет своје праве личности, човек је од давнина стављао на своје лице разнолике маске које су га с једне стране штитиле од непосредног продора другог човека у његов унутрашњи живот, а с друге стране он је овом маском доводио у забуну своју околину, изазивајући неспоразуме и каткад опасне заблуде. Опасности од оваквог неспоразума и неразумевања није, међутим, била изложена само околина, већ и сам носилац маске. Психолози су давно уочили ову опасност, указујући на честу појаву идентификовања маске или Персоне са правим језгром личности.  Парафразирајући познату мисао  из  Кабале, да  човек изигравајући  сабласт и сам  постаје  сабласт,   можемо  рећи  да  само   човек  будне интроспекције, са способношћу разликовања разних слојева у своме сложеном и често противречном унутрашњем и спољашњем животу,  може  да  избегне  поистовећивање стварне личности и оне своје личности са којом се пред светом показује и са којом у ствари игра одређену улогу.
Потпуно је јасно да препознавање емотивног живота неког другог човека, извесне законитости у томе животу, која је присутна и поред привидне хаотичности и непредвидљивости емотивног реаговања, претпоставља   познавање законитости лавиринта сопственог емотивног стања.   Упознати  и разумети другог човека, а видели смо да је за то разумевање неопходан услов стећи тачан увид у његове емоције, не значи ништа друго него упознати и разумети самог себе. Као што ми се увек чинила једнострана теза која је истицала да човек постаје индивидуалан тек онда када је довољно социјалан, тако исто ми изгледа мало  вероватно да човек може довољно да схвати емотиван живот неког другог човека без бављења сопственим емоцијама.
Пре него што бисмо прешли на излагање патолошких манифестација нашег емотивног живота, од чије усклађености и хармоније са осталим компонентама нашег душевног живота зависи не само опстанак човековог битисања, као појединца, већ и релативно уравнотежен опстанак читавог друштва, добро је да се још једном укратко подсетимо на ток развоја наших емоција од детињства, како бисмо могли што потпуније да схватимо огроман значај који емоције играју у животу сваког од нас.

Развој емоција у раном детињству
Када за неког човека кажемо да је «хладне» природе, да је безобзиран и неосетљив, а за неког другог да је «топле» природе, осећајан, да саучествује у туђим патњама, ми тада и нехотице изричемо суд о његовом темпераменту и његовом емотивном животу, који добрим делом, мада не у потпуности, чини основу темперамента. Али, иако је темперамент   једним делом наследне  природе, неоспорно је да развој и даљи ток нашег емотивног живота много зависе од стеченог искуства које се, пре свега, стиче у раном и непосредном додиру одојчета са својом мајком или  особом  која њу замењује.
За све психологе, нарочито дечије, од пресудног је значаја афективан однос који мајка, као први објекат љубави, има према свом детету. Нежност мајке, њена лепеза осећања коју она развија према тек рођеном детету, отвара овоме богат спектар виталних доживљавања и одређује квалитет искуства будућих осећања, које ће дете даље развијати према самом себи и према својој околини. Сходно вероватној филогенетичкој претпоставци, према којој су се у далекој прошлости развоја човека, у њему најпре развијала осећања произашла директно из његових основних нагона, па тек онда мисао, воља и самосвест, морамо очекивати да ће и сасвим мало дете, у току релативно дугог периода од најмање три године, опажати и реаговати на околину и самог себе на афективан начин. Пошто ни са психолошког гледишта, а ни са физиолошког, перцептивни апарат детета, његов сензоријум, способност разликовања, пре свега разликовања оног што је у њему од оног ван њега нису још довољно развијени, природно је очекивати да је једини, стварно егзистирајући контакт детета са мајком, размена њиховог афективног понашања. Инстинктивна способност детета у првој години живота да се емпатички уживи и на емпатички начин реагује на тренутно афективно стање мајке, управо је изненађујућа. Није то била само привилегија парапсихолога, већ и сваког дечијег психолога, тј. привилегија већине мајки да уоче како и нека њихова краткотрајна колебања расположења, која се крећу од страха и депресије до радости и озарења, у току интимног додира са дететом, као што је на пример дојење, непогрешно и тренутно бивају регистрована и одмах абреагована од стране детета. Одавно је, на пример, познато, да дете престаје да сиса и почиње, наизглед, немотивисано да плаче у тренутку када се мајка осећајно одвојила од акта дојења, и препустила некој   свакодневној   бризи  која  је  целу  обузела.
Из овога и безброј других сличгаих примера може да произађе застрашујући утисак да је изгледа практично немогуће остварити довољно успешан и целисходан развој детета, пошто је улога мајке у првим годинама живота детета, специјално њена улога у развоју емоција, тако значајна и готово пресудна. Пошто мајка није никакво савршено биће које носи у себи само позитивна осећања љубави, нежности и предавања, дете ће морати од самог рођења, такорећи, да «рачуна» на патологију развоја и дефекте у своме будућем емоционалном животу. Не бисмо желели нити да потценимо, нити да преценимо значај једне овакве примедбе.
