ИЗ ЖИВОТОПИСА ПАТРИЈАРХА ПАВЛА - ПОРУКЕ И ПОУКЕ

Његова Светост Патријарх српски Павле рођен је 11. септембра 1914. године у селу Кућанци, срез Доњи Михољац (тада у Аустро-Угарској, а сада у Славонији), у земљорадничкој породици.
Рано је остао без родитеља - отац је отишао да ради у САД, тамо је добио туберкулозу и «вратио се кући да умре» кад је сину било три године, а исто се убрзо догодило и с мајком. Одгајила га је тетка. Схвативши да је дете «врло слабачко», поштедела га је сеоских послова и тако му омогућила да се школује: иако је мали Гојко био склон «природним наукама», утицај родбине је превагнуо и његов коначан избор био је Богословија. После завршене ниже гимназије у Тузли (1925-1929) и Богословије у Сарајеву (1930-1936) дошао је у Београд где је уписао Богословски факултет. Упоредо је студирао и на Медицинском факултету. По завршетку студија, у Београду га затиче Други светски рат. На позив свог школског друга Јелисеја Поповића, одлази у овчарско-кабларске манастире где почиње свој монашки живот.
Најпре је био у манастиру Свете Тројице у Овчару, а потом и вероучитељ деци избеглица у Бањи Ковиљачи. Тада се тешко разболео, а лекари су установили туберкулозу, предвиђајући му још три месеца живота. Извесно време провео је у манастиру Вујан, где је залечен и у знак захвалности Господу, изрезбарио је и поклонио манастиру један дрвени крст. Замонашен је у манастиру Благовештењу 1946. године, добивши на монашењу име Павле, по Светом апостолу Павлу. Тада је рукоположен у чин јерођакона. Од 1949. до 1955. био је сабрат манастира Раче. Школску годину 1950/51. провео је као суплент у Призренској богословији. У чин јеромонаха рукоположен је 1954, а исте године је постао протосинђел, а архимандрит 1957. Од 1955. до 1957.године био је на постдипломским студијама на Богословском факултету у Атини.
Изабран је за Епископа рашко-призренског 29. маја 1957, а хиротонисан је 22. септембра 1957. године, у београдској Саборној цркви. Хиротонију је извршио Патријарх српски Викентије и Епископи славонски Емилијан и жички Герман. За Епископа рашко-призренског устоличен је 13. октобра 1957. године, у призренској Саборној цркви.
У Епархији рашко-призренској градио је нове цркве, обнављао старе и порушене, рукополагао и монашио нове свештенике и монахе. Старао се о Призренској богословији, где је повремено држао и предавања из Црквеног певања и Црквенословенског језика. Често је путовао, обилазио и служио у свим местима своје Епархије.
Изабран је за патријарха српског 1. децембра 1990. године, наследивши патријарха Германа. Он је 44. патријарх Српске Православне Цркве.
Бавио се и научним радом. Објавио је монографију о манастиру Девичу. У Гласнику Српске православне цркве од 1972. године објављује прилоге из Литургике у облику питања и одговора, од којих је настало тротомно дело Да нам буду јаснија нека питања наше вере; до сада су објављена три издања. Приредио је допуњено издање Србљака, које је Синод Српске Православне Цркве објавио 1986. године. Такође, приређује књигу Христијанскије празники од М. Скабалановича. Уредник је и издања Требника, Молитвеника, Дополнитељног требника, Великог типика и других богослужбених књига у издању Светог Архијерејског Синода. Питања и одговори чтецу пред производство објављује 1988. године, а Молитве и молбе објављене су у издању БИГЗ-а 1990. Заслугом патријарха Павла, умножен је у 300 примерака Октоих из штампарије Ђурђа Црнојевића.
Патријарх Павле је дуго година био председник Комисије Светог Архијерејског Синода за превод Светог Писма Новог завета, који је као званично одобрен превод, објављен 1984. године, а исправљено издање овог превода 1990. године (седмо издање 2009.). Исто тако, био је председник Литургичке комисије при Светом Архијерејском Синоду, која је припремила и штампала Служебник на српском језику.
Од када је изабран за Српског патријарха, обновљено је и основано више епархија.
Обновљена је Богословија на Цетињу 1992. године. Отворена је 1994. године Богословија и Духовна академија Светог Василија Острошког у Србињу (Фоча) и Богословија у Крагујевцу 1997. године.
Основана је Информативно-издавачка установа Српске Православне Цркве. Године 2007. на мајском заседању Сабора основан је и Православни богословски факултет Универзитета у Нишу. У његово време основана је 1993. године у Београду Академија Српске Православне Цркве за уметности и консервацију, са неколико одсека (иконопис, фрескопис, консервација). Године 2002. настава веронауке је враћена у школе, као и Богословски факултет у оквире Београдског универзитета из чијег је крила избачен 1952. године.
Имајући у виду заслуге патријарха српског Павла на научном богословском пољу, Богословски факултет у Београду доделио му је 1988. године звање почасног доктора богословља (honoris саusa), а и Богословска академија Св. Владимира у Њујорку 1992. године.
Последње две године земнога живота, Патријарх Павле провео је на Војномедицинској академији на лечењу.
Обављајући дужност српског првојерарха, постао је духовни стожер и Цркве и државе које су преко њега, после полувековне атеизације, у много чему нашле и успоставиле заједничке нити.
Управо због свега тога, остало је да се ово доба води као - време патријарха Павла.
Упокојио се у Господу 15. новембра 2009. године у 96. години.

