У
Париз су тих послератних дана почеле
да пристижу све бројније и бројније
групе српских емиграната. Прво упориште
и свој други дом у новој земљи налазили
су у малом и сада једином српском
ресторану у Паризу. Он се налазио у
Латинском кварту, на левој обали Сене,
одмах поред раскрснице главних булевара
Ст. Мишел и Ст. Жермен. По имену и
надимку
своје власнице звао се Код
Даре боксерке.
Овај
ресторан, који је више личио на неку
сиротињску мензу, остао је у сећању
многих српских емиграната који су се
после рата бар на кратко задржали у
главном граду Француске и зато заслужује
да се о њему проговори која реч.
Власница
овог ресторана радила је у Југославији
још пре рата као праља у „Грчкој краљици",
у Кнез Михаиловој улици. Звала се Дара
Варајић и била је пореклом из Црне Горе.
Негде пред рат у „Грчкој краљици"
одсели су неки француски џокеји, који
су у Београд дошли на трке коња. Један
од тих џокеја упозна се са Даром и поведе
је у Париз уз обећање да ће се венчати
када стигну у град светлости и уметности.
Већ
после месец дана лаковерна Дара открива
да је остала сама у великом и за њу туђем
и непријатељском граду. Немајући никаквих
средстава за живот, разочарана и емотивно
преварена, Дара одлучи да се опроба у
женском боксу и да тако заради бар за
преживљавање.
У
својој краткој боксерској каријери
боксовала је само једну рунду. Онако
кршна и снажна, већ након десетак секунди
тешким нокаутом послала је своју
противницу на под и у кому из
које
се ова француска несрећница једва
повратила у живот, Тако је Дара зарадила
свој први новац у новој домовини, али и
доживотну дисквалификацију у свим
борилачким вештинама
Неки
наши људи, обућари и папуџије, помогну
Дари Варајић да отвори ресторан за
студенте. У том ресторану није било ни
јеловника ни ценовника. Свак је плаћао
колико је хтео и могао. Тако је Дара
радила до пред крај 1944. године. А онда у
таласима долазе наши емигранти из
Југославије, Немачке и Италије и Дара
постаје неком врстом њиховог заштитника
и мецене. Њен ресторан постао је права
емигрантска амбасада у Паризу.
Многи
српски емигранти сећају се чувеног
Дариног кувара Жарка, једног крезавог
Квазимода, који је пословао у подруму
ресторана. За ту прилику ова мрачна
просторија преуређена је у кухињу. Жарко
је ту и кувао и становао. Кад би у ресторану
било мало гостију, из подрума се могло
чути Жарково језиво хркање. Своје „радне
и стамбене просторије" није напуштао
24 часа јер их је био претворио у свој
једини стан.
Осим
Жарковог хркања, многим посетиоцима
овог ресторана у ушима су одзвањале
Дарине громке наруџбине типа: „Жарко,
три кафе, али да не срчеш уз пут...!"
Код
Даре боксерке обнављана
су многа ратом прекинута пријатељства,
склапана нова познанства и овераване
многе „визе" за улазак у нови живот.
У тешки и мучни емигрантски живот.
из
књиге Српска
емиграција,
мр Радован
Калабић
Нема коментара:
Постави коментар