Увод
Тешко да неко може било теоријски или практично
да прецени значај емоција које оне имају у вођењу нашег живота. Давно
је с правом речено да човек понекад мисли, а увек осећа, и да не
постоји, такорећи, ниједан тренутак свести без осећања. «Афективни
живот, при чему се не могу јасно повући границе између осећања и
афекта, елементарна је и примарна појава у рађању читавог психичког
живота» (Бајић).
Ми и не размишљамо о томе колико нам је при
упознавању неког човека стало да одгонетнемо његову афективну личност,
пошто слутимо да је много важније знати шта неко осећа, него шта мисли,
следујући тако на интуитиван начин старо правило да човек мисли обично
онако како осећа. Живот је човека научио да буде опрезан у додиру са
другим човеком, ма ко он био, јер није било мало непоправљивих
неспоразума и често трагичних последица од слепог веровања другом
човеку, или нетачног процењивања управо његовог емотивног живота.
Научен разноврсним недаћама живота, али и
покушајем да очува интегритет своје праве личности, човек је од давнина
стављао на своје лице разнолике маске које су га с једне стране
штитиле од непосредног продора другог човека у његов унутрашњи живот, а
с друге стране он је овом маском доводио у забуну своју околину,
изазивајући неспоразуме и каткад опасне заблуде. Опасности од оваквог
неспоразума и неразумевања није, међутим, била изложена само околина,
већ и сам носилац маске. Психолози су давно уочили ову опасност,
указујући на честу појаву идентификовања маске или Персоне са правим
језгром личности. Парафразирајући познату мисао из Кабале, да човек
изигравајући сабласт и сам постаје сабласт, можемо рећи да
само човек будне интроспекције, са способношћу разликовања разних
слојева у своме сложеном и често противречном унутрашњем и спољашњем
животу, може да избегне поистовећивање стварне личности и оне своје
личности са којом се пред светом показује и са којом у ствари игра
одређену улогу.
Потпуно је јасно да препознавање емотивног
живота неког другог човека, извесне законитости у томе животу, која је
присутна и поред привидне хаотичности и непредвидљивости емотивног
реаговања, претпоставља познавање законитости лавиринта сопственог
емотивног стања. Упознати и разумети другог човека, а видели
смо да је за то разумевање неопходан услов стећи тачан увид у његове
емоције, не значи ништа друго него упознати и разумети самог себе.
Као што ми се увек чинила једнострана теза која је истицала да човек
постаје индивидуалан тек онда када је довољно социјалан, тако исто ми
изгледа мало вероватно да човек може довољно да схвати емотиван живот
неког другог човека без бављења сопственим емоцијама.
Пре него што бисмо прешли на излагање патолошких
манифестација нашег емотивног живота, од чије усклађености и хармоније
са осталим компонентама нашег душевног живота зависи не само опстанак
човековог битисања, као појединца, већ и релативно уравнотежен опстанак
читавог друштва, добро је да се још једном укратко подсетимо на ток
развоја наших емоција од детињства, како бисмо могли што потпуније да
схватимо огроман значај који емоције играју у животу сваког од нас.
Развој емоција у раном детињству
Када за неког човека кажемо да је «хладне»
природе, да је безобзиран и неосетљив, а за неког другог да је «топле»
природе, осећајан, да саучествује у туђим патњама, ми тада и нехотице
изричемо суд о његовом темпераменту и његовом емотивном животу, који
добрим делом, мада не у потпуности, чини основу темперамента. Али, иако
је темперамент једним делом наследне природе, неоспорно је да развој
и даљи ток нашег емотивног живота много зависе од стеченог искуства
које се, пре свега, стиче у раном и непосредном додиру одојчета са
својом мајком или особом која њу замењује.
За све психологе, нарочито дечије, од пресудног
је значаја афективан однос који мајка, као први објекат љубави, има
према свом детету. Нежност мајке, њена лепеза осећања коју она развија
према тек рођеном детету, отвара овоме богат спектар виталних
доживљавања и одређује квалитет искуства будућих осећања, које ће дете
даље развијати према самом себи и према својој околини. Сходно
вероватној филогенетичкој претпоставци, према којој су се у далекој
прошлости развоја човека, у њему најпре развијала осећања произашла
директно из његових основних нагона, па тек онда мисао, воља и
самосвест, морамо очекивати да ће и сасвим мало дете, у току релативно
дугог периода од најмање три године, опажати и реаговати на околину и
самог себе на афективан начин. Пошто ни са психолошког гледишта, а ни
са физиолошког, перцептивни апарат детета, његов сензоријум, способност
разликовања, пре свега разликовања оног што је у њему од оног ван њега
нису још довољно развијени, природно је очекивати да је једини,
стварно егзистирајући контакт детета са мајком, размена њиховог
афективног понашања. Инстинктивна способност детета у првој години
живота да се емпатички уживи и на емпатички начин реагује на тренутно
афективно стање мајке, управо је изненађујућа. Није то била само
привилегија парапсихолога, већ и сваког дечијег психолога, тј.
привилегија већине мајки да уоче како и нека њихова краткотрајна
колебања расположења, која се крећу од страха и депресије до радости и
озарења, у току интимног додира са дететом, као што је на пример
дојење, непогрешно и тренутно бивају регистрована и одмах абреагована
од стране детета. Одавно је, на пример, познато, да дете престаје да
сиса и почиње, наизглед, немотивисано да плаче у тренутку када се мајка
осећајно одвојила од акта дојења, и препустила некој свакодневној
бризи која је целу обузела.