ТАКАВ НАМ ПОДОБАЈЕТ АРХИЈЕРЕЈ

Једини који истински није желео да буде патријарх, изабран је жребом, после деветог круга бирања, лета Господњег 1990. То је био Рашко-призренски епископ, садашњи Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски Павле. Могуће да таквог лика Патријарха Српска Црква није имала од времена Патријарха Јефрема (XIV век). И као Епископ, у току тридесет четири године свог Косово-Метохијског крстоносног служења, и као Патријарх Српски, у току ових деветнаест година великих искушења, носио је апостолско бреме Цркве Христове верно, стрпљиво, непоколебиво, истрајно, ненаметљиво, монашки смерно.
На првом месту да кажемо следеће: за све време Епископског и Патријарашког служења, Павле је био и остао веран свом монашком звању: молитвом и постом, телесном и духовном трудољубивошћу, не оптерећивањем собом других, старањем о својим потребама све до прављења сопствених ципела, крпљења мантија, кувања себи. То је чинио у младим годинама, тога се држи и до своје дубоке старости. Наводимо само један пример:
После апостолске посете Аустралији, путовања авионом дугим 22 сата стигавши у Београд, одмах је отишао на Бденије у Саборну цркву. Потом око два сата је поправљао ручно своју дотрајалу мантију, да би ујутру око 6 сати, 14. новембра 2004. године кренуо на тродневни пут у Москву. Све то он је чинио потпуно природно, не мислећи да је то некакав посебан подвиг или изузетна врлина.
Патријарх Павле је човек богослужења и молитве. Такав је био као монах и јеромонах у манастиру, као такав је остао запамћен у Атини за време постдипломских студија, таквог га памте генерације призренских богослова, свештенство, и поверени му народ у Рашко-призренској епархији, такав је остао без прекида и у току свог патријарашког служења. Као Патријарх је том свом свакидашњем молитвеном и богослужбеном животу придодао и свакодневна служења Свете Литургије. Ма где се налазио, а пропутовао је као првојерарх Српске Цркве уздуж и попреко не само нашу земљу него и целу Европу, Америку, Аустралију, до Јерусалима и Свете Горе, Москве и Кијева - он је служио божанствену Литургију. То данас знаде васцели православни свет и шире од њега. Држећи се у своме животу златног правила: Нашеје да урадимо колико можемо, ни мање ни више, оно што ми не можемо - учиниће Господ, Његова Светост, носећи по мери својих моћи Патријарашки крст, као да се тиме трудио да «оно што је оскудно надопуни благодаћу Божијом и непрекидном присношћу са живим Христом», који му је, као његовом небеском покровитељу апостолу Павлу, «моћ дава».
Патријарх Павле ће несумњиво остати запамћен не само по својој практичној богослужбеној и молитвеној нарави него и као врсни богослов и литургичар. Ту подразумевамо не само његово учешће у превођењу Новог Завета и у издавању бројних богослужбених књига него првенствено његово минуциозно научно бављење литургијским питањима, проучаваним у светлости основа православне вере и живљења по Еванђељу. Његова тротомна књига штампана под скромним називом: Да нам буду јаснија нека питања наше вере (Београд 1998), постаће несумњиво незаобилазни приручник будућих поколења за проучавање и упознавање са Литургијским животом Цркве али истовремено и са правилима духовног и моралног живљења у Цркви, сагласно Еванђељу, у