СТРАШНИ СУД - Месопусна недеља

Следећа се недеља зове „Месопусна" јер је за време недеље која јој следи, Црква прописала ограничени пост - уздржавање од меса. Овај пропис треба разумети у светлу онога што је већ речено о значењу припреме. Црква сада почиње да нас „прилагођава" великом напору који нас очекује за седам следећих дана. Постепено нас уводи у тај напор, знајући нашу непостојаност, предвиђајући нашу духовну слабост.

Уочи тога дана (Месопусна субота) Црква нас позива на молитвено сећање свих оних који су „уснули у нади на васкрсење и на живот вечни". Ово је заиста велики дан молитве за умрле чланове Цркве. Да бисмо разумели значење ове везе Великог поста и молитве за умрле, потребно је да имамо на уму чињеницу да је хришћанство религија љубави. Христос није оставио својим ученицима неко учење о индивидуалном спасењу, већ нову заповест „да љубе један другог", па је додао: „По овоме ће сви познати да сте моји ученици ако љубите један другог". Љубав представља основ и суштину живота Цркве (...) Грех је увек одсуство љубави, а самим тим одвајање, изолованост, рат свих против свих. Нови живот, који нам је дао Христос и пренела нам Црква, јесте, пре свега, живот помирења, „скупљање у једно оних који су били раштркани", успостављање љубави коју је нарушио грех. Али како да и отпочнемо наш повратак Богу и наше помирење са Њим ако у себе саме не повратимо ону јединствену нову заповест љубави? Мољење за мртве је суштински израз Цркве као љубави. Молимо Бога да се сети оних којих се и ми сећамо, а сећамо их се зато што их волимо. Молећи се за њих ми их сусрећемо у Христу, Који је Љубав, и Који, зато што је Љубав, превазилази смрт која представља крајњу победу одвојености и недостатка љубави. У Христу нема разлике између живих и мртвих јер су у Њему сви живи. Он је Живот, а тај Живот је светлост човекова. Љубећи Христа, љубимо све оне који су у Њему; љубећи оне који су у Њему, ми љубимо Христа. Ово је закон Цркве и очигледан разлог њених молитава за мртве. Наша љубав у Христу одржава их живим јер их држи „у Христу", и како безнадежно нису у праву они западни хришћани који молитву за мртве или своде на јуридичко учење о „заслугама" и „надокнадама" или је просто одбацују као бескорисну. (...)

Љубав је основна тема „Месопусне недеље". На овај дан из Еванђеља се чита Христова парабола о Страшном суду. Кад Христос дође да нам суди шта ће бити мерило Његовог суда? У причи се одговара: Љубав - и то конкретна и лична љубав према људском бићу, сваком људском бићу, које, по Божијој вољи, сусретнем у свом животу, а не само хуманитарна брига за апстрактну правду и за анонимног „сиромаха". Ова разлика је веома важна пошто данас све више и више хришћана настоје да идентификују хришћанску љубав са политичком, економском и социјалном бригом и старањем. Другим речима, они се окрећу од јединствене Личности и њене јединствене личне судбине, према некаквим анонимним категоријама „класа", „раса" итд. Није реч о томе да је ово старање погрешно. Очигледно је да су хришћани позвани да се у границама својих максималних могућности и знања на свом животном путу, у својим обавезама као грађани, пословни људи брину, за праведно, једнако и хуманије друштво. Сигурно је да све ово потиче из хришћанства и може бити инспирисано хришћанском љубављу. Али хришћанска љубав, као таква, другачија је, и та разлика треба да се разуме и одржи - ако Црква треба да сачува своју јединствену мисију, а не да постане некаква „социјална агенција", нешто што она дефинитивно није. (...)

Протојереј Александар Шмеман

ПРИПРЕМА ЗА ВЕЛИКИ ПОСТ

ПОВРАТАК ИЗ ИЗГНАНСТВА

 

У трећој недељи припреме за пост, слушамо причу о Блудном сину. Прича, заједно са химнама које се певају тог дана, открива нам време покајања као човеков повратак из изгнанства. Блудни син, говори нам се, отишао је у далеку земљу и тамо потрошио све што је имао. Далека земља! Јединствена дефиниција наших људских услова које морамо преузети и прихватити као своје, када почињемо да се приближавамо Богу. Човек који никада није имао тај доживљај, па макар на један трен, није никад осетио да је прогнан од Бога и од стварног живота, никада неће разумети шта је то хришћанство. А онај који је савршено „код куће" у овоме свету и његовом животу, кога никад није мучила носталгична жеља за једном другом реалношћу, неће разумети шта је то покајање.

