OPOMENA 

Važno je, možda, i to da znamo:
čovek je željan tek ako želi.
I ako sebe celog damo,
tek tada i možemo biti celi.

Saznaćemo tek ako kažemo
reči iskrene, istovetne.
I samo onda kad i mi tražimo,
moći će neko i nas da sretne.

Miroslav Antić 

ОДЛАЗАК У МАНАСТИР ЈЕ ЧУДО БОЖИЈЕ

Разговор са мати Јеленом, игуманијом манастира Жича

м. Амфилохија: Не треба Вас посебно представљати, нити Ваш манастир, но реците нам ипак нешто о себи - како сте заволели Господа и одлучили се за монашки позив?
м. Јелена: Јасно је да је за сваког човека најважнија темељна религиозна породица. Веома сам Богу захвална што сам рођена у таквој породици. Нарочити утицај на мене је имала мајка која је врло често говорила о лепоти монашког живота и тиме однеговала у мени љубав према монаштву и жељу да дођем у манастир. И она је сама касније постала монахиња, Јелисавета.

м. Амфилохија: Живели сте са три генерације монашке и били им игуманија. Како помирити и премостити разлике?
м. Јелена: Постепено, уз веома, веома много разумевања и стрпљења. Потребно је разумети сваког, услове у којима је свако живео и у којима се формирао. У нашем манастиру живи више од четрдесет особа сасвим различитог карактера, доба, образовања. Први, неопходан предуслов за опстанак монашке заједнице јесте послушност и поверење према игуманији, искрена и нелицемерна. Када то поверење постоји, када постоји темељ, грађевина лако напредује.
Када смото поверење и послушност изградили, формирали смо манастирски поредак који је створио све предуслове за монашки живот, окренут ка келијном правилу, исправном богослужбеном поретку и редовном причешћивању. Сестринство је тај поредак прихватило и свима је јасна неопходност поштовања и испуњавања овог поретка.
Највеће промене код нас су се десиле онда када су сестре схватиле значај честог причешћивања, уз, наравно, живо учешће у богослужењу и ваљану припрему, онако како то Свети Оци захтевају. Жива реч Његове Светости Патријарха српског г.г. Павла нам је тада много значила. Сам Господ тако уједињује сестре.

м. Амфилохија: Који је смисао истинског послушања игуманији?
м. Јелена: Послушањем игуманији монахиња показује послушност Христу. По светом Василију Великом и светом Симеону Новом Богослову, игуманија је спона монахиња с Богом, она која лик Спаситељев носи. Монахиња, гледајући њу сматра да гледа Самога Христа и верује да је заједно са Њим и да Му сигурно следује. Ако монахиња верује да оно што игуманија тражи од ње, не тражи она сама већ Христос, биће јој послушна нелицемерно, не као да служи човеку, већ Богу. Како каже старац Емилијан симонопетритски - путеводитељ је видљив, а Путеводитељ путеводитеља је невидљив!
Нажалост, понекада се игуманија сматра просто неким економом који се стара о материјалним потребама сестринства, а задатак игуманије је много комплекснији и одговорнији.

м. Амфилохија: Како упутити савременог младог човека, васпитаног у друштву које негује индивидуалистички приступ свету и људима, а који ступа у манастир, на животу заједници?
м. Јелена: Данас се деца заиста васпитавају у духу егоцентризма, у средини која подстиче егоизам, потребу за истицањем себе и угађањем себи на сваки начин и у свакој прилици. Поремећен систем вредности намеће се детету као исправан. У породици, у школи, на медијима, у свакој области друштвеног живота фаворизују се вредности супротне хришћанским врлинама. Тако формирана особа долази у манастир и одмах се суочава са средином у којој владају сасвим другачија мерила вредности. Зато је добро да свако ко жели да ступи у манастир једно време долази у манастир и тамо, као гост, проводи неко време. Тако постепено упознаје живот у заједници и постепено усваја начин живљења. Егоизам није лако сломити.
Када почетник схвати да полако почиње да се руши кула коју су у њему градили родитељи, пријатељи, тј. када схвати да је погрешно васпитан и има погрешна мерила у животу, тада мора да буде храбар, спреман да се суочи са собом и призна своје недостатке. Ако то уради, ако је још и стрпљив и има наду и веру да ће се променити на боље - остало је брига игуманије и заједнице.