светлости савремених човекових потреба и изазова. Проучавајући богослужбену праксу Цркве, као и унутарњих ткања људске душе и њених искушења, још једног свог златног правила: Ријечи да буду благе а докази јаки, - он заиста са научном акривијом и трезвеношћу извлачи доказе и закључке својих проучавања, служећи се једноставним али језгровитим језиком, без било каквих украса и претеривања. Стамен у својим ставовима и опредељењима, патријарх Павле како у свом научном богословском раду, тако и у свакидашњем животу, остао је отворен за дијалог за другог и његову реч, без наметања себе, још мање своје власти и ауторитета.
Ненаметљив, али увек на основу унутарњег опита и искуства - убедљив, Његова Светост је како као беседник тако и као човек свакидашње комуникације било са људима у Цркви, било са светским људима - пастир дијалога и отвореног срца. При томе, углед његовог живота у речи и делу, јесте, био је и остао апостол народа - Павле чије име носи. У свим животним околностима, при свим сусретима, било да се ради о сусретима са обичним људима, било са дипломатама и челницима држава, било са Бутросом Галијем, генералним секретаром УН, било са Патријарсима или академицима - Патријарх Павле користи Еванђелски језик и логику, труди се да пренесе Христову поруку људима. Он не зна за другу дипломатију осим Еванђелске, за други језик осим језика истине и правдољубља. Зато, није чудо што стално понавља речи мајке Јевросиме: «Немој сине говорити криво, ни по бабу ни по стричевима, већ по правди Бога истинога!» Мера његове речи, понашања, односа према другима - јесте стајање још сада и овде, пред лице Истине Страшног суда Божијег. Све што чинимо и говоримо пред живим Богом чинимо и говоримо. Од Њега се не даде ништа сакрити. Држећи се и непрестано сведочећи тај став, наш Патријарх никад никоме не суди, само расуђује; никад не тражи за свој народ више неголи за било који други народ.
Патријарх Павле се у току васцелог свог Епископског служења, посебно свог деветнаестогодишњег Патријарховања, у времену у коме је пало удио његовом народу, оно што «не дај Боже», како он често понавља, «да падне удио било ком другом народу па ни нашим непријатељима» - показао као човек велике бриге и несебичног старања и жртвовања за народ и за све људе добре воље. Као такав остаће запамћен као наследник светог Саве који је помирио завађену браћу, зацеливши ране црквеног раскола у Америци: као Првојерарх помесне Српске Цркве који је уложио велики труд на укрепљењу јединства Светих Божијих Цркава у свету: као човек кога су «болеле ране рода његовог». Све је учинио што је било у његовој моћи да ублажи патње и страдања народа од Косова и Метохије до Книнске Крајине; да призове памети, слози и одговорности пред Богом и историјом челнике народне, с обе стране Дрине у оним страшним временима грађанског рата и насиља међународних моћника и силника над српским народом.
Заиста, у овим преломним, смутним и мрачним временима, временима великих потреса, лутања и несрећа, на домаћем и светском плану, једино што нам се промислом Божјим десило, несумњиво чисто и светло, пуно утехе и наде, што нас утврђује у вери да нас Бог није заборавио - јесте избор за Патријарха и служење на апостолском трону светог Саве Његове Светости Патријарха Павла.

