Чудна улога Божјег Промисла у судбама људи
(priredila: K. Pajić)
Ава Данило пође једног дана у Тиваиду, узевши са собом једног од својих
ученика. Путовали су лађом по реци Нилу, и кад су били према једном
насељу, ава затражи од лађара да пристану уз обалу, и ту се искрца са
учеником, рекавши овоме да ће се ту задржати. Ученик је почео да
негодује и затражи да продуже у скит, али му ава одговори да ће ту
остати. Они седну ту, као страни путници, и остану до мркле ноћи.
Ученик је гунђао и критиковао аву, али се ава на то није обазирао. У
томе њима приђе неки старац, световњак, сав сед и погрбљен од старости.
Спазивши аву, он је пао пред ноге његове, почео да их љуби и облива сузама, а затим их је позвао у свој дом. Он је са светилником у руци при настанку ноћи ишао улицама, тражио стране путнике и кога би год нашао, позивао у свој дом на вечеру и преноћиште. Тако је он позвао аву и његовог ученика и још неке на које је те вечери наишао. Пошто их је увео у свој дом, налио је воду у умиваонику, свима опрао ноге и послужио вечеру. По завршетку вечере, сабрао је преостале комадиће хлеба и мрвице, изнео напоље и бацио псима из насеља. Тако је чинио после сваке вечере, да за сутрашњи дан не би остала ни једна корица хлеба.
По свршетку вечере, ава и домаћин одвојили су се у суседну просторију и у богоугодном разговору, корисном за душу, провели сву ноћ. По сванућу, они су се растали и ава се са учеником упути натраг у свој скит. Успут га је ученик молио да му каже ко је тај човек, код кога су преноћили, јер је видео да се они познају израније, али ава није хтео да му каже, иако је ученик много наваљивао. Због тога се ученик наљути на старца и, кад су стигли у скит, није хтео да старцу спреми дневни оброк хране (ава је јео једном дневно, пред мрак) о чему се ученик свакодневно бринуо. Кад га је ава прекорео да је свог оца духовног оставио без хране, ученик му је одговорио: "Кад бих ја имао оца, он би волео свог сина." Чувши то, старац се окрене да изађе из ћелије, али ученик падне пред ноге његове и почне да их љуби, говорећи: "Живог ми Господа, нећу те пустити, док ми не кажеш ко је онај човек." Тада му старац одговори да нешто спреми за јело, па ће му после рећи, али да о томе никоме не прича. После обеда испричао му је чудну повест онога човека.
Онај човек зове се Евлогије. По занимању је каменорезац, вади камен из мајдана и обрађује га. Цео дан проводи у раду, не окушајући ништа до вечери. Увече одлази кући и успут скупља све путнике и намернике са стране, световњаке и монахе, на које наиђе. Послужи их скромном трпезом и преноћиштем. Овим занатом он се бави од детињства, а сад му је више од сто година. Бог га је обдарио крепким здрављем, какво је имао у младим годинама. Дневно заради по златицу.
Евлогија сам први пут упознао пре четрдесет година. Дошао сам у оно насеље ради продаје својих рукотворина. Како ме је тамо и ноћ затекла, Евлогије ме нађе и по своме обичају одведе, заједно са другим путницима, у свој дом на вечеру и преноћиште. Ја сам се задивио његовом добродетељном животу и по повратку у свој скит почео да постим строго и молим Бога да му подари велику имовину, како би могао да чини још више добрих дела. Тако сам постио више од три недеље и толико ослабио, да сам се једва држао на ногама. У том једне ноћи у сну јави ми се човек, прекрасног изгледа, у небеском сјају, и запита ме: "Шта је с тобом, ава Данило?"
Ја му одговорим: Зарекао сам се пред Богом да не окусим хлеба, докле Бог не услиши молитву моју о Евлогију, каменоресцу, и не пошаље му благослов, како би могао још више чинити добра страним путницима и намерницима.
- Узалуд се молиш, одговори ми непознати. За њега је боље да остане у овом стању, у коме се сад налази.
Ја сам схватио да са мном говори анђео Господњи, па сам му рекао: Не, Господе, подај му, да би се још више прославило име Твоје.
- Ја ти говорим да је садашње стање боље за њега. Али ако баш хоћеш да му дам што молиш, примаш ли ти гаранцију за душу његову, да ће је он спасти и при увећавању имовине? Под тим условом ја ћу услишити молитву твоју.
