KAKO "OLAKŠATI DUŠU"

"Najradije bih vrištao... Smijem li? Jer, možda je to baš ono što mi je najpotrebnije,
da se derem. Da se naprosto derem, bez ijedne riječi ...
Aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa Aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa
aaaaaaaaaaaaaaaaaaa!!!!...
"Tako", rekao je liječnik. "Sada možda možemo početi. Da?"
(Philip Roth, Portnoyeva boljka)

+ + +

Ray je doveo svojeg sina u pedijatrijsku kliniku i požalio se da je dječak neobuzdan i da uvijek upada u nevolje. Objašnjavajući sinovo emocionalno stanje, rekao je da "ima previše bijesa u sebi" i da ga "mora izbaciti". Ideja da imamo unutarnje osjećaje koje moramo osloboditi uobičajena je i temelji se na shvaćanju emocija kao tjelesnih tvari koje trebamo izbaciti. Taj model emocionalnosti kao "otrovnog otpada" tvrdi da će negativni osjećaji naštetiti nama ili drugima ako ih držimo u sebi. Freudove najranije terapijske metode stavile su sličan naglasak na ono što se tada nazivalo "abreakcijom" ili "metodom katarze". Otkrio je da se simptomi poboljšavaju, ponekad tek privremeno, kad pacijenti mogu proživjeti ili razmišljati o osjećajima koje su prethodno držali u sebi ili poricali.

Ta ideja intuitivno ima smisla. Ruby se činila napetom i pod stresom kad je njezin suprug došao kući. Jurila je po kući obavljajući kućanske poslove i njezino tijelo i mišići bili su napeti, kao napeta opruga. Telefon bi zazvonio i dok je odgovarala na poziv, ponašala se osorno i grubo, ignorirajući svako pitanje o tome kako je. Ponašala se tako već dan i pol i njezin je suprug bio zabrinut i zapanjen. U početku je izbjegavala supruga, ali kad joj je donio cvijeće, smekšala se i raznježila. Iznenadila se kad je shvatila da tiho jeca kad je dopustila sebi da je to umiri i utješi. Ruby se opustila i shvatila što se događalo. Cvijeće koje joj je donio bile su njezine omiljene krizanteme u boji, a posebno ih je voljela zato što bi ih njezin otac svakog petka donosio njezinoj majci. Kad ih je ugledala, iznenada je osjetila golemu želju za svojim ocem i shvatila da se bliži godišnjica njegove smrti.

S jedne strane, mogli bismo reći da je Ruby nosila u sebi osjećaje koje je mogla "osloboditi" tek kad je primila dar od supruga. S druge, mogli bismo zaključiti da joj je suprug pomogao da kontrolira i preradi osjećaje od kojih se branila i koje je možda poricala. Umjesto da ukloni te osjećaje, uz suprugovu pomoć ih je uspjela proživjeti. Postoji mnogo vrsta terapije, od "iskonskog vriska" do "skupina potpore", koje naglašavaju potrebu za izražavanjem osjećaja. Smatra se da izražavanje emocionalnosti i pomaganje ljudima da "se povežu sa svojim osjećajima" ima pozitivne terapeutske učinke. Većina današnjih psihoanalitičkih terapeuta došla bi do tog zaključka iz drugačije perspektive i u središte pozornosti bi stavila sposobnost emocionalnog razumijevanja. Ponekad trebamo pomoć u prerađivanju i proživljavanju emocionalnog iskustva, što majke često čine za djecu i što prijatelj, supružnik ili terapeut može učiniti za odraslu osobu. Vrijednost izražavanja osjećaja ne leži samo u njihovom "izbacivanju", nego u pokazivanju drugoj osobi. Ako si "olakšamo dušu", to ne znači da osjećaji jednostavno odlete u eter. Korisno je imati drugu osobu ili dio sebe koji može "poslušati" naše emocionalno stanje i pomoći nam da njime upravljamo.

Drugi primjer je djevojčica Jessica koja je ljutito bacala stvari po svojoj sobi. Njezina se majka okrenula i rekla: "Da, razumijem te, jako si ljuta, ne voliš kad tata ode van u vrijeme za čaj, to nije pošteno". Nakon te majčine izjave, dijete se umirilo i bilo je sposobno govoriti o svojim osjećajima ljutnje, uznemirenosti i, na kraju, tuge te je mirno sišla i pojela večeru. Važno je da je imala nekoga da joj pomogne preraditi i regulirati osjećaje. Nadamo se da ćemo s vremenom svi razviti sposobnost prerađivanja našeg emocionalnog iskustva, samostalno ili uz tuđu pomoć.

iz knjige: Afekti i emocije,
Ideje u psihoanalizi,
Naklada Jesenski i Turk,
Zagreb, 2005. g.

ЧИНОВНИКОВА СМРТ

Једне дивне вечери исто тако дивни економ, Иван Дмитрич Червјаков, седео је у другом реду фотеља и гледао помоћу догледа Корневиљска звона'. Гледао је и осећао се на врхунцу среће. Кад одједном... У приповеткама се често среће ово «кад одједном». Писци имају право: живот је тако пун изненађења! Одједном му се лице намршти, очи се упола склопише, дисање се заустави... скинуо је доглед с очију, нагнуо се и... а-пхи!!! Као што видите, кинуо је. Кијање није забрањено никоме и нигде. Кијају и сељаци и шефови полиције, а понекад чак и тајни саветници. Сви кијају. Червјаков се није нимало збунио, обрисао се марамицом и као лепо васпитан човек погледао око себе: да није кога случајно узнемирио својим кијањем? Али се тек сад морао збунити. Видео је како старчић, који је седео испред њега у првом реду фотеља, брижљиво брише рукавицом своју ћелу и врат и нешто гунђа. Червјаков је у старчићу препознао високог чиновника Брижалова који је имао ранг генерала и служио у управи саобраћаја.
«Упрскао сам га пљувачком!» помисли Червјаков. «Није мој старешина, али је ипак непријатно. Треба се извинити.»
Червјаков се накашља, наже се напред и рече шапатом генералу на уво:
- Извините, ваше превасходство, ја сам вас попрскао пљувачком... Сасвим случајно сам...
- Молим, молим...
- Тако вам бога, опростите. Верујте... нисам хтео!
- Та седите, молим вас! Пустите ме да слушам!
Червјаков се збуни, глупо се осмехну и поче да гледа сцену.
Гледао је, али више није осећао блаженство. Почело га је мучити неспокојство. За време паузе пришао је Брижалову, повртео се око њега, и кад је савладао страх, промрмљао:
- Ја сам вас попрскао, ваше превасходство... Извините... јер сам... сасвим нехотице...
- Маните, молим вас... Ја сам већ и заборавио, а ви све исту песму! - рече генерал, а доња му усна задрхта од љутине.
«Заборавио, а очи му пуне злобе», помисли Червјаков, подозриво погледајући генерала. «Неће ни да говори. Треба му објаснити да ја уопште нисам хтео... да је природни закон, јер може помислити како сам хтео да га пљунем. Ако сад не мисли, касније ће помислити...»
Кад је дошао кући, Червјаков исприча жени шта му се десило. Учини му се да је жена исувише лакомислено гледала на целу ствар; била је мало уплашена, а кад је чула да је Брижалов из друге установе, умирила се.
- Па ипак, отиди и извини се - рече. - Помислиће да не знаш
да се понашаш у друштву!
- У томе и јесте невоља! Извињавао сам се, а он некако чудно... Ниједне речи људске да каже. Додуше, није ни било времена за разговор.
Сутрадан Червјаков обуче нову униформу, подшиша се и пође Брижалову да му објасни... Кад је ушао у генералову собу за примање странака, угледао је много молилаца, а међу њима и самог генерала, који је већ почео да прима молбе. Пошто је саслушао неколико молилаца, генерал погледа на Червјакова.
- Синоћ у «Аркадији», ако се сећате, ваше превасходство -
поче да рапортира економ - кинуо сам и... нехотице вас попрскао...
Извин...
- Којешта... Шта вам пада на памет! Шта ви желите? -
обрати се генерал следећем молиоцу.
«Неће ни да чује!» помисли Червјаков и пребледе. «Значи, љути се... Не, ово се не сме тако оставити... Објаснићу му...»
Кад је генерал завршио разговор и с последњим молиоцем и пошао у свој кабинет, Червјаков коракну за њим и промрмља:
- Ваше превасходство! Усуђујем се да узнемирим ваше превасходство, али то чиним, могу рећи, једино из осећања кајања!...
Нисам намерно, и сами изволите знати!
Генерал зловољно искриви лице и одмахну руком.
- Па ви се просто подсмевате, поштовани господине! - рече и нестаде иза врата.
«Какво подсмевање?» помисли Червјаков. «Нема ту никаквог подсмевања! Генерал, а не може да схвати! Кад је тако, нећу више ни да се извињавам овом фанфарону! Нека иде до ђавола! Написаћу му писмо, али долазити нећу! Богами нећу!»
Тако је мислио Червјаков идући кући. Али писмо генералу није написао. Мислио је, мислио, али никако није могао да смисли то писмо. Морао је сутрадан опет отићи да објасни ствар.
- Ја сам долазио јуче и узнемирио ваше превасходство -
промрмља кад га генерал мало зачуђено погледа - не зато да неког исмевам, као што сте ви изволели рећи. Ја сам се извињавао зато што сам кинуо и попрскао вас... а није ми било ни на крај памети да неког исмевам. Откуд ја смем да исмевам? Кад бисмо се ми подсмевали, онда,
значи, никаквог поштовања према личностима... не би било...
- Напоље!! - дрекну генерал изненада, сав помодрео и уздрхтао од беса.
- Шта? - запита шапатом Червјаков, сав премро од ужаса.
- Напоље!! - понови генерал и залупа ногама.
Червјакову се у утроби нешто прекиде. Обневидео и оглувео, он устукну према вратима, изађе на улицу и оде посрћући... Кад је махинално дошао кући, легао је, не скидајући униформу, на диван и... умро.

А. П. Чехов

1883.