С једне стране, не можемо се отети утиску да је један од корена несоцијалном, агресивном и безобзирном понашању многих људи у данашњем свету, неправилан и патолошки одгој у најранијем детињству, у коме из најразличитијих разлога, у које сада не можемо да улазимо, није била пружена детету ни она најмања количина родитељске љубави, без које не само да није могућ нормалан развој личности, већ без које се, у чуду питамо, како је било физички могуће преживети детињство. Јер, тзв. примарни мазохизам, који се у детета може врло рано да развије, а који је директна последица недостатка минимума љубави од стране најближе околине детета, најчешће доводи до незадрживог процеса физичког саморазарања, које неминовно води смрти. Када смо већ код недовољног испољавања љубави мајке према детету, онда треба нешто рећи и о блажим случајевима неуротичних мајки, које нису без топлине и љубави, али којима неуроза не дозвољава да своја осећања пренесу на дете. Узмимо само за пример анксиозне или опсесивне мајке, затим оне мајке које су без своје воље родиле дете, или оне које су у сталном сукобу са својим мужем или другим лицима из најближе околине. Сви ти унутрашњи, најчешће неуротични сукоби у мајци, моћна су препрека неопходног и довољног предавања детету; развој његових осећања, као и постепен развој читавог афективног живота, могућни су само у складу са неспутаним и слободним осећањима саме мајке.
С друге стране, ако смо довољно реални, тешко нам је представити идеалну мајку, која би била лишена не само сваке неуротичне особености, већ и повремених, често дуготрајних промена расположења, што под утицајем низа непредвиђених спољашњих и унутрашњих фактора, који је чине неспособном или недовољно способном да детету  посвети  у оној   мери  саму  себе,  што   свако  дете захтева. Не смемо тако исто заборавити ни обратан утицај који дете чини на мајку. Ниједна мајка не може бити робот, који се према детету односи на увек исти, непромењени начин, једном преписан и саветован и од најбоље педагогије света. Већ смо указали на чињеницу да дете долази на свет са неким већ унапред датим, наслеђеним склоностима, које искључују сваку вероватноћу смешне тезе о новорођенчету као неисписаној табли, на којој тек однос према мајци исписује прва слова. Па као што је нужно претпоставити обиље индивидуалних разлика међу мајкама, односно у њиховом понашању према детету, тако исто морамо претпоставити и приличну разлику у одговору детета на понашање мајке. Однос детета према мајци и мајке према детету очевидно је тесно испреплетен и међусобно зависан. Пишући о оваквом међусобном утицају, Рене Шпиц (Spitz 16) наводи добар пример појављивања првог осмеха код одојчета. Нетачно је, по његовом мишљењу, фиксирати појаву првог осмеха у трећем месецу живота детета. Има примера где се овај осмех појавио већ 26. дана по рођењу, код детета очевидно напредног. Практично је немогуће рашчлањивати проблем до краја, па одговорити на питање: да ли се овај осмех овако рано појавио код детета богато обдареног наслеђем, или је тај осмех последица изузетно добре мајке, која је умела да својом љубављу измами на лицу детета рани осмех. Важније је утврдити значај који за мајку и за неговање њеног будућег емотивног ангажовања према детету има његов рани, или можда и закаснели први осмех.
Пошли смо у нашем разматрању о развоју емотивног живота од раног детињства, јер нам се чини да и физиологија и патологија емоција имају своје корене управо у раном детињству. И поред неких претеривања у психоанализи, која, следујући своју детерминистичку представу о свету и животу, сматра да су први афективни односи између мајке и детета праузор свим каснијим објекталним односима, што значи да ће се одрасли човек понашати према стварима и живим бићима управо онако како је формиран афективни однос у детињству, тешко је одрећи се чињенице да афективне перцепције и афективни процеси збиља претходе свим   осталим функцијама које ће се касније развити на основи створеној афективним искуством. Према психоаналитичкој теорији, све психичке функције, било да је реч о осећањима, перцепцији, мишљењу или акцији, претпостављају либидалну инвестицију, што ће рећи афективни процес.
Да би унеколико ублажио песимистичке закључке који могу бити изведени из психоаналитичке теорије о траумама у раном детињству и њиховим последицама по развој емотивног живота, Рене Шпиц с правом наглашава да оно што може да буде кобно по развој наших емоција у раном детињству, нису толико изоловани трауматски догађаји, који се по свој прилици не могу избећи ни у једној породици (а вероватно није ни добро да се сасвим избегну), већ да је то кумулативни ефекат низа понављаних трауматских догађаја. Шпиц је то назвао афективна клима у једној породици, а начин на који се стварају последице  овакве климе  назвао је  принцип  кумулације.