Ја сам Му рекао: Господе, из мојих руку захтевај душу његову.
Док сам ја то говорио, одједном се обретем у храму светога Васкрсења у Јерусалиму. Тамо сам видео прекрасног младића, који је седео на камену гроба, а с десне његове стране стајао је Евлогије. Младић заповеди једном од оних који су ту стајали да ме приведе к Њему. Кад сам Му се ја приближио, Он ми рече: "Јеси ли ти тај који хоће да гарантује за Евлогија?"
Пре него што сам ја успео да прозборим, обузет великим узбуђењем, уместо мене одговорише они који су ту стајали: "Да Господе, он је."
Тада је младић рекао: "Од тебе ћу тражити душу његову."
Тражи, Господе, само умножи имовину његову, одговорио сам ја.
После тога двојица од присутних приђоше Евлогију и почеше у његова недра да трпају много злата.
Пробудивши се, ја сам схватио да је услишена молитва моја и прославио сам Бога.
У то време Евлогије једног дана вадећи камен у мајдану примети по звуку да је један камен шупаљ. Он удари по њему јаче, и тада се укаже мањи отвор. Кад је ударио трећи пут, укаже му се повећа шупљина, пуна златника. Он се препадне и почне да размишља шта да чини. Да то пријави властима, побојао се да ће му налаз одузети. Он купи волове ради превоза камена, и ноћу, са великом опрезношћу, превезе нађено злато својој кући. Али како није смео да га појави, нити да га држи у кући, он престане са примањем страних путника, закупи лађу и све нађено благо пренесе у Цариград. Тада је у Цариграду на царском престолу седео Јустин, стриц Јустинијанов. Евлогије доста злата подели цару и велможама, добије звање епарха (управника једне области), купи прекрасне палате, које су назване египатским.
После две године ја опет у сну видим храм Васкрсења у Јерусалиму и оног прекрасног младића. Мало после видим и Евлогија, како га неки црнци терају од оног младића. Кад сам се пробудио, ја сам се много забринуо и рекао себи: Тешко мени, грешнику, шта сам учинио? Изгубио сам душу своју.
Не знајући шта се са Евлогијем догодило, ја се упутим у његово насеље, под изговором да продам своје рукотворине. У нади да ће ме Евлогије, као и раније, наћи и одвести у свој дом на вечеру и преноћиште, ја замркнем. Али њега нема. Уместо њега наиђе у пролазу једна старица. Ја је замолим да ми донесе парче хлеба, јер цео дан ништа нисам окусио. Она је пожурила и донела ми хлеба и кувана варива. Док сам ја јео, она је седела поред мене и почела да ми чита лекцију, како за моје спасење није корисно да се крећем по насељеном месту, него да живим изван света - и тако даље. Ја сам јој одговорио да сам дошао ради продаје својих рукотворина. Она је на то приметила да и у том случају није требало да останем у насељу за време ноћи. Тако је, рекао сам. Али ја сам се уздао да ће се наћи неки човек, који се боји Бога и прима стране путнике у свој дом на преноћиште, па сам зато омркнуо.
- Био је овде један каменорезац, врло милостивног срца, који је примао странце, рекла је она са уздахом. Али Бог, видевши његово доброчинство, излио је на њега милост своју, и он се сад налази у Цариграду, на великом положају.
Изненађен овим што сам чуо, ја сам у себи рекао: Данило, ти си извршио то убиство.
Одмах сам кренуо у Александрију, сео у лађу и отпловио у Цариград. Тамо сам се дуго распитивао за Евлогија и најзад пронашао његове палате. Ја седнем пред врата и чекам да се појави Евлогије. Кад се он појавио, ја га позовем и покушам да му приђем, али он се не заустави, него заповеди слугама да ме истуку. Ја се пожурим да га сретнем на другом месту и зауставим, али он се опет не одазва нити стаде, већ нареди слугама да ме избију још жешће. Тако сам провео четири недеље пред вратима његове палате и не успех да се састанем са њим и поразговарам. Изнемогао, ја се вратим у свој скит, паднем пред Господа Исуса Христа и са сузама почнем да се молим да ме разреши од мога јемства за Евлогија. На молитви спопадне ме сан, и ја заспим.
У сну чујем необичан шум и глас: "Иде Царица!" Одмах затим она се појави - пресвета Мати Божја. Пред њом су ишле хиљаде народа. Ја узвикнем: Смилуј се на мене, пресвета Богомати!
