KO MOŽE REĆI DA JE ISPUNIO SVOJ ZADATAK?

Evo nas na pragu velikog problema prihvatanja. Pre nego počnemo sa analiziranjem, želim da - u vezi s Joresovim radovima – istražim jedan poseban oblik tog problema, koji mi se čini važnim. Negde pred kraj svoje studije o smrti zbog posledica izazvanih odlaskom u penziju, Jores kaže da tu leži teška optužba protiv naše kulture i civilizacije. Pri kraju jednog drugog teksta kaže da je ogroman broj hroničnih funkcionalnih bolesnika znak da u našem društvu nešto nije u redu. Naime, ne guše se jedino astmatičari. Dokaz za to mogu da pruže oni koji sanjaju da su zatvoreni, da udaraju u zaključana vrata i da apsolutno moraju da pobegnu, iako nema izlaza.

Jores zaključuje: »Postoji uska povezanost između zdravlja i ispunjenosti života, i zmeđu bolesti (i smrti) i neispunjenosti života.« Život osećamo kao zadatak koji treba ispuniti, a i sam osećaj punoće je uslov zdravlja i života. Čovekov zadatak je njegov život, njegov razvoj. Zbog toga je poziv lekara da najpre leči bolesti svim mogućim sredstvima nauke, ali i taj da mu pomogne da se »ispuni«.
Upravo tako, život je zadatak koji treba ispuniti! Ali ko može da tvrdi da je ispunio svoj zadatak, da ga je dovršio? Taj zadatak uvek ostaje nedovršen. Prihvatanje, o kojem ovde želim da govorim, možda je najteže: prihvatanje nedovršenosti, prihvatanje onoga što je nedovršeno.

Lečio sam bolesnike - doduše manje od većine mojih kolega jer nisam voleo da radim na brzinu. Neke sam jednostavno izgubio iz vida; druge sam pratio sve do smrti; nekima sam opet pomogao u podnošenju njihovih tegoba; a neke sam i izlečio. A, istinu govoreći, trebalo bi i da razjasnimo značenje reči »ozdraviti«. Hipokrat je skromno govorio da je Priroda ta koja ozdravlja. Ambroise Pare izražavao je to verskim rečnikom, pa je na primer, o ratnom ranjeniku rekao: »Ja zavio, Bog ozdravio.«
Ipak, kad god bolesnik ozdravi, osećamo divnu ispunjenost. To znači bar toliko da tu reč »punoća« treba da shvatamo u kvalitativnom, a ne u kvantitativnom značenju. A kada svoj život posmatramo sa gledišta kvaliteta – tada najmučnije osećamo svoje granice. Ne pokušavamo li da se stalno tešimo kvantitetom - zbog našeg slabog kvaliteta u svemu što činimo? Ali znamo li uopšte šta pripada nama pri ozdravljenju bolesnika? Hirurgija uživa poseban ugled upravo zato što je uloga hirurga presudnija u procesu ozdravljanja. Ali on to plaća beskrajnim mozganjem i nedoumicama o svakom težem slučaju. Jer u medicini čovek nikad nije sasvim siguran šta bi se dogodilo da je učinio ono što nije učnio ili da nije učinio ono što je zapravo učinio.

Osim toga, dok smo mladi, život nam se čini vrlo dug, ali vrlo kratak kad smo stari. I karijera nam izgleda duga na početku, a vrlo kratka na završetku. Dok smo mladi, maštamo da ćemo jednog dana da uradimo sve ono što do tada nismo stigli da učinimo. Ali, što više starimo, to više zjapi udaljenost između tog sna i stvarnosti. Tokom svoje karijere morao sam smanjivati broj pacijenata, kako bih više vremena mogao da posvetim pojedincima. A sada moram da odbijam većinu onih koji mi dolaze. Manje je teško da se čovek odrekne novih bolesnika, negoli da prekine lečenje s onima sa kojima ga nismo dovršili. Koliko li ograničenja ima u svemu tome!
Celog se života borimo protiv svakojakih granica. To je karakterstika samog života: njegovo bezgranično širenje. Hvatamo se u koštac sa preprekama, a poneke ili mnoge i savladavamo. Ali, ako granice i odmiču, one ipak ostaju; i jače ih osećamo. Menie Gregoire pita mladu devojku: »Bojite li se starosti?« - »Ako uspem - odgovori ona - neću se plašiti starenja.« Imajući u vidu njene godine, odgovor je dobar. Međutim, sam pojam uspeha malo-pomalo gubi svoj jednostavan izgled. Možda imamo mnoge uspehe, i svaki put u njima uživamo kao da su to odlučujući uspesi. Ali i sam uspeh beži, odmiče. Sam uspeh je ograničen, nedovršen. »Kad stignemo kraju... život nam nije baš nešto veliko«, piše J. Leclercq, i to upravo u zanimljivoj knjizi o »radosti starenja«. Kako bi spoznali radost starenja, treba da prihvatimo nedovršeno.

To je posebno teško kad odjednom treba da napustimo svoju profesiju, kad nam kruti pravilnik nametne naglo penzionisanje. Tada shvatamo duboke odjeke krize, koju donosi odlazak u penziju: odjednom postanemo svesni granice života, koju je do tada duh mogao prosto da zanemari. Profesionalni život je okončan, svršio se nedovršen. To je istovremeno i slika smrti, kada će naš život da se okonča - takođe nedovršen. Upravo tu leži protivrečnost same smrti: »Kraj, ali ne i ispunjenost - to je lik smrti«, piše Roger Mehl. Penzionisanje sadrži nemilosrdnu objavu čovekove sudbine, još brutalniju od same starosti - koja nam prilazi tiho i o kojoj donekle možemo da se zavaravamo. 

prevod s francuskog: Julijana Marinović
iz knjige: Paul Tournier, Apprendre a vieillir (Učimo stariti)

Paul Tournier se rodio u Ženevi 1898. Bio je lekar internista i veći deo života je proveo u svome rodnom gradu. Predavanjima po mnogim zemljama, kao i nizom njegovih knjiga, prevedenih na razne jezike, nadaleko se proširio uticaj ovog humanog lekara. U njegovim delima se uočava sinteza moderne psihologije, medicine i hrišćanstva. Njegova dela su dragocena, jer nisu nastala za pisaćim stolom, već su izrasla iz njegovog bogatog iskustva dugogodišnje lekarske prakse.