Да ли постоји уопште нека оптимална клима у породици која би била најповољнија за развој нашег емотивног живота? Како васпитавати емоције? Изгледа да нам је много лакше да опишемо неповољну и патолошку климу у породици, да објаснимо неуротичан развој емоција и последице оваквог развоја, да истакнемо тип неуротичне мајке, за коју са вероватноћом можемо закључити да ће оставити патолошки траг на развој детета, него да са сигурношћу оцртамо тзв. здраву породицу и оптималну климу у тој породици, која омогућава хармоничан развој детета. Откуда то долази? Чињеница је да болесни имају потребу за лекаром, а не здрави. Отуд и психијатри и психолози, обраћајући првенствено пажњу на породице у којима влада несклад и поремећеност у међуљудским односима, пре су у могућности да укажу у чему су родитељи грешили у одгоју своје деце, извлачећи тако тек секундарно значај позитивних осећања, него што су у стању да у тзв. чистој култури посматрају правилан и складан развој. Психоанализа је, додуше, била у могућности да донесе своје закључке о нормалном сексуалном развоју детета и да оцрта фазе кроз које пролази ова сексуалност, али она је и ове закључке донела тек на основу посматрања патолошких случајева сексуалног развоја детета, што није промакло критичарима психоанализе.
Ако се сада ипак још једном упитамо који су то услови у једној породици за које бисмо могли да кажемо да су најповољнији управо за емотиван развој детета, онда је то сигурно најпре хармоничан однос супружника, у коме су две зреле индивидуе у атмосфери сигурности биле у стању да створе складну целину. Емоцијама детета, као и некој биљки у природним условима растења, потребне су разноврсност и промена. Пошто је и сам живот разноврстан и променљив, сасвим је довољно препустити се на спонтан начин њему, благо коригујући оне услове живота који се односе управо на једно људско биће, а не на било коју биљку у природи. Овакви услови су заиста остварљиви у породицама у којима нема страха. Само је страх тај који доводи родитеље у ситуацију да буду претерано строги или претерано попустљиви према детету. У првом случају гомилају се фрустрације које спутавају природан развој емоција, у другом случају спречава се онакво природно дејство ситних фрустрација које представљају управо подстрек за развој различитих емоција.
Данас се сматра да је природно и неопходно агресивној тежњи детета, као и оној сексуалне природе, допустити умерено пражњење. Овакво пражњење одиграва се у афективном облику, најпре управљено према либидинозном објекту, према коме већ постоји стечено искуство поверења.

Услови културе и развој емоција

Не треба да заборавимо да када говоримо о природном или патолошком развоју емоција у детињству, мислимо на услове одгоја деце у оквирима европске културе. Колико год нагонска, односно емотивна испољавања одојчета била на почетку идентична на свим меридијанима света, даљи развој ових емотивних испољавања битно се мења зависно од пола и броја присутних лица која се дететом до треће године живота интензивно баве. Тако нам је, на пример, познато, на основу испитивања Маргарет Мид (Mead, 13) међу тзв. примитивним племенима на острвима Бали и Самоа, да је отац тај који тамо врло рано замењује мајку у одгоју одојчета, односно, у другим  условима  да  се  са  малим  дететом  не  бави само мајка, већ више жена које су и саме мајке. Нама је тешко да проценимо да ли овакав начин бављења малом децом има позитивних или негативних последица по развој њихових емоција. Оно што знамо то је, да је њихов начин испољавања емоција другачији него што је наш. У условима развоја индивидуалне културе европских народа, непосредни и први додир одојчета, све до краја прве године, а често и касније, само са једном особом, и то мајком, управо се и сматра најповољнијим за развој индивидуалности. Деца одгајена од рођења у домовима, при чему једна неговатељица долази на неколико деце, скоро по правилу показују поремећаје у развоју емотивног живота. Код народа друге културе, видели смо, такав начин одгоја је правило. Мада су последњих сто година нешто ублажене разлике у гајењу деце других раса, у односу на белу, ове разлике још увек постоје. Треба ли се онда много чудити међусобном неразумевању, или чак непријатељству људи одгајених у различитим условима културне  климе  једног  народа?
Доспели смо у току нашег излагаша до једног колико значајног, толико и осетљивог проблема који се односи на физиологију и патологију емотивног реаговања различитих народа и раса. Откуд то, на пример, да је изразито индивидуалан развој европске, или шире обухваћено, западне културе, довео ове народе не само до прецењивања материјалних добара, развијајући у њима врло снажно осећање поседовања и приватне својине, већ и до упадљиве хипертрофије доживљавања свога Ја, односно до тврђења западних писаца и научника да је неприкривени егоизам човекова главна црта? У другим културама то није тако. Антрополози нас уверавају да је не само код тзв. примитивних народа, већ и код знатног дела свих азијских народа, доживљавање Ја мало или недовољно развијено, у сваком случају однос према њему је постављен на сасвим другој основи него код западних народа. Према Ото Волфу (Wolff, 17), одличном познаваоцу индијске филозофије, азијски човек битно се разликује од европског у схватању појма времена, појма супротности, и односа према своме Ја. Овоме Ја недостаје оно познато осећање индивидуалне гордости и завојевачке сигурности, карактеристичне за западног човека. Отуд, између осталог, и недовољно страха од смрти у азијског човека, као и много већа приврженост групном Ми-доживљају. С тим у вези стоји и тврђење антрополога да код источних народа није лако подстаћи индивидуално такмичење, као и супарништво у групи. Индивидуа, једном речи, идентификује своје самоцењење са цењењем групе.
