Rodio se pod srećnom zvezdom

Raul Difi (1877-1953) se rodio pod srećnom zvezdom. Izuzev kratkog perioda u dečaštvu, kad ga je siromaštvo u porodici prinudilo da se prihvati činovničkog posla u jednom preduzeću za uvoz kafe, on je mogao u toku svoga dugog života punog uspeha da se posveti isključivo slikarstvu. Malo je umetnika dobilo tako mnogo nagrada i priznanja kao on, a još manje je onih koji su imali zadovoljstvo da vide svoja dela izložena u tako mnogo muzeja i privatnih zbirki. U jeftinim reprodukcijama, njegova neizmerno popularna umetnost ukrašava skromne domove onih koji mogu samo sanjati da vide romantična, daleka mesta koja je on veličao - Dovil, Nicu, Siciliju i Maroko.
Njegovo umetničko obrazovanje počelo je 1892. godine, kad se, sa petnaest godina, upisao na večernje časove u Školi likovnih umetnosti (L'Ecole des Beaux-Arts) u rodnom gradu Avru. Tamo je sreo Otona Frijeza, s kojim je sklopio trajno prijateljstvo. Kasnije su se obojica preselili u Pariz, a 1905. godine, on i Frijez su prišli Matisu, Vlamenku, Derenu, Braku i nekolicini drugih revolucionarnih talenata u grupi koja se pročula pod nazivom »fovisti« ili »divlji«. Oni su otvoreno prekinuli s tradicijom slikanja prema prirodi. Njihova platna napadno ističu detinjasto zadovoljstvo u sirovim, žestokim kontrastima boja, smelim potezima i prkosnim uprošćavanjima formi i perspektive. Difi je postao fovista pošto je video sliku Raskoš, mir i uživanje (Luxe, Calme et Volupte) Anrija Matisa, vođe novog pokreta. Mladi umetnik bio je dotad okupiran osvajanjem svetlosti i pokreta na normandijskim obalama i pariskim bulevarima i kejovima, u stilu Jankinda, Sislea i Pisaroa. Radikalan, nov način upotrebe boje i deformacije na Matisovim slikama bili su otkrivenje za Difija: »Odmah sam shvatio nov raison d'etre slikarstva, i impresionistički realizam je za mene izgubio svu svoju draž kad sam video to čudo razigrane mašte pretvoreno u crtež i boju.«
Međutim, bilo mu je više od četrdeset godina kad je našao svoj sopstveni stil, koji se ne može podražavati i pored toga što su mnogi često to činili. U međuvremenu, on je radio slike gotovo u kubističkom stilu, drvoreze za knjigu pesnika Apolinera, pravio nacrte za tekstil za Poarea i Bjankinija i bio zaposlen u jednom muzeju. Sudbina mu je podarila tri decenije da izvrši svoju novu misiju: »Da lepotu učini pristupačnom svima, unoseći red u predmete i misli.«
Ovo naglašavanje »reda« tipična je galska crta, a galska je, takođe, i duhovitost koju sadrži ova izjava, jer Difijeva umetnost, radi spontanih efekata, dozvoljava sebi veliku slobodu u pogledu pravila. Svi njegovi crteži i slike oslanjaju se na prirodu. Ali, za Difija je izražavanje vlastitog romantičnog temperamenta u ličnim i sanjarskim svetovima maštovite lepote važnije od bukvalnog opažanja. »Potrebno je stvarati svet stvari koje čovek ne vidi«, objašnjavao je umetnik.