м. Амфилохија: Основни принцип савремене педагогије је да дете стекне самопоуздање. Како га научити да се, када порасте и дође у манастир, поузда само у Господа?
м. Јелена: Пре свега нашим примером. Ако својим примером сведочимо постојање било које врлине, ту врлину и други усвајају. Потребно је и много говорити, како каже изрека - понављање је мајка знања, а онда и ми сами морамо све да Господу. Господ сам посећује човека, па га кроз разна искушења некако примора да призна, да каже: Господе, па ја без Тебе не могу ништа. Не могу никуда. Све од Тебе зависи. Мој је само грех и промашај.
Иначе, у манастиру се ослањање на Бога и препуштање Њему вежба и послушањем и одрицањем од своје воље и потпуним препуштањем игуманији. Све бриге, проблеми, недоумице, немоћи, поверавају се игуманији и она их узима на себе и молитвом олакшава бреме монахиње. Тако код монахиње временом узраста поверење у Бога, неизрецива радост због Његове близине, препуштање Његовој благој вољи и бескрајна лакоћа, мир савести и радост које од тога потичу.

м. Амфилохија: Жички манастир је наш први манастир који је прешао на светогорски типик, по узору на манастир Ормилију. Како се сестре сналазе, да ли су га у потпуности прихватиле и постоје ли тешкоће?
м. Јелена: Веома много смо радили на успотављању светогорског поретка, који омогућава правилан развој сваког монаха или монахиње. Када је у питању наш постепени прелазак на светогорски богослужбени поредак, основни мотив јесте велика љубав према древном литургијском и монашком предању. У ствари, тачније је говорити о повратку, него о преласку на светогорски богослужбени поредак (управо је хиљадугодишња непрекидна традиција Свете Горе Атонске гарант те вредности).
Манастир Ормилију смо упознали пре више од једне деценије. У почетку је, наравно, било проблема јер је у природи човековој да реагује на промене. Међутим, постепено су проблеми нестали и садашња манастирска атмосфера је за нас непроцењиво благо. Манастир Симонопетра на Светој Гори и манастир Ормилија, као његов метох, су места на којима је очувано исправно монашко живљење које човеку омогућава да води истински духовни живот и доноси му радост неизрециву. Благодарни смо Господу што нас је удостојио да пијемо са овако богатог извора! Тешкоће на које Ви мислите - сада не постоје.

м. Амфилохија: Позната је Ваша љубав према иконопису. Како сте је стекли? Шта препоручујете младим људима који желе њиме да се баве?
м. Јелена: Још док сам била у манастиру Клисури, мати игуманија је приметила моју наклоност према сликању, па ме је послала у манастир Ћелије да учим иконопис. Када је 1978. године у манастиру Жичи отворена иконописачка радионица, премештена сам у Жичу где сам добила послушање иконописца.
За бављење иконописом, потребан је, наравно, дар, али у манастиру се све ради уз помоћ благодати Божије која се даје човеку због његове послушности вољи Божијој. Бављење иконописом је одговоран задатак и од иконописца се тражи да живи оно што слика.
Икона је, по речима једног познатог иконопица, молитва, те стога и иконописац мора бити човек Цркве. Свој дар треба да схвати као дар Божији, ради приказивања Христа и Светитеља, а не ради похвала и самоистицања.

