KAKO JE MOZAK UNAPRED PROGRAMIRAN ZA ODNOSE SA DRUGIM LJUDIMA

U životu ništa dublje ne može da nas pogodi, kako fizički, tako ni psihički, od naših veza s drugim ljudima. Još od ranog detinjstva u našem mozgu se stvaraju nervni putevi koji nam omogućavaju, odnosno nas prisiljavaju, da stvaramo veze sa drugim ljudima. Iskustva stečena u ovom kritičnom periodu uticaće na sistem koji se razvija i ostaje nam za čitav život. Na primer, ako naše potrebe dok smo još bebe ispunjava roditelj ili staratelj, koji je brižan, pun ljubavi, reaguje na naš plač i nahrani nas, presvuče, pokazuje svoju ljubav i prisutnost kad smo gladni, kad nam je zima ili smo mokri ili uplašeni, tada se osećamo dobro u vlastitoj koži i verujemo spoljašnjem svetu. Naše su potrebe shvaćene, a emotivna glad zadovoljena, te naša veza sa drugim ljudima služi kao potvrda naše vrednosti. Naravno, biohemija majčinstva, garantuje takav ishod. Hormoni povezani s porođajem dojenjem kod srećne, zdrave majke koja ima podršku i razumevanje, prosto je predodređuju da zavoli svoju bebu i ispuni ga osećajem da je bezuslovno voljeno i prihvaćeno.
Ponekad, međutim, ni naši roditelji nisu iskusili tu vrstu bezuslovne ljubavi i zato možda nisu ni sposobni da nam je pruže. Tada se ne obaziru na naš plač ili na njega reaguju sa neodobravanjem ili ljutnjom, a mi pri tome osećamo da svemir oko nas nije sigurno mesto. Tako će i naše veze sa drugim ljudima izgledati nepouzdane, pa čak i opasne.
Osećaji koje još kao deca stvaramo o sebi i drugima duboko se urežu u mrežu našeg mozga, odakle nastavljaju da utiču na naše odluke i reakcije u odnosima sa ljudima do kraja života. Oni su, dakle, deo našeg osnovnog emocionalnog portfelja, koji je lako dostupan i slobodno se izražava, ponekad i preko svake mere. S druge strane, osećaji koji nisu pojačani ranim iskustvima polako se gube i postaju nam nedostupni, ukoliko ne počnemo da ulažemo ogroman napor ili ne zatražimo pomoć psihoterapeuta.
Vaša sposobnost da uspešno živite, bez obzira na to kako shvatamo pojam uspeha, u velikoj meri zavisi od načina na koji se odnosite prema drugim ljudima. Ako taj deo vašeg života ne funkcionše kako treba, jedini način da se poprave stari oblici odnosa sa drugima koji određuju vaše sadašnje odnose, jeste da ih razotkrijete i time naučite kako je vaš mozak ustrojen u mladosti. Jednom kad bolje razumete okruženje u kojem ste rođeni i odgojeni, pružiće vam se mogućnost, iako to nikad nije lako, da promenite neke od odluka koje najčešće donosite automatski, što je posljedica tog starog načina funkcionisanja.
Međutim, promena se može dogoditi tek kada shvatite šta je to što treba da menjate. Morate da se zapitate zašto osećate to što osećate, zašto birate partnere koje birate, ponašate se kako se ponašate. Odgovor leži u ranim životnim iskustvima, koja su izgradila vaš nervni sistem, a i danas tu žive.
Gotovo bez izuzetka, za vreme i nakon puberteta svakoga od nas privlače osobe koje nam omogućavaju da se podsetimo nerazrešenih emocionalnih problema iz detinjstva i da ih možda iscelimo. U našoj kulturi romantična ljubav pruža priliku da se izraze naše najdublje čežnje. Tako svaka romantična veza u koju se upuštamo može da posluži kao mikroskop za gledanje našeg emotivnog sklopa. Više od bilo kojeg drugog nivoa našeg življenja, naše intimne veze iznose na videlo stare rane, koje još uvijek čekaju na iscelenje.
Kad pogledam unatrag, vidim da se to dogodilo i sa mojim osećanjima prema čoveku za koga sam se udala. Sa njim sam ustvari igrala porodičnu dramu koja se za mene još nije završila. Pa, iako ne mogu govoriti u njegovo ime, vrlo verovatno sam i ja njemu poslužila za tu istu svrhu. Trebalo je da se dogode hormonske i razvojne promene klimakterija da bih shvatila kako je uloga koju sam igrala u braku bila utemeljena na starim uverenjima o sebi i vlastitoj vrednosti, uverenjima koja mi više ničemu ne služe i nemaju temelja.

Dr Christiane Northrup, The Wisdom of Menopause, 2001.
Prevod s engleskog: T. P.