КСЕНИЈА АТАНАСИЈЕВИЋ (1894-1981)

Прва жена философ

У «Просветиној» енциклопедији пише да је Ксенија Атанасијевић (1894-1981) «филозофски писац и преводилац класичних филозофских дела. Написала већи број филозофских огледа од којих су неки објављени као целина (Филозофски фрагменти 1-1).» Као допуну биографији Ксеније Атанасијевић наводим део из Философско-теолошког лексикона професора др Ивана Коларића: «Студирала је филозофију и класичну филологију у Београду, Женеви и Паризу, филозофију је докторирала у Београду 1922. године. Била је гимназијски професор, доцент за историју филозофије на Београдском универзитету, просветни инспектор за вишу наставу и библиотекар». Вероватно због неких црта њеног карактера (мушког у мишљењу, све више временом, и у понашању и у изгледу, што је било незамисливо, увелико још патријархалним српским мушкарцима, и када су ови били интелектуалци и професори философије између два светска рата у Београду), феминистичка свест једне жене високог интелектуалца у Србији, када ова свест још није била у српској средини ни повојче, можда и професионална завидљивост учинили су да је Ксенија Атанасијевић исценираном завером оптужена за плагијат (који није постојао) и удаљена са Филозофског факултета у Београду, већином гласова, негде пред Други светски рат. Према изјави професора др Радомира Ђорђевића, философа, на београдској телевизији (у емисији о Ксенији Атанасијевић, 27. јануара 2000.), њему лично је после Другог светског рата професор др Душан Недељковић поверио, да је удаљавање Ксеније Атанасијевић са Универзитета било противзаконито.
Ксенију Атанасијевић - «првог и најбољег српског женског филозофа», како се свуда у интелектуалним круговима Београда говорило, посећивао сам сигурно више од петнаест година, додуше ретко, у стану породице Марковић-Атанасијевић у Господар Јовановој улици. Ксенија Атанасијевић, као што је познато, удала се у својим позним годинама за удовца др Милана Марковића, нашег познатог рендгенолога.
Са Ксенијом Атанасијевић дошао сам у везу први пут у педесетим годинама XX века, и то преко београдског академика, математичара и антропозофа Милоша Радојчића и теозофкиње, такође математичарке, Олге Татић, која ми је говорила да је К. Атанасијевић од пре Другог светског рата активан теозоф. Чудно ми је изгледао тај спој високог интелектуалца, философа, која је превела Спинозу, докторирала на Епикуру и написала Филозофске фрагменте који одишу мешавином скептицизма и стоицизма, са мутним теоријама индијске религиозне мисли о карми и реинкарнацији, накнадно почађавелих кроз руско-енглеску фантастику Хелене Блавацке и Ани Безант. Нисам успео ништа да докучим. Ксенија се увек чувала преда мном да каже нешто више од уобичајених и очекиваних реченица једног несумњиво спиритуалистички оријентисаног философа који не крије да је такав у теорији, као што није имала потребе да крије своју велику скепсу према људској природи и људским поступцима. Скоро да сам био у прилици да себи кажем: ево човека који верује у Бога, али не верује у човека јер му сувише добро познаје душу! С времена на време, ретко, процедила би кроз зубе своју увереност у реинкарнације које могу да објасне понешто необјашњиво из људске историје, мада и та њена увереност није била, бар за мене, уверљива. Јавна предавања која је Ксенија Атанасијевић држала на Коларчевом универзитету, пре, за време и после Другог светског рата, била су, најпре (после Другог светског рата), слабо посећена (одлазио сам на њена предавања и за време немачке окупације земље), а онда лагано, све је више долазило слушалаца, да би на последњем њеном предавању, на Коларчевом универзитету 1978. године (она је ово предавање први пут читала) имала препуну салу, углавном младих људи. Из ових предавања, увек паметних и одмерених, као уосталом и у приватним разговорима са Ксенијом, није се могао добро разабрати лични став предавача, и поред изабране теме која је најчешће била из области philosophia perennis. Они који су предавача боље познавали, могли су препознавати спиритуалистички «поглед на свет» нашег философа. Морам да признам да ми је такав, релативно неодређен став према суштинским питањима живота,углавном овакав испољаван у јавним наступима Ксеније Атанасијевић, више сметао, него пријао.