Треба се добро чувати од превременог, па и нетачног закључивања да зато што су емоције несумњиво у блиском односу са доживљавањем Ја, народи код којих је ово Ја недовољно развијено имају сиромашнији емотивни живот. У складу са читавом њиховом концепцијом о космосу, животу човека на земљи и његовим задацима, затим концепцијама о простору и времену, они су једноставно на други начин развили и своје Ја, самим тим њихова емотивна реаговања само су другачија, а не сиромашнија од нашег емотивног реаговања. У ову разлику емотивног реаговања, и поред неких наших априорних сумњи, немамо разлога да не верујемо. Јер, исто онако као што је њихово реаговање на спонтано афективно понашање малог детета другачије, пре свега много толерантније према разноврсним нагонским испољавањима детета, тако је и њихово емотивно реаговање другачије и на друга манифестовања животних збивања, од њиховог односа према агресији, до односа према  смрти,  болу и уопште  патњи.
Разлике поново отпочињу у раном одгоју деце, мада је сигурно тачно да је начин овог одгоја верна слика опште културно-историјске концепције и вековне традиције овакве концепције. Одгајено на више-мање строго индивидуалан начин, у условима вековне традиције европске културе, мало дете у нашим условима врло рано научи да себе истиче и себе цени, приближавајући се тако оном значајном догађају, који зовемо стицање свога идентитета. Уколико фрустрације у раном детињству нису биле сувише драстичне и на тај начин омеле стицање идентитета, друга врста ситнијих фрустрација, вршећи улогу корисног осујећења Ега, доводи дете до побуне и гнева које му омогућује да постане свесно себе као себе. То понашање је тако упадљиво, да неки психолози кажу да је потреба за аутономијом веома истакнуто обележје детета у другој и трећој години живота. Да би дете заштитило своје самопоштоваоње, које почиње рано да се јавља, оно често унапред сваком предлогу одраслих истурује своје пркосно „не”. Дете на овај  начин рано учи да, бранећи и у исто време истичући своје Ја, ове своје захтеве износи на емотиван начин. Сви смо ми најчешће склони да емотивно реагујемо онда када нам се на било који начин повреди то наше неприкосновено Ја.
У другим културама, пре свега оним источним, не подвлачи се толико разлика између „ја” и „не-ја”. Пошто је ово ,,ја” другачије формирано и много више упућено на „ми” и групу, начин емотивног реаговања код ових народа мање је индивидуалан, више колективан.
Када смо овако делимично описали услове развоја емоција и са, овим и оваквим емоцијама развој Ега у западних и источних народа, неће нам бити тешко да пређемо на патолошка испољавања емоција. Ако нам психопатологаја емотивног живота источних народа није довољно позната, односно познајемо је само на основу још увек релативно ретких психијатријских извештаја из Индије, у којим већ провејава упадљива разлика у манифестовањима неких облика неуроза, али и депресија, у односу на добро нам познате извештаје европских психијатара, онда нам је баш због овог бољег познавања лакше да убудуће говоримо само о познатој патологији емотивног живота у нашим условима живљења.

Патолошка испољавања емоција
Карактеристика већине наших емоција је, најпре, њихова површност и себичност. Ако добро размислимо шта то значи, и сетимо се још Кјеркегорових (Kjerkegaard) речи, да је први грех према себи и другима не хтети нешто стварно и дубоко, онда нећемо моћи олако да пређемо поред овакве карактеристике емоција, већ ћемо морати да сагледамо управо у овој њиховој површности и себичности праву патологију свакодневног живота. Због чега су, најпре, наше емоције себичне?
Видели смо под каквим се условима у нашој култури развија дететово ја и како се оно временом „оштри” у додиру са свим оним стварима и лицима који су за њега једноставно збирна област која представља не-ја. Овакав развој нашег ја, које се формира првенствено преко одрицања, бунта и пркоса, постало је већ тако нешто природно и очекивано, да је и социјални психолог Ерих Фром (Erich Fromm, 7) сматрао да је детињи пркос не само пожељан, него и неопходан услов за развој његове индивидуалности и да представља грешку у покушају родитеља да спрече испољавање оваквог пркоса, када се појави негде на крају друге године живота. При томе је мала пажња обраћена, или је потпуно занемарено истраживање стварног узрока управо оваквог начина развоја Ега, карактеристично само у условима западне културе. Развијајући у већини случајева тзв. „опонирајући тип понашања”, дете, већ од краја друге године живота, развија у себи такав облик негативизма, који често остаје стална црта у његовом карактеру у току целог живота. Овакви људи су често хронично контрасугестибилни, сваком предлогу пружају отпор, сваком доказу противдоказ, остају тврдоглави и у својим осећањима, која и поред привидне сакривености у предузимању разноврсних акција човехових, остају доминантна функција у његовој личности.
Западни човек је и данас поносан на развој свога Ја и своје чувене индивидуалности, иако је данас више него икада јасно да ова његова индивидуалност, у сталном грчу за одржавањем својих позиција и свога љубоморно чуваног поседа, представља голу себичност, а његово Ја је достигло такав степен експанзије и хипертрофије, да је оно већ сада карикатура истински зрелог Ега. Ја западног човека, по тачним речима Гордона Олпорта (Allport Gordon, 15), штрчи као озлеђен палац. Очевидно је да су се у некада релативно здравом европском човеку, који је у току скоро две хшваде година развоја хришћанске цивилизације и културе, снажно покренуо еволутивно-спирални точак историје и у њему постигао неколико врло значајних остварења, већ од почетка 19. века појавиле озбиљне пукотине, које су се даље шириле и довеле до знатног искривљавања поменутог тока, са последицама које се огледају, пре свега, у међуљудским односима у данашњој западној цивилизацији.