ВАИСТИНУ: ТАКАВ НАМ
ПОДОБАЈЕТ АРХИЈЕРЕЈ!

Митрополит
Црногорско-приморски
АМФИЛОХИЈЕ

ИЗ БОГАТЕ РИЗНИЦЕ ПАТРИЈАРХОВИХ ПОУКА

Објављујемо неколико текстова које је Његова Светост Патријарх српски Павле изговорио у разна времена и у разним приликама:

ГОСПОДЕ, СЛАВА ТИ!
... Зато и прва моја мисао данас, овог свечаног момента када из руку Ваше Светости примих овај жезал као символ архијерејске службе Богу и Цркви Божијој, нека се уздигне до престола Његовога и прва моја реч нека буде: Господе, слава Ти! Господе, помози! Господе, благослови! Слава Ти! - јер слава само Теби припада, само Твоме величанству, Твојој мудрости, Твојој правди; но изнад свега Твојој бесконачној доброти, Оче наш! Због ње се уздамо и у Твоју помоћ без које ни почети ништа добро не знамо и не можемо; и у Твој благослов, без кога сав наш труд и рад неће бити ништа друго «до зидање на песку, које ће се срушити чим падне прва киша, надођу реке и дуну ветрови» (Мт. 7, 27) ...
... Знао сам и пре како је узвишена тајна свештенства и како треба да буде узвишен свештеник да би је био достојан. Њоме се он уздиже на висину сарадника Божијег «на Божијој њиви, Божијој грађевини» (1. Кор. 3, 9). Кроз њу верни добијају благодатне дарове задобијене Господом Исусом и предане Цркви Његовој, без којих нема спасења. Некрштен не може ући у Царство Небеско (Јн. 3, 5), нити може имати живота вечног ко се не причешћује (Јн. 6, 54), нити ико може бити разрешен од греха без тајне исповести (Мт. 18, 18), а то све, по речима светог Јована Златоуста, бива рукама свештеничким, онда заиста, како даље вели исти свети отац, оно «што свештеник чини доле то Бог горе утврђује и одлуку слугу својих потврђује Господар» ...
Прва архијерејска беседа,
изговорена у Саборној цркви уБеограду,
22. октобра 1957. године

 

НАШ ПРОГРАМ ЈЕСТЕ ЈЕВАНЂЕЉЕ ХРИСТОВО
Најпре да се обратимо Богу молитвом за Његову помоћ, надајући се, драга у Христу браћо, и у вашу помоћ. Ја се покоравам Вашем избору и надам се да ће Господ помоћи Цркви својој да у мени не буде онај који ће је унизити.
Моје су снаге слабе, то Ви сви знате. Ја се у њих не надам. Надам се у Вашу помоћ, кажем и понављам, у помоћ Божју којом Ме је Он и до сада држао. Нека буде Богу на славу и на корист Његовој Цркви и нашем напаћеном народу у ова тешка времена.
Изговорено у Капели Патријарашког двора
по избору за Патријарха