Из овога и безброј других сличгаих примера може
да произађе застрашујући утисак да је изгледа практично немогуће
остварити довољно успешан и целисходан развој детета, пошто је улога
мајке у првим годинама живота детета, специјално њена улога у развоју
емоција, тако значајна и готово пресудна. Пошто мајка није никакво
савршено биће које носи у себи само позитивна осећања љубави, нежности и
предавања, дете ће морати од самог рођења, такорећи, да «рачуна» на
патологију развоја и дефекте у своме будућем емоционалном животу. Не
бисмо желели нити да потценимо, нити да преценимо значај једне овакве
примедбе.
С једне стране, не можемо се отети утиску да је
један од корена несоцијалном, агресивном и безобзирном понашању многих
људи у данашњем свету, неправилан и патолошки одгој у најранијем
детињству, у коме из најразличитијих разлога, у које сада не можемо да
улазимо, није била пружена детету ни она најмања количина родитељске
љубави, без које не само да није могућ нормалан развој личности, већ
без које се, у чуду питамо, како је било физички могуће преживети
детињство. Јер, тзв. примарни мазохизам, који се у детета може врло
рано да развије, а који је директна последица недостатка минимума љубави
од стране најближе околине детета, најчешће доводи до незадрживог
процеса физичког саморазарања, које неминовно води смрти. Када смо већ
код недовољног испољавања љубави мајке према детету, онда треба нешто
рећи и о блажим случајевима неуротичних мајки, које нису без топлине и
љубави, али којима неуроза не дозвољава да своја осећања пренесу на
дете. Узмимо само за пример анксиозне или опсесивне мајке, затим оне
мајке које су без своје воље родиле дете, или оне које су у сталном
сукобу са својим мужем или другим лицима из најближе околине. Сви ти
унутрашњи, најчешће неуротични сукоби у мајци, моћна су препрека
неопходног и довољног предавања детету; развој његових осећања, као и
постепен развој читавог афективног живота, могућни су само у складу са
неспутаним и слободним осећањима саме мајке.
С друге стране, ако смо довољно реални, тешко
нам је представити идеалну мајку, која би била лишена не само сваке
неуротичне особености, већ и повремених, често дуготрајних промена
расположења, што под утицајем низа непредвиђених спољашњих и унутрашњих
фактора, који је чине неспособном или недовољно способном да детету
посвети у оној мери саму себе, што свако дете захтева. Не
смемо тако исто заборавити ни обратан утицај који дете чини на мајку.
Ниједна мајка не може бити робот, који се према детету односи на увек
исти, непромењени начин, једном преписан и саветован и од најбоље
педагогије света. Већ смо указали на чињеницу да дете долази на свет са
неким већ унапред датим, наслеђеним склоностима, које искључују сваку
вероватноћу смешне тезе о новорођенчету као неисписаној табли, на којој
тек однос према мајци исписује прва слова. Па као што је нужно
претпоставити обиље индивидуалних разлика међу мајкама, односно у
њиховом понашању према детету, тако исто морамо претпоставити и
приличну разлику у одговору детета на понашање мајке. Однос детета према
мајци и мајке према детету очевидно је тесно испреплетен и међусобно
зависан. Пишући о оваквом међусобном утицају, Рене Шпиц (Spitz 16)
наводи добар пример појављивања првог осмеха код одојчета. Нетачно је,
по његовом мишљењу, фиксирати појаву првог осмеха у трећем месецу
живота детета. Има примера где се овај осмех појавио већ 26. дана по
рођењу, код детета очевидно напредног. Практично је немогуће
рашчлањивати проблем до краја, па одговорити на питање: да ли се овај
осмех овако рано појавио код детета богато обдареног наслеђем, или је
тај осмех последица изузетно добре мајке, која је умела да својом
љубављу измами на лицу детета рани осмех. Важније је утврдити значај
који за мајку и за неговање њеног будућег емотивног ангажовања према
детету има његов рани, или можда и закаснели први осмех.
Пошли смо у нашем разматрању о развоју емотивног
живота од раног детињства, јер нам се чини да и физиологија и
патологија емоција имају своје корене управо у раном детињству. И поред
неких претеривања у психоанализи, која, следујући своју
детерминистичку представу о свету и животу, сматра да су први афективни
односи између мајке и детета праузор свим каснијим објекталним
односима, што значи да ће се одрасли човек понашати према стварима и
живим бићима управо онако како је формиран афективни однос у детињству,
тешко је одрећи се чињенице да афективне перцепције и афективни
процеси збиља претходе свим осталим функцијама које ће се касније
развити на основи створеној афективним искуством. Према психоаналитичкој
теорији, све психичке функције, било да је реч о осећањима,
перцепцији, мишљењу или акцији, претпостављају либидалну инвестицију,
што ће рећи афективни процес.
Да би унеколико ублажио песимистичке закључке
који могу бити изведени из психоаналитичке теорије о траумама у раном
детињству и њиховим последицама по развој емотивног живота, Рене Шпиц с
правом наглашава да оно што може да буде кобно по развој наших емоција
у раном детињству, нису толико изоловани трауматски догађаји, који се
по свој прилици не могу избећи ни у једној породици (а вероватно није
ни добро да се сасвим избегну), већ да је то кумулативни ефекат низа
понављаних трауматских догађаја. Шпиц је то назвао афективна клима у
једној породици, а начин на који се стварају последице овакве климе
назвао је принцип кумулације.
