ОПРАШТАЊЕ - Сиропусна недеља

И, ево, стигли смо до последњих дана пред Пост. Већ за време сиропусне недеље, која претходи „Недељи праштања", издвојена су два дана - среда и петак као потпуно „посни". Божанска литургија се не служи, а цео редослед и тип богослужења има великопосни карактер. На вечерњу у среду, поздрављамо Пост са дивном химном:

„Посно пролеће је дошло! цвет покајања;

Очистимо се браћо од свих зала вапијући дародавцу Светлости,

Слава Ти, Човекољупче"!

Онда у сиропусну недељу Црква прославља све људе који су „просветљени постом": треба да следимо свете, који су нам узори и водичи кроз тешки подвиг поста и покајања. У напору који намеравамо да отпочнемо, нисмо сами:

„Прославимо сабор светих отаца: Антонија Великог, Евтимија Великог и све њима сличне, који су прошли кроз живот као кроз рај сладости..."

Имамо помоћнике и примере:

„О свети оци, славимо ваше примере, Ви сте нас заиста научили да ходимо правом стазом; Благословени сте, јер сте угодили Христу..."

Најзад долази последњи дан, који се обично зове „Недеља праштања", али треба напоменути још један литургички назив: „Истеривање Адама из рајског блаженства". Ово име обухвата целокупну припрему за Велики пост. До сада смо сазнали да је човек створен за рај, за богопознање и заједницу са Богом. Грех је човека лишио тог благословеног живота, а његов живот на земљи је изгнанство. Христос, Спаситељ света, отвара врата раја свакоме ко Га следи, а Црква, дочаравајући лепоту Царства Божијег, помаже да наш живот буде поклоничко путовање у небеску домовину. На почетку Поста, ми смо као Адам: „Адам је био истеран из раја због јела па седећи испред њега ридаше, уздишући говораше умилним гласом: тешко мени што настрадах ја несрећник! Преступих једину заповест Господњу и лиших се свих блага. Најсветији рају, био си ради мене засађен, а ради Еве си затворен. Моли оног који те је створио и мене саздао, да се испуним твојим цвећем. Тада му Спаситељ одговори: не желим да моје створење пропадне; желим да се спасе и дође до познања истине, јер нећу отерати онога који ми долази..."

Велики пост је ослобођење од нашег робовања греху, ослобођење од тамнице „овога света". Штиво из Јеванђеља у ову последњу недељу поставља услове за то ослобођење. Први је услов пост, који се састоји у одбијању да прихватимо жеље и подстицаје наше пале природе као нешто нормално и у напору да се ослободимо од диктатуре тела и материје над духом. Ипак, да би био делотворан, наш пост не сме да буде фарисејско, спољашње истицање. Ми не треба да се показујемо људима како постимо, него Оцу нашему, који је „у тајности". Други услов је праштање. „Ако опростите људима њихове преступе, ваш Небески Отац ће и вама опростити". Тријумф греха, главни знак његове превласти над светом, јесте деоба, опозиција, издвајање, мржња. Стога, први пробој кроз ову тврђаву греха јесте опраштање: повратак јединству, солидарности, љубави. Опростити значи ставити између себе и свога „непријатеља", блажено праштање самога Бога. Опростити значи одбацити безнадежно међусобно „умртвљавање" људских односа и препуштање Христу да их Он реши. Опраштање је „пробијање" Царства Божијег у овај грешни и пали свет. (...)

„Почнимо радосно време поста припремивши се за духовне подвиге. Очистимо душу, очистимо тело. Уздржавајмо се како од хране тако и од свих страсти, наслађујући се врлинама духа да би се, усавршавајући се у њима са љубављу, сви удостојили да у духовној радости видимо најчасније страдање Христа Бога и Свето Васкрсење". (...)

„Ојађен сам.

Немој да од свога слуге окренеш лице. Чуј глас мољења мога.

Ојађен сам. Немој да од свога слуге окренеш лице."

Треба послушати јединствену мелодију овог стиха - крик који одједном испуњава Цркву: „... јер сам ојађен" - и схватити овај почетни моменат поста: тајанствену помешаност безнађа и наде, таме и светлости. Сада су све припреме завршене. Стојимо пред Богом, пред славом и лепотом Његовог Царства. Свесни смо да му припадамо, да немамо другог дома, друге радости, другог циља. Такође схватамо да смо из њега истерани у таму и тугу греха, да смо „ојађени". Покајање је изнад свега другог очајнички позив за божанском помоћи.

(...) Први пут се чита молитва светог Јефрема и њу прате велики поклони. На крају службе сви верници приступају свештенику и узајамно једно од другог моле опроштај. (...) Предстоји нам да лутамо 40 дана по пустињи Великог поста. Али на крају сија светлост Васкрса, светлост Царства Божијег.

Протојереј Александар Шмеман

ПРИПРЕМА ЗА ВЕЛИКИ ПОСТ