м. Амфилохија: Да ли је интересовање за монашки живот у последњих десет година у порасту?
м. Јелена: Да, и то веома приметно. Када је вера оживела у самом народу, одмах су нам и манастири постали бројнији. У време комунизма, када је моја генерација дошла у манастир, било је незамисливо јавно говорити о вери, појавити се у мантији на улици, у било којој државној установи. Божије чудо је био свачији одлазак у манастир. Данас је све другачије. Живи се слободно, веронаука је уведена у школе, много је младих, деце на Литургијама. До пре десетак година било је веома мало православне литературе, а данас је она доступна свима, тако да је лако упознати се са православном вером и монашким животом.

м. Амфилохија: Реците за крај неку поуку младим девојкама које желе да ступе у манастир, како и да остану у њему и младим монахињама како да преброде искушења и остану у манастиру свог покајања.
м. Јелена: Они који желе да се посвете монашком животу, нека најпре изаберу манастир који им по духу одговара. Нека пронађу игуманију према којој могу да имају поверења, а онда нека извесно време, као што смо већ рекли, гостују у том манастиру и пре коначне одлуке се добро упознају са типиком, сестрама итд. Када реше да у том манастиру остану, главно је да сачувају искреност и поверење према игуманији и да њихов ум непрестано буде усмерен ка Господу. Младе монахиње, такође. Без ове искрености, исповести и послушности не можемо ништа да постигнемо. Ако искушења постоје независно од нас самих, остаје нам да се сетимо Светих Отаца и њихових подвига. Можда нам је, с обзиром на недавно време у коме је живео, добар пример старац Јаков Цаликис. Живео је у веома проблематичној средини, али су његова љубав према Богу, његово поверење у Бога, његова жеља да трчи за Господом, преобратили читав манастир

разговор водила: монахиња Амфилохија
Светигора, бр. 192/193

КАКО ГЛУМИМО КРОТОСТ И СМИРЕЊЕ

Било је то давно када сам питао свог духовног оца игумана Андреја (Машкова) шта је то заправо кротост, шта то значи. Тада сам био млад и неискусан. Изгледало ми је да ако добијем прецизан одговор да ћу одмах и усвојити ту врлину, и онда ће све бити у реду. Међутим, нашао сам код светог Јована Лествичника у Лествици како он каже да смирење искорењује све страсти. Зато сам страшно ревновао да задобијем смирење и кротост, не би ли тако искоренио све остале страсти. Како оно каже стара народна: да јединим удрацем убијем двије муве. Али, у стварности кротост се стиче кроз велике бробе, некад на жалост и кроз многе тешкоће, чак и падове – и заиста се за оне који су стекли смирење може рећи да су близу савршенства, или да ходе путем савршенства. Хтео не хтео, дошао сам до те спознаје кроз дуги низ година горких искустава. Обратио сам се тада оцу Андерју са питањем: «Шта је то смирење?» А он ми је дао потпуно неочекиван одговор, чак ми се чино неприкладним. Рекао ми је да је смирење када се човек не узда у себе. Био сам веома разочаран његовим одговором. Помислио сам: «Шта он то говори и какве то везе има са мојим питањем?!», али нисам му ништа рекао. Мислим да је осетио како се не слажем са њим и једноставно је прекинуо разговор; а ја сам много година касније схватио то о чему је он говорио: Смирење је када се у потпуности уздаш у Бога, а себе сматраш грешним и ништавним. Отац Андреј је ово рекао из искуства, јер он је заиста био кротак и смирен човек.