Ми се овде не можемо упуштати у врло деликатна и сложена истраживања бројних чинилаца који су нашу цивилизацију, па и културу, довели у озбиљну кризу, у којој некадашња Шпенглерова (О. Spengler) крилатица о „пропасти Запада”, данас поткрепљена озбиљнијим Тојинбијевим (А. Toynbee), изучавањима тока и смисла историје, не изгледа више невероватна. Ничеова теза о смрти Бога све се више замењује данас са претњом о смрти човека.
Не улазећи, дакле, у дубље разлоге кризе савременог човека, што није наш задатак у овоме чланку, радије ћемо се задржати на неким деформацијама емотивног живота овог човека које, с једне стране, наравно, произлазе из општедруштвене климе која даје печат и васпитању, па дакле и васпитању емоција, с друге стране, овакво формирање емоција савременог човека сада повратно делује на односе међу људима и тако поново потврђује и утврђује друштвену климу која их је формирала. Круг  се  на   овај   начин  затворио.
Да осмотримо најпре у чему се огледа себичност неких љубавних осећања.
Индијски филозоф Кришнамурти (Krishnamurti, 12) у својој значајној књизи „О познавању себе" с правом сумња у многа наша испољавања љубави, чак и у она која у љубавном заносу исказујемо супротном полу. Јер, шта хоћемо да кажемо, пита се Кришнамурти, када кажемо да некога волимо. Ништа друго не желимо да кажемо него да поседујемо ту особу. Из чињенице поседовања неке особе, међутим, за коју велимо да је волимо, произлази љубомора, страх да је не изгубимо и безброј других конфликата који ничу из саме жеље за поседовањем. Овај исти закључак Кришнамурти преноси и на нашу тзв. осећајност и сентименталност. И осећајност и сентименталност у бројним случајевима нису ништа друго него један облик експанзије своје личности. Бити пун емоција уопште не доказује постојање љубави, пошто нека сентиментална особа може да постане врло свирепа када јој се не одговори на њена осећања, када ова осећања не налазе своје задовољење.
Психоанализа нас учи да, према начину на који извесне особе одабирају своје љубави треба разликовати углавном два типа: 1) објективни тип, или тип наслањања, у који спадају оне особе које траже да у љубљеној особи нађу мајку или оца, и 2) нарцистички тип, који тражи да у љубљеној особи нађе себе самог. И у првом, а нарочито у другом случају, тешко да се може говорити о стварном осећању љубави.   Тражећи  да   у другој особи заволим оног или ону коју сам већ волео, или да заволим себе самог, значи етички недозвољен поступак, пошто у њему занемарујем стварну личност којој се обраћам.
Из до сада изложеног очевидно је колико је просечан човек далеко од стварног осећања љубави и алтруизма. Прави алтруизам, ако тако нешто уопште постоји, плод је врло дугог и мучног процеса самоваспитања, препознавање скривеног егоистичног корена већине наших осећања, изванредна будност и опрезност према свим површним осећањима.
Један вид патологије емотивног живота о коме ће сада бити речи, а који је прва, на врло проницљив начин опазила Карен Хорнај (Karen Horney, 9), односи се на идеализирану слику коју неуротична личност нашег доба ствара о себи, у својој привржености своме Идеал-Ја. Пошто је број оваквих неуротичара у нашем добу довољно велики, овај тип неуротичара можемо мирно примити као патолошког представника овог доба и о њему повести више рачуна него до сада.
