петак, 04. јул 2014.

О љубави и страху



Сваки дубоко верујући хришћанин зна и осећа да је Бог љубав (Јн. 3,16). Он нас увек једнако воли. И воли нас такве какви смо. Његова љубав је непромењива. Ми смо ти који подлежемо променама. Бог никако не жели да патимо, али пошто ми без патње не можемо да схватимо логику божанске Љубави, онда патња због наше огреховљености и нашег удаљавања од Бога дође као васпитна мера. Демони су бића која се хране људским страхом и они нас воле страхом, а Бог нас воли љубављу.
Када човека обузме тешко стање безнађа, бесмисла, крајње таме, паралишућег страха, тескобе или немира то је знак да се удаљио од Бога. Неопходно је искрено и детаљно преиспитати себе како и зашто је до тога дошло: можда смо се превише уздали у себе, у неке своје замисли и планове, можда смо изгубили скромност, очекујући од себе и других превише; можда нисмо задовољни „хлебом насушним“ (Мт. 6,11) за који се молимо сваки дан... Шта год да је у питању, једини пут је покајање, смирење, пост и молитва. Не рационалисање, и логичко ислеђивање себе које на крају доведе човека дотле да почне да хули, већ искрени и смирени вапај: „Боже милостив буди мени грешном!“ - да измолимо опроштај и да стекнемо мир који превазилази сваки ум (Фил. 4,7).