Да ли постоји уопште нека оптимална клима у
породици која би била најповољнија за развој нашег емотивног живота?
Како васпитавати емоције? Изгледа да нам је много лакше да опишемо
неповољну и патолошку климу у породици, да објаснимо неуротичан развој
емоција и последице оваквог развоја, да истакнемо тип неуротичне мајке,
за коју са вероватноћом можемо закључити да ће оставити патолошки траг
на развој детета, него да са сигурношћу оцртамо тзв. здраву породицу и
оптималну климу у тој породици, која омогућава хармоничан развој
детета. Откуда то долази? Чињеница је да болесни имају потребу за
лекаром, а не здрави. Отуд и психијатри и психолози, обраћајући
првенствено пажњу на породице у којима влада несклад и поремећеност у
међуљудским односима, пре су у могућности да укажу у чему су родитељи
грешили у одгоју своје деце, извлачећи тако тек секундарно значај
позитивних осећања, него што су у стању да у тзв. чистој култури
посматрају правилан и складан развој. Психоанализа је, додуше, била у
могућности да донесе своје закључке о нормалном сексуалном развоју
детета и да оцрта фазе кроз које пролази ова сексуалност, али она је и
ове закључке донела тек на основу посматрања патолошких случајева
сексуалног развоја детета, што није промакло критичарима психоанализе.
Ако се сада ипак још једном упитамо који су то
услови у једној породици за које бисмо могли да кажемо да су
најповољнији управо за емотиван развој детета, онда је то сигурно
најпре хармоничан однос супружника, у коме су две зреле индивидуе у
атмосфери сигурности биле у стању да створе складну целину. Емоцијама
детета, као и некој биљки у природним условима растења, потребне су
разноврсност и промена. Пошто је и сам живот разноврстан и променљив,
сасвим је довољно препустити се на спонтан начин њему, благо коригујући
оне услове живота који се односе управо на једно људско биће, а не на
било коју биљку у природи. Овакви услови су заиста остварљиви у
породицама у којима нема страха. Само је страх тај који доводи родитеље
у ситуацију да буду претерано строги или претерано попустљиви према
детету. У првом случају гомилају се фрустрације које спутавају природан
развој емоција, у другом случају спречава се онакво природно дејство
ситних фрустрација које представљају управо подстрек за развој
различитих емоција.
Данас се сматра да је природно и неопходно
агресивној тежњи детета, као и оној сексуалне природе, допустити
умерено пражњење. Овакво пражњење одиграва се у афективном облику,
најпре управљено према либидинозном објекту, према коме већ постоји
стечено искуство поверења.
Услови културе и развој емоција
Не треба да заборавимо да када говоримо о
природном или патолошком развоју емоција у детињству, мислимо на услове
одгоја деце у оквирима европске културе. Колико год нагонска, односно
емотивна испољавања одојчета била на почетку идентична на свим
меридијанима света, даљи развој ових емотивних испољавања битно се мења
зависно од пола и броја присутних лица која се дететом до треће године
живота интензивно баве. Тако нам је, на пример, познато, на основу
испитивања Маргарет Мид (Mead, 13) међу тзв. примитивним племенима на
острвима Бали и Самоа, да је отац тај који тамо врло рано замењује
мајку у одгоју одојчета, односно, у другим условима да се са
малим дететом не бави само мајка, већ више жена које су и саме
мајке. Нама је тешко да проценимо да ли овакав начин бављења малом
децом има позитивних или негативних последица по развој њихових
емоција. Оно што знамо то је, да је њихов начин испољавања емоција
другачији него што је наш. У условима развоја индивидуалне културе
европских народа, непосредни и први додир одојчета, све до краја прве
године, а често и касније, само са једном особом, и то мајком, управо
се и сматра најповољнијим за развој индивидуалности. Деца одгајена од
рођења у домовима, при чему једна неговатељица долази на неколико деце,
скоро по правилу показују поремећаје у развоју емотивног живота. Код
народа друге културе, видели смо, такав начин одгоја је правило. Мада
су последњих сто година нешто ублажене разлике у гајењу деце других
раса, у односу на белу, ове разлике још увек постоје. Треба ли се онда
много чудити међусобном неразумевању, или чак непријатељству људи
одгајених у различитим условима културне климе једног народа?
Доспели смо у току нашег излагаша до једног
колико значајног, толико и осетљивог проблема који се односи на
физиологију и патологију емотивног реаговања различитих народа и раса.
Откуд то, на пример, да је изразито индивидуалан развој европске, или
шире обухваћено, западне културе, довео ове народе не само до
прецењивања материјалних добара, развијајући у њима врло снажно осећање
поседовања и приватне својине, већ и до упадљиве хипертрофије
доживљавања свога Ја, односно до тврђења западних писаца и
научника да је неприкривени егоизам човекова главна црта? У другим
културама то није тако. Антрополози нас уверавају да је не само код
тзв. примитивних народа, већ и код знатног дела свих азијских народа,
доживљавање Ја мало или недовољно развијено, у сваком случају
однос према њему је постављен на сасвим другој основи него код западних
народа. Према Ото Волфу (Wolff, 17), одличном познаваоцу индијске
филозофије, азијски човек битно се разликује од европског у схватању
појма времена, појма супротности, и односа према своме Ја. Овоме Ја недостаје
оно познато осећање индивидуалне гордости и завојевачке сигурности,
карактеристичне за западног човека. Отуд, између осталог, и недовољно
страха од смрти у азијског човека, као и много већа приврженост групном Ми-доживљају.
