ПРЕПОДОБНИ АНТОНИЈЕ РИМЉАНИН НОВГОРОДСКИ ЧУДОТВОРАЦ

Преподобни Антоније родио се 1067. године у Риму у познатој и добростојећој православној породици. Родитељи су га од малена васпитавали у хришћанском благочешћу и преданости Светој Цркви. Због непрестане тежње римских папа да православне обраћају у латинску вјеру, Антоније је још у младости изучио богословље Источне Цркве и дјела Светих отаца. Напустивши родитељски дом, млади Антоније је ријешио примити монашки постриг и отићи из Рима. Тад је био у доби од седамнаест година. Једну половину богатог наследства раздијелио је ништим и убогим, а  другу ставио у бачву и бацио у море, те се  након тога читав предао вољи Божијој и кренуо у обилазак светих обитељи у којима живе православни монаси. У једном пустињском скиту примио је монашки постриг и тамо проживио двадесет година. Посебно се истицао мудрошћу, умјереношћу, смиреношћу и високим моралом. Покоравајући тијело своје души трпљењем, постом и честим молитвама, а просвећујући ум бестрашћем и украшавајући се Божественим смирењем, достиже Антоније ниво светости.
Гоњење православних од стране Латина приморало је братију да напусти скит. Преподобни Антоније је дуго ишао из мјеста у мјесто, док једанпут на морској обали не нађе огроман камен, на којем у посту и молитви  проживи читаву годину. Једнога дана јака бура отрже од обале камен, на којем је стајао свети подвижник и  понесе га далеко на морску пучину. Пребивајући у добокој молитви, светитељ Божији се не уплаши, него цијелог себе још силније предаваше Господу. Тако, на чудесан начин камен преплови море, уђе у ријеку Валхову и уочи празника Рођења Пресвете Богородице заустави се близу села Валховског, у Новгородској области. Свједочанство о овоме чудесном догађају налази се записано и у Новгородским љетописима.
Преподобног Антонија ујутро су угледали окупљени сељани. Са чуђењем су посматрали свог чудног посјетитеља, а он се не одлучи сићи са камена који му је био дом и утврђење у несносној бури.
Пошто није познавао руски језик, Антоније је на сва питања одговарао појасним поклонима. Светитељ се на свом камену три дана молио Богу да му открије гдје се он то налази. Затим се упутио у Новгород, гдје је, по промислу Божијем срео страног трговца који је познавао латински, грчки и руски језик. Од њега је напокон узнао гдје је доспио.
Са дивљењем је слушао да је пред њим Велики Новгород и Света Софија, да његов камен није на обалама Тибра, него на обалама Валхове, која се налази на пола године хода од древног Рима, а њему се све то чинило као тродневно путовање по морској пучини. Заједно са трговцем уђе угодник Божији у Софијски сабор, у коме је свештенодејствовао светитељ Никита, и душа праведника, који је у отаџбини био гоњен због вјере предака, испуни се неисказаном радошћу када видје благољепије службе православне. Након тога врати се он на свој камен, а околни житељи почеше долазити ка њему на благослов. И управо од њих светитељ научи руски језик.
Након неког времена, преподобни се поново упути у Новгород, ка светитељу новгородском Никити (+1108), коме исприча о своме чудесном прибитку. Свети Никита хтједе оставити Антонија на двору, али га он умоли да се врати на оно мјесто које му је Господ одредио. Недуго потом, сам свети Никита дође преподобном Антонију, који је наставио са подвизима на истом оном камену. Осмотривши добро мјесто, светитељ багослови Антонију да ту оснује манастир у част Рођења Пресвете Богородице. Он од власти доби земљу и освети првосаграђени дрвени храм.