***
Ступајући, као четрдесет и четврти српски патријарх, у трон светога Саве, Ми немамо никакав свој програм патријарашке делатности. Наш програм јесте Јеванђеље Христово, Блага Вест о Богу међу нама и Царству Божјем у нама - уколико га, вером и љубављу, прихватамо. Сматрамо, међутим својом светом дужношћу да у овом тренутку укажемо само на неке, за нас животно важне и посебно актуелне, богочовечанске димензије Јеванђеља.
У Православној Цркви Христовој сви људи су једно Тело и један дух у Господу (ср. 1. Кор. 10, 17 и 12, 12-27; Еф. 1, 23 и 4, 4; Кол. 1, 18 и 3,14 и другде), нераскидно сједињени светом љубављу којој је извор права вера, као и свакој другој врлини и истинском људском делу. Само у Христу, као деца Божја и браћа Христова, ми људи смо и браћа међу собом. Управо на такво братство и такво заједништво, засновано на богочовечанској љубави, ми ћемо, ако Бог да, неућутно призивати људе и из свога народа и из других народа, ближих и даљих, и истицати да је оно једина алтернатива лажном «братству и јединству», утемељеном на безбожју, тачније на човекобожачком идолопоклонству. Љубав и јединство, међутим, нису могућни без коренитог покајања и истинског духовног препорода на личном и свеопштем плану. Јер, ваистину смо сви за све криви! Зато, од сада па до последњега даха свога, браћо и сестре позивамо и позиваћемо све и сваког, почев од самог себе, на покајничку духовну обнову, као темељ и предуслов сваке друге обнове и преображаја; на праштање и мирење, на љубав и јединство, на братољубиво једномислије уместо саможивог једноумља и похлепе, на богољубље и човекољубље.
На то свето, човека и народа једино достојно дело позивамо сваког брата Србина и сестру Српкињу у отаџбини и расејању; сву нашу браћу и сестре по вери у православној Васељени и хришћанском свету уопште, као и све људе и народе добре воље. Ми лично гајимо љубав према свима без разлике и благосиљамо сво потомство светога Саве, ма где били, све хришћане и све људе без разлике.
Као Патријарх српски, своје првенство међу једнакима, а и свако првенство међу људима, схватамо као првенство служења, жртве и крста...
Слово на устоличењу
за српског Патријарха изговорено у
Саборној цркви у недељу 2. децембра 1990. године

СВЕДОЧЕЊЕ ВЕРОМ И ЖИВОТОМ
Обраћајући се верницима и архијерејима, са трона пећких патријараха, Његова Светост Патријарх српски Павле је поред осталог рекао:
«У ово тешко време будимо сведоци, вером и животом, свима онима који имају очи да виде и уши да чују - по речима Господњим: «Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе оца нашега који је на небесима» (Мт. 5,16). То ће бити уједно и најбољи начин да помогнемо народу нашем у овим несрећама грађанскога рата. А биће и начин да помогнемо и непријатељу нашем да сагледа истину Божју и Свето Јеванђеље и да престану да гоне и муче недужни народ; и да не руше светиње - и наше и туђе.»
Реч изговорена на устоличењу
у трон српских Патријараха
у Пећкој патријаршији, 22. маја 1994. године

 

МОЈЕ ЈЕ ДА ПОДРЖИМ У СВЕМУ ШТО ЈЕ ДОБРО
Сви људи који дођу, а поготово политичари, имају интерес, да свој чамац привежу за лађу Цркве, онолико колико им треба да користе ту снагу. То ми је јасно. Али, с друге стране, људи имају толико разних потреба, а моја дужност је да са сваким разговарам и схватим га, да потражимо излаз из тога. Траже од мене, рецимо, да их венчам, а за то треба да се обрате своме свештенику, пароху. Нисам у могућности сваког да примим, али моје је да помогнем, да саслушам и подржим у ономе што је добро, без имало жеље да будем, што се каже, мирођија у свакој чорби...

НИЈЕ СВАКА ВЛАСТ ПО ВОЉИ БОЖЈОЈ
... Свака власт је од Бога, као што су истина, правда и љубав од Бога. Али, није свака власт по вољи Божјој, већ је по допуштењу Божјем, јер је човек слободно биће. Ни Бог не може спасити онога који неће да се спасе, јер би то било насиље, а Бог не чини насиље, као што није за лажи и неправде. Насиље, лаж и неправда нису моћ, него немоћ. То лепо објашњава свети Василије Велики, у четвртом веку, кад каже да истина, правда, љубав, добро у себи имају биће, постојање, суштину. Док, насупрот томе, лаж, неистина, неправда, насиље и мржња немају у себи постојања. Све њихово постојање је у негирању истине, правде и љубави. Лажи нема без истине, али истине има без лажи. Кад смо ми са истином, правдом и љубављу, ми имамо све више у себи суштине, постојања.

