Христо Јанарас: Ο ДЕЦИ

- изграђивање односа или утилитаризам -

 

Мислим да смо се сви уверили (како из искуства, тако из теоретског проучавања) да у оквиру савременог начина нашег живота и цивилизације постоји склоност ка претераном покровитељству над дететом, склоност ка итензивнијем, чак пренаглашеном старању ο детету. Неки говоре ο једној врсти «освећења» дечијег узраста које води ка одређеним видовима понашања штетним по дете. Веома важну улогу игра тржиште, односно протажирање производа који се израђују и пласирају на тржиште са специјалном наменом за старање ο деци. циљајући на природно интересовање родитеља за своју децу.
Психолози би можда могли дати одговор на питање - у којој мери претерано покровитељство над дететом може потицати од неких нерешених проблема родитеља (као што је, на пример, једна неуспела супружничка веза). Евентуални лични неуспех могао би бити каналисан кроз претерано покровитељство над дететом. Потиснути проблеми свакако терају родитеље у непрекидне покушаје давања и обезбећивања добара и активности за своју децу, а који често превазилазе потребе и логику. Ово се дешава или зато што родитељи не желе да њихово дете буде лишено ствари које су њима недостајале, или пак зато да се код детета не створи утисак да родитељи не могу да му обезбеде оно што намећу савремени «прописи» његовог развоја.
На основу свега реченог можемо закључити да феномен претераног покровитељства над дететом много чешће формира утилитаристички став према детету него ли став изграђивања односа са њиме. Наравно. ово питање изискује подробнију анализу стручњака.
Ово кратко излагање полази од разлике двеју веома лепих грчких речи: «πρόσωπο/α» (= личност-и) и «χρήματα» (= новци или оно што се користи). Именица «πρόσωπο» је сложена. Састоји се од префикса «προς» (= према, ка) и именице «ώψ, ωπός», што значи лице или поглед. Личност, дакле, значи «имати лице или поглед (усмерен) према некоме или нечему, налазити се наспрам или насупрот». Зашто се у грчком језику људска појава назива речју «πρόσωπο» (=личност)? У данашње време значење ове речи је промењено у негативном смислу, или је пак она замењенаречју «άτομο» (= индивидуа, јединка, атом), којаје по значењу супротна речи «πρόσωπο». Индивидуа (=άτομο) је безлична бројчана јединица (јединка) истоврсног скупа (од одричног α- и речи τομή=пресек, деоба, temnw=сечем, делим), односно оно што не подлеже даљој деоби. Индивидуа не може да се одреди другачије него бројем (личне карте, пореским бројем итд.). Личност, с друге стране, представља реалност коју можемо упознати једино уколико се налазимо наспрам ње, односно непосредношћу односа. Сваки човек представља јединствено и непоновљиво биће које се упознаје кроз ову непосредност (односа).
Реч «χρήματα» (=новац, оно што се користи) гради се од безличног глагола «χρη» (= потребно је, треба), означавајући предмете за употребу или коришћење. На овом месту потребно је упоредо навести и реч «πράγματα» (= ствари, остварења), која представља оно што је остварено од стране једне личности, односно резултате личне стваралачке делатности. Насупрот томе, «χρήματα» (= новац, оно што се користи) јесу безлични предмети за коришћење, без икаквог печата посебности.
Оно, дакле, што у континуитету осваја територију у савременој цивилизацији јесте поље коришћења, уз истовремено ограничавање поља односа. Ово може бити у потпуности јасно уколико замислимо на који начин данас одраста једно дете. Од првог тренутка када дете почиње да бива свесно само себе има све што пожели једним притиском на дугме (светлост, топлоту, музику или слику). Ово аутоматско задовољавање жеља ствара у психичком свету детета једну врсту самодовољности која је «егоцентрична».
Насупрот томе, одговарајуће активности детета које припада такозваном аграрном друштву подразумевају једну врсту односа са материјом (где однос значи сваки пут одступање од свог «ега»). Да би запалило ватру или имало светла, дете треба да има личан однос са материјом и да испоштује њене посебности.
Неприметно и у оној мери у којој поље коришћења доминира на уштрб односа, последице бивају озбиљније и опасније по човека. Дете које није научило да гради однос и да жртвује нешто од свог eгa, постаће сасвим сигурно човек неспособан да воли, да љуби (ανέραστος = човек без ероса, без љубави). Када буде дошло време да се заљуби, оно неће знати како то бива, неће знати како да оствари везу (однос), да изађе из себе самог, да постави критеријуме односа (везе), уместо критеријума пуког коришћења. Однос подразумева да напустиш свој его, да жртвујеш нешто од своје воље, да се даш другоме, како би отпочело упознавање сасвим друге врсте, које чини разлику између индивидуе и личности.
Ово одсуство динамике односа има за последицу рађање пренаглашене амбиције за поседовањем, задовољавајући нечију потребу да има, да искључиво тај неко користи, да потчињава. Прави однос са људима стиче се свакодневним подвигом и ангажовањем, а не моралним правилима (= δεοντολογικούς κανόνες). Нико не може да научи да воли Моцарта или поезију Кавафиса само зато што то намеће накакав кодекс понашања! С друге стране, замислите какав недостатак представља проживети цели живот а не упознати и заволети Моцарта или Кавафиса!
Аристотел каже: «Тражити корист у свему најмање приличи великодушнима и слободнима», тј. људима који су великодушни и слободни не пристаје давање предности интересу. Бити великодушан значи умети да делиш другима и да делиш са другима, да дајеш и да се дајеш. Бити слободан значи не потчињавати се ниједној нужности коју намеће егоцентричност. Однос задобијају «великодушни» и «слободни» људи.

са јелинског превео: Бојан Радичевић
Видослов, бр. 5