Следеће године рибари ловише рибу недалеко од нове обитељи, али безуспјешно. По ријечима преподобног Антонија, бацише мреже још једном и ухватише мноштво риба, а поред њих нађоше у мрежи и ону бачву, коју је Антоније још у младости бацио у море. Преподобни је препозна, али рибари не хтједоше  да му је дају. Потом он предложи да иду народним судијама и рече да се у бачви налазе свештене сасуде и иконе из дома његових родитеља. Добивши напокон бачву назад, преподобни од новца из ње купи земљу око манастира и рибњак.
Како су године пролазиле, Антонијева обитељ се све више благоустројавала и благоукрашавала. Године 1117. саграђен је камени храм у част Рођења Пресвете Богородице. Њега је осветио Епископ новгородски Јован. Недуго након освећења, храм је био и живописан. А потом је саграђена и камена трпезарија, при којој је касније сазидан храм Сретења Господњег.
Преподобни је, по жељи братије, 1131. године био постављен за игумана обитељи. Шеснаест година је управљао манастиром, упућујући братију ка благочешћу и богоугодном животу. Пред крај живота за наследника је оставио свог ученика, преподобног свештеномонаха Андреја. Преподобни Антоније је окончао свој овоземаљски живот 3. августа 1147. године и, након што је опојан од стране Епископа новгородског Нифонта, погребен је у манастирском храму Рођења Пресвете Богородице.
При Сверуском Патријарху Јову и Митрополиту новгородском Варлааму 1597. године у први петак после празника светих и првоврховних апостола Петра и Павла, обретене су свете мошти преподобног Антонија. Обретењу су претходила многобројна чудесна исцјелења по молитвама преподобнога. Тако се, на примјер, у светитељевој гробници од смртне болести исцијелио игуман обитељи Кирил. Он је касније из благодарности према светитељу, саградио капелу над каменом, гдје се подвизавао. Једном је један бјесомучник, по имену Теодор, дошао у манастир и молио се пред каменом, на којем је, већ у то вријеме, био насликан светитељев лик. Јавио му се сам преподобни Антоније и казао да ће се исцијелити од бијесова када се приближи камену. Тако се и догодило. Од болести су се исцјељивали и манастирска сабраћа када су се обраћали преподобноме за молитвену помоћ.
Десило се једном да је један благочестиви сабрат Нифонт имао виђење у којем му се открила воља Божија о прослављењу преподобног Антонија. По свједочанству Нифонта и бившег игумана Кирила, који је у то вријеме био игуман Тројице-Сергијевог манастира, Свјатјејши Патријарх Јов наложио је да се мошти светитељеве премјесте у нову гробницу, у храм гдје би им се свако могао поклонити. Пред откривањем светих моштију, Митрополит Варлаам и манастирска братија установили су строги пост и молитвено обраћање  свом првом игуману. Тада се свети Антоније јавио Митрополиту и благословио да се испуни Патријархова наредба. Када се отвори гробница, сви присутни угледаше нетрулежне мошти Антонијеве и читав манастир се испуни благоуханијем. Братија положи мошти у гробницу поред мјеста гдје су раније биле. Од њих су происходила чудесна исцјељења болесних. Те године преподобни би прослављен и прибројан ликовима светих.
Наследник преподобнога у игуманском трону, Андреј саставио је његово житије, које је касније допунио већ помињани монах Нифонт. Он је такође описао чудесно обретење моштију и саставио похвално слово.
У Рождественском храму Антонијевог манастира у Новгороду и данас се чува камен на коме је преподобни чудним начином допловио из Рима

