OPORUKA

U bolnici na običnom papiru, negde blizu ponoći, piše svoju oporuku:
“Pišem ovo dok sam pri snazi i punoj svijesti, čak bez straha, bez ijednog afekta, miran i sabran, kao trgovac koji pravi bilans u svome poslu. Nisam poštovao račun za života, činim to sada kad je suđeno.
Živio sam svakojako, ali većinom pošteno, a to me ispunjava zadovoljstvom. Kažem većinom, jer se dešavalo da načinim i nepoštenu stvar, kao i većina ljudi, mada nikome nisam nanio zlo, bar ne ozbiljno. Patrijarhalno vaspitanje, a docnije komunistički moral (ili ono što sam ja pod tim zamišljao), tjerali su me da mislim o drugim ljudima, a radije sam pristajao na svoju štetu, nego na tuđu. (Ista takva su i moja djeca, dvije kćerke, blesave od poštenja, moralne po svaku cijenu.) To me često stajalo spokojstva i sigurnosti, ali sam uvijek više volio da budem prevaren, nego pokvaren, više sam volio da ispadnem naivan nego surov. (Takve će biti i moje kćerke, i to mi je drago.)
Čudo se desilo da sam našao najboljeg čovjeka na svijetu, moju ženu Daroslavu, i tako smo udvoje držali se svog praktičnog moralnog kodeksa, ali koji nas je ispunjavao ogromnim zadovoljstvom.
Sreća je moja, ogromna zaista, što sam naišao na nekoliko odličnih prijatelja koji me vole i cijene, i spremni su da mnogo učine i za mene i za moju djecu. To su Dobrica Ćosić i Žika Stojković, prije svega, i ja im se bezmjerno zahvaljujem na divnom osjećanju koje pruža sigurno prijateljstvo, zatim Risto Trifković, Vera Marjanović, dobrim dijelom Borislav Mihajlović-Mihiz, Antonije Isaković, Vlado Čerkez i drugi koji su uvijek bili spremni da mi učine dobro. Pominjem s radošću svoje sestre i braću, kao i Darkine sestre, koji su uvijek, i u dobru i u zlu, bili blizu nas. Ostale prijatelje ne pominjem, mnogo ih je, i život mi je, njih radi, bio radost.
... Želim da Darka, Maša i Jesenka žive u Beogradu, jer u Bosni ima ljudi koji su kivni na moje držanje, na moju nezavisnost i na moj uspjeh, pa bi se mogli sitno osvećivati mojoj porodici (mada je daleko više onih koji su me voljeli: ne kažem ovo napamet). Važno je da se uklone i radi toga što su sve tri neotporne i pretjerano osjetljive pa bi se bez potrebe namučile ostajući u sredini u kojoj pojedinci ne praštaju ako se neko izdigne i za santimetar. Ja sam se mogao nositi sa svakim, one ne mogu ni sa kim.
Niti treba...”