Znanje i volju ne ubi ni batina

- narodna priča -

Bio u davna vrimena jedan kralj. Rodi se njemu sin. Tog dana i u taj čas rodi se sin i jednom njegovom slugi. Sluga se raduje što mu se sin rodio u isti čas kad i kraljev, al' se kralj ne raduje. Nije njemu pravo, što mu sin ima para u sluginom sinu. Još manje mu je bilo pravo, što su dica više rasla.
Nije prošlo ni šest miseci, a kralj jedno jutro izašo u obore, pa se svim fali, kako mu je sin već prohodo.
- To je lipo i fale vridno, - kaže na to onaj sluga, - al' moj već i prag priskoči.
Ne kaže kralj ništa, al' ko da mu se trn zabo pod rebra, tako se trgo i otrčo u svoje dvore.
Prošlo tu malo vrimena, a kralj jedno jutro osvane u košarama, pa se fali:
- Jutros mi sin proguguto ko golupčić, pa zove imenom i mater i mene.
Našo se tu opet onaj sluga, pa veli:
- Svitla kruno, to je fale vridno, al' moj već zna kazati, kad je gladan i žedan.
Kako i ne bi znao, kad je otac sluga, pa mu sin uvik željan i zalogaja i gutljaja.
Ne kaže kralj ni sad ništa, al' se trgo ko da mu se trn zabo u srce. Bio je on zlopamtilo. Doduše nije tog slugu napastovo više neg' druge, al' se star'o, da mu ni prid oči ne izađe.
Tako je to bilo dok dica nisu navršila deset godina. Onda kralj sazove goste, pa će pokazati kako mu sin sidi u sedlu ko jablan. Što je istina, sakriti se ne može. Ruku na srce, pa se mora kazati, da je kraljevski sin lipo sidio u sedlu. Al' baš kad se on prid gostima pokazo, otrgne se iz ergele divlji ždrijebac, pa upravo među svit. Od bisa krvavo zapinušio, a kopitima sve zemlju ore. Leti ko vijar, pa se, dok treneš, počelo sklanjati i malo i veliko. Bilo bi veće nevolje pod kopitima ždripca, al' se u to stvori prid njima slugin sin. Nit ga je ko vidio, nit ga čuo, stvorio se tu ko da je iz zemlje niko. Svi biže, al' ne biži on. Stao ko da se nogama u zemlju ukopo, pa kad je divlji ždribac sunio na njega, a momčuljak se samo izvio ko trava prid vitrom i nije se dobro desnicom grive ni dovatio, već je sidio na ždripcu.
Jašio je lipo i kraljev sin, al' u sedlu, na pitomoj kobili. Al' kad je slugin sin zajašio divljeg ždripca, ta ni triput ga nije nogama stisko, konj razigro pod njim ko sito mače. Stalo srce od čuda u svakog, kad su vidili momčuljka kako sve raste na ždripcu.
Kad je kralj čuo čiji je to sin, tu više nije bilo razgovora. Odma' dozove slugu i kaže mu:
- Il' se ti gubi iz kraljevine, il' tog derana šalji u svit, da mu se i trag zametne. A još najbolje će biti, da ga daš za šegrta kod jednog mog kovača, tamo na kraj moje kraljevine.
Kud će sluga drvetu kamenu, kad je u njega sijaset dice, već odvede sina kovaču. Taj kovač bio u jedoj pustolini za koju se i sunce svake sedme godine siti, a kralj mu već poručio, šta će činiti sa ovim momčuljkom.
Došo deran da uči bajage zanat kod kovača, a nakovanj onda vidi, kad ga majstor polegne priko njega, da bi ga batinom častio. Slugin sin je bio konten na svačeg ko strmoglavac, al' ni govora o tom da štogod uči il' zapita, već od jutra do mraka mora napajati i češljati pačiće.
Od jutra do mrknuća idje on po šumi za pačićima, a u ruke mu ne daju ni struk kukurušne. A njeg nazlaba i lisica, pa čak i kurjak. Tako ga jedared skoli čitav čopor kurjaka. Šta će on prazni' ruku, već potrže jedan 'rastić, koji nije bio mlađ od njega. Potrže on njega, pa kako ga se lako dovatio još i grumen-dva kamena mu je sa žilama iščupao.
Kad je onda počo kurjama činiti kože, na čas je svima odilio opaklije od mesa, a mesto od kostiju. I od tog vrimena kako ga buva dirne, a on dovati koje drvo, pa udri. I što dalje, a momak sve veća drva trza iz šume.
Nije prošla ni godina šegrtovanja, a u njega nabubrila pleća i mišice ko da je 'rastov panj. Majstor ga i jutrom i večerom časti i batinom i vrangijom, pa misli da je deran natečen, a ni u snu nebi pomislio, da na toj mršavoj 'rani deran mož' i jačati. Nije on mislio na to, kad je slipo slušo kraljevu zapovist i derana mučio, al' se jedno veče mogo zamisliti, samo nije imao kada.
Došo deran u mrak kući iz šume, a kovač po starom: nađe on uvik za što će derana natući, pa tako i sad.
- Kako ti pačići izgledaju?! Tako ti nji' češljaš? Vidi patka! Zašto se njemu rep zavrnio gori?! A perje u patke? Ko da se vitar ugnjizdio!
I odma' on derana po ušima, pa mu ni to nije dosta, neg' će ga poleći na nakovanj. To bi tako i bilo, da nakovanj nije bio pod velikim dudom. Al' kad se šegrt dovatio duda, pa počo s njim češljati kovača, za tren oka je kovačka žena ostala udovica.
Nestalo majstora, pa sad ne će biti ni šegrta. Smisli momčuljak da krene u svit. Nakovanj natuče na dudovo deblo, pa sad ima buzdovan. Da bi od službe imo i zarade, pokupi on pačiće u jednu torbu, pa je baci priko buzdovana.
Ide on sada od drveta do kamena, pa traži službu. Kaže on da je kovač, al' kad vide kako u torbi nosi pačiće, ljudi mu se smiju:
- Ta nisi ti kovač, već pačiji čoban!
Ne mari on ništa, što mu se smiju, pa ni ne dira nikog, kad njega ne diraju. Tako je 'odio i brodio i po vrimenu dođe i do dvora kralja, u kojem je njegov otac bio sluga. Al' prije neg' će ući, on buzdovan sakrije u šumi, pa uzme u nidra samo svoje pačiće i tako se javi kralju.
- A što bi ti? - pita njeg' kralj, kad ga je pripozno.
- Pa ja bi da radim u svom zanatu, - kaže momčuljak.
Kralj misli, da je onaj kovač derana istiro iz pameti, pa ga je zato i poslo, da se tu osramoti, a kako to ne bi i mislio, kad vidi momka, koji bi tio biti kovački kalfa, a pačiće drži u nidrima. Unaprid se kralj već smije i odma' ga i primi, al' mu kaže:
- Slušaj ti momče, ja imam već devedesetidevet kovača, pa ćeš ti biti stoti. U tom zanatu sam i ja majstor, jer volim da jutrom jačam ruke. Primit ću te, al' kod mene nema buđenja. Ako te ma koje jutro zateknem da spavaš, po jedan prst ću ti otkinuti.
Pristane momak i tako, pa onda ode do svoji' roditelja. Kad ga je otac vidio, sirotom starcu i kosti zdr'ćale od stra', pa ga ovako dočeko:
- A koja te je nesrića, sinko, ovamo nanila?! Ta kralj će te stamaniti, samo ako dozna, da si ovamo smio koračiti.
- Ne će, babo, jer i da 'oče ne bi mogo. A još me je primio i za kovačkog kalfu, - kaže momčuljak, al' nije prićutio ni pod kakom pododbom ga primio.
- Di ćeš, po nesrići sinko, još i za kalfu kod njega, kad je kralj i u kovačkom zanatu majstor na glasu. A što si ti mogo za tako kratko vrime izučiti u toj pustolini? A kralj ustaje prija prvi' pivaca, a ti si mlad, pa će te tako nejakog san svladati.
- Ne bojte se vi, babo, ništa, već mi pokupite iz nidara ove pačiće, što sam u službi zapatio, - kaže momčuljak.
Starcu nije ni do čega, al' kad je sin navalio, uzet će već pačiće. Maši se otac, pa će i mater pomoći, al' kad prvo pače izvadili, a njima oči stale. To pače je zlatno. Iznenadi se i momčuljak, pa bržebolje vadi i on pačiće, al' kako kojeg izvadi, a ono svako zlatno. Navadio on tako dvadesetijedno pače, pa sva soba svitli.
- Šta je to postalo od moje službe?! - začudi se momčuljak. Sad se on čudi, al' se otac umirio kad je to vidio, pa kaže:
- Sinko moj, mora da si pošteno zaradio, kad ti se služba ovako platila.
Sad otac već viruje u sina, samo kaže da te pačiće zatvore, kako i' kralj ne bi opazio, jer će njim od zlobe napakostiti. Sin posluša oca i pačiće ponese na tavan, pa će njim dati pregršt kukuruza, da se zabave. Zavati on šakom iz krušne kotarice, pa baci zrnje prid pačiće. Baci momak, pa se opet ima čemu čuditi: kako zrno pade prid pačiće, a ono zlatno.
Zasvitle zrna, pa momak nije stigo ni da zalupi tavanska vrata, a kraljev pivac već spazio zlatna zrna. Skoči on sa pajate, pa s kraljevskog tavana upravo na slugin. Tira njega i momčuljak i sluga:
- Iša, đavolski skote! Da te gazda vidi, pa još da nas obedi! Ništa nije lakše reći, neg' da smo te mi, siromasi, ukrali.
Tiraju oni njega, al' jedva ga otirali.
Legli oni sad spavati, al' cila kuća strepi ne će l' momčuljak prispavati pivčije kukurikanje. A di ne bi i strepili, kad kraljev pivac svako jutro skoči s pajante, pa prvo kralju iznad glave zakukuriče. Al' ovo jutro pivcu prvi put nije bio do kraljevog kreveta, već na siromaškov tavan. Provuko se pivac kroz budžu, pa kad je volju napunio zlatnim kukuruzom, a on se oglasi:
- Kukuriku, privario sam vas! Kukuriku, ako i sve jame začepite na tavanu, ja ću se i kroz traku uvući, kukuriku!
Tako se on oglasi, pa iskoči kroz budžu i ode da budi kralja. Pivac iskoči, al' momak u opanke uskoči i već je u kraljevoj kovačnici. A kralj ni ne iđe u kovačnicu već do slugine kolibe, pa već vadi nož od trake. Kido bi on prst momčuljku, al' se grdno iznenadi, kad dođe do kolibe, a iz kovačnice začuje kako momčuljak piva i zvoni po nakovnju.
Tako jutro za jutrom, al' momčuljak uvik ranije stigne za nakovanj. Šta će sad kralj, već će zanovetati radu. A lako je zanovetati, kad momčuljak sad zapravo stao za nakovanj i uči ono što kradom mož' naučiti, jer je kralj zabranio svima, da ma što pokažu momku. Kvrca momak po nakovanju, pa što nauči, sve to dvared proznoji, al' di će šta i znati, kad je samo pačiće napajo. Nazlaba ga kralj iz dan u dan:
- Kako ti kuješ ovo, kako si iskovo ono?!
Tako to išlo jedno vrime, a momak ćuti sve dotle, dok nije naučio što mu triba. Niko njemu ne pokaziva ništa, al' on što danjom vidi to noćom na nakovnju uči. Kad se već izvištio, a kralj od bisa još jače počo zanovetati, momak onda skoči:
- A koliko puta triba da ja uranim prije vas, pa da vam jedan prst otkinem?!
- Šta je! Ti još smiš i zivati?! - drekne kralj, pa će nož od trake i osići momku obadva uva i jezik.
Oće kralj, al' oće i momak, pa kad je onda pačiji pastir podigo veliki čekić i malecno udario, nakovanj je u zemlju satiro. Kralj zinio, pa zanimio, al' se momčuljak zauko. Dovatio kralja za vrat, pa kaže:
- Šta zivaš sad ti?! Nisi valja pače, da te kljukam?!
I kad je onda s njim treso, tri zida je kovačnici izbio.
Slomio se kralju nož od trake, al' ga nije ni požalio, kad je opipo rebra i vidio da su mu sva čitava. Ode on iz kovačnice, pa je još manje žalio za nožom od trake, kad je vidio, da mu je i glava čitava ostala, samo se čvorgama načičkala. A momak poviče za njim:
- Svitla kruno, zanovetat' mi može onaj, ko me nečem uči il' me pouči. A ko me ničem nije učio ni poučio, a misli mi pokazati, kako ima suviše pameti, ja ću mu i na glavi lako udariti slavinu, da napravimo oduška za onu pamet, što pritiče.
Vidi sad car da sa momkom ne može ni prste vući, a kamo li mu prste kidati, pa bi ga se kurtalisao. A kako i ne bi, kad je momak taku snagu steko, dok je samo pačiće napajo; a šta će još postati od njega, ako ostane u kraljevskoj kovačnici.
Kaže kralj ženi svoje nevolje, a ona će ga svitovati:
- Znaš li, čoviče, šta ćeš s njim uraditi?! Kaži mu, da je svakog miseca red na jednog kalfu, da iđe po ugalj u šumu i pošalji ga u crnu planinu do zmajava od devet glava. Taj će ga valja stamaniti.
- Tako je ženo, - obraduje se kralj. - Tamo ćemo ga poslati, pa će mu zacrniti zmajev ugalj.
Odma' kralj otpremi momka po ugalj, al' dabome ne kaže, da je u toj planini devetoglavi zmaj. Ne kaže kralj, al' kaže jedan patak. Među zlatnim pačićima se izmetnio jedan, pa u toga izrasto crven oroz ko u u pivca, a kandže ko u orla, al' vatrene.
- Goso moj mladi, - javi se on momku, kad se ovaj spremo po ugalj, - oderi vola, pa u kožu uzmi smole. To ponesi, a mene povedi, kad pođeš u crnu planinu.
- Šta će mi to?!
- U uglju vatra, u smoli vatra: vatru ćeš doneti, vatru i ostavi, - kaže patak. - Nek' ne kaže goso od planine, da smo oštetili njegovo blago.
Učini momak tako i pođe, a patak crvenog oroza za njim. Srićno oni stigli u crnu planinu, al' je tu nikla nesrića. Jedva su došli do prve žile uglja, a iz planine se digne crni zmaj sa devet glava.
- Ko to hara moje blago, a za svaku glavu mi ni divojku ni jagnje nije donio, - zagrmi on iz oblaka.
- Otkud tvoje ovo blago, kad ni oro ni kopo nisi ovu planinu?! - kaže njemu momčuljak.
- Sa jačim nema divana, već smlati uši pa slušaj, ako ti je glava mila.