Она се заустави и запита: "Шта хоћеш?"
- Ја сам гарантовао за Евлогија, епарха, нареди да будем ослобођен од те гаранције, одговорим ја.
- Ја нећу да се мешам у то дело. Како знаш удовољи својој гаранцији, рече ми она.
Кад сам се пробудио, ја рекнем себи: Ако треба и да умрем, нећу одступити од прага Евлогијевог, док не улучим могућност да поразговарам са њим.
Опет одем у Цариград и седнем пред врата дома његовог. Кад се он појавио, ја га зовнем и пођем к њему. Али се тада један његов слуга устреми на мене и толико ме изубија, да сам једва жив остао. Видећи да су сви моји покушаји да се састанем са њим узалудни, ја се вратим у свој скит и препустим Господу да Он, по своме свемогућем Промислу, спасе Евлогија.
При повратку у Александрију, ја у лађи задремам и заспим. У сну опет се нађем у храму светог Васкрсења у Јерусалиму, и опет видим оног прекрасног младића, како седи на камену светог гроба. Младић је погледао на мене гневно. Од тога погледа моје се срце скаменило, да нисам могао уста отворити.
Младић ми тада рече: "Зашто не поступаш по својој гаранцији?"
Док су ме они вешали и тукли, младић рече: "Не прихватај се дела, које превазилази твоју снагу, и не препири се са Богом, нити Му досађуј."
Ја од страха ништа нисам могао рећи.
Док сам ја висио обешен, чу се глас: "Иде Царица!" И убрзо она се појави.
Мало охрабрен њеним доласком, ја јој се обратим тихим гласом:"Царице неба и земље, смилуј се на мене!"
- Шта хоћеш? запита ме она.
- Ја сам обешен због своје гаранције за Евлогија, рекох ја.
Она приђе младићу и поче да љуби ноге Његове.
Младић ми тада рече: "Убудуће не чини то!"
- Нећу, Господе! Ја сам молио за Евлогија, желећи боље. Згрешио сам! Опрости ми и разреши ме гаранције - одговорио сам ја.
- Иди у своју ћелију и више не брини о Евлогију, ког ћу ја вратити ранијем добродетељном животу начином мени познатим.
Пробудио сам се веома радостан и почео да славим Бога и пресвету Матер Божју.
После три месеца, ја чујем да је цар Јустин умро, а нови цар почео да гони све велможе умрлога цара, па и мога Евлогија. Две велможе били су убијени, а њихова имовина разграбљена. Иста судбина задесила је и имовину Евлогијеву, а он ноћу побегне из Цариграда, прерушен у бедне хаљине, јер је и њега нови цар осудио на смрт и наредио да га убију, где га нађу.
Евлогије се врати у своје село и прихвати старог заната. Сељаци, кад су га видели, окупили су се и рекли му: "Ми смо чули да си ти постао велможа."
- Да сам ја постао велможа, ви ме не бисте видели овде. Ви сте то чули за неког другог, а ја сам ишао да се поклоним светим местима, одговорио је он.
У нади да ће опет наћи злата, он је лупао по камењу, али се то више није поновило. Он се помирио са судбином, продужио свој занат и своје добро дело - примање путника и намерника на вечеру и преноћиште.
После неколико година, ја одем у Евлогијево село и тамо замркнем. Евлогије, по своме обичају, одведе ме у свој дом. Кад сам га видео, ја сам дубоко уздахнуо и заплакао, рекавши у себи: Како је много дела Твојих, Господе, све си премудро створио (Псал. 104, 24)! Који је Бог тако велики, као Бог наш (Псал. 77, 13)! Који из праха подиже убогога и из кала узвишује ништега (Псал. 113, 7)! Господе, ко ће избројати чудеса Твоја и описати судбе Твоје? Ја грешник, умало не погибох; умало душа моја не оде у пакао!
Евлогије опра ми ноге и послужи вечеру. По завршетку вечере, ја га запитам: Како живиш брате?
- Моли се за мене, оче, зато што сам ја грешан и сиромашан, без имовине, одговори он.
- О, да ниси имао, оно што си имао! приметим ја.
- Зашто, ава, тако говориш, зар сам те ја нечим саблазнио? упита ме он зачуђено.
Тада сам му ја испричао све што се догодило, и ми смо плакали обадвојица.
- Моли се, ава, за мене, да се бар одсад поправим, рекао је он најзад.
