ЛАГОДНОСТ НАПОРА И НАПОРНОСТ ЛАГОДНОСТИ

Господ јасно одређује да се «Царство Небеско с напором осваја, и подвижници га задобијају». Сходно томе, сви они који верују у Христа живе као борци и подвижници, у болу и напорима, све док се «Христос не настани» у срцима њиховим. А колико су више тек монаси позвани на то да, делима и трудом, проповедају Царство које долази, због чега су и, на сасвим посебан начин, окарактерисани као подвижници.
И највећи Апостол, Павле, веран речима Господњим, радује се и поздравља, када се јеванђелски напори протежу до крста и смрти, исповедајући да: «они који су Христови, распеше тело са страстима и жељама», и хвалећи се «крстом Господа нашега Исуса Христа».
У наставку, Свети Оци, следујући том јеванђелском начелу и поводу живота у Христу, са вером и убеђењем говоре: «Пут Божији је свакодневно носити крст» (св. Исаак Сирин). Други: «Онај који се у свему труди над самим собом, тај је монах» (ава Захарија). Још један: «Монах је непрекидни напор (= притешњење, труд, насиље)над природом» (св. Јован Синаит).
Овај духовни аксиом постао је савест свих оних који последују траговима Христовим, и који на подвижнички напор (труд) гледају као на подражавање Мученицима, које заузврат нуди благоразумну награду и обећања живота вечнога.
Али, како за подвижнике вере напор и труд постаде таква бујица и извор лагодности? Вапај који свакодневно слушамо, а. који долази од милијарди људских срдаца: «Остави ме, да се одморим!», наилази на сигуран одговор, на избавитељни одјек: «Да ниједан од вас не трага за лагодностима, него се сада притешњавајте и мучите, да бисте наследили пространство Царства Небеског».

1. УЗРОК НАПОРА
Адам је у Рају, непослушношћу, унео у живот рода људскога грех, и притом и космогенетске промене и превирања: у себи, и у свим људима који су након њега постали; укинуо је једноставност (= просшоту), а са једноставношћу је укинуо и мир, тишину, бестрасност и љубав, и дао им схизофреничност у мислима, фантазијама и делима, потчињеност неком другом, грижу савести, болести, горчину живота. «Човек више не чини оно што хоће, него оно што мрзи то чини».
Ми то наше осуђеничко стање остављамо у наследство деци својој, околини, пријатељима својим, монасима, чедима Цркве наше. На тај начин, уместо мириса живота, преносимо мирис смрти. Пад је човека заробио у једно врзино коло бола и ужитка. Тражимо ужитак и - налазимо бол. Избегавамо бол, која је допунска реч речи «смрт», и чујемо лозинке пропадљивости и пакла, које допиру до наших ушију. Зашто? Зато што човек, «који је постао преступник и који је Бога превидео (= заборавио, игнорисао)»,снагу ума свога и воље своје расипа на чулне, на бесмислене и животињске, противприродне интересе и занимања.
Тога ради, од оног момента (тј. од непослушности Адамове)у живот човека уведен је напор (= шруд)као обустављање (= одлагање)смрти, са једне стране, и као огртач живота божанственог и одјејаније светлости вечне, са друге.
Али, срећом, Христос, Нови Адам је живео са човеком, и у пепелу поново разгорео ватру и поново оживотворио створење Божије. Оваплотивши се од Дјеве, неукаљан грехом, Он осигурава поновно саздање палога човека, и свакога који хоће, поново узводи у старо достојанство. Он, Христос наш, Својом драговољном смрћу привео нас је бесмртности. Пружио нам је могућност да одлучујемо и да искуствено проживљавамо све оно што је истинито, поштено, праведно, чисто; да живимо врлину и све што је хвале достојно. Како? Путем напора и труда.
Јер, нови елементи нашег живота, дакле: грех и страсти, захтевају напор (= труд),будући да се «грех тешко спира». Како је говорио старац Јосиф, братоубилачки рат одвија се унутар нас, да бисмо изабрали између онога што јесте и онога што треба да буде.
Потребан је, дакле, напор (= труд),јер страстима нашим нема броја, као што каже свети Максим Исповедник, многе су гомиле страсти наших. «Тога ради живот наш постаде препун уздисаја».
Погледајте, дакле, шта нам је лагодност учинила. Измерите ужас, «напорност лагодности». Дакле, наша природа, која је била јединствена, раздељује се, цепа на милион одељака; цепа се и срце наше. Та последица греха избацује нас из колосека и нагони на, по нас штетне и заударајуће, страсти. Не говорим о великим, смрдљивим страстима, него о мањим: себељубље, сујета, безосећајност, тиранија, преузношење, несигурност, несређеност, причање у невреме, завист, завидљивост, запомагање, туга, безнадежност, очајање, незаинтересованост, нерасположеност, малодушност, непримерена жалост, оплакивање, намргођеност. «Неблагочестивом сав живот је у бризи», каже праведни Јов. То значи: страхови, агонија, стрес, преморно и мрачно срце, распарчан живот - напорност лагодности.
Лек? Драговољна жалост, мука, јеванђелски напор (= шруд).Лагодност напора (= труда).Борба која нас чини радосним, учтивим, милим, мирним. Срце наше бива свеувесељавајући врт, престо одмора.