- Ko je jači, to će se na mejdanu viditi, a rič je svakom data, kome u glavi vitar ne ćarlija. Meni ugalj triba, da štogod korisno iskujem, a ne da glave kidam za njega, pa ću ga i uzeti, - kaže još momak.
Zmaju više nije tribalo. Kad se zaušiljo iz oblaka pa sunio na momka, čovik bi samo pomislio: sad je tu planina, al' sad je biti ne će. Strmoglavio se zmaj, a zlatni patak u to vikne:
- Goso mladi, volovskom mišinom po očima, a ja ću vatru iskresati!
Kako patak to izustio, a zmaj već iznad glave. Al' ga momak ošine mišinom po očima, pa zaspe sve zmajeve glave smolom. Jedva je polak mišine ispraznio, a patak skoči zmaju među oči, pa očeše kandžama crveni oroz. U to iz oroza sunu varnice, i smola bukne crnim i modrim plamenom. Upalila se smola, al' se sva i uvatila među oči i po krilima, pa zmaj za čas opigavio plamenim pigama. Zaurla on, pa sve lupa devet glava i o drvo i o panj i od muke sune među oblake, ne bi li ga oni orosili. Al' u to i zlatni patak prne pod oblake, pa kako u kojem začeprka s onim plamenim kandžama u njima sivne, i zmaj se sve više pali. Nije tu ni prošlo vrimena koliko da očima treneš, devetoglavi je misto krila imo prženicu i padne doli ko kamen.
- Sad ga zaspi smolom, što ti je još ostala u mišini, - naredi patak momku.
Izgori zmaj ko suv ugarak, a mast mu se topi i sve potokom lije, pa tako poplavi i momkove opanke. Kako se mast opanaka dotakla, tako se na nji' vaća kost, i opanci čvršći od čelika. Kad je momak to vidio, nije mu patak tribo kazati, da se u zmajevoj masti okupa. Uvatila se na njega kost, al' od pete do glave, pa da se bucka s bikom kamenog čela, ta i tog bi smrsko u paramparčad.
Nije njemu ni tribo sad ni budak, ni čakanjac, već šakama načupa uglja, na napuni mišinu. Zabacit će on nju na rame, al' se javi zlatni patak:
- A što bi, goso moj mladi, išo pišice, kad imaš konjica!
- Otkud mi sad i konjic? - začudi se momak.
- A što sam ja?! - izbekari se patak i kaže mu, samo nek ga jaši i mišinu tovari.
Kad je to patak reko, tu riči ne triba trošiti, i momak ga je već i zajašio. Jedva on mišinu pribacio, a patak zastrugo onim plamenim kandžama, pa sve put izorava kudan kasa.
Skloni se patak na tavan, a momak s mišinom uglja u kovačnicu. Kad ga je kralj ugledo zdravog i veselog i još s toliko uglja, bome mu se žuč uzmutila od bisa, pa ga pita:
- Zar nisi nikog susrio u crnoj planini?!
- Jesam niku zoljicu. Uzmuvala mi se oko nosa, al' kad sam je zvrcnio malim prstom, od nje ni pepela nije ostalo, - nasmije se momak.
Kralj bi od bisa skočio sebi u usta, al' vidi da se momka ne će ružnim kurtalisati. Mora sad i lipim samo da momak ode, jer će u kralja oči pobiliti od zlobe, ako ga iz dana u dan stane gledati, kako je bolji junak od njegovog sina. Nema druge, već se kralj stane prinemagati i kaže momku:
- Sinko, vidim da ti sve iđe od ruke, al' tvoji deset nokata pritvrdi za moje nakovnje, pa pođi u svit tražit' boljeg majstora.
Momak se nije ni zgrijo na svom ognjištu, pa mu baš nije pravo da opet krene od nemila do nedraga, al' nije još ni zaustio, vikne mu s tavana zlatan patak:
- A divojku tribaš tražiti, kad si već dorasto za ženidbu.
Ne bi momak poslušo kralja, al' kad se patak tako misli, tu nema pokrke.
- Što si mi dosad služio, platit ću ti dobro, da imaš usput za lulu duvana i na čašu vina, - prinemaže se kralj i dalje, samo da bi ga otpravio u svit.
- Ne triba meni ništa, samo mi dajte nakovanj i drugo na čemu sam zanat učio, a dok ja imam deset nokata i zdravu pamet, nastaći ću ja sebi svega, - lipo odgovori momak.
- I za tolike godine službe oca ledinu u planini devetoglavog zmaja i da ga tu niko ne nazlaba, - vikne patak s tavana.
Dat će kralj sve, a najviše bi dao otrova, da i' pomori ko pacove. Momak sad odma' za nakovanj, pa će ga u volovsku mišinu, a kralj još zapita:
- A ko to viče s tavana?!
- Ta jedan moj pobratim, koji je još jači i još više konten na sve neg' ja. Taj di pomiluje, tamo živa rana ostane, a di udari tamo i sunčev zrak pogrudi, samo što njemu nije još vrime, jer mu još nisu izrasli zubi.
Kad je kralj tako što čuo, odma' je priskočio i sam počo tovariti momkovu prćiju. Kurtala i ovakog kalfe, - misli se kralj, - a još više kurtala takog pobratima. Nit' pita, nit' želi čuti više za tog pobratima, al' momak već vidi, da kralj ne zna, je l' krv crvena je l' žuta, pa veli:
- Otići ću ja, svitla kruno, al' mi je žao, što mi niste dali vrimena, da s mojim pobratimom pokažem, što znamo. On bi još siso nikoliko nedilja i linčario se, al' posli tog bi bilo zašto oči razrogačiti.
- Ne kažem da ne bi to volio viditi, - prinemaže se kralj, - al' nisam ja toliko bogat, da možem toliku snagu 'raniti. Prid vama je srića, a svit je širok.
Tako kralj kaže, pa još i uzicu veže na mišini, samo da momak, što brže krene. Ode momak smijući se, pa krene i svoje roditelje. Nije nji' bilo teško krenuti, kad su kod kralja bili i soparni i goli. Uzeli starci ono malo bućurića, pa usput pitaju sina, kuda će on s njima.
- To nek vam kaže moj konjic, - nasmije se momak.
- Kazat ću ja. Usta su mi prorizana, a rič nije u njima zamrla, - nasmije se sad i patak onim njegovim pačijim smijanjem, - samo kad stignemo na vaše ognjište. A sad se tovarite svi na moja pleća.
Za čas on nji' stovari u planini, di je kadgod haro i pustošio devetoglavi zmaj, pa zastruže vatrenim kandžama po jednom velikom kamenu. Kako ga optrčo, a tu lipa koliba. Spolja drvena, a iznutra zlatnim cigljama ziđana.
- Sad svakom pačetu istrgnite po jednom perce iz desnog, a jedno iz livog krila, - kaže on momkovim roditeljima, - pa i' zadite u zemlju oko kolibe. Kako rečeno, tako i uređeno, i taj čas misto zlatni' pera oko kolibe stoje lipe mlade voćke i na njima rod, da ti srce lipšeg ne može zaželiti.
- Sad vi samo timarite moju braću i sestrice, - kaže onda patak, - a oni će vam danas snesti četri zlatna jajeta, pa onda po četri svakog mladog misica. Prva četri bacite na četri strane oko kolibe, pa vam niko ne će moći tisnit' na nju, ta ni vitar ni snig ne će prići priko nji'. A kad vam što triba, vi samo zakoturuškajte po jedno jaje po ledini, pa će vam se sve stvoriti, dok nas dvojica ne dovedemo sebi mlade.
Lipo se oni sad oproste od staraca i od oni' drugi' zlatni' pačića, i momak zajaši svog konjica, pa i' za čas nestane iza planine.
- A kud mi to sad iđemo? - zapita jedared momak.
- Isprostiti divojke tebi i meni i naći mladoženje za moji dvadeset sestara.
Iđu oni sad, kad li se momak siti:
- Pobratime, ja sam zaboravio svoj buzdovan!
- A šta će ti taj nakovanj, imaš već jednog u torbi!
- Imam, imam, al' na ovom sam učio raditi, pa ću to i otsele činiti, a na onom su me samo tukli, pa ako dođe usput do kavge, i ja bi s njim po neprijateljima.
- Tamo, di mi iđemo ne ćemo zamećati kavge, već pamet osvitlati, - kaže na to patak. - A kad dođe do kavge, mi ćemo se vratiti do tvog buzdovana.
Momak se već naučio da sluša svog pobratima i ni sad mu se ne protivi.
Putovali su oni tako do druge misečeve mine i dođu do komšijskog kralja. Kako stigli prid dvor, a patak se pritvori u običnog, i momak ga uzme u nidra. Tako se javi kralju i kaže, da ima kovački zanat i alat, pa bi rad bio kod njega kruv zaraditi.
- Kod mene možeš, al' od mene ne možeš kruv zaraditi, sinko moj, - kaže mu taj kralj.
- Kako to?! - začudi se momak.
- Tako, što sam i ja majstor od tog zanata. Možeš tu raditi, al' kod mene nema ni plaće, nit' ću ti ja zapovidati. Kod mene je služba ovaka: što znaš, nauči me, a što znam, nauči od mene, - to će ti biti zarada, a što je u mojoj zdili to će biti i u tvojoj, jer mi svi iz jedne jidemo.
- Pristajem ja, svitla kruno, samo ja imam i jednog patka, - pa da se i njemu nađe zalogaj, - kaže momak.
A kralj njemu odgovara ovako:
- Što ti je u nidrima, to ti je na srcu, - a što ti je na srcu, to će pokazati plod tvoji' ruku. Kako bilo tebi, tako će biti i tvom patku.
Tu je sad pogodba bila gotova, i momak odma' ode u kovačnicu. Tu dvadeset jedan nakovanj, pa za dvadeset momci, al' na dlaku ko novi kalfa, a jedan nakovanj je za kralja ostavljen. Odma' momak svoj nakovanj i alat iz mišine, pa se uputio u poso. Zna i on iskovat, što ovi još nisu vidili, al' bome tu svaki nakovanj izgleda ko rodna njiva: ugrijano gvožđe je sime, a kad momci počnu kovati, gotov i dobar rod. Pa još kad se stari kralj lati! Iskuje on i ružu od cvića, pa se sve rumeni.
Tako samo oni rade od ishoda sunca do mrknuća, a za zdilom svi zajedno, pa i patak, al' i kraljeva 'ćer jedinica. A ta jedinica bila lipa ko da je zora svaki dan u obraze ljubila, a sunce joj kosu milovalo. Dorasla divojka za udaju, i kralj oglasi, da će je dati za onog, ko iskuje klivku od zlata, ali da bude laka ko perje.
Jedva to kralj razglasio, kad mu stiže u goste mlađi brat, koji je imo kraljevinu u komšiluku. I u ovog kralja 'ćer jedinica, mezimica, al' ko jaje jajetu slična jedinici kralja-kovača. Kad je gost čuo kako stariji brat udaje 'ćer, razglasi sad i ovaj, da će svoju 'ćer udati za onog, ko mu donese zlatnog patka.
Kažu još obadva kralja:
- Ostavit ćemo mi mladencima zlatnu kolivku i patka, ne triba to nama. Mi ćemo samo da vikimo, kojiko koji mladoženja vridi!
Diglo se sad mladoženja sa svi' strana, kad su udavače lipotice na glasu, a koliko su lipe, nisu manje ni dobre ni vridne. Nije to šala take dobre žene zapatiti, jer ništa na svitu ne vridi toliko, ko dobro čeljade s kojim ćeš vik vikovati. Bilo je sad sijaset mladoženja, koji u životu ruke radom nisu natrudili, al' se sad svi dali, koji u kovače, koji u lovce. A dva kralja kažu:
- Divojke će dobiti samo dvojica, al' će bar tu šta nji' naučiti pošten poso.
Dabome, da su se prvi latiti posla kraljevi kovači, pa dan noć kolivke iskivaju, a novi kalfa samo plugove kuje. Čudi se ono dvadeset momaka, što se najmlađi kalfa ne laća posla, a ni ne primjećuju, da ti' dana nema njegovog patka.
- Ti se ne misliš ženiti?! - pitaju momci patkovog gosu.
- Kako da ne mislim, kad ćemo se svi zajedno okućiti, - kaže on.
- Kako to?! - čude se momci još više.
- Uskoro će biti, pa ćete onda čuti i viditi, a sad me više ne pitajte, jer i da 'oću, ne smim vam ništa kazati.
A ne može njim' reći, kad ga je patak učvrstio, da samo ćuti i radi svoj poso, dok se on ne vrati od kuće. Kad su kraljevi razglasili, kako će udati svoje ćeri, patak to veče reko momku:
- To su divojke za nas. Našeg gose 'ćer će biti tvoja, njegovog brata 'ćer moja. A ovo dvadeset momaka će biti moji šogori. I kaže momku, da on samo i nadalje kuje plugove. Patak se to veče digne na put i ode do svoji' sestara. Sedmi dan se vrati i donese tri torbe zlatnog maška, što je napirčio od sestara. Kad su uveče svi zaspali, patak razbudi svog pobratima i šapne mu:
- Hajde, sad ćemo nas dvojica kovati zlatnu kolivku.
Patak grije i drži zlatan mašak, a momak kuje, i kad zora na prag, a zlatna kolivka gotova.
- Sad ti pođi do našeg gose, pa pridaj dar njegovoj 'ćeri, a ja ću u stopu za tobom do moje divojke.
Odma' momak posluša, i kad je kralj-kovač uzo kolivku u ruke, od radosti je momka poljubio u obadva obraza.
- Sinko moj, pa ovo je lakše od paperja, a lipo je, da bi se svaka tica pozlatila, koja bi na nju stala.
Kako on to kazo, a vrata se otvore i na kolivku skoči momakov pobratim patak. Kako skočio, on se u zlatnog pritvorio.
- Evo i mojoj ćeri jabuka, - obraduje se mlađi brat kralja-kovača.
- A di je đuvegija? - zapita onda kralj-kovač.
- Mora da je stidljiv, kad je osto napolju, - kaže mlađi kralj.
- Nit je stidljiv, nit je osto napolju, - začuju oni na to glas.
Pogledaju oni, ko to govori, al' tu đuvegije nema, pa će vratima, a na patka ni ne gledaju, kad su sad svi na đuvegiju ljubopitljivi. Nagrnu svi na vrata, al' ni prid vratima nikog nema.
- Pa di je taj đuvegija, kad mu glas čujemo, a njega nema?!
- Evo ga! - vikne onda patak i skoči svojoj divojki u krilo.
- Ko, zar ti?! - začude se sad svi osim patkovog pobratima.
- A šta se čudite?! Vi ste razglasili, - kaže sad patak svom didi, - da će biti divojka onog, ko donese zlatnog patka. Ja sam došo eto sam.
