КОД ДАРЕ БОКСЕРКЕ

 

У Париз су тих послератних дана почеле да пристижу све бројније и бројније групе српских емиграната. Прво упориште и свој други дом у новој земљи налазили су у малом и сада једином српском ресторану у Паризу. Он се налазио у Латинском кварту, на левој обали Сене, одмах поред раскрснице главних булевара Ст. Мишел и Ст. Жермен. По имену и надимку своје власнице звао се Код Даре боксерке.

Овај ресторан, који је више личио на неку сиротињску мензу, остао је у сећању многих српских емиграната који су се после рата бар на кратко задржали у главном граду Француске и зато заслужује да се о њему проговори која реч.

Власница овог ресторана радила је у Југославији још пре рата као праља у „Грчкој краљици", у Кнез Михаиловој улици. Звала се Дара Варајић и била је пореклом из Црне Горе. Негде пред рат у „Грчкој краљици" одсели су неки француски џокеји, који су у Београд дошли на трке коња. Један од тих џокеја упозна се са Даром и поведе је у Париз уз обећање да ће се венчати када стигну у град светлости и уметности.

Већ после месец дана лаковерна Дара открива да је остала сама у великом и за њу туђем и непријатељском граду. Немајући никаквих средстава за живот, разочарана и емотивно преварена, Дара одлучи да се опроба у женском боксу и да тако заради бар за преживљавање.

У својој краткој боксерској каријери боксовала је само једну рунду. Онако кршна и снажна, већ након десетак секунди тешким нокаутом послала је своју противницу на под и у кому из које се ова француска несрећница једва повратила у живот, Тако је Дара зарадила свој први новац у новој домовини, али и доживотну дисквалификацију у свим борилачким вештинама

Неки наши људи, обућари и папуџије, помогну Дари Варајић да отвори ресторан за студенте. У том ресторану није било ни јеловника ни ценовника. Свак је плаћао колико је хтео и могао. Тако је Дара радила до пред крај 1944. године. А онда у таласима долазе наши емигранти из Југославије, Немачке и Италије и Дара постаје неком врстом њиховог заштитника и мецене. Њен ресторан постао је права емигрантска амбасада у Паризу.

Многи српски емигранти сећају се чувеног Дариног кувара Жарка, једног крезавог Квазимода, који је пословао у подруму ресторана. За ту прилику ова мрачна просторија преуређена је у кухињу. Жарко је ту и кувао и становао. Кад би у ресторану било мало гостију, из подрума се могло чути Жарково језиво хркање. Своје „радне и стамбене просторије" није напуштао 24 часа јер их је био претворио у свој једини стан.

Осим Жарковог хркања, многим посетиоцима овог ресторана у ушима су одзвањале Дарине громке наруџбине типа: „Жарко, три кафе, али да не срчеш уз пут...!"

Код Даре боксерке обнављана су многа ратом прекинута пријатељства, склапана нова познанства и овераване многе „визе" за улазак у нови живот. У тешки и мучни емигрантски живот.

из књиге Српска емиграција,

мр Радован Калабић