СМИРЕЊЕ - Недеља о митару и фарисеју

Ова седмица што се полако ближи крају је „Недеља о митару и фарисеју". (...) У одељку из Еванђеља које се чита, спомиње се човек који је увек задовољан собом јер сматра да извршава све захтеве своје вере. Он је самоуверен и горд, а у ствари он фалсификује значење религије. Он је своди на вршење спољашње форме, а своју побожност мери количином новца који прилаже храму. А што се тиче цариника, он је био понизан, и његова смиреност нашла је оправдање пред Богом. Ако се данас неки морални квалитет готово потпуно омаловажава онда је то смиреност. Култура у којој живимо, усађује у нас осећање гордости, самохвале и величања и властите праведности. Она је изграђена на претпоставци да човек може сам постићи све, па чак и Бога представља као некога који стално „награђаује" човека за његова достигнућа и добра дела. На понизност - личну или заједничку, етничку или националну, гледа се као на слабост, као на нешто од чега се не постаје прави човек. Чак и наше црквене заједнице. Зар и оне нису прожете истим духом фарисеја? Зар не желимо и ми да сваки наш прилог, свако „добро дело", све што чинимо „за Цркву" буде признато, похваљено и објављено? (...)

Великопосно време почиње захтевом, молитвом за смирење, која је почетак истинитог покајања. А покајање, изнад свега другог, јесте повратак ка првобитном реду ствари, успостављање праве визије. Оно је, стога, укорењено у смирењу, а смирење - божанско и дивно - његов је плод и крај. „Избегнимо високоумни говор фарисеја", каже се у кондаку на тај дан, „и научимо се величанствености из митаревих смирених речи..."

Ми смо на вратима покајања и на најсвечанијем моменту васкршњег бденија; после васкрсења и јављања Христа пошто смо „видели васкрсење", певамо по први пут тропаре који ће нас пратити кроз цео Велики пост:

„Отвори ми двери покајања, јер дух се мој рано подиже ка Твоме светоме храму, носећи телесни храм сав опогањен: но, као милостив очисти Твојом милосрдном милошћу".

Протојереј Александар Шмеман

ПРИПРЕМА ЗА ВЕЛИКИ ПОСТ