- Kad si došo sam, ja ću se za tebe udati, - kaže na to divojka.
Kako ona to izustila, a patak vatrenim kandžama očeše svoj crveni oroz, i patak zine, a iz usta mu iskoči momak ni manje ni više lip, neg' njegov pobratim.
Sad je tu bilo veselja i veselja, pa obadva kralja pitaju, kako je on to bio običan patak, pa zlatan patak i sad posto ovako lip momak. Kaže on njima sve po redu.
- Moj otac je bio kralj, al' ko što ste vas dvojica braća, kaže kraljevima, - tako je imo i on jednog mlađeg brata. Pazio ga i mazio, al' taj mlađi brat je bio zloban i nenavidan, pa u potaji smisli, da mom ocu dođe glave i kraljevine.
- Da to nije onaj pogani kralj, kod koga je moj otac bio sluga?! - zapita patkov pobratim.
- Dobro pogađaš, - kaže momak-patak.
I onda dalje ispripovida, šta je bilo. Ta pogana duša ode u svit, da bajagi uči kovački zanat, a zapravo je pošo u svit, da nauči, kako će svog rođenog brata stamaniti, samo da bi svoju lakomost zasitio. A zloban je on bio na svog starijeg brata i zato, što je ovaj imo sina i dvadeset lipi ćeri, a u njeg nikako poroda.
Vrati se ta pogana duša kroz godinu u dvorac svog brata i odma' se pofali, da je zapatio taku vodu s kojom može vola u panj pritvoriti, drvo u kamen i druga čuda stvarati.
- Samo me niko ne smi' gledati, kad ja s tom vodicom škropim, - kaže on još bratu, patkovom ocu.
Odma' će on kralju i pokazati, šta zna i može, pa kralj i kraljica i sva njegva dica krenu s ovim nesrićnikom u šumu. Jedva su oni stigli u šumu, kaže njim' ova pogana duša, da se svi okrenu od njega, pa će viditi čuda.
Poslušaju oni njega, a on iza leđa poškropi sve nji', i svog brata pritvori u 'rast, kraljicu u vitu jelu, a svu dicu u pačiće. Utamanio on nji' al' je 'tio ostat i čisti' ruku. Niko mu ne može kazati, da i' je ubio, al' u sebi je mislio ovako: 'rast i jelu će kogod posići, il' će i' grom opaliti, a pačiće će valja koja lisica za vrat ščepati. I još da bi mu duša bila mirnija, odnese pačiće svom kovaču tamo u pustolinu, di je i patkovog pobratima otpravio, pa mu još zabrani, da ni za živu glavu ne zakolje ni jednog.
Uzo on sad i dvorac i kraljevinu svog brata, pa ga ni brige. Al' nije on znao jedno: ako kogod tim pačićima pokloni svu svoju muku, bar za tri misečeve mine, onda će se oni pritvoriti u zlatne, a ako se koje od nji' oženi il' uda u kraljevski rod, onda će se svi spasiti.
- Eto, - pokaže on onda na svog pobratima kovača, - on nam je poklonio sav svoj trud, pa smo postali zlatni pačići, a ja sam dobio za ženu kraljevsku 'ćer, i evo od pačića momak, a kod kuće moji' dvadeset sestara sad već čekaju mladoženje.
Sad je tu bilo veselja, pa se svi grle i ljube, a najviše dva pobratima. Dva kralja bi odma' i svatove sazivali, al' će na to dva pobratima:
- I oni naši dvadeset drugova iz kovačnice će se zajedno s nama ženiti.
- Da nam ne će biti šogori, - patkova divojka će.
- Baš tako, - odgovori patak, - jer su moje sestre divojke baš za nji' stvorene. A svatove ćemo zvati, kad i moji siroti roditelji budu tu.
Svima je to i pravo i drago, pa se obadva kralja i svi mladenci skupe i odoše u patkovu kraljevinu. Tu je sad bilo radosti već kod kovačeve kolibice. Kad su stari sluga i njegova baba vidili, kako snaju vodi sin, njima srce umalo nije puklo od dragosti. A kad su dvadeset kovački' momaka vidili, kake sestre ima patak, bome je i njevim srcima bilo tisno u prsima. Sad su svi pošli do onog starog' rasta i vite jele.
Kad su oni stigli, a stari rast se orosio zlatnim suzama, pa mu pukne najdeblja žila u panju, i iz nje skoči patkov otac zdrav i ves'o. Kako on iskočio, a 'rast sav zasja, a kako i ne bi, kad je posto zlatan.
Odma' oni otrče i do vite jele. Zasuzi ona srebrnim suzama, i u to i na njoj pukne najveća žila na panju, i iz nje iskoči zdrava i vesela stara kraljica. Kako je kraljica svoju dicu zagrlila i izljubila, sva se jela zasja, a kako i ne bi zasjala, kad je postala srebrna.
- A kuda ćemo sad? - zapita kralj-kovač.
- U tvoje dvore, pretelju, - progovori prve riči patkov otac. - Svetkovat ćemo, a ne ćemo se u radosti svetiti onoj nesrićim, mom crnom bratu.
Kako rekoše tako i učiniše, al' još nisu bili ni priko planine u kojoj se sad sjao zlatni 'rast i srebrna jela, a ona crna duša već dotrčala sa slugama. Udario sjaj čak do dvorca, pa je on potrčo na svitlost ko mušica. Čim je stigo, vidio je, da je zlo za njega, al' je prva kod njega lakomost. Odma' on vikne sluge, da siku zlatno i srebno drvo. Poslušaju sluge, al' kako koji udari, sikira sklizne, a varnice udaraju u oči. Kralj se malo nije zagušio od srdžbe, pa dovati on sikiru, al' kad je udario, na 'rastu nisu varnice iskočile, već crven plamen mu obavio glavu.
Kad je onda bacio sikiru, do dvorca se ni zaustavio nije. Ode on kukajući, a svatovi sa planine poviču za njim:
- Ej, nevoljo nenasita!
Odoše sad oni, pa kad su se siti nasvatkovali, onda su se opet latili svaki svog nakovnja, a žene preslica, i živili su u srići i blagoslovu.
Al' nije to potrajalo dugo. Onoj crnoj duši sad nije bilo mira. Dan za danom se muva oko zlatnog rasta i srebrne jele, pa tumara okolo po šumi i jedared naiđe i na buzdovan sluginog sina. Sad mu se klin još više zabio u glavu, krene i u planinu, di je bio kadgod devetoglavi zmaj. Nađe on tu kolibicu za najlipšim voćem na leđini, pa će njoj. Pođe, al' jedared mu se noge usikle u zemlju, pa ni stope dalje. Pogleda on, a prid njim zlatno pačije jaje. Odma' se on maši, al' jaje ni da pomakne. Krene on okolo, al' i tu naiđe na jaje, i tako sa sve četri strane. Što onaj buzdovan nije mogo niko živ pomakniti, to ga nije ni čudilo, al' se bome grdno začudio, što ova jaja ne može ni dignuti, a ni prići priko nji'.
Buzdovan je pozno po nakovnju, pa mu se sad uvrtilo u glavu, da su u svem ovom prsti sluginog sina. I odma' pošalje svog povirnog čovika u pustolinu kod onog svog kovača. Kad je dozno, kako je taj kovač prošo od sluginog sina, onda ovoj poganoj duši nije tribalo drugo znamenje. Procunja on okolo i čuje, di je slugin sin i šta je od njega postalo, al' bome čuje i to, kako mu je brat oživio sa svom čeljadi.
Odma' on pošalje onom kralju, čiji je zet bio slugin sin, svog povirljivog čovika s ovakom porukom: neka mu kralj-kovač za tri dana odgovori, ko ima duži korak pivac il' riba. Ako odgovor ne bude kako triba, on će udariti na kralja-kovača s velikom silom.
Kod kralja-kovača baš bilo prelo, pa svi na okupu, ko što su bili u svatovima. Dvadeset mlada, koje su bile zlatne patke, namotavaju vunicu na svoje ranije zlatno tilo, žena njevog brata namotava na zlatnog patka, a mlada sluginog sina namotava oko zlatne kolivke. Ljudi, kad svrše poso, pomažu ženama, a starci ko starci. I baš su bili tako na okupu, kad dođe poruka od one pogane duše.
- Baš ne će da se smiri, ta nevolja nikaka, - kaže njegov brat, patkov otac.
- Šta ćemo sad s njim?! - na to će kovač-kralj. - Bez nevolje čovik da ima s njim nevolje. Name nije do kavge, a ako mu ne odgovorimo, eto nam krvnika na pragu.
Javi se u to slugin sin:
- Ajde, da mu odgovorimo. Nek ga nosi andrak, šta da nam smeta prelu.
- A šta ćemo mu odgovoriti?!
- Šta?! Sitio se taj kako narod kaže: drugom u oku vidiš trna, a sebi ni balvan. Misli on, da mi vodu imamo u glavi, pa se vode ne ćemo ni sititi.
- Kako to?! - začude se svi.
- Tako, - na to će ko razgaljena glava slugin sin, - što ni pivac nema duži korak od ribe, a ni riba od pivca, a i tako što pivac ima duži korak od ribe, a i riba duži od pivca.
Bome su sad sva čeljad pripazila na ovaj zamršen divan, a momak onda kaže i šta misli.
- Evo, da mi tom mom crnom gosi ovako odgovorimo: metni pivca do ribe u vodu, pa će riba imati duži korak, a izvadi ribu iz vode, pa je metni na suvo do pivca, pa će pivac imati duži korak.
Cilo prelo vidi, da je to tako, pa odma' taj odgovor i vrate onoj poganoj duši. E, al' se prelo nije još ni razišlo, već je stigla i druga poruka. Poslo onaj sad tri ždribeta, jedno od godine, drugo od dvi, a treće od tri godine, al' sva tri jednaka ko tri jajeta. Ako mu za tri dana ne kažu, koje je koliko lita, on će udariti velikom silom. Opet se prelo pomutilo, al' se slugin sin nije dugo mislio, već kaže svom didi:
- Imamo l' mi babo, zobne slame od ove, lanjske i priklanjske godine?
- Kako ne bi imali?!
- No, onda će ždribad dati odgovor.
Odma' momak ode na guvno, pa jedan naramak zobne slame od ove godine, dva naramka od lanjske i tri naramka od priklanjske godine, pa to lipo metne na ledinu. Onda pušti ždribad, a ono od jedne godine odma' na naramak slame od ove godine, ždribe o dvi godine na lanjsku, a ždribe od tri godine na priklanjsku slamu.
Tako oni udare žig na svako ždribe i vrate i' natrag.
Misle sad ljudi, da će onom dodijati nazlabanje, al' se ljuto prevariše. Nisu za ždribad još ni zaboravili, a prid dvorac pade buzdovan. Bacio onaj buzdovan i poručio, da će udariti velikom silom, ako mu budzovan ne dobace natrag.
- Možemo mi njega i malo dalje dobaciti, - nasmije se slugin sin i odma' se lati buzdovana.
- Ne moraš dalje, - kaže na to patkov otac, - samo do njega, jer u ovo vrime on uvik puši lulu.
- E, da mu dim ne bi nagrizo oči, onda ćemo baš po luli, - nasmije se slugin sin i kad je onda zaušiljo buzdovan, za čas je onoj crnoj duši izbio lulu iz usta i još sedam zidova na dvorcu.
Onaj je po buzdovanu pozno sluginog sina i odma' poruči, da mu se pošalje taj delija, koji je buzdovan vratio, jer će drugačije udariti velikom silom.
- E, sad je došlo vrime, da se vratimo rad tvog buzdovana, - kaže momak-patak i skoči na noge. - Ne ćeš ić' sam, već ću i ja i moji' dvadeset šogora s tobom.
Naoružali se svi ko jedan, obukli se svi ko jedan, pa su nalik ko jaje jajetu. Tako oni odoše do tog poganca. Dočeko on nji', pa bi da zna, koje je slugin sin, al' štogod on zapita svi odgovore, štogod naredi, da uradi njegov bivši kovački kalfa, svi ko jedan urade.
Šta će on, već njim' u sobu sakrije svog sina, pa će taj priko noći izvrebati koji je slugin sin. Nije to bilo ni teško, jer čim su momci ostali sami, a slugin sin počo pripovidati, kako je tu kadgod patio. Kako on rič izustio, a ruka ispod kreveta se pruži, pa mu osiće skut. E, al' je tu ruku odma' i vidio momak-patak, pa onog ispod kreveta i utamane ga ko gnjidu.
Ujutro oni izašli prid ovog kralja poganca, a svakom momku osičen skut.
Šta će kralj, već iznese prid nji' bili kruv za ručak, al' sladak kako se ritki nađe, pa pita:
- Zašto je ovaj kruv tako sladak?! Ako mi odma' ne odgovorite, svima će vam kosti u podrumu istruniti.
- Zašto?! To je bar lako pogoditi?! Možeš se čime većma zasladiti, neg materinim mlikom?! Ovaj kruv je kaka dojilja zakuvala, pa joj kaplo mliko u tisto, zato je tako sladak, - odgovori odma' slugin sin.
- Ti se taj, kojeg ja tražim, - drekne kralj, pa poviče svoje ljude i sune na momka sabljom.
Navali poganac, al' u to vikne i patak:
- A ti si taj, kome nikad nije dosta tuđe nevolje, pa je i sebi vazda tražiš!
Zgrabi one velike zdile vrilog mlika, u koje su kruv drobili, pa vikne na sluginog sina:
- Pobratime, ja ću polivati, a ti suši!
Odma' on i žbućne svom stricu vrilog mlika međ oči, a slugin sin se maši u zapećak za svojim buzdovanom, pa kad je po pogancu udario, odma' mu je desno rame odvalio. Kad je drugiput udario, na zemlju ga prikovo, a kad je treći put zamanio, na buzdovanu ga je izno zajedno sa dvanaest zidova.
Buzdovan se nije ni zaustavio, dok ovoj crnoj duši ono malo kosti nije stiro u zemlju baš na tom mistu, di je momak devetoglavog zmaja spalio.
I onda spale i sve dvore, da ni spomena ne bi ostalo tom mistu, di je za nji' toliko nevolja nicalo, pa se svi zdravi i veseli vrate po patkovog oca, dovedu natrag na njegovo ognjište i tu mu pod zlatnim rastom i srebrnom jelom sazidaju nove dvore od zlatni cigalja.
Tako su sad svi srićno i dugo živili, ljudi kovali, mlade vunicu na zlatne patke namotavale, a starci ko starci žive još i sada, ako nisu umrli; a ako su umrli, onda je iza nji' ostala ova pripovetka.