Radovan Popović, Život Meše Selimovića

ЖУТА ШТАМПА

Изразом жута штампа означава се у нас, а и другде по свету (у енглеском, руском и многим другим европским језицима), одређена врста дневних и периодичних листова. То су они «јефтини», «петпарачки», «булеварски», «трачерски», «револверашки» или «пиштољ-листови» који доносе сензационалне и непроверене вести, служећи се свим средствима да привуку и задрже интересовање ширег круга читалаца.
«Жуту штампу» сви читамо - редовно, или бар повремено. Многима, међутим, није јасно - кад знају њен садржај и ниво - зашто се таква штампа назива жутом, а не плавом, зеленом, или, што би јој најбоље пристајало - шареном.
Да би се објаснило порекло овога израза, треба мало завирити у историју штампе, посебно америчке, последњих деценија XIX столећа. Био је то најбурнији период у развоју америчког новинарства. Протекао је у немилосрдној борби две моћне новинарске куће - Пулицерове и Херстове. Од почетка осамдесетих (тачније, од 1883) до средине деведесетих (1895) на њујоршком тржишту информација неприкосновено је господарио Џозеф Пулицер (Jozeph Pulitzer, 1847-1911), један од зачетника масовне булеварске штампе, касније оснивач новинарске школе на Универзитету Колумбија (Columbia University) и познате награде за дела из америчке историје, поезије, драме, романа, музике и новинарства, која и данас носи његово име. Од три Пулицерова листа највећи тираж имао је недељни додатак у боји листа Њујоршки свет (New York World) под насловом Sunday World, који је штампан у 600.000 примерака. Ту су радили тадашњи најбољи амерички новинари и илустратори, међу њима и уметник-графичар Ричард Аутколт (Richard Outcault). Он је 1895. привукао велики број читалаца комичним стрипом чији је главни јунак био косооки дечак у жутој мајици. Аутколтов стрип имао је често фриволан (испразан и неукусан) садржај, али се свиђао шароликој публици, углавном ниског нивоа образовања. И управо те године појавио се у Њујорку још један амбициозни издавач новина - Вилијам Херст (William Randolph Herst, 1863-1951). Спретан и послован, набавио је најмодерније машине за штампање у боји, а онда је двоструко већим платама превео у свој лист Њујоршке новине (New York Јоиrnal)најбоље Пулицерове журналисте и илустраторе, па и самог Аутколта. Ослобођени потпуно респекта према истини, држећи се девизе: «Ако нема сензације, треба је измислити», они су за новог газду писали голицаве приче, узбудљиве репортаже и сензационалне вести, цртали стрипове и карикатуре. У тај се лист, заједно с Аутколтом, преселио и «жути дечак» («Yellow Kid»), па је око тога избио велики рат између два новинска магната. Падали су ниски ударци и с једне и с друге стране, а у сукобљеним новинама нису се бирала средства да се придобије или преотме што већи број читалаца. «Жутог дечака» код Херста цртао је Аутколт, а код Пулицера нови илустратор, један такође познат њујоршки сликар и карикатуриста. Због рата око «Жутог дечака» и додворавања најнижем укусу читалаца у тој борби, чиме је снижаван углед и једне и друге куће, редактор Њујорк Преса (New York Press) Ервин Вордмен (ErvinWordman) објавио је у својим новинама 1896. године оштар коментар, у коме је оба конкурентска листа назвао подругљиво «жутом штампом». Од тада, ево већ више од стотину година, тај израз живи у новинарској терминологији широм света, означавајући јефтину, булеварску, сензационалистичку штампу, новине у којима има више боје и истакнутих крупних наслова него текста, више измишљотина и афера него правих, истинитих информација. У време настанка израза «жута штампа», таква је оријентација, поред осталог, допринела да на америчком информативном простору превлада конзервативни Херст, који је касније створио читаву новинску империју, док је шеснаест година старији, али и одмеренији, Пулицер губио битку. Умро је 1911, а његов концерн се гаси десетак година иза тога (након Првог светског рата).
У вези са «жутом штампом» има још једна занимљивост коју вреди забележити. «Жути дечак», по коме је настао и тај израз, испао је сасвим случајно жут. То је, наиме, била једина боја, која се, поред већ четири постојеће, могла добити на машини за бојену штампу коју је тада набавио Пулицер. Да је штампарска техника била развијенија, можда би се уместо «Жутог» појавио «Шарени дечак», па бисмо онда данас уместо «жуте» имали «шарену штампу». То, међутим, не би ништа мењало на ствари - њен садржај био би исти.

Милан Шипка, Зашто се каже?