ЦРКВА ПРОПОВЕДА РЕЧ ИСТИНЕ
Црква није политичка организација. Она нема оружје ни моћ да неког присили, него проповеда и предлаже реч Истине, указује на оно што је грех, штета појединачна и општа, несрећа и овог и оног непролазног света. Позива на покајање и пост, на молитву Богу и љубав према свима да нам Он Који је Бог мира и Мир наш (Рим. 15, 33) дарује свој мир, а ми као сарадници Божји да чинимо све што можемо у остварењу мира и као миротворци да се назовемо и будемо заиста синови и кћери Његове. За нас није политика све и свја. За нас важи принцип апостола Павла: ако једете, ако пијете, ако шта друго чините, свеу славу Божију чините. Политика и сви наши поступци могу бити на славу Божју и нашу корист, а могу бити и против тога. Када ми оплеменимо своју душу, онда ће и политика бити подигнута на виши ниво.

***
Црква и држава често се постављају једна наспрам друге, иако многа искуства говоре да је најбоље кад су једна поред друге. Свети Сава о њима је говорио као о два крила орла, захваљујући којима он слободно и високо лети. Где то држава Цркви и Црква држави могу највише помоћи? Помоћи ће ако држава буде водила рачуна о људима као о телесним бићима, као земаљским, а Црква, ако буде водила рачуна о људима као о духовним бићима. Црква не негира да смо и земаљски и небески. И једно и друго смо. И од тела и од душе. Али тако да телесно пролази, док духовно не пролази.

 БИТИ СПРЕМАН НА ЖРТВУ
Одржати се као народ, у овако тешким условима, моћи ћемо само ако сваки појединац и сви као целина будемо спремни на жртве, одржавајући при томе у себи оно што је људско и светосавско, што је и до сада наш народ одржавао. У том правцу мора да делује и организована државна заједница, странка на власти, као и странке у опозицији. Свагда пред очима, поготово сада, мора да нам буде присутно осећање да ћемо се само са најбољим снагама, и уз помоћ слоге, успети одржати не само биолошки него као људи, као народ Божји. То осећање мора да нам је свагда пред очима, поготово сада.

НЕ ВЕЛИКА, НЕ МАЛА СРБША, НЕГО ДА ОСТАНЕМО КАО ЉУДИ
Много пута сам био у прилици, боље речено у неприлици и да на оно што ме оцрњују и пред светом представљају, не мене као личност, него као Патријарха српског да сам морао да одговорим. Веле да сам ја позивао и позивам народ српски у ову погибију и у овај рат да се одржи велика Србија.
Одговорио сам: кад би требало да се оснује и одржи велика Србија по цени једног Јасеновца или једног Јадовна, ја не бих пристао никада да се оснује велика Србија. И кад би морала и требала да се одржи по ту цену мала Србија, ја по ту цену не бих пристао. Нека нас нестане, али нестане као људи, као нељуди да не живимо ни по коју цену.
Тешко је сачувати душу и образ у овим невољама. Не дозволите да ви у овој земљи где је несравњиво лакше живети и где је богатије, изгубите душу.
Реч изговорена на освећењу манастир
Пресвете Богородице у Њу Карлајлу
19.јуна 1994. године

***
Желео бих да нагласим, да све оно што је против Божјег закона недостојно је за човека, а посебно за свештенике. Ако неки духовник, свештеник, предузме нешто против припадника друге религије, расе или нације, он је нечовек. Такав свештеник ће још више бити кажњен од Бога.

***
Кад се човек роди цео свет се радује, а само он плаче. Али, треба живети тако, да кад се он упокоји цео свет плаче, а само се он радује.

***
Увек имајте у виду чији сте потомци и сетите се којим су путем ишли ваши преци да би стигли у Царство Божје, увек као људи и као народ Божји. Тим путем да и ми идемо и да заиста будемо достојни потомци својих предака. Проћи ће све, али душа, образ и оно што је добро остаје заувек.

***
Кад бих ја био ратни злочинац и починио зло, иако сам српски Патријарх, требало би да платим за зло које сам починио, али не сме због мог злочина да плаћа мој народ.