Ја сам му одговорио да буде задовољан оним што му је Бог дао - по једну златицу на дан, и да слави Бога.
Ето, сине, испричао сам ти откуда знам овог човека, а ти никоме не казуј што си чуо.
Ученик је сачувао тајну до авине смрти и тек после испричао другима, који су чудну повест записали ради поуке људима.
Спазивши аву, он је пао пред ноге његове, почео да их љуби и облива сузама, а затим их је позвао у свој дом. Он је са светилником у руци при настанку ноћи ишао улицама, тражио стране путнике и кога би год нашао, позивао у свој дом на вечеру и преноћиште. Тако је он позвао аву и његовог ученика и још неке на које је те вечери наишао. Пошто их је увео у свој дом, налио је воду у умиваонику, свима опрао ноге и послужио вечеру. По завршетку вечере, сабрао је преостале комадиће хлеба и мрвице, изнео напоље и бацио псима из насеља. Тако је чинио после сваке вечере, да за сутрашњи дан не би остала ни једна корица хлеба.
По свршетку вечере, ава и домаћин одвојили су се у суседну просторију и у богоугодном разговору, корисном за душу, провели сву ноћ. По сванућу, они су се растали и ава се са учеником упути натраг у свој скит. Успут га је ученик молио да му каже ко је тај човек, код кога су преноћили, јер је видео да се они познају израније, али ава није хтео да му каже, иако је ученик много наваљивао. Због тога се ученик наљути на старца и, кад су стигли у скит, није хтео да старцу спреми дневни оброк хране (ава је јео једном дневно, пред мрак) о чему се ученик свакодневно бринуо. Кад га је ава прекорео да је свог оца духовног оставио без хране, ученик му је одговорио: "Кад бих ја имао оца, он би волео свог сина." Чувши то, старац се окрене да изађе из ћелије, али ученик падне пред ноге његове и почне да их љуби, говорећи: "Живог ми Господа, нећу те пустити, док ми не кажеш ко је онај човек." Тада му старац одговори да нешто спреми за јело, па ће му после рећи, али да о томе никоме не прича. После обеда испричао му је чудну повест онога човека.
Онај човек зове се Евлогије. По занимању је каменорезац, вади камен из мајдана и обрађује га. Цео дан проводи у раду, не окушајући ништа до вечери. Увече одлази кући и успут скупља све путнике и намернике са стране, световњаке и монахе, на које наиђе. Послужи их скромном трпезом и преноћиштем. Овим занатом он се бави од детињства, а сад му је више од сто година. Бог га је обдарио крепким здрављем, какво је имао у младим годинама. Дневно заради по златицу.
Евлогија сам први пут упознао пре четрдесет година. Дошао сам у оно насеље ради продаје својих рукотворина. Како ме је тамо и ноћ затекла, Евлогије ме нађе и по своме обичају одведе, заједно са другим путницима, у свој дом на вечеру и преноћиште. Ја сам се задивио његовом добродетељном животу и по повратку у свој скит почео да постим строго и молим Бога да му подари велику имовину, како би могао да чини још више добрих дела. Тако сам постио више од три недеље и толико ослабио, да сам се једва држао на ногама. У том једне ноћи у сну јави ми се човек, прекрасног изгледа, у небеском сјају, и запита ме: "Шта је с тобом, ава Данило?"
Ја му одговорим: Зарекао сам се пред Богом да не окусим хлеба, докле Бог не услиши молитву моју о Евлогију, каменоресцу, и не пошаље му благослов, како би могао још више чинити добра страним путницима и намерницима.
- Узалуд се молиш, одговори ми непознати. За њега је боље да остане у овом стању, у коме се сад налази.
Ја сам схватио да са мном говори анђео Господњи, па сам му рекао: Не, Господе, подај му, да би се још више прославило име Твоје.
- Ја ти говорим да је садашње стање боље за њега. Али ако баш хоћеш да му дам што молиш, примаш ли ти гаранцију за душу његову, да ће је он спасти и при увећавању имовине? Под тим условом ја ћу услишити молитву твоју.
Ја сам Му рекао: Господе, из мојих руку захтевај душу његову.
Док сам ја то говорио, одједном се обретем у храму светога Васкрсења у Јерусалиму. Тамо сам видео прекрасног младића, који је седео на камену гроба, а с десне његове стране стајао је Евлогије. Младић заповеди једном од оних који су ту стајали да ме приведе к Њему. Кад сам Му се ја приближио, Он ми рече: "Јеси ли ти тај који хоће да гарантује за Евлогија?"