Био сам млад и нестрпљив, отуд ми је нарочито сметало зашто у материјалистичком и атеистичком друштву у коме смо сви овде живели од 1945. године, Ксенија Атанасијевић не покаже више храбрости, пркоса, зашто се плаши. Врло вероватно да се Ксенија није плашила, већ је то био њен став, увек уздржан, питајући, сумњајући став античких философа. Оно, међутим, што ми се чини да је једино било јасно у Ксенијином философирању, и када је то чинила јавно и приватно, била је одсутност, скоро потпуна, хришћанског духа. Њена мисао била је чудна, не баш складна мешавина грчко-немачке философије са индијским религиозним учењима, разводњена европском теозофијом. При свему томе увек ми је, после сваког разговора са Ксенијом. остала загонетка њене праве природе, као и њен философско-религиозни credo. Та загонетност ме је и терала да је увек изнова посећујем, некад и после годину дана паузе, све у нади да ће једнога лепог дана Ксенија проговорити. Није проговорила онако како сам то наивно прижељкивао, али ево, у јануару 1980. године, када је ушла у 87. годину живота, Ксенија Атанасијевић је први пут била отворенија према мени. И, шта ми је рекла? «Са годинама човек је све обазривији у давању судова о овостраном и оностраном, нарочито оностраном. Слутим да нас тамо чека изненађење, велико изненађење, можда чак запрепашћење. Тамо је нешто сасвим Друго». Нисам могао да се не сетим великог Хераклита који треба да је једном рекао или написао: «Људе чека кад умру оно чему се не надају и што и не слуте».
Када смо додирнули питање чистоте хришћанске религије, Ксенија се сложила да је хришћанство у основи монизам, али да није избегло замке дуализма, можда због разних утацаја који су долазили са Истока, од којих је још понајбоља била гноза. Није се сложила са мном да је и стара грчка философија «испрљала» чистоту старојеврејске мисли у доба и после Христовог времена.
Пошто се тих дана водила на Коларчевом универзитету дискусија поводом књиге Лава Шестова о Достојевском и Ничеу, Ксенија ме је упитала коме дајем своје симпатије радије: Берђајеву или Шестову.
Одлучио сам се за Берђајева, што је и сама потом прихватила. Подозревам да су и њене и моје симпатије за Берђајева произашле из његове везе са гностичарима. Ксенија је уосталом мало касније то и рекла: «Оно што је најбоље код Берђајева долази из гнозе. Појам Ungrund код Берђајева, немоћ Бога у односу на слободу коју није створио, није код Берђајева пореклом само из списа Јакоба Бемеа, кога је Берђајев веома ценио, већ је то порекло много старије и потиче из пресократовске философске традиције... Егзистенцијалистичка философија нашег времена је занимљива, али несигурност теоријског основа, склона цепању и нејасностима. Карл Јасперс је, међутим, озбиљан мислилац».
Међу нашим старијим научницима, које је још запамтила, Ксенија Атанасијевић је нарочито ценила и волела Милутина Миланковића, изузетно доброг човека и одличног научника, како ми је рекла. Плакала је када је чула да је умро.
Последње предавање које сам од Ксеније Атанасијевић слушао било је фебруара месеца 1979. године на Коларчевом универзитету - о Епикуру. Епикур, за Ксенију Атанасијевић, није био атеист (као што су говорили марксисти), он само није веровао да је било ко од богова створио овај несавршени свет, као што није могуће да човек дође у било какав однос са боговима. Богови нити кажњавају нити награђују човека. Они су уопште изнад сваке људима доступне сфере - у блаженству и хармонији. На њих се не може нити утицати, нити они могу (или хоће?) да утичу на људе. Све је, према Епикуру, састављено од атома; после смрти атоми се у човеку распадају и можда поново састављају у неко ново тело и неки нови живот. Епикур је претеча монадологије.
Тако је Ксенија Атанасијевић говорила о овом великом грчком философу из IV/III века пре Христа.
Питао сам се после предавања, да ли је најпре Епикур деловао на рани религиозни-философски поглед Ксеније Атанасијевић, и то онда када је она писала своју докторску тезу о њему, јер у њеним Фртментима већ јасно стоји написана деистичка идеја о Богу који је негде изван овога света на Земљи? У Фрагментима Ксенија Атанасијевић се чак иронично подсмева свима онима (највише хришћанима) који се моле Богу, питајући се какав би то Бог требало да буде који би одговарао, односно слушао, на сијасет егоистичких и будаластих молби милиона људи који моле за себе.
