Виктор Франкл: Зашто се нисте убили? (1. део)

Најбољу дефиницију ове врсте лечења дао је сам аутор рекавши: «У логотерапији пацијент може да седи (не мора да лежи као што је случај са психоанализом) и мора да слуша о стварима које је понекад непријатно чути.» Другим речима логотерпаија је мање ретроспективна (мање истражује прошлост пацијента) и мање интроспективна (мање испитује његову свест) него што је то психоанализа.

У средишту логотерапије је будућност тј. задаци и смисао које клијент треба да испуни у својој будућности. Истовремено, логотерпаија уклања из средишта свести све облике зачараног круга и ретроактивен механицзне, који имају велику улогу у настајању неуроза. Тако се разбија типична егоцентричност неуротичара.

Према томе, колико год наведена дефиниција логотерпаије може да делује импровизовано, тачна је у толико што се клијент изузетно труди да не буде потпуно свестан својих животних задатака. Зато ће, ако га логотерапеут учини свесним његових циљева, његовог животног смисла, много допринети сагледавању његове неурозе и осталих психолошких поремећаја.

Логос је гршка реч, која између осталог значи и смисао. Логотерпаија се усредсређује на смисао човековог постојања и његово тражење смисла. Настојање да се у животу пронађе смисао примарна је мотивациона снага у човеку.

ВОЉА ЗА СМИСЛОМ

Човекова воља за смислом је примарни покретач у његовом животу, а не пука секундарна рационализација његових нагонских потреба. Тај смисао је јединствен и специфичан за сваког човека који треба да га испуни да би задовољио своју потребу за смислом.

Свакако има случајева у којима је интересовање за смисао у ставри прикривање унутрашњих конфликата, али то су изузеци од правила, као на пример у случају лажног верника. Овде се ради о псеудовредностима и оправдано их је разобличавати психодинамичком интерпретацијом. Али то се разобличавање тј. откривање мора зауставити чим се наиђе на оно што је у човеку аутентично и природно – на пример на његову жељу за животом који је уједно могућ и има смисла. Свакако морамо се чувати тенденције да са вредностима поступамо као да су израз појединца. Напротив, сматрам да ми не измишљамо смисао своје егзистенције, већ га напротив откривамо.

Али вредности не присиљавају човека, не гурају га, него га привлаче. Тиме се, прећутно указује на то да је увек укључена човекова слобода. Слободан човек бира да ли ће прихватити или одбацити понуду тј. да ли ће понуђени смисао испунити или не.

Мора нам бити јасно да у човеку не може да постоји нешто као морални нагон или чак религиозни нагон, као што говоримо да је човек детерминисан основним нагонима. Човек никада није присиљен на морално понашање. У сваком појединачном случају човек се одлучује за морално понашање и не чини то да би удовољио свом моралном нагону, да би му савест била мирна, него због позитивног циља на који се обавезује, због личности коју воли или ради Бога. Ако би то радио само да му савест буде мирна, постао би пример лицемерја и не би више био морална личност.

ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛНА ФРУСТРАЦИЈА
Човекова воља за смислом може бити фрустрирана и тада се у логотерапији говори о егзистенцијалној фрустрацији. Егзистенцијална фрустрација се може пак развити у неурозу. За тај тип неурозе логотерапија користи израз ноогена неуроза за разлику од психогених неуроза.

Тражење смисла и вредности, код човека ће без сумње пробудити унутрашње напетости и он нипошто неће остварити унутрашњу равнотежу. Међутим, управо таква напетост је потребан предуслов душевног здравља. За душевно здравље потребан је одређен степен напетости, и то напетости између оног што је већ постигнуто и оног што још мора да се уради тј. оног што већ јесмо и оног што треба да постанемо... Човеку за здравље није потребна хомеостаза, већ напротив стање тежње и борбе за циљ који је њега достојан.

ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛНИ ВАКУУМ
Егзистенцијални вакуум или једноставније речено бесмисленост живљења је широко распрострањена појава. Будући да је културним и технолошким развојем човек изгубио могућност да се влада према инстинктима и ономе што је налагала традиција он се као нашао у безизлазу и збуњен. Инстинкт му више не говри шта мора да ради, нити му традиција говори шта треба да ради, па сад већ више не зна ни шта хоће да ради. Уместо тога, он или жели да ради што раде други (конформизам) или ради оно што други желе да ради (тоталитаризам).

Егзистенцијални вакуум се доживљава као стање досаде. Невоља је у томе што доста људи не уме квалитетно да располаже својим временом. Осим тога, постоје и различите маске иза којих се крије егзистенцијални вакуум. Понекад се фрустрирана воља за смислом компензује вољом за моћи и то у свом најпримитивнијем облику – тежњом за новцем (среброљубљем). У другим случајевима, место фрустриране воље за смислом заузима жеља за уживањем, па се тако егзистенцијална фрустрација често решава сексуалном компензацијом. Зато се може приметити да сексуални либидо узима маха нарочито у случајевима егзистенцијалног вакуума.