С тим у вези стоји и тврђење антрополога да код источних народа није
лако подстаћи индивидуално такмичење, као и супарништво у групи.
Индивидуа, једном речи, идентификује своје самоцењење са цењењем групе.
Треба се добро чувати од превременог, па и
нетачног закључивања да зато што су емоције несумњиво у блиском односу
са доживљавањем Ја, народи код којих је ово Ја недовољно
развијено имају сиромашнији емотивни живот. У складу са читавом
њиховом концепцијом о космосу, животу човека на земљи и његовим
задацима, затим концепцијама о простору и времену, они су једноставно
на други начин развили и своје Ја, самим тим њихова емотивна
реаговања само су другачија, а не сиромашнија од нашег емотивног
реаговања. У ову разлику емотивног реаговања, и поред неких наших
априорних сумњи, немамо разлога да не верујемо. Јер, исто онако као што
је њихово реаговање на спонтано афективно понашање малог детета
другачије, пре свега много толерантније према разноврсним нагонским
испољавањима детета, тако је и њихово емотивно реаговање другачије и на
друга манифестовања животних збивања, од њиховог односа према
агресији, до односа према смрти, болу и уопште патњи.
Разлике поново отпочињу у раном одгоју деце,
мада је сигурно тачно да је начин овог одгоја верна слика опште
културно-историјске концепције и вековне традиције овакве концепције.
Одгајено на више-мање строго индивидуалан начин, у условима вековне
традиције европске културе, мало дете у нашим условима врло рано научи
да себе истиче и себе цени, приближавајући се тако оном значајном
догађају, који зовемо стицање свога идентитета. Уколико фрустрације у
раном детињству нису биле сувише драстичне и на тај начин омеле стицање
идентитета, друга врста ситнијих фрустрација, вршећи улогу корисног
осујећења Ега, доводи дете до побуне и гнева које му омогућује да
постане свесно себе као себе. То понашање је тако упадљиво, да неки
психолози кажу да је потреба за аутономијом веома истакнуто обележје
детета у другој и трећој години живота. Да би дете заштитило своје
самопоштоваоње, које почиње рано да се јавља, оно често унапред сваком
предлогу одраслих истурује своје пркосно „не”. Дете на овај начин рано
учи да, бранећи и у исто време истичући своје Ја, ове своје захтеве износи на емотиван начин. Сви смо ми најчешће склони да емотивно реагујемо онда када нам се на било који начин повреди то наше неприкосновено Ја.
У другим културама, пре свега оним источним, не
подвлачи се толико разлика између „ја” и „не-ја”. Пошто је ово ,,ја”
другачије формирано и много више упућено на „ми” и групу, начин
емотивног реаговања код ових народа мање је индивидуалан, више
колективан.
Када смо овако делимично описали услове развоја
емоција и са, овим и оваквим емоцијама развој Ега у западних и источних
народа, неће нам бити тешко да пређемо на патолошка испољавања
емоција. Ако нам психопатологаја емотивног живота источних народа није
довољно позната, односно познајемо је само на основу још увек релативно
ретких психијатријских извештаја из Индије, у којим већ провејава
упадљива разлика у манифестовањима неких облика неуроза, али и
депресија, у односу на добро нам познате извештаје европских
психијатара, онда нам је баш због овог бољег познавања лакше да убудуће
говоримо само о познатој патологији емотивног живота у нашим условима
живљења.
Патолошка испољавања емоција
Карактеристика већине наших емоција је, најпре, њихова површност и себичност.
Ако добро размислимо шта то значи, и сетимо се још Кјеркегорових
(Kjerkegaard) речи, да је први грех према себи и другима не хтети нешто
стварно и дубоко, онда нећемо моћи олако да пређемо поред овакве
карактеристике емоција, већ ћемо морати да сагледамо управо у овој
њиховој површности и себичности праву патологију свакодневног живота. Због чега су, најпре, наше емоције себичне?
Видели смо под каквим се условима у нашој култури развија дететово ја и
како се оно временом „оштри” у додиру са свим оним стварима и лицима
који су за њега једноставно збирна област која представља не-ја. Овакав развој нашег ја, које
се формира првенствено преко одрицања, бунта и пркоса, постало је већ
тако нешто природно и очекивано, да је и социјални психолог Ерих Фром
(Erich Fromm, 7) сматрао да је детињи пркос не само пожељан, него и
неопходан услов за развој његове индивидуалности и да представља грешку
у покушају родитеља да спрече испољавање оваквог пркоса, када се
појави негде на крају друге године живота. При томе је мала пажња
обраћена, или је потпуно занемарено истраживање стварног узрока управо
оваквог начина развоја Ега, карактеристично само у условима западне
културе. Развијајући у већини случајева тзв. „опонирајући тип понашања”,
дете, већ од краја друге године живота, развија у себи такав облик
негативизма, који често остаје стална црта у његовом карактеру у току
целог живота. Овакви људи су често хронично контрасугестибилни, сваком
предлогу пружају отпор, сваком доказу противдоказ, остају тврдоглави и у
својим осећањима, која и поред привидне сакривености у предузимању
разноврсних акција човехових, остају доминантна функција у његовој
личности.
