ЧИНОВНИКОВА СМРТ

Једне дивне вечери исто тако дивни економ, Иван Дмитрич Червјаков, седео је у другом реду фотеља и гледао помоћу догледа Корневиљска звона'. Гледао је и осећао се на врхунцу среће. Кад одједном... У приповеткама се често среће ово «кад одједном». Писци имају право: живот је тако пун изненађења! Одједном му се лице намршти, очи се упола склопише, дисање се заустави... скинуо је доглед с очију, нагнуо се и... а-пхи!!! Као што видите, кинуо је. Кијање није забрањено никоме и нигде. Кијају и сељаци и шефови полиције, а понекад чак и тајни саветници. Сви кијају. Червјаков се није нимало збунио, обрисао се марамицом и као лепо васпитан човек погледао око себе: да није кога случајно узнемирио својим кијањем? Али се тек сад морао збунити. Видео је како старчић, који је седео испред њега у првом реду фотеља, брижљиво брише рукавицом своју ћелу и врат и нешто гунђа. Червјаков је у старчићу препознао високог чиновника Брижалова који је имао ранг генерала и служио у управи саобраћаја.
«Упрскао сам га пљувачком!» помисли Червјаков. «Није мој старешина, али је ипак непријатно. Треба се извинити.»
Червјаков се накашља, наже се напред и рече шапатом генералу на уво:
- Извините, ваше превасходство, ја сам вас попрскао пљувачком... Сасвим случајно сам...
- Молим, молим...
- Тако вам бога, опростите. Верујте... нисам хтео!
- Та седите, молим вас! Пустите ме да слушам!
Червјаков се збуни, глупо се осмехну и поче да гледа сцену.
Гледао је, али више није осећао блаженство. Почело га је мучити неспокојство. За време паузе пришао је Брижалову, повртео се око њега, и кад је савладао страх, промрмљао:
- Ја сам вас попрскао, ваше превасходство... Извините... јер сам... сасвим нехотице...
- Маните, молим вас... Ја сам већ и заборавио, а ви све исту песму! - рече генерал, а доња му усна задрхта од љутине.
«Заборавио, а очи му пуне злобе», помисли Червјаков, подозриво погледајући генерала. «Неће ни да говори. Треба му објаснити да ја уопште нисам хтео... да је природни закон, јер може помислити како сам хтео да га пљунем. Ако сад не мисли, касније ће помислити...»
Кад је дошао кући, Червјаков исприча жени шта му се десило. Учини му се да је жена исувише лакомислено гледала на целу ствар; била је мало уплашена, а кад је чула да је Брижалов из друге установе, умирила се.
- Па ипак, отиди и извини се - рече. - Помислиће да не знаш
да се понашаш у друштву!
- У томе и јесте невоља! Извињавао сам се, а он некако чудно... Ниједне речи људске да каже. Додуше, није ни било времена за разговор.
Сутрадан Червјаков обуче нову униформу, подшиша се и пође Брижалову да му објасни... Кад је ушао у генералову собу за примање странака, угледао је много молилаца, а међу њима и самог генерала, који је већ почео да прима молбе. Пошто је саслушао неколико молилаца, генерал погледа на Червјакова.
- Синоћ у «Аркадији», ако се сећате, ваше превасходство -
поче да рапортира економ - кинуо сам и... нехотице вас попрскао...
Извин...
- Којешта... Шта вам пада на памет! Шта ви желите? -
обрати се генерал следећем молиоцу.
«Неће ни да чује!» помисли Червјаков и пребледе. «Значи, љути се... Не, ово се не сме тако оставити... Објаснићу му...»
Кад је генерал завршио разговор и с последњим молиоцем и пошао у свој кабинет, Червјаков коракну за њим и промрмља:
- Ваше превасходство! Усуђујем се да узнемирим ваше превасходство, али то чиним, могу рећи, једино из осећања кајања!...
Нисам намерно, и сами изволите знати!
Генерал зловољно искриви лице и одмахну руком.
- Па ви се просто подсмевате, поштовани господине! - рече и нестаде иза врата.
«Какво подсмевање?» помисли Червјаков. «Нема ту никаквог подсмевања! Генерал, а не може да схвати! Кад је тако, нећу више ни да се извињавам овом фанфарону! Нека иде до ђавола! Написаћу му писмо, али долазити нећу! Богами нећу!»
Тако је мислио Червјаков идући кући. Али писмо генералу није написао. Мислио је, мислио, али никако није могао да смисли то писмо. Морао је сутрадан опет отићи да објасни ствар.
- Ја сам долазио јуче и узнемирио ваше превасходство -
промрмља кад га генерал мало зачуђено погледа - не зато да неког исмевам, као што сте ви изволели рећи. Ја сам се извињавао зато што сам кинуо и попрскао вас... а није ми било ни на крај памети да неког исмевам. Откуд ја смем да исмевам? Кад бисмо се ми подсмевали, онда,
значи, никаквог поштовања према личностима... не би било...
- Напоље!! - дрекну генерал изненада, сав помодрео и уздрхтао од беса.
- Шта? - запита шапатом Червјаков, сав премро од ужаса.
- Напоље!! - понови генерал и залупа ногама.
Червјакову се у утроби нешто прекиде. Обневидео и оглувео, он устукну према вратима, изађе на улицу и оде посрћући... Кад је махинално дошао кући, легао је, не скидајући униформу, на диван и... умро.

А. П. Чехов

1883.