ШТО НЕЋЕТЕ ДА ЧИНЕ ВАМА, НЕ ЧИНИТЕ ДРУГИМА!
Што нећете да чине вама, не чините другима! Ову поруку Српска Православна Црква упућује не само свом верном народу, него и свима који желе да је чују, а била је актуелна у прошлости исто као и у садашњости и у будућности.

***
... Наше је, дакле, да пооремо духовну њиву, да сејемо и садимо и изливамо усев, то ми можемо и то је наша дужност. Више од тога што треба, а што превазилази наше снаге, да семе никне и расте и плод донесе, то ће учинити Бог, Господар њиве и винограда на којима смо ми радници. Величина која је Свет учинила великим пред Богом, а што нас данас може учинити таквим, то је служење Богу и ближњима, по речи Господњој: Ко хоће да буде велики међу вама нека вам буде служитељ, и који хоће међу вама да буде први нека вам буде слуга (Мт. 20, 26-27). Јер, ни Он, Син Божји, није дошао да Му служе, него да служи и даде живот свој у откуп за многе...
Из беседе на устоличењу
Митрополита црногорско-приморског Г. Амфшохија

ОВДЕ СУ СЕ СУСРЕЛА БРАЋА
... И данас, и сутра и убудуће, што је било - било је и прошло. Нека остане иза нас. Оставимо Богу и Његовој мудрости да оцени шта је било и плати свакоме по правди. А пред нашим духовним очима да нам је слога и еванђелска љубав и да их у узајамном праштању, чувамо као зеницу ока. Ономе пак, ко нас злурадо пита: Ко је овде остао победник, ако побеђени, да знамо мирно и јасно, и себи и њему одговорити: Овде су се сусрела браћа, која су то била и остала, не победник и побеђени. Један је победник - Бог мира, слоге и љубави. И са Богом и у Богу, победник је свети Сава, онај који је мирио и измирио браћу, и који је у служби мира ишао непријатељима и доносио мир и њима и своме народу.
И један је побеђени - демон раздора, неслоге и немира, који увек подбада брата против брата, Каина против Авеља. Никада и нико од нас на пут Каинов да не ступи и њим ни по коју цену да не иде.
Реч Патријарха Павла на Светој архијерејској
Литургији - Литургији помирења
у Саборној цркви у Београду
на Сретење 1992. године

 

СТВОРЕНИ СМО ДА БУДЕМО НАСЛЕДНИЦИ ЦАРСТВА НЕБЕСКОГ
... За нас хришћане, па и за сваког човека, смисао и циљ живота је спасење душе и улазак у непролазно блаженство Царства небеског.
Трудити се уз помоћ Божју и Његових светих, да своју веру потврђујемо кроз добра дела и својим животом покажемо како смо створени да будемо наследници Царства небеског и достојни потомци славних предака: преподобног Симеона Немање, светога Саве, светог кнеза Лазара, светог Василија Острошког и свих светих који својим животом посведочише веру Христову, како кроз пpoшлост тако и у овим данашњим временима. Веру посведочише и душу своју спасоше...

***
Хришћани у овом свету мора бити спреман на искушења и тешкоће. Речи Апостола Павла: «Веран је Бог који вас неће пустити да се искушавате већма него што можете, него ће учинити са искушењима крај, да можете поднијети» (1. Кор. 10, 13), дају хришћанима снагу да издрже на узаном путу, путу страдања који води у вечни живот, у Царство Божије.

***
Наша браћа на Косову и Метохији, са зебњом у срцу и страхом у души, свакодневно ишчекују одлуку моћника овога света надајући се да ће њихова правда бити једнака за све који живе на Косово-Метохијској земљи. За живот у љубави, миру, слози, толеранцији, разумевању, има на том простору довољно места за све људе добре воље.
Не заборавимо у својим молитвама наш многострадални народ на Косову и Метохији, као и све страдалнике, болеснике, заробљене и напаћене, оне који су у бедама и невољама, сироте и удове... Помолимо се Господу за њихово и наше спасење.

Одабрао и приредио:
Градимир Станић