Виктор Франкл: Зашто се нисте убили? (2. део)

ЛОГОТЕРАПИЈА КАО ТЕХНИКА
Стварни страх (на пример од смрти) не може се обуздати тако што ћемо га психодинамички интерпретирати; с друге стране неуротични страх (на пример агрофобија) се не може излечити филозофским размишљањем. Логотерапија је за такве случајеве развила посебну технику. Као полазишну тачку узимамо стање које се код неуротичара често среће – антиципирани (унапред очекивани) страх. За тај страх је карактеристично да ствара управо оно чега се пацијент плаши. На пример, човек се плаши да ће поцрвенети чим уђе у велику просторију пуну људи, заиста ће поцрвенети.

Иронија је у томе да страх проузрокује оно чега се човек плаши. Опет, иронично је и то да претерана намера спречава да се догоди оно што се силно жели.
На двострукој чињеници, да се због страха обистињује оно чега се човек плаши и да хиперинтенција спречава оно што жели постићи, логотерпија заснива своју технику парадоксалне интенције (обрнуте, супротне намере). Том техником се пацијент који пати од фобија наводи на то да пожели, макар, само на тренутак, управо оно чега се плаши.

Пример: Млади лекар је потражио од мене савет због страха од знојења. Кад год се прибојавао знојења, тај антиципирани страх је био довољан да се знојење заиста и појави. Да би се прекинуо тај зачарани круг, саветовао сам му да у случају поновоног страха од знојења, свесно одлучи да покаже људима, колико много може да се озноји. За недељу дана дошао је са следећим извештајем: кад год је сретао неког ко је изазивао страх од знојења, рекао би у себи: „Обично сам се знојио четврт литре, сада ће из мене да исцури бар четири литре!“ Резултат је био тај да се, пошто је од те фобије патио бар четири године, од ње трајно ослободио у року од недељу дана.

Такав поступак претпоставља посебну способност човека да се дистанцира (одвоји) од себе која се проналази у смислу за хумор. У парадоксалној намери се стално примењује та базична способност дистанцирања од самог себе. Тако се пацијент одваја од своје неурозе. У складу са тим је тврдња Гордодна Олпорта: „Неуротичар који је научио да се смеје на свој рачун, можда је на правом путу да загосподари собом, можда је близу оздрављења.“

Парадоксална намера, додуше, није лек за сваку болест, али је погодна за лечење опсесивно-компулсивних и фобичних стања, а нарочито када се заснивају на антиципираном страху. Уосталом, то је краткорочна терапија из чега, ипак, не треба закључити да се увек ради само о привременим терапијским учинцима.

Што се правог узрока неуроза тиче, ако изузмемо стечене елементе, било соматске или психогене, чини се да је најчешћи патогнеи фактор такав ретроактивни механизам какав је антиципирани страх. На неки симптом се одговара фобијом, фобија активира симптом, и симптом на то појачава фобију.
Сличан зачарани круг може се уочити и у опсесивно-компулзивним случајевима у којима се пацијнет бори са идејама које га прогоне, појачавајући при томе њихову снагу, јер притисак изазива контра-притисак. И симптом стално јача. Чим пацијент престане да се бори против својих опсесија и уместо тога настоји да их исмева прилазећи им са иронијом тј. примењујући на њих парадоксалну намеру зачаран круг се разбија, симптом слаби и коначно одумире. У срећним случајевима, када нема егзистенцијалног вакуума којим се симптом изазива и привлачи, пацијент ће не само успети да исмева свој неуротични страх, него ће га коначно сасвим игнорисати.

Формирање зачараног круга се не разбија неуротичаревом егоцентричношћу, самилошћу према самом себи или презирањем самог себе. Кључ оздрављења је у превазилажењу (трансценденцији) самог себе.

КОЛЕКТИВНА НЕУРОЗА
Свако време има своју колективну неурозу и сваком је времену потребна његова психотерапија којом ће се ухватити у коштац са својом неурозом. Егзистенцијални вакуум, који представља масовну неурозу нашег времена, може се описати као посебни облик нихилизма, јер се нихилизам може дефинисати тврдњом да постојање нема смисла. Али, што се тиче психотерапије, она се не може носити са таквим стањем ствари у масовним размерама, ако се не огради од утицаја савремених трендова нихилистичке филозофије; иначе ће она пре бити симптом те масовне неурозе него њено излечење. Психотерапија не би само одржавала нихилистичку филозофију, него би макар и против воље или несвесно, преносила на пацијента нешто што је, у ствари, карикатура а не права слика човека.

Без сумње, човек је ограничено биће и његова је слобода ограничена. То није слобода од услова, већ слобода да заузме становиште према тим условима... Човек није сасвим условљен и одређен (детерминисан), већ он себе детерминише (одређује) – било тако што пред условима попушта или се храбро одупире. Људско биће такође има слободу да себе измени... Али, једно од главних обележја човекове егзистенције је способност да се уздигне изнад тих предуслова и да их превазиђе. Човек коначно превазилази и себе; људско биће је биће које себе трансцендира.

ПСИХИЈАТРИЈСКИ КРЕДО
Не може се замислити ништа што би човека тако детреминисало да остане без и најмање слободе. Стога делић слободе, ма колико био мали, остаје и човеку у неуротичном или чак психотичном стању. Заиста најдубље језгро личности није дирнуто чак ни у психози.

Неизлечиви психотични пацијент може да изгуби своју друштвену корисност, а да ипак сачува достојанство људског бића. То је мој психијатријски кредо!

У концентрационим логорима, тим правим заводима за тестирање, посматрали смо своје другове и били сведоци да се неки понашају као свиње, а други опет као свеци. У човеку се крију обе могућности. Шта ће неко остварити зависи од његових одлука, а не од услова.

Интервју са Виктором Франклом - You Tube

Виктор Франкл: Зашто се нисте убили? (1. део)

Најбољу дефиницију ове врсте лечења дао је сам аутор рекавши: «У логотерапији пацијент може да седи (не мора да лежи као што је случај са психоанализом) и мора да слуша о стварима које је понекад непријатно чути.» Другим речима логотерпаија је мање ретроспективна (мање истражује прошлост пацијента) и мање интроспективна (мање испитује његову свест) него што је то психоанализа.

У средишту логотерапије је будућност тј. задаци и смисао које клијент треба да испуни у својој будућности. Истовремено, логотерпаија уклања из средишта свести све облике зачараног круга и ретроактивен механицзне, који имају велику улогу у настајању неуроза. Тако се разбија типична егоцентричност неуротичара.

Према томе, колико год наведена дефиниција логотерпаије може да делује импровизовано, тачна је у толико што се клијент изузетно труди да не буде потпуно свестан својих животних задатака. Зато ће, ако га логотерапеут учини свесним његових циљева, његовог животног смисла, много допринети сагледавању његове неурозе и осталих психолошких поремећаја.

Логос је гршка реч, која између осталог значи и смисао. Логотерпаија се усредсређује на смисао човековог постојања и његово тражење смисла. Настојање да се у животу пронађе смисао примарна је мотивациона снага у човеку.

ВОЉА ЗА СМИСЛОМ

Човекова воља за смислом је примарни покретач у његовом животу, а не пука секундарна рационализација његових нагонских потреба. Тај смисао је јединствен и специфичан за сваког човека који треба да га испуни да би задовољио своју потребу за смислом.

Свакако има случајева у којима је интересовање за смисао у ставри прикривање унутрашњих конфликата, али то су изузеци од правила, као на пример у случају лажног верника. Овде се ради о псеудовредностима и оправдано их је разобличавати психодинамичком интерпретацијом. Али то се разобличавање тј. откривање мора зауставити чим се наиђе на оно што је у човеку аутентично и природно – на пример на његову жељу за животом који је уједно могућ и има смисла. Свакако морамо се чувати тенденције да са вредностима поступамо као да су израз појединца. Напротив, сматрам да ми не измишљамо смисао своје егзистенције, већ га напротив откривамо.

Али вредности не присиљавају човека, не гурају га, него га привлаче. Тиме се, прећутно указује на то да је увек укључена човекова слобода. Слободан човек бира да ли ће прихватити или одбацити понуду тј. да ли ће понуђени смисао испунити или не.

Мора нам бити јасно да у човеку не може да постоји нешто као морални нагон или чак религиозни нагон, као што говоримо да је човек детерминисан основним нагонима. Човек никада није присиљен на морално понашање. У сваком појединачном случају човек се одлучује за морално понашање и не чини то да би удовољио свом моралном нагону, да би му савест била мирна, него због позитивног циља на који се обавезује, због личности коју воли или ради Бога. Ако би то радио само да му савест буде мирна, постао би пример лицемерја и не би више био морална личност.

ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛНА ФРУСТРАЦИЈА
Човекова воља за смислом може бити фрустрирана и тада се у логотерапији говори о егзистенцијалној фрустрацији. Егзистенцијална фрустрација се може пак развити у неурозу. За тај тип неурозе логотерапија користи израз ноогена неуроза за разлику од психогених неуроза.

Тражење смисла и вредности, код човека ће без сумње пробудити унутрашње напетости и он нипошто неће остварити унутрашњу равнотежу. Међутим, управо таква напетост је потребан предуслов душевног здравља. За душевно здравље потребан је одређен степен напетости, и то напетости између оног што је већ постигнуто и оног што још мора да се уради тј. оног што већ јесмо и оног што треба да постанемо... Човеку за здравље није потребна хомеостаза, већ напротив стање тежње и борбе за циљ који је њега достојан.

ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛНИ ВАКУУМ
Егзистенцијални вакуум или једноставније речено бесмисленост живљења је широко распрострањена појава. Будући да је културним и технолошким развојем човек изгубио могућност да се влада према инстинктима и ономе што је налагала традиција он се као нашао у безизлазу и збуњен. Инстинкт му више не говри шта мора да ради, нити му традиција говори шта треба да ради, па сад већ више не зна ни шта хоће да ради. Уместо тога, он или жели да ради што раде други (конформизам) или ради оно што други желе да ради (тоталитаризам).

Егзистенцијални вакуум се доживљава као стање досаде. Невоља је у томе што доста људи не уме квалитетно да располаже својим временом. Осим тога, постоје и различите маске иза којих се крије егзистенцијални вакуум. Понекад се фрустрирана воља за смислом компензује вољом за моћи и то у свом најпримитивнијем облику – тежњом за новцем (среброљубљем). У другим случајевима, место фрустриране воље за смислом заузима жеља за уживањем, па се тако егзистенцијална фрустрација често решава сексуалном компензацијом. Зато се може приметити да сексуални либидо узима маха нарочито у случајевима егзистенцијалног вакуума.

Важно је напоменути да уколико се егзистенцјални вакуум испуни и неуротични пацијенти ће тако бити спречени да поново упадну у неуротично стање. Зато се логотерапија препоручује не само у случајевима ноогене неурозе, већ и у случајевима психогене неурозе, а нарочито у соматогеним неурозама.

СМИСАО ЖИВОТА
Не треба тражити апстрактни смисао живота. Свако у животу има своју специфичну мисију, да оставри конкртена задатак. У томе нико не може да га замени и његов живот не може да се понови. Свако има посебна задатак и шансу да га оствари.

Не пита човек за смисао живота, већ живот њему поставља питања на која он треба да одговори. А на та питања може одговорити једино ако одговара за свој живот тако што ће бити одговоран. Логотерпаија у одговорности види праву суштину човекове егзистенције.

СУШТИНА ЕГЗИСТЕНЦИЈЕ
То наглашавање одговорности изражено је категоричким императивом логотерпаије: „Живи тако као да сада живиш по други пут, и као да си први пут правио грешке које би и сада могао да направиш!“ Ништа не стимулише човеков осећај одговорности као то правило које га наводи да замисли најпре да је садашњост већ прошла, и друго, да прошлост сада може да се измени и поправи.

Улога логотерапеута се састоји у томе да прошири видике пацијента тако да му читав спектар смисла и вредности постане видљив и јасан. Логотерапија не намеће пацијенту никакве судове, јер се истина намеће сама по себи и не треба јој посредник.

Наглашавајући да је човек одговорно биће које треба да остварује потенцијални смисао сопстевног живота, желим да истакнем да је аутентични смисао живота треба наћи у свету, а не толико у самом човеку и његовој психи, јер човек није никакав у себе затворен систем. Према томе, истински циљ живота се не може састојати у самооставрењу, човекова егзистенција је, по својој суштини самопревазилажење (аутотрансценденција), пре него самоостваривање. Другим речима, самоостварење се не може постићи ако постане само себи сврха, већ се једино може остварити као пропратни учинак самопревазилажења.

Симсао живота се непрестано мења и никада не престаје да постоји. По логотерапији животни смисао се може остварити на три нивоа: 1) остварујући неко дело, 2) доживљавајући неку вредност, 3) трпећи. Прва одредница је јасна сама по себи, друга одредница подразумева тражење смисла у љубави.

СМИСАО ЉУБАВИ
Љубав је једнини начин да схватимо друго људско биће у најскривенијем језгру његове личности. Нико не може добро разумети суштину друге особе, ако је не воли. Духовни чин љубави га чини способним да уочи битне црте и особине вољене особе, и штавише да види и оно што се у њој потенцијално скрива – што још није остварено, али се може остварити. У логотерапији љубав сене схвата као пропратни учинак сексуалних односа, већ као изражавање потпуног заједништва.

СМИСАО ТРПЉЕЊА
Трећи пут изналажења смисла је трпљење. Кад год смо суочени са неизбежним и нерешивим ситуацијама, када морамо да се суочимо са реалношћу коју не можемо изменити, на примерм, са неизлечивом болешћу као што је рак, који се не може оперисати тада нам се пружа последња шанса да остваримо највећу вредност, да испунимо најдубљи смисао – смисао трпљења. Изнад свега, важан је наш став према трпљењу тј. став којим прихватамо трпљење. Другим речима, трпљење престаје то да буде, када добије смисао, на пример, жртве.

Једно од главних начела логотерапије је да основна брига човека није тражење задовољства и избегавање бола, већ тражење смисла у животу. Зато ће човек бити спреман чак и да трпи уз услов да његово трпљење има смисла. Разуме се да трпљење које није апсолутно нужно, нема смисла – на пример рак који се хируршким путем може излечити.

Традиционална психотерапија настоји да човеку врати способност за рад и нормалан живот, и логотерапија то свакако прихвата, али иде и даље, тако да човек пошто је стекао способност неминовног трпљења, нађе при томе смисао чак и свом трпљењу.

Неминовност патње се никада не може избећи. Прихватајући тај изазов на храбро трпљење, живот има смисла до последњег даха. Смисао живота је безуслован, јер укључује чак и смисао трпљења.

Тај крајњи смисао нужно превазилази човекове ограничене интелектуалне способности. У том контексту, у логотерапији говоримо о над-смислу. Од човека се не тражи, како уче неки егзистенцијални филозофи, да подноси бесмисленост живота, већ пре да призна своју неспособност да схвати безусловну смисаоност живота разумским појмовима. „Логос“ је дубљи од логике.

BOLESTI SRCA

LUPANJE SRCA – PROBADANJE

Pojavljuje se najčešće kod malokrvnih i telesno slabijih ljudi.
Osnovni uzroci: preveliki duševni napor, oporavak posle teških bolesti i drugo.
Simptomi: Poseban osećaj u predelu srca, potištenost i gušenje.
Bolesnika hvata vrtoglavica, nesvestice, obliva ga hladan znoj. Posle napada bolesnik oseća veliki umor. Obično nema drugih komplikacija.
ODOLJEN - VALERIANA OFFICINALIS
Uzme se 2 kašike sitno iseckanog korena i prelije sa 400 grama hladne vode. Poklopi se i ostavi preko noći da se ekstrahuje. Sutradan zagrejati do ključanja, kuvati još 2-3 minuta i ostaviti tako poklopljeno da se hladi. Ohlađeno zasladiti medom i piti u toku dana više puta po vinsku čašu. Piti u gutljajima.
Na isti način se pripremaju i mešavine: SPECIES
Uzeti u jednakim količinama matičnjaka (melissa officinalis) odoljena i nane (mentha piperita), pa 2 kasike mešavine popariti sa 400 grama vode.
Uzeti po kašiku odoljena, nane, cveta gloga (crataegus oxyacantha) i hajdučice (achillea millefolium) i preliti sa 800 grama vode. Uzeti po kašiku hajdučice, peršunovog lista, ploda celera, nane i odoljena i preliti litrom ključale vode. Osim prva dva čaja, ostala dva se piju u toku dana kao voda. Mogu se i zasladiti medom.
Uzeti po kašiku iđirota (acorus calamus), korena maslačka (taraxacum officinale), lista i korena iseckanog peršuna, lavande (lavandula vera) i nane. Preliti litrom ključale vode. Postupak je isti kod pripreme, ali se pije po 200 grama nezaslađenog čaja pre obroka i po 150 grama zaslađenog čaja posle obroka.
Treba stavljati obloge od vode sobne temperature na predeo srca.
1. ZAPALJENJE SRČANOG MIŠIĆA - MIOKARDITIS
2. ZAPALJENJE UNUTRAŠNJE SRČANE OPNE - ENDOKARDITIS
3. ZAPALJENJE SRČANE KESE - PERIKARDITIS
Sve što je rečeno za lečenje nervoze srca o biljnim lekovima važi i za lečenje ovih oboljenja. Pomoć i savet tražiti od kardiologa. Smeju se koristiti samo biljke blagog dejstva. Čajevi su pomoćna terapija.
MEŠAVINE: SPECIES
Uzeti po kašiku korena vodopije (cichorium intybus), cveta lavande, cveta srdačice (leonurus cardiaca) i korena odoljena (valeriana officinalis).
Popariti sa 800 grama vode i ostaviti poklopljeno 2 sata. Procediti i piti po 200 grama pre jela, ostalo između obroka.
Na isti način se priprema:
Uzeti po kašiku lista masline (olivae folium), nane, lista i cveta gloga (crataegus oxyacantha) i popariti sa 600 grama vode.
Zatim po kašiku lista masline, lista i cveta gloga i lista matičnjaka (melissa officinalis) popareno sa 600 grama vode. Postupak isti.
Po kašiku cveta zove (sambucus nigra), odoljena, hajdučke trave (ochillea millefolium) i kamilice (matricaria chamomilla), popariti sa 600 grama ključale vode, ostaviti poklopljeno 2 sata, procediti, dodati sok od 2 limuna, a zasladiti medom po želji. Piti po 200 grama pre obroka.
Posle upotrebe čajeva nastupiće znojenje. Telo prebrisati, naročito predeo oko srca, gazom natoopljenom u razblaženo sirće (preći nekoliko puta).
Uzeti po kašiku nane, breze (betula alba), peteljki od trešanja (avii stipites). Priprema se kao prethodni.
Oko 9 sati i oko 17 sati treba staviti obloge od razblaženog sirćeta na predeo srca i na stomak i držati po 1 sat.
VINO: U litar belog vina dodati 60 grama lista ruzmarina i 20 grama matičnjaka. Flašu zatvoriti i držati u toploj sobi 20 dana. Procediti i uzimati po 50 grama pre jela. Uz to piti i čaj: Po kašiku matičnjaka (meliss officinalis), lavande, morača (foeniculum vulgare). Priprema se kao prethodni.
Uzeti po kašiku odoljena, nane, ploda morača i 2 kašike bosiljka.
Već je više puta naglašvano da se sve biljke isitne i izmešaju pre upotrebe. Izručiti u litar ključale vode. Ostaviti poklopljeno 2 sata. Procediti i piti po 150 grama nezaslađenog čaja pre jela i po 150 grama zaslađenog čaja posle jela.
Ovi su čajevi pokazali dobre rezultate kod endokarditisa.
Kod perikarditisa dobre rezultate su dali sledeći čajevi:
Po kašiku lista mirođije, peršuna, cveta ili ploda gloga, odoljena popariti sa 600 grama ključale vode, ostaviti pokiopljeno 2 sata, procediti i piti po 200 grama pre obroka.
Zatim po kašiku bosiljka (ocimum basilicum), rute (ruta graveolens) srdačca (leonurus cardiaca) i imele (viscum album). Priprema se kao prethodni.