превод са руског: протођакон Дајан Трифуновић

СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ И ПРИПИТИ МОНАХ

Један монах, који је живео у Кареји, свакодневно је био под утицајем алкохола, чиме је представљао велику саблазан за све монахе, али и бројне поклонике. Након што се упокојио, неки од верника који су одлазили код старца Пајсија нису скривали своје задовољство што је огроман проблем коначно решен.

Отац Пајсије им је на то одговорио да је он за смрт поменутог монаха сазнао након што је угледао небројене ангеле који су дошли по монахову душу. Поклоници су били затечени, а неки су се чак успротивили и покушали да објасне Старцу на кога су мислили, сматрајући да он није разумео о коме се у целој овој причи ради.

Старац Пајсије им је објаснио: «Монах о коме говорите је рођен у Малој Азији и то мало пре доласка Турака који су упадали у села и одводили дечаке. Како се не би одвајали од свога сина, родитељи су га водили са собом на њиву. Тада су му у млеко стављали мало ракије, како би дете заспало и било мирно и нечујно. Тако је просто одрастао као алкохоличар. Старац му је рекао да сваке ноћи чини метаније и узноси молитве Пресветој Богородици, тражећи од ње помоћ да смањи количину алкохола коју је морао да попије. За годину дана, уз страшну борбу и велико покајање, успео је да уместо двадесет, попије деветнаест чашица ракије. Борба је годинама трајала, да би на крају успео да смањи број чашица на две до три, али би и од њих већ био припит.»

Свет је годинама гледао припитог монаха, који је саблажњавао поклонике, али је Бог видео неустрашивог борца, који се читав живот борио против своје страсти.

Кад већ не знамо шта и зашто неко чини,

имамо ли право да му судимо?

посетите: МИСТАГОГИЈА

 

ТРИ АВЕТИ ЕВРОПСКЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ

 Свети Владика Николај Велимировић

Три су фатална духа европске цивилизације: Дарвин, Ниче и Маркс. Дарвин је носилац фаталне научне теорије. Ниче је носилац фаталистичке теорије. Маркс је носилац фаталне социјалне теорије.
Све три ове теорије постале су у 19. веку, када су Европљани, слично древним Атињанима, највише волели да штогод ново кажу или чују (Дап. 17, 21); и када је у Европи узајамни однос људи и Библије тако обрнут, да је та Божија књига критикована од људи место да она критикује људе; и када је на овом најмањем континенту светском, слобода говора и писања била у толикој мери загарантована грађанима, да су многи од њих могли приобрести светску славу, ако би вештим речником чак и велику лаж прогласили великом истином.
У то време јавиле су се у свету три нове теорије: теорија научна, теорија етичка и теорија социолошка. Оне су запалиле машту људи - јер су и саме биле продукт маште - као велике новости и као сувише фантастичне новости.
Обични људи, код којих је срце још увек верификатор истине, осетили су све три ове теорије као опасне фантазије. Али велики број европских интелектуалаца, код којих је угушена моћ осећања истине срцем, узела је те теорије озбиљно као велике истине. У наше дане јасно се види да је срце народа било у праву, а да је интелект интелектуалаца био погрешан судија. Јер баш у наше дане показују се горки и судбоносни плодови тих теорија, због којих је европска цивилизација покривена тешким мраком, а цео свет доведен на ивицу амбиса, варварства и пропасти.
Посмотримо ствар изближе.
Дарвин је духовни родитељ философије Ничеове и социологије Марксове. Он је објавио нову биолошку науку, изражену углавном у ове три тврдње:
еволуција,
борба за опстанак
победа најспособнијега.
У васионом свету, како га је Дарвин замишљао - и још изразитије Дарвинизам - присутне су све могуће силе и сви фактори изузев Бога, духа и морала.