Веома често ми не разумемо шта је то право смирење, шта значи то да себе заиста сматраш најгорим. Па тако, уместо да постајемо кротки и смирени, ми заправо почињемо да се бавимо смиренословљем тј. причамо о смирењу. Смиренословље је веома распрострањена прелест тј. лажна врлина када човек себе унижава речима, али му је срце далеко од тих речи – не осећа то у срцу. И овај порок је у толикој мери присутан да је веома тешко не пасти под његов утицај. Има једна прича о «разборитом» монаху. Он је тако уверљиво умео да говори о својој грешности да би му његови слушаоци одмах поверовали, а када би се то десило, овај монах би се растужио. Разумете ли? Замислите себе на његовом месту, јер сви ми бар повремено долазимо у сличне ситуације. Кажемо: «Да, грешана сам.» - и то делује веома смирено, или кажемо: «Нисам много образована, и мало читам.» Ако особа којој ово кажемо заиста покаже да верује да смо такви, ми ћемо се узнемирити, и неће нам се то баш допасти. Заправо, ми себе називамо грешницима, необразованима, говоримо о својим промашајима како бисмо били велики у очима људи који поштују врлину смирења и кротости. Ми се да тако кажем по мало вулгарно хвалимо кад говоримо: ја сам лош, јер очекујемо да особа којој то говоримо каже: а не, ти си добар. Ма не ја сам лош. Не, не ти си заиста добaр. Не, ја сам грешник. Ма не, о чему ти то говориш. Е то нам годи, и веома је тешко од овога побећи.

Мој духовник отац Андреј никада о себи није тако говорио. Не постоји ситуација у којој је он о себи лоше говорио, на пример: Грешник сам, или слично томе. Међутим, кад год би био повређен, понижен или када би га презирали, никада није на то реаговао. Једном приликом су га страшно, заиста ужасно повредили. Већ је имао дужност настојатеља (још увек није био игуман, али је вршио дужност настојатеља). Десило се тако да је једом морао да оде да причести болесника. Беше јутро, а по манастирском типику тада се служи полуноћница. Био је пост. Певао се тропар Се жених градјет в полуношчи... и сва братија је стајала у броду цркве. Будући да је отац Андреј пошао са светим даровима да причести болесника, није са собом понео монашко одело тј. расу и пану. Они који су требали да му то донесу закаснили су, а отац Андреј, будући веома братољубив и монахољубив, одлучио је да заједно са братијом оде у брод цркве. Тако је он ушао у цркву без расе, а намесник му рече: «Ти си као Јуда.» Замислите то: рећи тако нешто човеку који је тада већ превалио педесету годину, имао мноштво духовне деце, који је одрастао у благочестивој породици, који је од своје тридесете године живео у Глинској пустињи, у којој је духовни живот заиста цветао. Био је тако примерног живота да му нико ништа није могао приговорити. И њему, човеку тако узвишеног живота, пред свом братијом неко да каже: «Ти си као Јуда!» Сам отац Андреј ми је после причао о овом догађају. Веома сам се узнемиро због тога и питао га: «Како је намесник могао да каже тако нешто?» А отац Андреј је одговорио: «Ма био је слаб»; и ниси могао да кажеш да је он био љут на тог човека.

Има још много примера када је отац Андреј био понижаван и вређан. Међутим, иако би био повређен није се дуго љутио, све би брзо заборављао. Говорио је да и светитељ може да буде увређен, али гнездити увреду у срцу, није добро. Много тога занимљивог могло би се испричати о кротости и смирењу оца Андреја, међутим само ћу поновити да од њега никада нисте могли чути: «Грешан сам, лош сам, незналица сам.» Нити је он икада нешто добро и лепо рекао о себи, о свом духовном животу и искуствима духовног живота, али кад год се дешавало да покаже смирење и да се вежба у трпљењну – то није пропуштао. Наравно да овакво његово смирење и кротост нису били од њега, већ је то био дар Божији. Он је заиста био пример непатворене, искрене кротости.

Питање: Ја себе заиста сматрам грешном и ништавном. Како да знам да ли је то осећање аутентично?