NEUREDNO NAPAJANJE SRČANOG MIŠIĆA - SRČANA KAP ILI INFARKT

Ova bolest nastaje usled hroničnog oštećenja srčanih (koronarnih) arterija. Posledica je delimičan zastoj u napajanju srčanog mišića. Vremenom dolazi do prekida i do potpunog krvotoka u jednoj grani srčane arterije tzv. Začepljenje. Posledica je nastajanje srčane kapi ili infarkta.
Simptomi: Oseća se snažan bol u predelu srca, iznenadan i dugotrajan. Traje pola sata do nekoliko sati. Za bolesnika su najopasnija prva 24 sata.
Deo srca koji nije dobio krv propada i umire. Na tom mestu se stvara ožiljak u toku 6 nedelja posle srčanog udara. Tek onda bolesnik sme da ustane.
Prva pomoć: Bolesnika izuti i staviti mu noge u vruću, slanu vodu. Tako će sav višak krvi iz srca i okoline da se slije u noge. Na predeo oko srca staviti hladan oblog od vode iz česme, sobne temperature.
Čaj koji pije treba da bude zaslađen i mlak:
Uzeti 2 kašike cveta i lista ploda gloga, po kašiku srdačice (leonurus cardiaca) i odoljena (valeriana officinalis). Popariti sa 600 grarna vode, blago kuvati poklopljeno još oko pola sata. Ostaviti oko 1 sat poklopljeno da se ohladi. Procediti i zasladiti medom. Piti svaki sat po 100 grama.
Uzeti po 2 kašike lista masline i po kašiku imele i matičnjaka. Popariti sa 600 grama ključale vode, ostaviti poklopljeno 2 sata, procediti, zasladiti medom, piti svaki sat po 100 grama.
Na isti način priprema se i sledeći čaj:
Uzeti 2 kašike lista masline, po kašiku nane i lavande.
Uzeti 3 kašike lista masline i po 2 kašike srdačice i majkine dušice.
Izručiti u 1,2 1itre kipuće vode, ostaviti poklopljeno 2 sata, procediti i piti zaslađeno u toku dana.

KOD NEPRAVILNOSTI U RITMU SRCANIH OTKUCAJA – ARITMIJA

Uzeti po 20 grama biljke dan i noć (viola tricolor), misli se na poljsku biljku, cveta lipe i gloga i matičnjaka (melissa officinalis), po 10 grama hmelja (humulus lupulus) i ruzmarina. Isitniti biljke i izmešati, pa 2 kašike smese popariti sa 400 grama hladne vode, poklopiti i ostaviti preko noći. Sutradan zagrejati do ključanja, kuvati 2-3 minuta, takođe poklopljeno i tako ostaviti da se ohladi, procediti i zasladiti medom i piti u toku dana više puta vinsku čašu.
Na isti način se priprema i čaj:
Po 30 grama srdačca (leonurus cardiaca) i steže (potentilla anserina) i matičnjaka (melissa officinalis) i 10 grama odoljena (valeriana officinalis).

GRČ SRCA - ANGINA PEKTORIS

Simptomi: Stezanje i gušenje u prsima. Napad dolazi zbog napora i uzbuđenja. Bol obično počinje u predelu srca, iza prsne kosti. Širi se u obe ruke i u vrat. Uobičajeno je da traje kratko, oko 5 minuta, retko duže.
Srčani mišić se nedovoljno snabdeva kiseonikom, jer su krvni sudovi zakrečeni, zbog toga je i protok kroz njih je oslabljen.
Bolovi su često toliko jaki da bolesnik oseća strah od smrti.
Treba izbegavati: alkohol, pušenje, uzbuđenje i svaki telesni i duševni napor.
Bolesnici uzimaju lekove koji šire krvne sudove, pa se preporučuju i trave koje imaju takvo dejstvo. To je dopunska terapija.
Uzeti po 25 grama matičnjaka, rutvcie (ruta graveolens) majkine dušice i nane. Isitniti i tri supene kašike preliti sa pola litre hladne vode poklopiti i ostaviti preko noći pa sutradan zagrejati i kuvati 3-4 minuta. Kad se ohladi, procediti i zasladiti medom. Piti u toku dana umesto vode.
Na isti način se priprema:
Po 30 grama steže (potentilla anserina) i po 15 grama matičnjaka, srdačca (leonurus cardicaca), timijana (thymus vulgaris) i trava veremnjače (calamintha officinalis).
Po kašiku dobračice (glechoma hederacea), gloga, majkine dušice, grčke deteline (trgonella graecum foenum) i ploda morača (foeniculum vulgare).
Popariti sa litrom vode, ostaviti poklopljeno 2 sata. Piti po 150 grama proceđenog, a nezaslađenog pre jela i zaslađenog posle jela.
Na isi način se priprema:
Po 2 kašike gloga i po kašiku lavande, srdačca i nane.
Po 2 kašike odoljena, po kašiku nane, srdačca, matičnjaka, kičice i ploda morača.

NE ŽURI, PREDAHNI MALO!

Savetuje Darinka Dumanović, jedna od vodećih domaćih siatsu terapeuta i pobornika prirodnog načina lečenja.
Mišljenje, disanje, kretanje, hrana, seksualni odnosi i spavanje predstavljaju šest kamena temeljaca vašeg zdravlja. Ako su osnove zdravlja dobre, sve što je izgrađeno na njima izdrzaće buru života, kaže Darinka Dumanović, diplomirani fizioterapeut koja je prvo radila u Centru za cerebralnu paralizu u Beogradu, a zatim u Specijalnoj ortopedskoj hirurškoj bolnici "Banjica". Nakon odlaska u penziju nastavlja da radi spajajući znanja iz zapadne medicine sa kineskom tradicionalnom medicinom, tačnije siatsu - tretman za zdravlje.

Kada ste počeli da se bavite ovom vrstom terapije?

Počela sam da se bavim kineskom tradicionalnom medicinom i da sprovodim siatsu tretmane negde još osamdesetih godina. Tada sam još uvek radila u Specijalnoj bolnici na Banjici u Beogradu i s obzirom da sam imala odeljenje sa 50 postelja mogla sam da proverim ovu drevnu metodu na svojim pacijentima. Kombinujući zapadnu i istočnu kinezi terapiju pacijenti su se duplo brže oporavljali. Uvek se trudim da naučim svoje pacijente kako da čuvaju zdravlje i kako da povrate izgubljeno – prirodnim putem. Upravo siatsu je umetnost prirodnog lečenja, duboko ukorenjena u filozofiji i praksi tradicionalne kineske medicine.

Šta je to siatsu?

Si znači - prsti a atsu - pritisak. Dakle, siatsu znači pritisak na telo pomoću prstiju. Na Zapadu je ova metoda poznata kao akupresura. Kineska tradicionalna medicina smatra da je u zdravom telu životna energija uravnotežena i slobodno protiče kroz četrnaest nevidljivih kanala koji se zovu meridijani. A kada se poremeti ravnoteža životne energije ili se zaustavi u kanalima, u telu se javljaju problemi, nelagodnost, bol. Siatsu je još ravnoteža, ples i igra između terapeuta i pacijenta u kojoj se izlečujuća moć oboje nadopunjuje da bi pročistila i uravnotežila životnu snagu energije. Osnovna vrednost ove metode leži u tome što će vam otvoriti zaboravljeni aspekt komunikacije putem dodira koji ima snagu da stvara mir i ravnotežu u našim telima i životima. To je najveći dar koji se može dati i dobiti. Siatsu sledi put prirode i ako se primenjuje na pravi način može svima da donese zdravlje i sreću. Čovek bez prirode ne bi mogao da postoji. Siatsu stvara dubok osećaj vitalnosti i relaksacije i veoma je efikasno oruđe u sprečavanju bolesti. Može da odstrani mišićnu ukočenost, smanji tezniju, oslobodi od zamora i ojača unutrašnje organe.

Čemu služi ovaj terapeutski metod?

Ovaj terapeutski metod služi za otklanjanje simptoma, uzroka i najraniju dijagnostiku. Ovaj metod je izvrstan kad se ničim drugim ne može konstatovati šta to nije u redu u našem organizmu; jer nikakvi dijagnostički aparati ne mogu da otkriju energetsku neravnotežu u našem telu kao siatsu tretman. Vrlo je važno da se na vreme otkrije da bi se energija u telu dovela u ravnotežu, i kako bi se sprečili teži zdravstevni problemi. Najveća sreća je kada se siatsu koristi u preventivne svrhe, a svakako je dobro kad se koristi i u lečenju – naravno što se ranije počne rezultati su bolji. Nekad je dovoljan i jedan tretman, a nekada sto i jedan. Siatsu daje dobre rezultate u zavisnosti od dužine trajanja bolesti. Drugim rečima, važno je koliko će se tretmana uraditi da bi došlo do poboljšanja.

Zašto Vam se sve ljudi obraćaju?

Stvarno ne znam odakle da počnem, od kojih tegoba i problema, jer dolaze ljudi sa svim mogućim i nemogućim tegobama - i psihičkim i fizičkim, sa prelomima, degenerativnim problemima. Dolaze i zbog problema sa ishranom, za mnoge je to danas problem  - bilo da jedu malo i nekvalitetno ili mnogo i opet nekvalitetno, a to sve dovodi do poremećaja u ravnoteži energije. Uopšte govoreći, postoji jedna velika neravnoteža u prirodi, društvu, ishrani, a to sve dovodi do neravnoteže u našem telu.

Dakle, za šta je sve koristan siatsu?

Siatsu je koristan za sve. Njega jedino ne treba koristiti kad je akutno krvarenje, a to znaci kod moždanih insulta, kod infarkta itd, ali čim se smiri akutna faza može da se primenjuje siatsu tretman koji daje dobre rezultate, ako se počne na vreme. Ponoviću još jednom da je siatsu takav tremtan koji dovodi u sklad energetsku neravnotežu. Ako energija u telu ne funkcioniše kako treba neće funkcionisati ni cirkulacija krvi ni limfe, a ako nemamo dobru cirkulaciju krvi znači nemamo dobru ishranu tkiva i stvaraju se degenerativne promene. Prema tome, za sva koštano zglobna oboljenja, za glavobolje koje su u 95 odsto slučajeva poremećaj energije zučne kese, praktično nema nekog slučaja gde ne bi moglo makar u jednoj fazi da se koristi siatsu tretman. Siatsu tretman ima nekoliko funkcija, a ja ću evo pomenuti samo glavne: laka i brza relaksacija, ubrzavanje cirkulacije kroz celo telo, uključujući mišiće i unutrašnje organe, i povećanje pokretljivosti zglobova, pravilna funkcija nerava u centralnom i perifernom nervnom sistemu, jačanje otpornosti organizma, kako bi on bio sposoban da se odupre bolestima i stresovima. Svaki naš organ ima svoju putanju na površini tela i pomoću siatsu možemo da konstatujemo rano šta se dešava u unutrašnjosti, da istom metodom otklonimo i simptome i uzroke.

Kako znate da nešto nije u redu, kako spolja vidite šta je unutra?

Prvo morate dobro da znate anatomiju energetskih meridijana koji prolaze preko tela. Drugo, morate da znate pravac u kome se kreću, imate od centra prema periferiji i od periferije prema centru. Nije svejedno da li treba dodavati energiju pacijentu ili oduzimati energiju pacijentu. Ako je aku tačka bolna znači da postoji višak energije, ako je aku tačka neosetljiva znači da postoji manjak energije, ako su regioni tela hladni znači da je jako slaba cirkulacija i energije i krvi.

Kako  sami da primetimo da nešto nije u redu, pre nego što počne da nas boli?

Ako nas nešto boli to znači da je energija blokirana. Bol je najveći prijatelj čoveku i ukazuje da postoji nešto što u našem telu ne funkcioniše kako treba.
Evo i jednog saveta, za popuštanje bola u vratu veoma je važan tretman koji se odnosi na vežbe istezanja. One smanjuju bol koji izaziva ograničenje pokreta. Vežbe su efikasnije kada se rade pod mlazom toplog tuša ili posle obloga od đumbira. Toplota poboljšava protok krvi korz mišiće vrata i smanjuje bol. Vežbajte na poslu, kod kuće, vežbajte ovako:

1. Stanite uspravno, iz neutralnog položaja okrenite polako glavu udesno, koliko možete, bez zatezanja. Vratite glavu u prvobitni središnji položaj i opustite se. Ponovite ovaj pokret na levu stranu.
2. Pokušajte da približavanjem dodirnte levo uvo i levo rame i ponovite to na desnoj strani.
3. Podignite oba ramena što je moguće više i zadržite ih tako oko 5 sekundi. Opustite ih i odmorite se. Istegnite ramena natrag i zadržite ih tako 5 sekundi. Opustite ih i odmorite se.
4. Polako savijajte glavu unapred, pokusavajući da bradom dotaknete grudnu kost. Zatim savijajte polako glavu unatrag, gledajući u tavanicu. Vratite glavu u neutralni polozaj i odmorite se. Ponovite vežbu 3 do 5 puta na početku, a kasnije može i više puta.

Da li je moguće da čovek sam sebi radi siatsu tretman?

Da, ja često preporučujem pacijentima da sami vežbaju, da sami rade. Auto siatsu može svako sam sebi da radi, a ako prati uputstva i radi po meridijanima on je vrlo delotvoran.

Kako naučiti auto siatsu?

Napisala sam knjigu auto siatsu masaže. Takođe, objavila sam i knjige siatsu tretmana za zdravlje koje se koriste i u školi siatsu masaže. Spremam i novu knjigu.