И баш на том замишљеном одсуству Бога, духа и морала у Дарвиновој науци засновао је Ниче своју атеистичку етику, а Маркс своју комунистичку социологију. Отуда је полазна тачка и први параграф Ничеанизма и Марксизма негација бића Божијега.
Прихватив дарвинистичко схватање света као хаоса над којим не лебди Дух Божији, Ниче се одједном обрео «с ону страну добра и зла», тј. с оне стране срца, савести и сваког морала. Празнину која је језиво зјапила пред њим у одсуству негираног Божанства, Ниче је покушао да испуни измаштаним бићем надчовека. Тај Ничеов надчовек у стварности ни по чему не представља неку величину, осим кад се на хартији испише великим словима - Надчовек! А васионска празнина, у одсуству Бога, била је тако огромна, да је ни милиони надљуди нису могли испунити много више него милиони атома, или милиони надуваних мехурића. Мехурићи су прснули, Ниче је полудео, а аветињска празнина без Бога остала и после смрти Ничеове, да је до у наше испуњавају сизифовским напором уображени и обоготворени надљуди и - што је још кобније - уображене и обоготворене наднације.
Маркс је другачије примио борбу са универзалним хаосом без Бога. Ниче, као Аријевац, коме је лична слобода била дража од свега, ступио је у нераван дуел са целим постојећим светом. Не тако као Маркс, практичан Семит (Јевреј), носилац огорчења свога народа. Он је смислио једну организовану војску, која је имала да води борбу против других организованих друштвених сила. Дакле, не појединца против свију, него војска против војске, сталеж против сталежа, организација против организације; у овом случају војска гладнијих против ситијих, организација многих слабих против њихових малобројних газда и господара, но не ради слободе, него ради хлеба и моћи.
Ништа Ничеу није могло бити одвратније од комунизма Јеврејина Маркса, нити Марксу ишта могло изгледати луђе и смешније од осамљеног надчовека Ничеовог. Али ма колико да су антиподи један другом, они су у ствари близанци од истог родитеља, Дарвина, односно Дарвинизма. Кад су се рађали, рекао би човек, један се родио као «риђа звер», а други као «црвена звер». Обе звери у трку устремљене да прогутају Јагње Божије!
И ако су дакле антиподни, ипак су оба произишли из исте мрачне утробе дарвинистичке и оба се слажу у негацији Бога, духа и морала, а од морала нарочито у негацији љубави и милосрђа. Љубав и милосрђе за њих су исто тако неподношљиве речи као и Бог, дух и морал уопште. Негацијом, мржњом и осветом пенушају се и теорија о надчовеку и теорија о комунизму.
Све то пак логично проистиче из Дарвинове теорије о «борби за опстанак» која је без евиденције уздигнута за врховни закон природе. Они који би хтели да издвоје Дарвина из кола негатора и безбожника, и да га одбране на основу неколико промуцаних речи о духу, заборављају једино правилно мерило, а то је да добро дрво не може родити зле плодове (Мт. 7, 18). Међутим, плодови Дарвинове науке јесу брутални надчовек Ничеов и брутални комунизам Марксов.
И тако 19. век завештао је 20. веку, поред неких позитивних и благих тековина, три пламена, који су се разгорели у пожар више или мање по свим континентима ове наше планете. Јер и Дарвинизам и Ничеизам и Марксизам добили су своје присталице и у Турској, и у Египту, у Јапану и Китају, у Индији и Аустралији, свуда где год има европских или европеизираних школа и где европски цивилизатори имају утицаја. И не само да су млади људи по универзитетима постали присталице ових теорија него, како видимо, и читави народи поведени су путем Ничеизма или Марксизма. Ничеанске наднације и Марксистичке интернационале држе данас васцели свет у чуду и страху.