Ако смо се сложили да се наше емоције, које несумњиво чине сам темељ наше личности, развијају у детињству тако да се кроз њих врши самооцењивање Ега, преко којег се једино долази до идентитета, а да се ово самооцењивање врши на рачун па и на уштрб, лица и ствари у околини, онда нас неће зачудити што се овакав егоистичан Его даље развија према идеализованој слици о себи, коју је слику и прилику истакло такво исто егоистичко потрошачко друштво нашег времена. Емотиван живот неког човека постаје тако његова приватна својина, која се утолико више цени и истиче, која је утолико више повредљива и лако ломљива, уколико се теже долази до, приватног поседовања материјалних добара, још теже до духовних добара културе, а понајтеже до интимног душевног живота лица на које је човек најчешће упућен. Тако се уместо слободне, и на основу драговољног договарања обављене размене материјалних, душевних и духовних добара међу људима, врши блокирање већ стечених вредности (или умишљених), са којима се онда поступа као са јединим преосталим и непроцењивим благом, које се љубоморно чува са позиција „ушанчених ровова”. Пошто не постоји стварна могућност њиховог кориговања,   у   унутрашњем   животу   човека   долази   до прецењивања и идеализовања ових вредности, при чему неконтролисане емоције стално искачу по „оштрици бријача” доводећи човека у непрестане сукобе са собом и својом околином. Удаљен од стварних потреба своје природе, човек је све мање заинтересован за потребе других људи; хипертрофираног Ега у коме и значај емоција мора бити преувеличан, неуротичар нашег доба, сходно неурози читавог друштва, ствара о себи слику какав би могао да буде, све више верујући у ову слику и играјући пред собом и другима улогу у коју је поверовао. Доживљавајући свет постављен непријатељски према себи, у непрестаном страху да ће бити од људи преварен, понижен и поробљен, он стално мора да се мери и пореди, да би се његово осећање сопствене вредности, за које смо видели да је у идеализираној слици о себи хипертрофирало, могло да одржи на „престолу” који је сам за себе подигао. Слутећи да непрестано игра само једну улогу коју је сам за себе измислио, усред унутрашњег вакуума у коме му права личност измиче, овакав човек почиње да презире себе, не заборављајући при томе да презире и друге. Крајњи исход оваквог стања јесте или закржљавање при чему се смењују тупа равнодушност према себи и према другима, или непрестана напетост и преосетљивост емоција што указује на знатни пораст страха од могућег рушења измишљене слике о себи. Колико узалудног труда, улудо утрошене снаге, изгубљеног времена да би се сачувале деформисане емоције и са њима задржало право на вођење неког, тобож, свога строго индивидуалног начина живота! Пада нам на памет изванредна мисао Ксеније Атанасијевић (2), која је једном написала: „Колико је лакше помирити се с тиме да нисмо ништа, него се вечито клатити од тврдоглавог самопоуздања до разроког зазирања да се не сурвамо са неутврђеног пједестала до кога смо се једва пропели!”
Описали смо, иако можда нешто пренаглашено, само један тип патолошких емоција неуротичног понашања човека нашег времена, који нам се учинио, заједно са Карен Хорнајевом (Horney, 9), верним представником читавог нашег доба. Захтевало би много више времена и простора када бисмо се посветили последицама оне врсте патологије личности, која произлази из поменуте закржљалости емоција, односно  потпуне одстутности  извесних  осећања, као што су социјална, етичка, естетска или религиозна. Свако може себи да представи, из свакодневног искуства живљења, шта значи недостатак оваквих осећања у људима. Оваква осећања, међутим, која спадају свакако у сферу тзв. виших осећања, врло је тешко развити из досадашње праксе одгоја емоција у условима западне културе.
Могли смо тако исто подсетити и на остале типове неуротичног реаговања данашњег човека какве су описивали Карен Хорнај или Ерих Фром. И сви они, међутим, свели би се на један једини узрок понашања који лежи у себичности наших емоција.
Окренули бисмо се сада укратко и оној другој, раније споменутој карактеристици емоција, коју смо назвали површност осећања. Многи људи који нису добри познаваоци човека и његових осећања, склони су да говоре о „великој осећајности”, или „снажном темпераменту”, или „дубоком уосећавању” људи који нагињу разноврсним, праскавим начинима пражњења својих емоција. Нагла промена расположења од беса и јарости до привидне благости и мирноће, експлозивна реаговања на најмањи повод жалости или радости, уз релативну краткотрајност оваквих манифестовања, главна су карактеристика једног већег броја људи наше ближе и даље околине. Код свих ових људи мислим да с правом можемо да говоримо, како о површности осећања, тако и о њиховој неоднегованости, односно врло слабом степену постигнуте контроле осећања.

О националној физиологији и патологији осећања

Не можемо се отети утиску да се наши народи карактеришу управо снажном и брзом променом осећања, која при томе обично испољавају у свим приликама које погодују наглим изливима бола, радости или љутње. „Осећања”, пише Владимир Дворниковић у својој књизи „Карактерологија Југословена” (4), „готово у свих Југословена, наклоњена су наглој и екстремној интензивности. Сва опажања говоре за овакву првобитну природу. Лествицу интензивности узимамо овде у смислу чисто психолошком и динамичком, не узимајући при томе ни крајњу неосетљивост и тупост, у супротности са крајњом ексцитацијом страсти и афеката. Поред безосећајне тупости и слабе симпатетике (у строго психолошком смислу), тј. осећања за другог или уживљавања у другог, јављају се у нашем народу и екстремни облици „болећивости", изненадне и претеране ганутости и онде где јој у нормали не би било места. Ова ширина осећајне лествице даје често утисак унутрашње противречности и неизмерности у социјалној и етичкој психи Југословена". А мало даље Дворниковић овако наставља: „Индивидуализам, лично издвајање, избија ипак кроз све те облике ароганције, потмуло или отворено. Егоизам, претерана лична осетљивост, спремна да се побуни против свега што имало стеже лично Ја, наклоњеност агресији и „издаји" у племенској структури, а „правдаштву" ван такве структуре – све то доказује да у Југословена сраслост индивидуе са заједницом није тако дубока и осећајна као што се у нас верује."
Владимир Дворниковић је овде на сажет начин изнео и наше основне мисли које се односе на болест нашег емотивног живота. Ми смо већ раније изнели тврдњу да сваки тзв. индивидуализам ни издалека није нешто онако вредно, пожељно, са чиме се човек може оправдано да поноси, а што и наш народ воли да истиче као своју главну особину. Зар није довољно јасно да све дотле док у човеку не постоје јаке кочнице у зауздавању својих осећања, сваки тзв. иидивидуализам није ништа друго него голи егоизам, који сведочи једино о површности, па и недовољној  искрености осећања!