Често се покајање идентификује са хладним и „објективним" набрајањем грехова и преступа, као акт „признавања кривице" у правном спору. Исповедање и разрешење се посматрају као да су јуридичке природе. Нешто суштинско се превиђа - без чега ни исповест ни разрешење немају ни значаја ни силе. Ово „нешто" је осећање отуђења од Бога, од радости општења са Њим, од стварног живота онаквог каквог га је Бог створио и нама даровао. Стварно, лако је исповедати да нисмо постили у прописане дане, да смо пропуштали молитве и били неуздрживи у љутњи. Ипак, различита је ствар ако сам одједном појмио да сам упрљао и изгубио духовну лепоту, да сам веома далеко од свог стварног дома, свог реалног живота, и да је у самој бити мога битисања безнадежно нешто драгоцено чисто и дивно. Ово и само ово је покајање, па је оно, стога, и дубока жеља за повратком, враћањем, поновним проналаском изгубљеног дома. Од Бога сам примио изванредно богатство: пре свега живот и могућност да у њему уживам, да га испуним смислом, љубављу и знањем; затим, у крштењу примили смо нови живот самога Христа, дар Светога Духа, мир и радост вечитог Царства Божијег. Примио сам Божије знање и у Њему знање свега другог и силу да постанем син Божији. И све сам ово изгубио и стално губим не само кроз „грехове" и „преступе" већ у греху који превазилази сваки други грех: одступању од Бога у својој љубави, дајући предност „далекој земљи" у односу на предивни очев дом.

Али ту је Црква да ме подсети на оно што сам напустио и изгубио. Како ме она подсећа, тако се и ја сећам: „Неправедно сам одлутао од Твоје очинске славе", каже се у кондаку на овај дан, „и расипао са грешницима богатство које си ми дао. Стога, упућујем Теби, о свемилостиви Оче, свој блудни крик: Згреших против Тебе, прими ме као покајника и учини да будем као један од Твојих унајмљених слугу..."

И док се сећам, проналазим у себи жељу за повратком, снагу да се вратим... „Вратићу се милостивом Оцу, вичући у сузама: прими ме као једног од Твојих слугу..." (...)

 

Протојереј Александар Шмеман

ПРИПРЕМА ЗА ВЕЛИКИ ПОСТ

Смисао

СМИРЕЊЕ - Недеља о митару и фарисеју

Ова седмица што се полако ближи крају је „Недеља о митару и фарисеју". (...) У одељку из Еванђеља које се чита, спомиње се човек који је увек задовољан собом јер сматра да извршава све захтеве своје вере. Он је самоуверен и горд, а у ствари он фалсификује значење религије. Он је своди на вршење спољашње форме, а своју побожност мери количином новца који прилаже храму. А што се тиче цариника, он је био понизан, и његова смиреност нашла је оправдање пред Богом. Ако се данас неки морални квалитет готово потпуно омаловажава онда је то смиреност. Култура у којој живимо, усађује у нас осећање гордости, самохвале и величања и властите праведности. Она је изграђена на претпоставци да човек може сам постићи све, па чак и Бога представља као некога који стално „награђаује" човека за његова достигнућа и добра дела. На понизност - личну или заједничку, етничку или националну, гледа се као на слабост, као на нешто од чега се не постаје прави човек. Чак и наше црквене заједнице. Зар и оне нису прожете истим духом фарисеја? Зар не желимо и ми да сваки наш прилог, свако „добро дело", све што чинимо „за Цркву" буде признато, похваљено и објављено? (...)

Великопосно време почиње захтевом, молитвом за смирење, која је почетак истинитог покајања. А покајање, изнад свега другог, јесте повратак ка првобитном реду ствари, успостављање праве визије. Оно је, стога, укорењено у смирењу, а смирење - божанско и дивно - његов је плод и крај. „Избегнимо високоумни говор фарисеја", каже се у кондаку на тај дан, „и научимо се величанствености из митаревих смирених речи..."

Ми смо на вратима покајања и на најсвечанијем моменту васкршњег бденија; после васкрсења и јављања Христа пошто смо „видели васкрсење", певамо по први пут тропаре који ће нас пратити кроз цео Велики пост:

„Отвори ми двери покајања, јер дух се мој рано подиже ка Твоме светоме храму, носећи телесни храм сав опогањен: но, као милостив очисти Твојом милосрдном милошћу".

Протојереј Александар Шмеман

ПРИПРЕМА ЗА ВЕЛИКИ ПОСТ