Пре него што сам ја успео да прозборим, обузет великим узбуђењем, уместо мене одговорише они који су ту стајали: "Да Господе, он је."
Тада је младић рекао: "Од тебе ћу тражити душу његову."
Тражи, Господе, само умножи имовину његову, одговорио сам ја.
После тога двојица од присутних приђоше Евлогију и почеше у његова недра да трпају много злата.
Пробудивши се, ја сам схватио да је услишена молитва моја и прославио сам Бога.
У то време Евлогије једног дана вадећи камен у мајдану примети по звуку да је један камен шупаљ. Он удари по њему јаче, и тада се укаже мањи отвор. Кад је ударио трећи пут, укаже му се повећа шупљина, пуна златника. Он се препадне и почне да размишља шта да чини. Да то пријави властима, побојао се да ће му налаз одузети. Он купи волове ради превоза камена, и ноћу, са великом опрезношћу, превезе нађено злато својој кући. Али како није смео да га појави, нити да га држи у кући, он престане са примањем страних путника, закупи лађу и све нађено благо пренесе у Цариград. Тада је у Цариграду на царском престолу седео Јустин, стриц Јустинијанов. Евлогије доста злата подели цару и велможама, добије звање епарха (управника једне области), купи прекрасне палате, које су назване египатским.
После две године ја опет у сну видим храм Васкрсења у Јерусалиму и оног прекрасног младића. Мало после видим и Евлогија, како га неки црнци терају од оног младића. Кад сам се пробудио, ја сам се много забринуо и рекао себи: Тешко мени, грешнику, шта сам учинио? Изгубио сам душу своју.
Не знајући шта се са Евлогијем догодило, ја се упутим у његово насеље, под изговором да продам своје рукотворине. У нади да ће ме Евлогије, као и раније, наћи и одвести у свој дом на вечеру и преноћиште, ја замркнем. Али њега нема. Уместо њега наиђе у пролазу једна старица. Ја је замолим да ми донесе парче хлеба, јер цео дан ништа нисам окусио. Она је пожурила и донела ми хлеба и кувана варива. Док сам ја јео, она је седела поред мене и почела да ми чита лекцију, како за моје спасење није корисно да се крећем по насељеном месту, него да живим изван света - и тако даље. Ја сам јој одговорио да сам дошао ради продаје својих рукотворина. Она је на то приметила да и у том случају није требало да останем у насељу за време ноћи. Тако је, рекао сам. Али ја сам се уздао да ће се наћи неки човек, који се боји Бога и прима стране путнике у свој дом на преноћиште, па сам зато омркнуо.
- Био је овде један каменорезац, врло милостивног срца, који је примао странце, рекла је она са уздахом. Али Бог, видевши његово доброчинство, излио је на њега милост своју, и он се сад налази у Цариграду, на великом положају.
Изненађен овим што сам чуо, ја сам у себи рекао: Данило, ти си извршио то убиство.
Одмах сам кренуо у Александрију, сео у лађу и отпловио у Цариград. Тамо сам се дуго распитивао за Евлогија и најзад пронашао његове палате. Ја седнем пред врата и чекам да се појави Евлогије. Кад се он појавио, ја га позовем и покушам да му приђем, али он се не заустави, него заповеди слугама да ме истуку. Ја се пожурим да га сретнем на другом месту и зауставим, али он се опет не одазва нити стаде, већ нареди слугама да ме избију још жешће. Тако сам провео четири недеље пред вратима његове палате и не успех да се састанем са њим и поразговарам. Изнемогао, ја се вратим у свој скит, паднем пред Господа Исуса Христа и са сузама почнем да се молим да ме разреши од мога јемства за Евлогија. На молитви спопадне ме сан, и ја заспим.
У сну чујем необичан шум и глас: "Иде Царица!" Одмах затим она се појави - пресвета Мати Божја. Пред њом су ишле хиљаде народа. Ја узвикнем: Смилуј се на мене, пресвета Богомати!
Она се заустави и запита: "Шта хоћеш?"
- Ја сам гарантовао за Евлогија, епарха, нареди да будем ослобођен од те гаранције, одговорим ја.
- Ја нећу да се мешам у то дело. Како знаш удовољи својој гаранцији, рече ми она.