Све би то могло бити логично и умно да Христос није био на земљи, помислио сам. Он је поново (?) успоставио мост између Бога и човека и није могао «напамет» говорити да је пут човеку преко Њега сада отворен и могућ до Бога. Зашто је умним људима у свету толико тешко да приме Христа и зашто упорно заобилазе хришћанство? Није ли то зато што једноставно не верују у Христа већ на Његово учење примењују и даље мерила античких философа! Ако је Христос био само генијални Јеврејин и ништа више, онда Он није дошао за цео свет, него само за Јевреје и оне мало истински покрштених Јевреја и пагана. Чак и мој гимназијски професор Божидар Ковачевић, који је за себе вероватно мислио да је добар хришћанин, умео је да каже да ће последњи (и једини) хришћанин бити и остати само Христос. Нешто слично, додуше, давно пре професора Ковачевића, изрекао је велики Данац, Серен Кјеркегор, речима: «Хришћанин је нешто ређе од генија», а онда је и додао нешто значајно: «Довољан је један хришћанин, па да може бити истинито да хришћанство егзистира».
Христос није никад размшљао на начин и најгенијалнијих философа Атике или Истока, ни пре ни после Њега. Он је пре свега веровао и тражио од људи веру.
Али шта радити са истинском људском потребом за умовањем? Како је ускладити и помирити са вером у немогуће (Тертулијан)? То је две хиљаде година проблем европског ума и европске философије. Исток није имао у својој духовној историји овај расцеп. Буда је тежио нирвани, други велики индијски мислиоци задовољавали су се медитирањем које је требало унутар човека да пробуди космичку свест сопственим напорима. Нешто мањи мислиоци, али не мање луцидни, прихватили су бога Шиву који и разара и ствара.
Није ме изненадила Ксенија Атанасијевић када је говорила о Епикуру, јер познајем њену отуђеност од хришћанског света. Ипак ме је узнемирила спомињањем «сфера, граница и монада». Има неке чедне наивности у изворном хришћанству и до суза дирљивих верујућих «стареца» који никада нису упознали муке ума. И наш Јустин Поповић сувише је брзо прешао преко «негативних хероја» Достојевског и паклених вратоломија европског ума кроз дуги низ векова, почевши већ од проблематичног Оригена, па све до Сартра, Јасперса, Хајдегера данас. Сувише је брзо и мало задихано прихватио Христа. Више бих волео и више се дивим људима који се дуже муче питањима, па тек у каснијим годинама, а онда пуно и целим бићем прихвате Христа. Као Достојевски, на пример.
Има наивних и има зрелих хришћана, оних првих неупоредиво више. За оне прве је прелазак у другу сферу једноставан чин, као када прелазе границу свога атара. Они и не слуте колико се «пројектују» и колико је много несвесних конфликата, награђивања и кажњавања (и самокажњавања), присећања и оживљавања (индивидуалног, фамилијарног, националног и колективног несвесног), и све то само и једино унутар сопствене монаде. А када неким чудом, милошћу, болешћу, урођеном способношћу изађу за час из себе, долазе у додир са првом суседном вишом сфером у којој можда блуде само астралне љуштуре које они држе за стварна духовна бића. И тако сфера изнад сфере - у бескрај! У коју је ушао Гете и Достојевски, у коју Буда и Лао-це, у којој је био Христос? А у коју улазимо после смрти? Као што овде нисмо исти не можемо то бити ни после смрти. Све је непрозирна тајна за оног ко размишља. Непрозирност постаје транспарентнија за оног ко верује, још више за оног ко воли.
Постоји још једна могућност за савремену идеју прастарог деизма. Док је човек био непунолетан, Бог му је био ближи, откривао му се на разне начине и испуњавао га је, наизменично, радошћу и страхом. Данас човек изгледа пунолетан. Његов развијен апарат мишљења са могућношћу скептичног и критичног поимања ствари, његова независност од природе, његово владање извесним законитостима и у њему и ван њега, учинили су га лагано способнијим за одлуку. Бог се наизглед «повукао» да би човек могао боље да из слободе и љубави доноси одлуке. Свако будуће «опредељење» за или против Бога, биће све више ствар човекове слободе. Утолико ће вредност овог «опредељивања» бити већа и трајнија. Ето, ово су била моја размишљања која сам бележио у Дневнику, одмах после завршеног предавања Ксеније Атанасијевић о Епикуру. Хвала јој на овој разноликости асоцијација!
Ксенија Атанасијевић је умрла 28. септембра 1981. године, четири месеца после апоплексије мозга у 87. години живота.
Једном је нешто вредно и разговору склоно написала Ксенија Атанасијевић: «Када су у питању зли и глупи људи. онда је најбоље желети њихово безбожништво. Јер окупација вером од стране таквих створова, предодређена неким диаболичним обртима судбине, увек је веома злокобно деловала, повлачећи, разумљиво, за собом претварање у наказност и мрак најузвишенијих религијских поставака и најсветлијих максима - чиме је систематски припремљен пут атеизму маса у садашњици. У истини, религиозности могу достојно служити само чисте душе и пробуђени духови.« 

Владета Јеротић, Посете, одломци