Важно је напоменути да уколико се егзистенцјални вакуум испуни и неуротични пацијенти ће тако бити спречени да поново упадну у неуротично стање. Зато се логотерапија препоручује не само у случајевима ноогене неурозе, већ и у случајевима психогене неурозе, а нарочито у соматогеним неурозама.

СМИСАО ЖИВОТА
Не треба тражити апстрактни смисао живота. Свако у животу има своју специфичну мисију, да оставри конкртена задатак. У томе нико не може да га замени и његов живот не може да се понови. Свако има посебна задатак и шансу да га оствари.

Не пита човек за смисао живота, већ живот њему поставља питања на која он треба да одговори. А на та питања може одговорити једино ако одговара за свој живот тако што ће бити одговоран. Логотерпаија у одговорности види праву суштину човекове егзистенције.

СУШТИНА ЕГЗИСТЕНЦИЈЕ
То наглашавање одговорности изражено је категоричким императивом логотерпаије: „Живи тако као да сада живиш по други пут, и као да си први пут правио грешке које би и сада могао да направиш!“ Ништа не стимулише човеков осећај одговорности као то правило које га наводи да замисли најпре да је садашњост већ прошла, и друго, да прошлост сада може да се измени и поправи.

Улога логотерапеута се састоји у томе да прошири видике пацијента тако да му читав спектар смисла и вредности постане видљив и јасан. Логотерапија не намеће пацијенту никакве судове, јер се истина намеће сама по себи и не треба јој посредник.

Наглашавајући да је човек одговорно биће које треба да остварује потенцијални смисао сопстевног живота, желим да истакнем да је аутентични смисао живота треба наћи у свету, а не толико у самом човеку и његовој психи, јер човек није никакав у себе затворен систем. Према томе, истински циљ живота се не може састојати у самооставрењу, човекова егзистенција је, по својој суштини самопревазилажење (аутотрансценденција), пре него самоостваривање. Другим речима, самоостварење се не може постићи ако постане само себи сврха, већ се једино може остварити као пропратни учинак самопревазилажења.

Симсао живота се непрестано мења и никада не престаје да постоји. По логотерапији животни смисао се може остварити на три нивоа: 1) остварујући неко дело, 2) доживљавајући неку вредност, 3) трпећи. Прва одредница је јасна сама по себи, друга одредница подразумева тражење смисла у љубави.

СМИСАО ЉУБАВИ
Љубав је једнини начин да схватимо друго људско биће у најскривенијем језгру његове личности. Нико не може добро разумети суштину друге особе, ако је не воли. Духовни чин љубави га чини способним да уочи битне црте и особине вољене особе, и штавише да види и оно што се у њој потенцијално скрива – што још није остварено, али се може остварити. У логотерапији љубав сене схвата као пропратни учинак сексуалних односа, већ као изражавање потпуног заједништва.

СМИСАО ТРПЉЕЊА
Трећи пут изналажења смисла је трпљење. Кад год смо суочени са неизбежним и нерешивим ситуацијама, када морамо да се суочимо са реалношћу коју не можемо изменити, на примерм, са неизлечивом болешћу као што је рак, који се не може оперисати тада нам се пружа последња шанса да остваримо највећу вредност, да испунимо најдубљи смисао – смисао трпљења. Изнад свега, важан је наш став према трпљењу тј. став којим прихватамо трпљење. Другим речима, трпљење престаје то да буде, када добије смисао, на пример, жртве.

Једно од главних начела логотерапије је да основна брига човека није тражење задовољства и избегавање бола, већ тражење смисла у животу. Зато ће човек бити спреман чак и да трпи уз услов да његово трпљење има смисла. Разуме се да трпљење које није апсолутно нужно, нема смисла – на пример рак који се хируршким путем може излечити.

Традиционална психотерапија настоји да човеку врати способност за рад и нормалан живот, и логотерапија то свакако прихвата, али иде и даље, тако да човек пошто је стекао способност неминовног трпљења, нађе при томе смисао чак и свом трпљењу.

Неминовност патње се никада не може избећи. Прихватајући тај изазов на храбро трпљење, живот има смисла до последњег даха. Смисао живота је безуслован, јер укључује чак и смисао трпљења.

Тај крајњи смисао нужно превазилази човекове ограничене интелектуалне способности. У том контексту, у логотерапији говоримо о над-смислу. Од човека се не тражи, како уче неки егзистенцијални филозофи, да подноси бесмисленост живота, већ пре да призна своју неспособност да схвати безусловну смисаоност живота разумским појмовима. „Логос“ је дубљи од логике.