KAKO JE MOZAK UNAPRED PROGRAMIRAN ZA ODNOSE SA DRUGIM LJUDIMA

U životu ništa dublje ne može da nas pogodi, kako fizički, tako ni psihički, od naših veza s drugim ljudima. Još od ranog detinjstva u našem mozgu se stvaraju nervni putevi koji nam omogućavaju, odnosno nas prisiljavaju, da stvaramo veze sa drugim ljudima. Iskustva stečena u ovom kritičnom periodu uticaće na sistem koji se razvija i ostaje nam za čitav život. Na primer, ako naše potrebe dok smo još bebe ispunjava roditelj ili staratelj, koji je brižan, pun ljubavi, reaguje na naš plač i nahrani nas, presvuče, pokazuje svoju ljubav i prisutnost kad smo gladni, kad nam je zima ili smo mokri ili uplašeni, tada se osećamo dobro u vlastitoj koži i verujemo spoljašnjem svetu. Naše su potrebe shvaćene, a emotivna glad zadovoljena, te naša veza sa drugim ljudima služi kao potvrda naše vrednosti. Naravno, biohemija majčinstva, garantuje takav ishod. Hormoni povezani s porođajem dojenjem kod srećne, zdrave majke koja ima podršku i razumevanje, prosto je predodređuju da zavoli svoju bebu i ispuni ga osećajem da je bezuslovno voljeno i prihvaćeno.
Ponekad, međutim, ni naši roditelji nisu iskusili tu vrstu bezuslovne ljubavi i zato možda nisu ni sposobni da nam je pruže. Tada se ne obaziru na naš plač ili na njega reaguju sa neodobravanjem ili ljutnjom, a mi pri tome osećamo da svemir oko nas nije sigurno mesto. Tako će i naše veze sa drugim ljudima izgledati nepouzdane, pa čak i opasne.
Osećaji koje još kao deca stvaramo o sebi i drugima duboko se urežu u mrežu našeg mozga, odakle nastavljaju da utiču na naše odluke i reakcije u odnosima sa ljudima do kraja života. Oni su, dakle, deo našeg osnovnog emocionalnog portfelja, koji je lako dostupan i slobodno se izražava, ponekad i preko svake mere. S druge strane, osećaji koji nisu pojačani ranim iskustvima polako se gube i postaju nam nedostupni, ukoliko ne počnemo da ulažemo ogroman napor ili ne zatražimo pomoć psihoterapeuta.
Vaša sposobnost da uspešno živite, bez obzira na to kako shvatamo pojam uspeha, u velikoj meri zavisi od načina na koji se odnosite prema drugim ljudima. Ako taj deo vašeg života ne funkcionše kako treba, jedini način da se poprave stari oblici odnosa sa drugima koji određuju vaše sadašnje odnose, jeste da ih razotkrijete i time naučite kako je vaš mozak ustrojen u mladosti. Jednom kad bolje razumete okruženje u kojem ste rođeni i odgojeni, pružiće vam se mogućnost, iako to nikad nije lako, da promenite neke od odluka koje najčešće donosite automatski, što je posljedica tog starog načina funkcionisanja.
Međutim, promena se može dogoditi tek kada shvatite šta je to što treba da menjate. Morate da se zapitate zašto osećate to što osećate, zašto birate partnere koje birate, ponašate se kako se ponašate. Odgovor leži u ranim životnim iskustvima, koja su izgradila vaš nervni sistem, a i danas tu žive.
Gotovo bez izuzetka, za vreme i nakon puberteta svakoga od nas privlače osobe koje nam omogućavaju da se podsetimo nerazrešenih emocionalnih problema iz detinjstva i da ih možda iscelimo. U našoj kulturi romantična ljubav pruža priliku da se izraze naše najdublje čežnje. Tako svaka romantična veza u koju se upuštamo može da posluži kao mikroskop za gledanje našeg emotivnog sklopa. Više od bilo kojeg drugog nivoa našeg življenja, naše intimne veze iznose na videlo stare rane, koje još uvijek čekaju na iscelenje.
Kad pogledam unatrag, vidim da se to dogodilo i sa mojim osećanjima prema čoveku za koga sam se udala. Sa njim sam ustvari igrala porodičnu dramu koja se za mene još nije završila. Pa, iako ne mogu govoriti u njegovo ime, vrlo verovatno sam i ja njemu poslužila za tu istu svrhu. Trebalo je da se dogode hormonske i razvojne promene klimakterija da bih shvatila kako je uloga koju sam igrala u braku bila utemeljena na starim uverenjima o sebi i vlastitoj vrednosti, uverenjima koja mi više ničemu ne služe i nemaju temelja.

Dr Christiane Northrup, The Wisdom of Menopause, 2001.
Prevod s engleskog: T. P.