Западни човек је и данас поносан на развој свога Ја и
своје чувене индивидуалности, иако је данас више него икада јасно да
ова његова индивидуалност, у сталном грчу за одржавањем својих позиција
и свога љубоморно чуваног поседа, представља голу себичност, а његово Ја је достигло такав степен експанзије и хипертрофије, да је оно већ сада карикатура истински зрелог Ега. Ја западног
човека, по тачним речима Гордона Олпорта (Allport Gordon, 15), штрчи
као озлеђен палац. Очевидно је да су се у некада релативно здравом
европском човеку, који је у току скоро две хшваде година развоја
хришћанске цивилизације и културе, снажно покренуо еволутивно-спирални
точак историје и у њему постигао неколико врло значајних остварења, већ
од почетка 19. века појавиле озбиљне пукотине, које су се даље шириле и
довеле до знатног искривљавања поменутог тока, са последицама које се
огледају, пре свега, у међуљудским односима у данашњој западној
цивилизацији.
Ми се овде не можемо упуштати у врло деликатна и
сложена истраживања бројних чинилаца који су нашу цивилизацију, па и
културу, довели у озбиљну кризу, у којој некадашња Шпенглерова (О.
Spengler) крилатица о „пропасти Запада”, данас поткрепљена озбиљнијим
Тојинбијевим (А. Toynbee), изучавањима тока и смисла историје, не
изгледа више невероватна. Ничеова теза о смрти Бога све се више
замењује данас са претњом о смрти човека.
Не улазећи, дакле, у дубље разлоге кризе
савременог човека, што није наш задатак у овоме чланку, радије ћемо се
задржати на неким деформацијама емотивног живота овог човека које, с
једне стране, наравно, произлазе из општедруштвене климе која даје
печат и васпитању, па дакле и васпитању емоција, с друге стране, овакво
формирање емоција савременог човека сада повратно делује на односе
међу људима и тако поново потврђује и утврђује друштвену климу која их
је формирала. Круг се на овај начин затворио.
Да осмотримо најпре у чему се огледа себичност неких љубавних осећања.
Индијски филозоф Кришнамурти (Krishnamurti, 12)
у својој значајној књизи „О познавању себе" с правом сумња у многа
наша испољавања љубави, чак и у она која у љубавном заносу исказујемо
супротном полу. Јер, шта хоћемо да кажемо, пита се Кришнамурти, када
кажемо да некога волимо. Ништа друго не желимо да кажемо него да
поседујемо ту особу. Из чињенице поседовања неке особе, међутим, за
коју велимо да је волимо, произлази љубомора, страх да је не изгубимо и
безброј других конфликата који ничу из саме жеље за поседовањем. Овај
исти закључак Кришнамурти преноси и на нашу тзв. осећајност и
сентименталност. И осећајност и сентименталност у бројним случајевима
нису ништа друго него један облик експанзије своје личности. Бити
пун емоција уопште не доказује постојање љубави, пошто нека
сентиментална особа може да постане врло свирепа када јој се не
одговори на њена осећања, када ова осећања не налазе своје задовољење.
Психоанализа нас учи да, према начину на који
извесне особе одабирају своје љубави треба разликовати углавном два
типа: 1) објективни тип, или тип наслањања, у који спадају оне особе
које траже да у љубљеној особи нађу мајку или оца, и 2) нарцистички
тип, који тражи да у љубљеној особи нађе себе самог. И у првом, а
нарочито у другом случају, тешко да се може говорити о стварном осећању
љубави. Тражећи да у другој особи заволим оног или ону коју сам
већ волео, или да заволим себе самог, значи етички недозвољен поступак,
пошто у њему занемарујем стварну личност којој се обраћам.
Из до сада изложеног очевидно је колико је
просечан човек далеко од стварног осећања љубави и алтруизма. Прави
алтруизам, ако тако нешто уопште постоји, плод је врло дугог и мучног
процеса самоваспитања, препознавање скривеног егоистичног корена већине
наших осећања, изванредна будност и опрезност према свим површним
осећањима.
Један вид патологије емотивног живота о коме ће
сада бити речи, а који је прва, на врло проницљив начин опазила Карен
Хорнај (Karen Horney, 9), односи се на идеализирану слику коју
неуротична личност нашег доба ствара о себи, у својој привржености
своме Идеал-Ја. Пошто је број оваквих неуротичара у нашем добу довољно
велики, овај тип неуротичара можемо мирно примити као патолошког
представника овог доба и о њему повести више рачуна него до сада.
Ако смо се сложили да се наше емоције, које
несумњиво чине сам темељ наше личности, развијају у детињству тако да
се кроз њих врши самооцењивање Ега, преко којег се једино долази до
идентитета, а да се ово самооцењивање врши на рачун па и на уштрб, лица
и ствари у околини, онда нас неће зачудити што се овакав егоистичан
Его даље развија према идеализованој слици о себи, коју је слику и
прилику истакло такво исто егоистичко потрошачко друштво нашег времена.