Da bi postigao željene efekte, morao je da napusti ono što je poznato kao korektan crtež i da pronađe svoj sopstveni rukopis, upotrebljavajući četku i za slikanje i za crtanje. Morao je biti odbačen i poslednji zakon o slikarstvu koji je naučio kao student umetnosti. Perspektiva je žrtvovana umetnikovom urođenom smislu za vedar raspored; lokalne boje predmeta nisu ograničavale njegovu hromatsku invenciju. Osećao se potpuno slobodnim da predmete koje je voleo »izopači« ili da ih dariva bojama kojima je hteo. Kad su ga optuživali da je isuviše slobodan u odnosu na motiv, duhoviti Difi je odgovarao: »Priroda je, dragi moj gospodine, samo jedna hipoteza.«
Ono po čemu razlikujemo jednog Difija od dela njegovih nebrojenih imitatora jeste njegov crtež, koji je isto tako osoben kao i nečiji rukopis. To je neka vrsta kurzivne stenografije što se služi malim izvijenim potezima, koji, laki, brzi, dražesni i prividno nevešti, više nagoveštavaju nego što opisuju. Njegova virtuoznost pre uvećava nego što zasenjuje poeziju predmeta koje je crtao i slikao, a brzina kojom je skicirao omogućavala mu je da uhvati raspoloženja i pokrete nedostupne slikaru koji sporije radi.
Sledeći veliku francusku tradiciju, Vatoa, Bušea, Fragonara, Delakroa a i Renoara, uprkos svojoj zapanjujućoj crtačkoj veštini, Difi je prvenstveno kolorist. Kao i pomenuti umetnici, i on od boje stvara radostan doživljaj dovoljan sam sebi. Jednom je rekao: »Moje su oči stvorene da brišu ono što je ružno.« Difi je brisao ružnoću i snažno produbljivao čulne osobine lepoga. Sredozemlje je retko kad tako poetično plavo kao što je na njegovim platnima, a njegova kičica dariva drveće, livade, plaže, palme i entirijere salona tako očaravajućim i raznolikim vedrim bojama da detinjska čudesnost njegove umetnosti nikada ne gubi čar. Možda je Gertruda Stejn najsažetije okarakterisala suštinu njegovog života i stvaranja kad je uzviknula: »Difi je zadovoljstvo!«
On je nastavio da deli oko sebe zadovoljstvo čak i kad ga je, u poodmaklim godinama, pogodilo zapaljenje zglobova, vezujući ga za bolesnička kolica. Tek kad su, 1950. godine, njegove kvrgave ruke odbile da rade, krenuo je u Sjedinjene Američke Države da se leči kortizonom. Osećajući se mnogo bolje posle lečenja, vratio se u Francusku i nastanio se u jednoj seljačkoj kući u Forkalkjeu, u Provansi. Tamo je i umro 23. marta 1953. godine, kad mu je bilo sedamdeset i pet godina. Njegov bliski prijatelj Anri Matis, sa čijim su delom i životnom filozofijom često upoređivani Difijevo delo i njegova životna filozofija, kratko je primetio: »Difijevo delo će živeti.«
Da li će živeti? Oni koji turobnost brkaju s dubinom, a životnu radost (joie de vivre) smatraju za površnost, pokušali su da ga proglase »samo za tekstilnog dizajnera«. Nazivan je slikarem dokonih klasa, hedonistom, čije delo predstavlja luksuz izričito namenjen otmenim salonima bogataša poput mnogih komada nameštaja. Ali, iako je Difijeva umetnost dekorativna, ona nije ni eskapistička niti prevashodno pomodna. Naprotiv, njegova umetnost je iz sveta i za svet, brižljivo beležeći izvesne njegove veselije aspekte - njegovu spoljašnjost, njegova kretanja - s neuporedivom poetskom draži i nežnom prefinjenošću izražajnih sredstava. Difi će živeti kao hroničar visokog društva, otmeno odevenih dama i gospode koji se zabavljaju za kockarskim stolovima, na trkalištima, regatama ili u pozorištu. On je za naše stoleće učinio ono što je u doba Napoleona III učinio drugi jedan živahan crtač, Konstanten Gij, beležeći prolazan sjaj toga doba.
Ali Difijevo delo ima, možda, ozbiljan suštinski umetnički značaj. Jer on je bio više nego reporter, bio je pesnik koji se oslanja više na maštu negoli na posmatranje. On je ostao maštovit sanjar koji posmatra teretne brodove u Avru kako dolaze iz stranih zemalja i odlaze u njih. Kao zreo umetnik, on je često iz života uzimao pojave da bi kroz neku vrstu pisane slike razumljive srcu stvarao prijatan svet potpuno Iičnih snova.

Alfred Verner, Difi
Prev. Katarina Temer
Prosveta, Beograd 1969