Držite i školu siatsu masaže, a predlagali ste ministarstvima da se ova vrsta tretmana uvede u bolnice.

Jeste, predlagala sam jer znam da bi siatsu tretman bio koristan iz više razloga. Pre svega, kao rana dijagnostika, zatim kao tretman koji otklanja simptome, kao tretman koji otklanja uzroke, sprečava da dođe do ozbiljnijih oboljenja, kao vrlo jeftin prirodni tretman koji ničemu ne škodi, pomaže celom telu. Ja sam kao predsednik Udruženja za preventivu i prirodni način lečenja, pisala više puta i Ministarstvu prosvete i zdravlja, ali na žalost nisam dobila nikakav odgovor. Danas se izgleda više vrednuju pare od čoveka. A da je interesovanje za ovu vrstu tretmana veliko, pokazuju i oni koji pohađaju školu siatsu među kojima ima lekara, mojih kolega fizioterapeuta, medicinskih sestara, ekonomista, profesora, pravnika, studenata. Ljudi dolaze da bi pomogli, pre svega, sebi i bližnjima.

Danas se nude razne vrste masaža i tretmana, kako prepoznati prave?

Pošto je situacija veoma teška, ljudi smatraju da baveći se nekim vrstama masaža mogu lako da dođu do zarade. Možda za klasične masaže i relaksacione treba mnogo manje znanja, ali za siatsu treba mnogo znanja kako iz istočne tako i iz zapadne medicine, jer su obe potrebne pacijentima. Naravno, kad polomite ruku ići ćete ortopedu, ali zato posle toga da bi ruka brze zarasla, oporavila se siatsu je važan, manje su posledice na mekim tkivima, mišićima, tetivama sve se to mnogo brže rehabilituje.

Uvek ste spremni da pomognete, nikog ne odbijate, radite s ljubavlju.

Ja sam zaista svoju profesiju odabrala intuitivno osećajući u kom pravcu ta moja ljubav ide. Radila sam 35 godina na Banjici, 10 godina sam u penziji, još uvek nisam umorna od svog posla, niti mi je teško kad me neko zamoli da mu pomognem - da li je to u po dana ili u po noći svejedno je, ja sam onog momenta spremna da pomognem ljudima, jer znam šta znači pomoći da bol umine, pomoći čoveku kad mu je najteže.

A saveti za zdraviji život?

Čovek ima šest, kako ja to kazem, pravila koja treba da poštuje u životu. Treba da ima pozitivno mišljenje, treba da se dosta kreće, treba dobro da diše, dobro da jede, da spava i treba da voli. Svako zaslužuje da bude zdrav i srećan, bilo da je na početku svog zivota, bilo u poodmaklim godinama, ali duhom mlad. Čovek koji prihvati umerenost kao životno pravilo proživeće svoj život u potpunosti. Uravnotežite svoj život i učinite ga korisnim i srećnim.

Osmeh na licu - zdravo srce.

Evo nekoliko saveta za održavanje zdravlja vašeg srca:
1. Nemojte se uzrujavati. Nemojte neprekidno žuriti. Tada prisiljavate srce na dodatan napor.
2. Vaša ishrana treba da bude dobro usklađjena. Nemojte dozvoliti da vas osvoji debljina.
3. Nemojte se brinuti. Brige, zlovolja i ljutnja štete srcu.
4. Ne naprežite se prekomerno. I prevelika iscrpljenost može vas usmrtiti.
5. Smirite se i odmarajte se. Vaše srce je mišić kome je potreban odmor baš kao i ostalim umornim mišićima. Nađite nekoliko trenutaka u toku dana za odmor.
6. Smanjite teret svojim nogama - time ćete olaksati i svome srcu. Korisno je naučiti kako se odmara. Kada sedeći stavite noge na neku klupicu i pri tome zaboravite brige, pružili ste svome srcu pravo okrepljenje.
7. Prestanite sa pušenjem. Pušenje izaziva srčanu uznemirenost i srčane poteškoće.
8. Srcu je potrebno i malo šale, zabave i razonode.
9. Ako izbegavate nervnu napetost, žurbu, zabrinutost i razne emotivne krize, produžićete svoj život.
10. Budite srećni i radosni. Osmeh ce i vama i drugima učiniti dan ugodnijim, lakšim, što će činiti dobro i vašem krvotoku.

Nemoguće je naljutiti se na onog ko vam uputi topao i srdačan osmeh. Smešite se i u trenucima nervne napetosti, jer ćete na taj način olakšati rad svom uznemirenom srcu.

Šta još činiti?

Nađite više vremena za život pa ćete duže i živeti. Čovek koji gubi strpljenje i dobru volju, rasipa svoj trud i energiju. Ako postanete nervno napeti i ako se ljutite na sve, bićete i razočarani u sve. Mozak nervno napete i zabrinute osobe, sa nepravilnim odnosom prema životu, pati od slabe ishranjenosti kao posledice suženja krvnih sudova koji mozak snabdevaju krvlju. Onaj ko je opterećen mišlju o životu koji mu čini nepravdu i udara glavom o zid svojih neuspeha, umesto da ga zaobiđe, doživeće jos veće nepravde i promašaje.

Ishrana.

Hrana treba da bude lokalna i u skladu sa sezonom. Evo i nekih uputstava:
1. Jedite kada ste gladni i pijte kada ste žedni.
2. Birajte i jedite samo prirodnu i integralnu hranu.
3. Žvaćite dobro.
4. Jedite samo do 80 posto svojih kapaciteta tj. nemojte se prejedati, ali ni jesti do osećanja sitosti.
5. Uživajte u jelu.
6. Nemojte jesti kada se umorni i neraspoloženi.
7. Vaša kuhinja je vaša apoteka.

Spavanje

Spavanje je najprirodnija aktivnost u kojoj najviše uživamo. Ako se zdravo hranite i ako vežbate, tada je vreme oporavka vaših organa i čitavog tela kratko. To znači da zdrave osobe manje spavaju. Ako ne jedete tri sata pre spavanja to će omogućiti dobar san. Normalno kada se probudite treba da imate osećaj zadovoljstva i sreće, pozitivne misli i optimističko raspoloženje, kao i spremnost da započente novi dan. Zdrava osoba se budi bez briga i bolova u telu. Četiri su uslova za dobro spavanje:
1. Kada su telo i um podjednako umorni, tada san brzo dolazi.
2. Ako ste bili nedovoljno fizički aktivni, tj. niste dovoljno umorni, tada san neće doći jer nije potreban vašem telu.
3. Kada postoji neravnoteža između tela i uma, san takođe neće doći. Ako je mozak stimulisan vestačkim stimulansima (kafa i drugi) ili brine zbog nečega, um neće dozvoliti san čak i ako je telo umorno.
4. Ako su prisutne fizičke tegobe, naročito ukočen bolan vrat ili krsta, prirodan san će teško doći.
Sve u svemu, ne žurite, predahnite malo!

Ljiljana Sinđelić Nikolić

Христо Јанарас: Ο ДЕЦИ

- изграђивање односа или утилитаризам -

 

Мислим да смо се сви уверили (како из искуства, тако из теоретског проучавања) да у оквиру савременог начина нашег живота и цивилизације постоји склоност ка претераном покровитељству над дететом, склоност ка итензивнијем, чак пренаглашеном старању ο детету. Неки говоре ο једној врсти «освећења» дечијег узраста које води ка одређеним видовима понашања штетним по дете. Веома важну улогу игра тржиште, односно протажирање производа који се израђују и пласирају на тржиште са специјалном наменом за старање ο деци. циљајући на природно интересовање родитеља за своју децу.
Психолози би можда могли дати одговор на питање - у којој мери претерано покровитељство над дететом може потицати од неких нерешених проблема родитеља (као што је, на пример, једна неуспела супружничка веза). Евентуални лични неуспех могао би бити каналисан кроз претерано покровитељство над дететом. Потиснути проблеми свакако терају родитеље у непрекидне покушаје давања и обезбећивања добара и активности за своју децу, а који често превазилазе потребе и логику. Ово се дешава или зато што родитељи не желе да њихово дете буде лишено ствари које су њима недостајале, или пак зато да се код детета не створи утисак да родитељи не могу да му обезбеде оно што намећу савремени «прописи» његовог развоја.
На основу свега реченог можемо закључити да феномен претераног покровитељства над дететом много чешће формира утилитаристички став према детету него ли став изграђивања односа са њиме. Наравно. ово питање изискује подробнију анализу стручњака.
Ово кратко излагање полази од разлике двеју веома лепих грчких речи: «πρόσωπο/α» (= личност-и) и «χρήματα» (= новци или оно што се користи). Именица «πρόσωπο» је сложена. Састоји се од префикса «προς» (= према, ка) и именице «ώψ, ωπός», што значи лице или поглед. Личност, дакле, значи «имати лице или поглед (усмерен) према некоме или нечему, налазити се наспрам или насупрот». Зашто се у грчком језику људска појава назива речју «πρόσωπο» (=личност)? У данашње време значење ове речи је промењено у негативном смислу, или је пак она замењенаречју «άτομο» (= индивидуа, јединка, атом), којаје по значењу супротна речи «πρόσωπο». Индивидуа (=άτομο) је безлична бројчана јединица (јединка) истоврсног скупа (од одричног α- и речи τομή=пресек, деоба, temnw=сечем, делим), односно оно што не подлеже даљој деоби. Индивидуа не може да се одреди другачије него бројем (личне карте, пореским бројем итд.). Личност, с друге стране, представља реалност коју можемо упознати једино уколико се налазимо наспрам ње, односно непосредношћу односа. Сваки човек представља јединствено и непоновљиво биће које се упознаје кроз ову непосредност (односа).
Реч «χρήματα» (=новац, оно што се користи) гради се од безличног глагола «χρη» (= потребно је, треба), означавајући предмете за употребу или коришћење. На овом месту потребно је упоредо навести и реч «πράγματα» (= ствари, остварења), која представља оно што је остварено од стране једне личности, односно резултате личне стваралачке делатности. Насупрот томе, «χρήματα» (= новац, оно што се користи) јесу безлични предмети за коришћење, без икаквог печата посебности.
Оно, дакле, што у континуитету осваја територију у савременој цивилизацији јесте поље коришћења, уз истовремено ограничавање поља односа. Ово може бити у потпуности јасно уколико замислимо на који начин данас одраста једно дете. Од првог тренутка када дете почиње да бива свесно само себе има све што пожели једним притиском на дугме (светлост, топлоту, музику или слику). Ово аутоматско задовољавање жеља ствара у психичком свету детета једну врсту самодовољности која је «егоцентрична».
Насупрот томе, одговарајуће активности детета које припада такозваном аграрном друштву подразумевају једну врсту односа са материјом (где однос значи сваки пут одступање од свог «ега»). Да би запалило ватру или имало светла, дете треба да има личан однос са материјом и да испоштује њене посебности.
Неприметно и у оној мери у којој поље коришћења доминира на уштрб односа, последице бивају озбиљније и опасније по човека. Дете које није научило да гради однос и да жртвује нешто од свог eгa, постаће сасвим сигурно човек неспособан да воли, да љуби (ανέραστος = човек без ероса, без љубави). Када буде дошло време да се заљуби, оно неће знати како то бива, неће знати како да оствари везу (однос), да изађе из себе самог, да постави критеријуме односа (везе), уместо критеријума пуког коришћења. Однос подразумева да напустиш свој его, да жртвујеш нешто од своје воље, да се даш другоме, како би отпочело упознавање сасвим друге врсте, које чини разлику између индивидуе и личности.
Ово одсуство динамике односа има за последицу рађање пренаглашене амбиције за поседовањем, задовољавајући нечију потребу да има, да искључиво тај неко користи, да потчињава. Прави однос са људима стиче се свакодневним подвигом и ангажовањем, а не моралним правилима (= δεοντολογικούς κανόνες). Нико не може да научи да воли Моцарта или поезију Кавафиса само зато што то намеће накакав кодекс понашања! С друге стране, замислите какав недостатак представља проживети цели живот а не упознати и заволети Моцарта или Кавафиса!
Аристотел каже: «Тражити корист у свему најмање приличи великодушнима и слободнима», тј. људима који су великодушни и слободни не пристаје давање предности интересу. Бити великодушан значи умети да делиш другима и да делиш са другима, да дајеш и да се дајеш. Бити слободан значи не потчињавати се ниједној нужности коју намеће егоцентричност. Однос задобијају «великодушни» и «слободни» људи.

са јелинског превео: Бојан Радичевић
Видослов, бр. 5