Емотиван живот неког човека постаје тако његова приватна својина, која
се утолико више цени и истиче, која је утолико више повредљива и лако
ломљива, уколико се теже долази до, приватног поседовања материјалних
добара, још теже до духовних добара културе, а понајтеже до интимног
душевног живота лица на које је човек најчешће упућен. Тако се уместо
слободне, и на основу драговољног договарања обављене размене
материјалних, душевних и духовних добара међу људима, врши блокирање
већ стечених вредности (или умишљених), са којима се онда поступа као
са јединим преосталим и непроцењивим благом, које се љубоморно чува са
позиција „ушанчених ровова”. Пошто не постоји стварна могућност њиховог
кориговања, у унутрашњем животу човека долази до
прецењивања и идеализовања ових вредности, при чему неконтролисане
емоције стално искачу по „оштрици бријача” доводећи човека у непрестане
сукобе са собом и својом околином. Удаљен од стварних потреба
своје природе, човек је све мање заинтересован за потребе других људи;
хипертрофираног Ега у коме и значај емоција мора бити преувеличан,
неуротичар нашег доба, сходно неурози читавог друштва, ствара о себи
слику какав би могао да буде, све више верујући у ову слику и играјући
пред собом и другима улогу у коју је поверовао. Доживљавајући
свет постављен непријатељски према себи, у непрестаном страху да ће
бити од људи преварен, понижен и поробљен, он стално мора да се мери и
пореди, да би се његово осећање сопствене вредности, за које смо видели
да је у идеализираној слици о себи хипертрофирало, могло да одржи на
„престолу” који је сам за себе подигао. Слутећи да непрестано игра само
једну улогу коју је сам за себе измислио, усред унутрашњег вакуума у
коме му права личност измиче, овакав човек почиње да презире себе, не
заборављајући при томе да презире и друге. Крајњи исход оваквог стања
јесте или закржљавање при чему се смењују тупа равнодушност према себи и
према другима, или непрестана напетост и преосетљивост емоција што
указује на знатни пораст страха од могућег рушења измишљене слике о
себи. Колико узалудног труда, улудо утрошене снаге, изгубљеног
времена да би се сачувале деформисане емоције и са њима задржало право
на вођење неког, тобож, свога строго индивидуалног начина живота!
Пада нам на памет изванредна мисао Ксеније Атанасијевић (2), која је
једном написала: „Колико је лакше помирити се с тиме да нисмо ништа,
него се вечито клатити од тврдоглавог самопоуздања до разроког зазирања
да се не сурвамо са неутврђеног пједестала до кога смо се једва
пропели!”
Описали смо, иако можда нешто пренаглашено, само
један тип патолошких емоција неуротичног понашања човека нашег
времена, који нам се учинио, заједно са Карен Хорнајевом (Horney, 9),
верним представником читавог нашег доба. Захтевало би много више
времена и простора када бисмо се посветили последицама оне врсте
патологије личности, која произлази из поменуте закржљалости емоција,
односно потпуне одстутности извесних осећања, као што су социјална,
етичка, естетска или религиозна. Свако може себи да представи, из
свакодневног искуства живљења, шта значи недостатак оваквих осећања у
људима. Оваква осећања, међутим, која спадају свакако у сферу тзв.
виших осећања, врло је тешко развити из досадашње праксе одгоја емоција у
условима западне културе.
Могли смо тако исто подсетити и на остале типове
неуротичног реаговања данашњег човека какве су описивали Карен Хорнај
или Ерих Фром. И сви они, међутим, свели би се на један једини узрок
понашања који лежи у себичности наших емоција.
Окренули бисмо се сада укратко и оној другој,
раније споменутој карактеристици емоција, коју смо назвали површност
осећања. Многи људи који нису добри познаваоци човека и његових
осећања, склони су да говоре о „великој осећајности”, или „снажном
темпераменту”, или „дубоком уосећавању” људи који нагињу разноврсним,
праскавим начинима пражњења својих емоција. Нагла промена расположења
од беса и јарости до привидне благости и мирноће, експлозивна реаговања
на најмањи повод жалости или радости, уз релативну краткотрајност
оваквих манифестовања, главна су карактеристика једног већег броја људи
наше ближе и даље околине. Код свих ових људи мислим да с правом
можемо да говоримо, како о површности осећања, тако и о њиховој
неоднегованости, односно врло слабом степену постигнуте контроле
осећања.
О националној физиологији и патологији осећања
Не можемо се отети утиску да се наши народи
карактеришу управо снажном и брзом променом осећања, која при томе
обично испољавају у свим приликама које погодују наглим изливима бола,
радости или љутње. „Осећања”, пише Владимир Дворниковић у својој књизи
„Карактерологија Југословена” (4), „готово у свих Југословена,
наклоњена су наглој и екстремној интензивности. Сва опажања говоре за
овакву првобитну природу. Лествицу интензивности узимамо овде у смислу
чисто психолошком и динамичком, не узимајући при томе ни крајњу
неосетљивост и тупост, у супротности са крајњом ексцитацијом страсти и
афеката. Поред безосећајне тупости и слабе симпатетике (у строго
психолошком смислу), тј. осећања за другог или уживљавања у другог,
јављају се у нашем народу и екстремни облици „болећивости", изненадне и
претеране ганутости и онде где јој у нормали не би било места. Ова
ширина осећајне лествице даје често утисак унутрашње противречности и
неизмерности у социјалној и етичкој психи Југословена". А мало даље
Дворниковић овако наставља: „Индивидуализам, лично издвајање, избија
ипак кроз све те облике ароганције, потмуло или отворено. Егоизам,
претерана лична осетљивост, спремна да се побуни против свега што имало
стеже лично Ја, наклоњеност агресији и „издаји" у племенској
структури, а „правдаштву" ван такве структуре – све то доказује да у
Југословена сраслост индивидуе са заједницом није тако дубока и осећајна
као што се у нас верује."