***
Има ли онда откуд било светлости? Има ли наде, да би се овај небивали пожар могао уставити?
Има. Родитељ она два близанца је на умору. Дарвинизам је на самртној постељи. Најновија наука, како енглеска тако и немачка и француска - нарочито енглеска - погребавају у наше дане Дарвинову теорију као мртваца.
Авај после толике пустоши што је починила на неколиким генерацијама и толиког мрака што је унела у свет! Еволуција нижих облика живота у више, еволуција коју не може верификовати нико ко не би живео 100 милиона година, по једнима, или 500 милиона година, по другима, или чак билион година, по трећима, одбачена је као апсурд.
Постанак човека од мајмуна, или како то дарвинист Хекел прецизира од орангутана, који више не постоји, а који је живео пре 200 или 1000 милиона година (или колико год хоћете милиона година!) на острву Лемурији, које острво више не постоји, са стидом се данас наводи са стране озбиљних научника у историји европске науке.
Материја с којом је Дарвин једино и рачунао, измакла се опсервацији научника кроз усавршене микроскопе и јавила више као дух него као материја. Сваки атом постао је сведок Бога. Сваки електрон и протон противе се тобожњем закону борбе за опстанак. Тиха и неугасива светлост духа и љубави, коју Апостоли и слуге Речи Божије већ двадесет столећа громогласно јављају свету, почиње обасјавати и лабораторије најбољих научника.
Лажна наука завела је човечанство на лажни пут; истинита наука почиње да га враћа у наше дане на пут истине. Окови природних закона претварају се у паучину и кидају се. Остаје само закон морални, закон љубави, као једини господарећи закон свеколике творевине Бога љубави (Јн. 3,16; 1. Јн. 4,8.16).
Но, рећи ће се, ако је Дарвинизам мртав, деца његова су у животу и у пуном напону снаге. Тако изгледа. Уосталом, деца обично дуже живе од својих родитеља. Ничеизам и Марксизам достигли су баш у наше дане кулминације своје надувености и својом зверском претњом застрашују људски род.
Али погледајте како се и они почињу савијати постепено ка гробници свога родитеља. Падају на наше очи и пашће потпуно. Пропадају и пропашће потпуно. Бог се не да до краја поругати. Закон мржње мора уступити место закону љубави. Љубав се не може победити.
Ако будуће човечанство буде уопште спомињало реч надчовек, спомињаће је у вези са првим хришћанима. Јер ће само прави хришћанин бити надчовек за остале људе. И ако будуће генерације буду пожелеле комунистички строј друштва пожелеће га само у име Христа и засноваће га на љубави Христовој. Садашњи пак експеримент са етиком и социологијом без Бога, без духа и морала, спомињаће се са језом као ноћно страшило, или као мрачни тунел кроз који је човечанство прошло док није изашло на светлост дана.

