За хришћанина овај живот не представља крајњи исход, па према томе, неправде, неравноправности и тегобне околности живљења нису вредноване на основу нашег биолошког постојања у овом животу, него на основу КОНАЧНОГ ИСХОДА, који је за нас приготовила Љубав Божија - једном речју, посматрају све под видом вечности, а то представља човекову наду.
За човека који верује у реинкарнацију не постоји нада изван њега самог. Све благослове он приписује себи и не трага ни за једним богом изван себе самог. Погружен је у стравичну усамљеност, јер верује да никоме ништа не дугује. Зато су осећање захвалности и благодарности њему потпуно страни.
Проблем је у томе што човек који верује у карму и у реинкаранцију не схвата озбиљно ни себе самог ни друге људе, јер ради се само о једној од хиљада оваплоћења сваког човека.
Ако лекар погрешном терапијом усмрти болесника, није крив лекар јер је болесникова карма изазвала смрт. Индијцу који, склупчан лежи на неком напуштеном месту у Индији и преживљава своје последње тренутке, не треба помоћи неговањем његових рана, јер он само испуњава своју карму - помоћ би могла спречити коначно испуњење карме!
На тај начин, човек као личност не вреди ништа. Онтолошко и духовно нестајање човека-личности, суштинска смрт већ је наступила тиме што је човек прихватио учење о реинкарнацији.
из књиге: Реинкарнација или васкрсење; Антоније Алевизопулос
Нема коментара:
Постави коментар