Виктор Франкл: Зашто се нисте убили? (2. део)

ЛОГОТЕРАПИЈА КАО ТЕХНИКА
Стварни страх (на пример од смрти) не може се обуздати тако што ћемо га психодинамички интерпретирати; с друге стране неуротични страх (на пример агрофобија) се не може излечити филозофским размишљањем. Логотерапија је за такве случајеве развила посебну технику. Као полазишну тачку узимамо стање које се код неуротичара често среће – антиципирани (унапред очекивани) страх. За тај страх је карактеристично да ствара управо оно чега се пацијент плаши. На пример, човек се плаши да ће поцрвенети чим уђе у велику просторију пуну људи, заиста ће поцрвенети.

Иронија је у томе да страх проузрокује оно чега се човек плаши. Опет, иронично је и то да претерана намера спречава да се догоди оно што се силно жели.
На двострукој чињеници, да се због страха обистињује оно чега се човек плаши и да хиперинтенција спречава оно што жели постићи, логотерпија заснива своју технику парадоксалне интенције (обрнуте, супротне намере). Том техником се пацијент који пати од фобија наводи на то да пожели, макар, само на тренутак, управо оно чега се плаши.

Пример: Млади лекар је потражио од мене савет због страха од знојења. Кад год се прибојавао знојења, тај антиципирани страх је био довољан да се знојење заиста и појави. Да би се прекинуо тај зачарани круг, саветовао сам му да у случају поновоног страха од знојења, свесно одлучи да покаже људима, колико много може да се озноји. За недељу дана дошао је са следећим извештајем: кад год је сретао неког ко је изазивао страх од знојења, рекао би у себи: „Обично сам се знојио четврт литре, сада ће из мене да исцури бар четири литре!“ Резултат је био тај да се, пошто је од те фобије патио бар четири године, од ње трајно ослободио у року од недељу дана.

Такав поступак претпоставља посебну способност човека да се дистанцира (одвоји) од себе која се проналази у смислу за хумор. У парадоксалној намери се стално примењује та базична способност дистанцирања од самог себе. Тако се пацијент одваја од своје неурозе. У складу са тим је тврдња Гордодна Олпорта: „Неуротичар који је научио да се смеје на свој рачун, можда је на правом путу да загосподари собом, можда је близу оздрављења.“

Парадоксална намера, додуше, није лек за сваку болест, али је погодна за лечење опсесивно-компулсивних и фобичних стања, а нарочито када се заснивају на антиципираном страху. Уосталом, то је краткорочна терапија из чега, ипак, не треба закључити да се увек ради само о привременим терапијским учинцима.

Што се правог узрока неуроза тиче, ако изузмемо стечене елементе, било соматске или психогене, чини се да је најчешћи патогнеи фактор такав ретроактивни механизам какав је антиципирани страх. На неки симптом се одговара фобијом, фобија активира симптом, и симптом на то појачава фобију.
Сличан зачарани круг може се уочити и у опсесивно-компулзивним случајевима у којима се пацијнет бори са идејама које га прогоне, појачавајући при томе њихову снагу, јер притисак изазива контра-притисак. И симптом стално јача. Чим пацијент престане да се бори против својих опсесија и уместо тога настоји да их исмева прилазећи им са иронијом тј. примењујући на њих парадоксалну намеру зачаран круг се разбија, симптом слаби и коначно одумире. У срећним случајевима, када нема егзистенцијалног вакуума којим се симптом изазива и привлачи, пацијент ће не само успети да исмева свој неуротични страх, него ће га коначно сасвим игнорисати.

Формирање зачараног круга се не разбија неуротичаревом егоцентричношћу, самилошћу према самом себи или презирањем самог себе. Кључ оздрављења је у превазилажењу (трансценденцији) самог себе.

КОЛЕКТИВНА НЕУРОЗА
Свако време има своју колективну неурозу и сваком је времену потребна његова психотерапија којом ће се ухватити у коштац са својом неурозом. Егзистенцијални вакуум, који представља масовну неурозу нашег времена, може се описати као посебни облик нихилизма, јер се нихилизам може дефинисати тврдњом да постојање нема смисла. Али, што се тиче психотерапије, она се не може носити са таквим стањем ствари у масовним размерама, ако се не огради од утицаја савремених трендова нихилистичке филозофије; иначе ће она пре бити симптом те масовне неурозе него њено излечење. Психотерапија не би само одржавала нихилистичку филозофију, него би макар и против воље или несвесно, преносила на пацијента нешто што је, у ствари, карикатура а не права слика човека.

Без сумње, човек је ограничено биће и његова је слобода ограничена. То није слобода од услова, већ слобода да заузме становиште према тим условима... Човек није сасвим условљен и одређен (детерминисан), већ он себе детерминише (одређује) – било тако што пред условима попушта или се храбро одупире. Људско биће такође има слободу да себе измени... Али, једно од главних обележја човекове егзистенције је способност да се уздигне изнад тих предуслова и да их превазиђе. Човек коначно превазилази и себе; људско биће је биће које себе трансцендира.

ПСИХИЈАТРИЈСКИ КРЕДО
Не може се замислити ништа што би човека тако детреминисало да остане без и најмање слободе. Стога делић слободе, ма колико био мали, остаје и човеку у неуротичном или чак психотичном стању. Заиста најдубље језгро личности није дирнуто чак ни у психози.

Неизлечиви психотични пацијент може да изгуби своју друштвену корисност, а да ипак сачува достојанство људског бића. То је мој психијатријски кредо!

У концентрационим логорима, тим правим заводима за тестирање, посматрали смо своје другове и били сведоци да се неки понашају као свиње, а други опет као свеци. У човеку се крију обе могућности. Шта ће неко остварити зависи од његових одлука, а не од услова.

Интервју са Виктором Франклом - You Tube