Због свега тога васпитавање емоција је дугорочан и нимало лак задатак сваког од нас. Али овај неодложни и обавезни посао захтева како унутрашња етика нашег јединственог и непоновљивог бића, тако и спољашња логика заједничког живљења у друштву. Ми морамо познавати сами себе, што значи у првом реду познавати све тајне нашег емотивног живота, да бисмо могли успешно одговорити на оправдане захтеве друштва које од нас тражи социјалност, а не себични индивидуализам. Нема праве социјалности, па ни социјалистичког друштва, без ублажавања сопственог егоизма, а ово ублажавање почиње од неговања и контроле емоција.

Психосоматска оболења и наша осећања
Ми се намерно у овоме чланку нисмо држали школске психијатријске схеме изношења оних облика болести емоција које прате одређене нозолошке психијатријске јединице. Отуд овде није могло бити речи о патологији емотивног живота код особа са неким психозама или психопатијама, односно разним органским оштећењима централног нервног система. Радије смо желели да се обратимо испитивању оних најбројнијих и свима приступачних видова болесних емоција, које већина познаје из психопатологије свакодневног живота, не избегавајући да се дотакнемо и психопатологије емоција националног и интернационалног живота.
Остао нам је још један задатак, који строго узевши пада у област психосоматске медицине, али који има много шири значај и практичну примену у свакодневном животу, јер ће нам и прилажење овом задатку још једном обелоданити изванредан значај који наше емоције имају, овога пута у одржавању, односно рушењу нашег телесног интегритета.
До сада смо видели како се неусклађености нашег емотивног живота, за које смо тврдили да произлази из себичности и површности осећања, одражавају на наше понашање, наш друштвени и породични живот, како су оваква осећања узрок разним неуротичним испољавањима људи и делимично смо покушали да укажемо на неке друштвене узроке ових болести осећајног живота, који се највише показују у специфичном начину васпитања емоција још у раном детињству, у породици. Указали смо и на то, да не сматрамо овакав начин васпитања емоција и разних деформација проистеклих из оваквог начина васпитања за универзалан, већ претежно распрострањен код народа западне културе. Нисмо се усудили да правимо шире паралеле са испољавањем емоција код народа других култура, још мање да размишљамо о могућности опрезног прихватања неких облика филозофских концепција о животу и човеку ових старијих, али често суштински другојачијих култура. Додири између Истока и Запада, Азије и Европе, иако све бројнији и приснији, још су увек тако ретки и бојажљиви у ономе што сачињава срж ових различитих  култура, да морамо  оставити  будућности  да се тек у њој, можда једног дана, оствари она још увек само наслућена могућност истинског међусобног разумевања и поверења, када тек могу бити остварена благотворна претакања једне културе у другу, без опасности губљења сопственог идентитета.
Вратимо се на емоције и осмотримо како оне делују, овога пута на наш телесни састав и на који начин патолошка усмереност ових емоција може довести до функционалних, а онда и органских оболења у нашем телу.
Пошто нам је немогуће да на овоме месту опширније улазимо у основе психосоматске медицине, о којој је уосталом последњих година већ доста писано, подсећамо само да су већ ране психоаналитичке студије неуроза показале да се под утицајем продужених емоционалних сметњи стварају хроничне телесне промене. Ове психогене органске сметње одигравају се у две фазе: у првој фази, хроничне емоционалне сметње које су настале под утицајем поремећеног емотивног живота изазивају функционалне сметње вегетативних органа, док у другој фази ове хроничне функционалне сметње постепено доводе до промене на ткиву, проузрокујући органске болести. На овај начин настаје низ органских хроничних болести, као што су: гризлица у стомаку, хронични колитис, бронхијална астма, високи крвни притисак, оболења жлезда са унутрашњим лучењем, а не искључује се вероватан утисак психичких чинилаца на избијање туберкулозе и рака.
Мада углавном постоје три теорије које објашњавају ова комплексна збивања у душевном и телесном животу човека која доводе до органске болести, међу којима треба нарочито истаћи теорије Александера и Дамбара (Alexander F. Dumbar F.) једно од главних питања, на које се истраживања у психосоматици нарочито концентришу, јесте осветљавање постојећих међуодноса емоционалних утицаја и њихових физиолошких манифестација, односно поремећаја које они проузрокују. Други део овог питања, по речима Владислава Клајна (11), састоји се у томе „да ли постоји одређена корелација између специфичних емоционалних фактора и одређених соматских сметњи, или неки други фактори сачињавају динамичко језгро и детерминишући фактор за настајање неке психосоматске реакције".