Одговор: Чини ми се да ти не мислиш баш тако како кажеш. Иначе би се то видело из твог понашања и настројења. Свако ко себе заиста сматра грешним, ништавним, безвредним свакако никада и никога не осуђује, не гневи се и никоме не противречи. Другим речима, једно је када себе сматраш таквим у свом уму, а сасвим друго је када то стварно и искерно осећаш у свом срцу. Када је свети Доротеј рекао свом старцу светом Варсонуфију Великом како мисли да је он најништавнији од све творевине, старац му је одговорио: «Чедо моје, то је гордоумље.» Али ава Доротеј, за разлику од нас, беше мудар човек и одмах је разумео зашто је старац то рекао; па признаде: «Да оче, то јесте городумље, али знам да треба тако да мислим о себи.» Тада му је свети Варсонуфије Велики рекао: «Сада си крочио на пут кротости.» Наиме, ава Доротеј је схватио да у суштини себе није сматрао најгорим од свих, већ је има само теоријску представу о неопходности таквог начина размишљања, али у стварности није имао у себи укорењено искуство таквог мишљења и настројења. А ово је веома важно.

Наравно да могу себе да почастим које каквим увредљивим именима, али то је више да бих си дао одушка. «Е лудо једна види шта си урадио!» (кад на пример урадим нешто лоше). И шта с тим? Јер то не значи да себе сматрам глупаком; ја и даље мислим да сам паметнији од многих. Иако негодујемо сами на себе, ми ипак то чинимо на један самодопадљив начин. Зар није тако? Заиста је веома тешко да се човек научи да не глуми, да се не претвара.

Питање: Свети Оци кажу да је смирење када себе сматраш горим од свих. Како се то може достићи? И шта је то лажно смирење?

Одговор: Лажно смирење је оно које се испољава, показује. Пре свега, оно подразумева јако изражено кротко, повучено држање. Као друго, то је смиренословље: такав човек говори за себе како је велики грешник и како је најгори од свих, али када заиста треба да поденсе увреду или понижење такав одмах пада у ватру и неодступно се бори за своја права. И као треће, лажно смирење се још испољава у томе што човек непрестано у мислилма понавља већ научене поуке светих отаца о смирењу и кротости, мислећи да су то његове мисли, али суштина тих поука не допире до његовог срца.

Из срца не излазе само «зле мисли», већ и све људске помисли.  Човек мисли срцем, ако тако може да се каже тј. ако срцем није у нешто убеђен, то значи да уопште и није убеђен – било то нешто добро или зло. Ево на пример, прочиташ код светог Григорија Синаита да човек треба себе да сматра горим од свих. И онда кренеш да понављш: «Гори сам од свих,» али ако се твоје срце не саглашава са тим речима, то значи да ти то у суштини не мислиш. Твоје смирење је умишљено и немаш праву слику о себи. Ако си смирен срцем, онда си заиста смирен. Можеш да немаш никакву представу о смирењу, никакве дефиниције, али оно је ту. Али, исто тако, можеш у срцу да имаш и мисли праведног Авраама да си прах и пепео, или као пророк Давид да си црв, а не човек, али да истовремено пристајеш на помисао: «Ето, ја сам црв, а не човек, зато сам бољи од многих. Јер они себе не сматрају црвима, док ја то мислим. Зато су они црви, а ја човек.» Човек мора много да пази на себе да не би постао плен овакве обмане.

Увек се морамо сећати да нам је све од Бога даровано. Свака истинска и заиста стечена врлина јесте дело благодати. Човек мора да прави разлику између врлине коју стиче благодаћу Божијом и када себе присиљава да поступа и живи врлински. Зато оно што највише помаже у стицању врлина је Исусова молитва. Све што долази од непрестане, покајне Исусове молитве је аутентично. Човек мора да буде веома опрезан када се ради о присиљавању себе зарад стицања неке врлине, да не би био ухваћен у замку, па да то присиљавање не постане делање. Нећемо чак ни приметити када се то деси, јер то делање не мора да буде спољашње, пред људима, већ унутрашње, мислено.

Према томе, најважније је да нађемо своју меру кротости и смирења коју искрено можемо срцем да усвојимо, па одатле да кренемо даље принуђујћи себе на веће подвиге.

Превод са енглеског језика:
Сестринство Тројеручице - Шибеник

 преузето са: http://www.sestry.ru/