Владимир Дворниковић је овде на сажет начин
изнео и наше основне мисли које се односе на болест нашег емотивног
живота. Ми смо већ раније изнели тврдњу да сваки тзв. индивидуализам ни
издалека није нешто онако вредно, пожељно, са чиме се човек може
оправдано да поноси, а што и наш народ воли да истиче као своју главну
особину. Зар није довољно јасно да све дотле док у човеку не
постоје јаке кочнице у зауздавању својих осећања, сваки тзв.
иидивидуализам није ништа друго него голи егоизам, који сведочи једино о
површности, па и недовољној искрености осећања!
Због свега тога васпитавање емоција је дугорочан
и нимало лак задатак сваког од нас. Али овај неодложни и обавезни
посао захтева како унутрашња етика нашег јединственог и непоновљивог
бића, тако и спољашња логика заједничког живљења у друштву. Ми морамо
познавати сами себе, што значи у првом реду познавати све тајне нашег
емотивног живота, да бисмо могли успешно одговорити на оправдане
захтеве друштва које од нас тражи социјалност, а не себични
индивидуализам. Нема праве социјалности, па ни социјалистичког друштва,
без ублажавања сопственог егоизма, а ово ублажавање почиње од неговања и
контроле емоција.
Психосоматска оболења и наша осећања
Ми се намерно у овоме чланку нисмо држали
школске психијатријске схеме изношења оних облика болести емоција које
прате одређене нозолошке психијатријске јединице. Отуд овде није могло
бити речи о патологији емотивног живота код особа са неким психозама
или психопатијама, односно разним органским оштећењима централног
нервног система. Радије смо желели да се обратимо испитивању оних
најбројнијих и свима приступачних видова болесних емоција, које већина
познаје из психопатологије свакодневног живота, не избегавајући да се
дотакнемо и психопатологије емоција националног и интернационалног
живота.
Остао нам је још један задатак, који строго
узевши пада у област психосоматске медицине, али који има много шири
значај и практичну примену у свакодневном животу, јер ће нам и
прилажење овом задатку још једном обелоданити изванредан значај који
наше емоције имају, овога пута у одржавању, односно рушењу нашег
телесног интегритета.
До сада смо видели како се неусклађености нашег
емотивног живота, за које смо тврдили да произлази из себичности и
површности осећања, одражавају на наше понашање, наш друштвени и
породични живот, како су оваква осећања узрок разним неуротичним
испољавањима људи и делимично смо покушали да укажемо на неке друштвене
узроке ових болести осећајног живота, који се највише показују у
специфичном начину васпитања емоција још у раном детињству, у породици.
Указали смо и на то, да не сматрамо овакав начин васпитања емоција и
разних деформација проистеклих из оваквог начина васпитања за
универзалан, већ претежно распрострањен код народа западне културе.
Нисмо се усудили да правимо шире паралеле са испољавањем емоција код
народа других култура, још мање да размишљамо о могућности опрезног
прихватања неких облика филозофских концепција о животу и човеку ових
старијих, али често суштински другојачијих култура. Додири између
Истока и Запада, Азије и Европе, иако све бројнији и приснији, још су
увек тако ретки и бојажљиви у ономе што сачињава срж ових различитих
култура, да морамо оставити будућности да се тек у њој, можда
једног дана, оствари она још увек само наслућена могућност истинског
међусобног разумевања и поверења, када тек могу бити остварена
благотворна претакања једне културе у другу, без опасности губљења
сопственог идентитета.
Вратимо се на емоције и осмотримо како оне
делују, овога пута на наш телесни састав и на који начин патолошка
усмереност ових емоција може довести до функционалних, а онда и
органских оболења у нашем телу.
Пошто нам је немогуће да на овоме месту
опширније улазимо у основе психосоматске медицине, о којој је уосталом
последњих година већ доста писано, подсећамо само да су већ ране
психоаналитичке студије неуроза показале да се под утицајем продужених
емоционалних сметњи стварају хроничне телесне промене. Ове психогене
органске сметње одигравају се у две фазе: у првој фази, хроничне
емоционалне сметње које су настале под утицајем поремећеног емотивног
живота изазивају функционалне сметње вегетативних органа, док у другој
фази ове хроничне функционалне сметње постепено доводе до промене на
ткиву, проузрокујући органске болести. На овај начин настаје низ
органских хроничних болести, као што су: гризлица у стомаку, хронични
колитис, бронхијална астма, високи крвни притисак, оболења жлезда са
унутрашњим лучењем, а не искључује се вероватан утисак психичких
чинилаца на избијање туберкулозе и рака.
Мада углавном постоје три теорије које
објашњавају ова комплексна збивања у душевном и телесном животу човека
која доводе до органске болести, међу којима треба нарочито истаћи
теорије Александера и Дамбара (Alexander F. Dumbar F.) једно од
главних питања, на које се истраживања у психосоматици нарочито
концентришу, јесте осветљавање постојећих међуодноса емоционалних
утицаја и њихових физиолошких манифестација, односно поремећаја које
они проузрокују. Други део овог питања, по речима Владислава Клајна
(11), састоји се у томе „да ли постоји одређена корелација између
специфичних емоционалних фактора и одређених соматских сметњи, или неки
други фактори сачињавају динамичко језгро и детерминишући фактор за
настајање неке психосоматске реакције".