О ви млади људи из свих народа и племена сабрани као браћа у лепом Амстердаму да бринете бригу целог човечанства - ја вас поздрављам Христом Победиоцем и шаљем вам своју љубав и благослов. Нека вас Дух Божији озари светлошћу Васкрслог Христа и испуни храброшћу Христових Апостола.
Створитељ ваш извео је вас на највеће бојиште какво се памти. Извео вас је у времену кад су многи рогати зверови устали из земље и из воде, тј. из материје и од материје и у име материје против Јагњета Божијега. Немојте се ни за тренутак колебати у вери да ће Јагње победити зверове, ма колико то изгледало парадоксално и мада се противи како лажној науци Дарвиновој као да најјачи побеђује, тако и Ничеовсм крвавом Голијату, а тако најзад и Марксовом погрешном рачуну о снази организованих безбожника. Јагње је и до сада побеђивало зверове. Јагње ће их и сада победити. Тако је речено и проречено, и у свима сударима до сада обистињено. Баш у буквалном смислу јагње, обично јагње показало се као победилац над вуковима. Јер и после свих дарвинистичких билиона година еволуције и борбе за опстанак, више је у свету јагањаца него вукова, мада је одувек једна овца јагњила једно јагње, а једна вучица штенила неколико вучића годишње. Оно што изгледа најслабије, показаће се као најјаче. И оно што се многима чини непостојеће - дух и љубав - показаће се свима нормалним људима као једина стварност. Застидеће се ускоро такозвани реалисти, и увидећи са стидом, да је њихов реализам уствари била гротескна илузија и маштарија.
Дозволите још, да се нарочитим апелом обратим вама, европским омладинцима. Устаните у одбрану части Европе!
Човечанство на свим континентима стекло је уверење да из Европе као из вулкана Везува куља лава безбоштва и корупције. Мени лично то пара срце болом. Сви нехришћански народи по свету вапију својим боговима, или идолима, да их спасу европске цивилизације, која је за њих постала синоним безбоштва и корупције. По нужди примају хитно европска ратна оружја, машине и отрове, да бране живот свој и културу своју од Европејаца. Јер сви народи на земљи имају своје сопствене културе. И нико од њих не жели увоз европске културе, која - мада је нешто кориснија за тело - погубна је за душу. А шта користи једном човеку или једној нацији да цео свет задобије а душу своју изгуби (Мт. 16,26)? Браћа наша других раса и религија одговарају струјама мржње на струје европског атеизма и материјализма.
Четири су идејне силе које се и сада из Европе шире и дејствују по целоме глобусу. Три су негативне и убитачне, а само је једна позитивна и спасоносна. Негативне су: лажна наука, лажна етика и лажна социологија, изражене првобитно у три познате личности: у Дарвину, Ничеу и Марксу. Позитивна и спасоносна сила пак, човечна и блага, јесте само Хришћанство. Али оне три негативне предоминантне су у наше дане - као три вука иза којих се једва назире јагње.
Устаните у одбрану Европе, млади Европејци! Но како ћете одбранити част Европе, ако најпре не одбраните Европу и њену цивилизацију од зверског духа који је завладао њоме; ако не савладате Дарвинизам, Ничеизам и Марксизам, и ако не извојујете потпуну власт Христовој Истини, јединој правој и трајној вредности коју Европа крије у себи, но, авај! крије је сувише дубоко као благо под земљом у пољу!
Немојте се преварити да станете уз оне који изгледају да су победници а који су стварно унапред побеђени. Станите одлучно уз Онога Који је давно давним рекао: Ја победих свијет (Јн. 16,33); Који је, дакле, био непогрешни пророк својих сукцесивних победа и Који је унапред прогласио Себе Победиоцем у свим борбама и биткама до краја времена.
Не дајте се обманути од оних који говоре: Дарвинизам и Хришћанство даду се измирити. Шта има заједничко неистина са истином, и Велзевул са Христом (2. Кор. 6, 14-15)? Ако вам тај компромисни, дипломатски пут предлажу чак и неки западни презвитери и бискупи, одбијте их енергично. Кад се тиче Божанске Истине, коју нам је Спаситељ открио, дипломатисање је неподношљиво. Сетите се како су се свети Оци Цркве на Васељенским саборима борили до мучеништва против ма и једне лажне титле и запете унесене у Истину Божију.
Зар ћете се и ви убојати мучеништва? Није ли боље одмах пострадати за Истину Божију него поклоњењем лажи продужити живот свој на земљи за неколико година да би му тиме пресекли продужење у вечности. Рећи ћу вам како мој српски народ сматра својим највећим даном у историји Видовдан. А то је дан када је у одсудној битци са Исламом сва српска војска изгинула на Косову пољу за Истиниту веру Христову. То је била војска мученика, који су, истина, изгубили тела, али су спасли душе и постали учасници вечне победе Христове. До данашњег дана народ их слави као победиоце, као хероје и свеце. Дан њихове смрти, тј. дан изгубљене битке и земаљског царства од пре 550 година, празнује се сваке године као највећи национални дан мога народа.
Наша Црква сматра мучеништво за Истину Христову даром Божијим. Кад потреба изиште, молите се Богу да вас украси овим даром. Помислите, да ли већ није настала таква потреба? Погледајте на мученике Христове по целом свету, нарочито на оне у Русији. Како је дивна жетва у наше дане! Како се календар хришћански богати и препуњава многим именима нових светих страдалника Христових! Преоптерећује се у наше дане као воћка са тешким плодом.
Кад је Господ позвао Своје прве ученике речима: Хајдете за мном (Мт. 4, 19), Он их је позвао тако у својству Учитеља, Слуге и Мученика; позвао их је, дакле, на учење, на службу и мучеништво. Исти Господ са истим речима и данас позива вас: Хајдете са мном! Ко вам каже да вас Он позива само на учење и службу, а не и на мученишво? Ако је ишта јасно у овом времену, јасно је то, да Спаситељ наш у сва три она својства Своја позива изабране следбенике Своје на сва три пута Своја. Да, и на мучеништво с победничким клицањем.
Будите спремни да се у потпуности и са песмом љубави и одушевљења одазовете Ономе Који вас неизмерно љуби, Христу Исусу, који је Својим мучеништвом посведочио љубав Своју према вама, а Својим васкрсењем позвао вас за учесника Своје вечне победе.
Како би се душа моја радовала кад би се ви сви стално поздрављали поздравом: Христос је победио!
Желећи вам здравље и крепост, добру вољу и радост, јединство духа и свако добро од Господа Дародавца свих дарова, остајем ваш пријатељ и смерни слуга Победоносног Христа Господа.       

Посланица хришћанској омладинској
конференцији у Амстердаму,
(Хришћанска мисао, Београд, 1939.)