Кад сам се пробудио, ја рекнем себи: Ако треба и да умрем, нећу одступити од прага Евлогијевог, док не улучим могућност да поразговарам са њим.
Опет одем у Цариград и седнем пред врата дома његовог. Кад се он појавио, ја га зовнем и пођем к њему. Али се тада један његов слуга устреми на мене и толико ме изубија, да сам једва жив остао. Видећи да су сви моји покушаји да се састанем са њим узалудни, ја се вратим у свој скит и препустим Господу да Он, по своме свемогућем Промислу, спасе Евлогија.
При повратку у Александрију, ја у лађи задремам и заспим. У сну опет се нађем у храму светог Васкрсења у Јерусалиму, и опет видим оног прекрасног младића, како седи на камену светог гроба. Младић је погледао на мене гневно. Од тога погледа моје се срце скаменило, да нисам могао уста отворити.
Младић ми тада рече: "Зашто не поступаш по својој гаранцији?"
Док су ме они вешали и тукли, младић рече: "Не прихватај се дела, које превазилази твоју снагу, и не препири се са Богом, нити Му досађуј."
Ја од страха ништа нисам могао рећи.
Док сам ја висио обешен, чу се глас: "Иде Царица!" И убрзо она се појави.
Мало охрабрен њеним доласком, ја јој се обратим тихим гласом:"Царице неба и земље, смилуј се на мене!"
- Шта хоћеш? запита ме она.
- Ја сам обешен због своје гаранције за Евлогија, рекох ја.
Она приђе младићу и поче да љуби ноге Његове.
Младић ми тада рече: "Убудуће не чини то!"
- Нећу, Господе! Ја сам молио за Евлогија, желећи боље. Згрешио сам! Опрости ми и разреши ме гаранције - одговорио сам ја.
- Иди у своју ћелију и више не брини о Евлогију, ког ћу ја вратити ранијем добродетељном животу начином мени познатим.
Пробудио сам се веома радостан и почео да славим Бога и пресвету Матер Божју.
После три месеца, ја чујем да је цар Јустин умро, а нови цар почео да гони све велможе умрлога цара, па и мога Евлогија. Две велможе били су убијени, а њихова имовина разграбљена. Иста судбина задесила је и имовину Евлогијеву, а он ноћу побегне из Цариграда, прерушен у бедне хаљине, јер је и њега нови цар осудио на смрт и наредио да га убију, где га нађу.
Евлогије се врати у своје село и прихвати старог заната. Сељаци, кад су га видели, окупили су се и рекли му: "Ми смо чули да си ти постао велможа."
- Да сам ја постао велможа, ви ме не бисте видели овде. Ви сте то чули за неког другог, а ја сам ишао да се поклоним светим местима, одговорио је он.
У нади да ће опет наћи злата, он је лупао по камењу, али се то више није поновило. Он се помирио са судбином, продужио свој занат и своје добро дело - примање путника и намерника на вечеру и преноћиште.
После неколико година, ја одем у Евлогијево село и тамо замркнем. Евлогије, по своме обичају, одведе ме у свој дом. Кад сам га видео, ја сам дубоко уздахнуо и заплакао, рекавши у себи: Како је много дела Твојих, Господе, све си премудро створио (Псал. 104, 24)! Који је Бог тако велики, као Бог наш (Псал. 77, 13)! Који из праха подиже убогога и из кала узвишује ништега (Псал. 113, 7)! Господе, ко ће избројати чудеса Твоја и описати судбе Твоје? Ја грешник, умало не погибох; умало душа моја не оде у пакао!
Евлогије опра ми ноге и послужи вечеру. По завршетку вечере, ја га запитам: Како живиш брате?
- Моли се за мене, оче, зато што сам ја грешан и сиромашан, без имовине, одговори он.
- О, да ниси имао, оно што си имао! приметим ја.
- Зашто, ава, тако говориш, зар сам те ја нечим саблазнио? упита ме он зачуђено.
Тада сам му ја испричао све што се догодило, и ми смо плакали обадвојица.
- Моли се, ава, за мене, да се бар одсад поправим, рекао је он најзад.
Ја сам му одговорио да буде задовољан оним што му је Бог дао - по једну златицу на дан, и да слави Бога.
Ето, сине, испричао сам ти откуда знам овог човека, а ти никоме не казуј што си чуо.
Ученик је сачувао тајну до авине смрти и тек после испричао другима, који су чудну повест записали ради поуке људима.
Нема коментара:
Постави коментар