Према нашем искуству из рада са пацијентима,
вегетативне реакције на различита емоционална збивања варирају према
квалитету емоције, што значи да свако емоционално стање има свој
сопствени физиолошки синдром. Па као што, на пример, црвењење изражава
непријатност или стид, тако повећање крвног притиска и убрзана срчана
радња прате емоције беса и страха, појачана секреција желуца је одговор
на ситуацију угрожености итд. Једном речи, специфичност емоције
одредила би орган и врсту поремећаја на коме ће се одигравати сметња
проузрокована специфичним емоционалним утицајем. Мада је тешко одбацити
тип конфликта и конфликтне ситуације, који је по Александеру одлучујући
за тип психосоматске реакције, или сасвим одбацити тип личности,
односно удео наслеђене конституције и темперамента који је опет за
Дамбара најзначајнији за настајање психосоматског оболења, чини нам се,
да је основни тип емотивног реаговања, који је и поред своје
различитости код једног истог човека обележен једном основном схемом
најчешћег реаговања, најзначајнији чинилац у разбољевању нашег тела.
Душевни живот сваког од нас поприште је сталних и
бројних сукоба, пре свега наших емоција са захтевима, како нашег
нагонског живота, тако и са захтевима наше савести, односно и тражења
спољашњег света. Конфликте и компромисе у нашем психичком животу није
могуће избећи, било би то чак противно нашој природи, као и природи
самог живота, који је пре свега израз непрестане борбе и кретања. Ми
морамо бити у стању, међутим, да разликујемо наше неуротичне конфликте и
комплексе од оних који су синоним самог живота и који карактеришу
здраве и нормалне људе. С друге стране, као што смо то већ истакли,
сваки од нас временом конституише у себи један одређен, понављан и
уобичајен тип емотивног реаговања. Такав тип реаговања код једних је, на
пример, страх, код других бес и агресивност, код трећих осећање
кривице, итд. Јасно је да уколико је један конфликт више потиснут из
сфере свести, јер садржи у себи најчешће ону врсту жеља које се не могу
ускладити са захтевима савести и постојећим нормама једног друштва,
уколико су, дакле, један или више конфликата даље помакнути од њиховог
свесног препознавања, можемо очекивати бржи и опаснији развој поменутих
вегетативних, односно телесних реакција. И тако смо мишљења да свака
специфична телесна болест, она која напада гастро-интестинални апарат
исхране, респираторни апарат дисања, кардиоваскуларни апарат, кожу,
ендокрине жлезде, бива проузрокована специфичним пренаглашавањем једне
или једног одређеног збира сличних емоција које онда стварају
специфичан тип конфликта, који у зависности од одређеног
конституционалног склопа личности доводи до избијања одређене болести.
Споменућемо само згодан пример који наводи Александер (Alexander 1), по
коме дуготрајна мишићна напетост, која настаје због сталних потиснутих
агресивних импулса према некој одређеној особи у најближој околини,
може да буде патогени фактор у развијању хроничног реуматизма.
Да завршимо. Болести нашег емотивног живота
озбиљан су и често пресудан разлог, како за неусклађености у нашем
душевном и духовном животу, тако и за развијање низа органских болести.
Пошто се у основи већине наших поремећених емоција налази егоизам и
површност, као и наша тежња да побегнемо у болест и на тај начин
избегнемо свесно сукобљавање са противречностима живота, јасно је да
болести емотивног живота загорчавају наш друштвени живот, наше
интерперсоналне односе, у којима уместо складног деловања свих основних
функција нашег бића, дакле, мишљења, осећања, чувствовања и интуиције,
главно коло воде наше неоднеговане и неконтролисане емоције. Због
свега тога би уместо свих других облика васпитања човека, при којима се
додирују само површни слојеви наше Персоне, наших најчешће наметнутих и
лоше научених улога у животу и друштву, од много већег значаја и са
дубљим и трајнијим последицама било васпитавање наших емоција.
ЛИТЕРАТУРА:
- Aleksander, F: «La medecine psychosomatique», Paris, Payot 1952
- Atanasijevic, K: «Filozofski fragmenti» Beograd, Prosveta 1929/30.
- Boss M: «Korperliches Kranksein als Folge seelicher Gleichgewichtsst-orungen», Huber, Bern/Stuttgart, 1956.
- Dvorinkovic, V: «Karakterologija Jugoslovena» Beograd, Kosmos, 1939.
- Freud, S: «Gesammelte Werke» London, Imago, 1950.
- From, E: «Zdravo drustvo», Beograd, Rad, 1963.
- From, E: «Begstvo od slobode», Beograd, Nolit, 1964.
- Heuyer, G: «Introdusction a la psychiatrie infantile», Paris, Presses Universitaires de France, 1952.
- Hornaj, K: «Novi putevi psihoanalize», Beograd, Kosoms, 1965.
- Jacobs, H: «Indische Weisheit und westliche Psychotherapie», Munchen, Lehmans, 1965.
- Klajn, V: «Neuroze, teorija i klinicka praksa», Beograd, VSP, 1962.
- Krishnamurti: «De la connaissance de soi», Paris, Le courrier du livre, 1967.
- Mead, M: «Geschlecht und Temperament in primitiven Gesellschaften», Hamburg, Rowohlt, 1959.
- Nacht, S: «La presence du psychanlayste», Paris, , Presses Universitaires de France, 1963.
- Olport, G: «sklop i razvoj licnosti», Beograd, Kultura, 1958.
- Spitz, R: «La premiere annee de la vie de l`enfant», Paris, , Presses Universitaires de France, 1958.
- Wolff, O: «Indiens Beitrag zum neuen Menschnebild», Hamburg, Rowholt, 1957.