Према нашем искуству из рада са пацијентима, вегетативне реакције на различита емоционална збивања варирају према квалитету емоције, што значи да свако емоционално стање има свој сопствени физиолошки синдром. Па као што, на пример, црвењење изражава непријатност или стид, тако повећање крвног притиска и убрзана срчана радња прате емоције беса и страха, појачана секреција желуца је одговор на ситуацију угрожености итд. Једном речи, специфичност емоције одредила би орган и врсту поремећаја на коме ће се одигравати сметња проузрокована специфичним емоционалним утицајем. Мада је тешко одбацити тип конфликта и конфликтне ситуације, који је по Александеру одлучујући за тип психосоматске реакције, или сасвим одбацити тип личности, односно удео наслеђене конституције и темперамента који је опет за Дамбара најзначајнији за настајање психосоматског оболења, чини нам се, да је основни тип емотивног реаговања, који је и поред своје различитости код једног истог човека обележен једном основном схемом најчешћег реаговања, најзначајнији чинилац у разбољевању нашег тела.
Душевни живот сваког од нас поприште је сталних и бројних сукоба, пре свега наших емоција са захтевима, како нашег нагонског живота, тако и са захтевима наше савести, односно и тражења спољашњег света. Конфликте и компромисе у нашем психичком животу није могуће избећи, било би то чак противно нашој природи, као и природи самог живота, који је пре свега израз непрестане борбе и кретања. Ми морамо бити у стању, међутим, да разликујемо наше неуротичне конфликте и комплексе од оних који су синоним самог живота и који карактеришу здраве и нормалне људе. С друге стране, као што смо то већ истакли, сваки од нас временом конституише у себи један одређен, понављан и уобичајен тип емотивног реаговања. Такав тип реаговања код једних је, на пример, страх, код других бес и агресивност, код трећих осећање кривице, итд. Јасно је да уколико је један конфликт више потиснут из сфере свести, јер садржи у себи најчешће ону врсту жеља које се не могу ускладити са захтевима савести и постојећим нормама једног друштва, уколико су, дакле, један или више конфликата даље помакнути од њиховог свесног препознавања, можемо очекивати бржи и опаснији развој поменутих вегетативних, односно телесних реакција. И тако смо мишљења да свака специфична телесна болест, она која напада гастро-интестинални апарат исхране, респираторни апарат дисања, кардиоваскуларни апарат, кожу, ендокрине жлезде, бива проузрокована специфичним пренаглашавањем једне или једног одређеног збира сличних емоција које онда стварају специфичан тип конфликта, који у зависности од одређеног конституционалног склопа личности доводи до избијања одређене болести. Споменућемо само згодан пример који наводи Александер (Alexander 1), по коме дуготрајна мишићна напетост, која настаје због сталних потиснутих агресивних импулса према некој одређеној особи у најближој околини, може да буде патогени фактор у развијању хроничног реуматизма.
Да завршимо. Болести нашег емотивног живота озбиљан су и често пресудан разлог, како за неусклађености у нашем душевном и духовном животу, тако и за развијање низа органских болести. Пошто се у основи већине наших поремећених емоција налази егоизам и површност, као и наша тежња да побегнемо у болест и на тај начин избегнемо свесно сукобљавање са противречностима живота, јасно је да болести емотивног живота загорчавају наш друштвени живот, наше интерперсоналне односе, у којима уместо складног деловања свих основних функција нашег бића, дакле, мишљења, осећања, чувствовања и интуиције, главно коло воде наше неоднеговане и неконтролисане емоције. Због свега тога би уместо свих других облика васпитања човека, при којима се додирују само површни слојеви наше Персоне, наших најчешће наметнутих и лоше научених улога у животу и друштву, од много већег значаја и са дубљим и трајнијим последицама било васпитавање наших емоција. 

ЛИТЕРАТУРА:

• Aleksander, F: «La medecine psychosomatique», Paris, Payot 1952
• Atanasijevic, K: «Filozofski fragmenti» Beograd, Prosveta 1929/30.
• Boss M: «Korperliches Kranksein als Folge seelicher Gleichgewichtsst-orungen», Huber, Bern/Stuttgart, 1956.
• Dvorinkovic, V: «Karakterologija Jugoslovena» Beograd, Kosmos, 1939.
• Freud, S: «Gesammelte Werke» London, Imago, 1950.
• From, E: «Zdravo drustvo», Beograd, Rad, 1963.
• From, E: «Begstvo od slobode», Beograd, Nolit, 1964.
• Heuyer, G: «Introdusction a la psychiatrie infantile», Paris, Presses Universitaires de France, 1952.
• Hornaj, K: «Novi putevi psihoanalize», Beograd, Kosoms, 1965.
•  Jacobs, H: «Indische Weisheit und westliche Psychotherapie», Munchen, Lehmans, 1965.
•  Klajn, V: «Neuroze, teorija i klinicka praksa», Beograd, VSP, 1962.
•  Krishnamurti: «De la connaissance de soi», Paris, Le courrier du livre, 1967.
•  Mead, M: «Geschlecht und Temperament in primitiven Gesellschaften», Hamburg, Rowohlt, 1959.
•  Nacht, S: «La presence du psychanlayste», Paris, , Presses Universitaires de France, 1963.
•  Olport, G: «sklop i razvoj licnosti», Beograd, Kultura, 1958.
• Spitz, R: «La premiere annee de la vie de l`enfant», Paris, , Presses Universitaires de France, 1958.
•  Wolff, O: «Indiens Beitrag zum neuen Menschnebild», Hamburg, Rowholt, 1957.