2. НЕОПХОДНОСТ НАПОРА
Због чега се бојимо напора? Због чега протестујемо и мислимо да је он паћење, да је тежак подухват?
Намећу нам се интересовања и интереси наши, утицаји световног начина размишљања и расуђивања, препреке (које потичу) из детињства, световне представе и идеологије које усвајамо, наш егоизам (= себељубље),мане наше; и спречавају нас да потпуно и од свег срца понесемо јарам Христов. Онда када, наравно, на нас утиче и савремено и посветовњачено и безбожно друштво, или када смо теолошки неутемељени, водимо један површан духовни живот, и без расуђивања и неодговорно схватамо и тумачимо напор и подвиг.
Људи обично не воле да се муче, они хране тело и потхрањују апетите своје. Све оно што је за световног човека благоразумно право, и очигледно оправдање, и повод за лагодност, за нас верне су, на крају, губици. Тога ради, превазилажење самодопадљивости и инстинктивног промишљања о себи самима, захтевају истинску љубав. Потребан је божански пламен, који у нама ужиже Христос и мења нас. Истинска чежња за Христом гаси сваку другу чежњу. Ова Метеорска монашка «држава», чијих шест стотина година прослављамо, плод је богомразбуктаног стања.
Ми волимо Бога, али у свакодневним делима, због малодушности или слабости људске, или ради незаинтересованости, или незнања, или страсти, покушавамо да постигнемо оцепљење, аутомномију у односу на Бога. Љубав своју трошимо на своје идеје и жеље своје, на оно што је створено, на себе саме, а и не схватамо да је тај наш став једно, de facto, раскидање нашег односа са Христом и наше наклоности ка Христу, да је то наш ужитак, да је то самодопадљиви (= самоугодљиви)грех.
Мера наша је Христос, «мера раста пуноће Христове». Као што свети Игњатије Богоносац говори, и ми са смелошћу можемо исповедити: «Само Христа желим, и Њега да достигнем». Желим да достигнем до Њега, да Га откријем, да Га нађем, да Га схватим, да постане Господ и Бог мој.
За нас је, дакле, непрекидни јеванђелски напор и труд - пут спасоносни. Али, потребно је бити пажљив у овоме. Напор (= труд) је драговољни и срдачни изданак воље. Не треба да буде пород болесног душевног настројења, или принудног решења, или одлуке из страха, или потребе «да не бисмо грешили». На овај (прави) начин патња срца, сузе које теку из очију и туговање душе бивају благослови Божији, ако их прати радост Христова препуна живота, која претиче и напаја сву атмосферу наше свакодневице. Ово треба узети у обзир приликом кушања монашког позвања, као и онда када је искушеник нерасположен, или није подвижник и трудбеник.
Радосни људи су печат Божији; они, путем подвига, стварно копају дубоко у себи. Искрена процена у нама нарушеног боголика, као и узвођење наше до висина срдачног покајања и проживљавања јеванђелских заповести, представљају плодоносно пространство непрекидног мучеништва савести.
Напор (= шруд)је чудесан скалпел за једну успешну операцију страсти. Али, подвиг и патња нису средства која би уравнотежила двовлашће душе и тела схваћених као елемената који се боре један против другог. Подвиг није оно што убија тело, но оно што убија страсти. Тело је сарадник духа. Драговољни бол је пут слободе и истинског умирења. Тело и душа сачињавају простор у којем дела Дух Свети, Који нас навикава и води ка духовним борбама, ка сусрету са Богом нашим.
Обрађујемо њиву свога живота и будућност своју, гледамо на жетву, на пожњевено, успех у подвигу, у служењу, у стрпљењу, у молитви, у богослужењу. Осећамо и одобравање од стране осталих, радујемо се, јер је Бог са нама, благосиљајући младост нашу, старост, вечност, нетрулежност, бесмртност нашу.
Јеванђелски напор (= шруд)није тиранија. Он је духовни живот, он је лагодност, безбрижност и весеље, он је отварање Небеса за синове и кћери Божије, који се дан-ноћ играју пред лицем Његовим.
Напор (= труд)је тако лак. Јер нам Утешитељ Свети Дух све чини лаким и незамарајућим. Духовни живот стиже дотле да задобија крила. Напором и трудом се телесна природа наша сва одједном обнавља и преображава у слику тела Христовог. «Дан дану говори реч, и ноћ ноћи објављује знање». То је једно стално напредовање живота нашег, тајанствено слушање речи Божијих, улазак који нас приближава Престолу, жртвенику Скиније Небеске.

ПОГОВОР
Шта је, на крају, напор (= шруд)?
Мало драговољног притешњавања, које доноси харизматичну плодотворност. Мало стрпљења, на чије место долази духовна жетва, као што наводи свети Григорије Палама: «Након тешке зиме, цвета време пролећа». Стиже пролеће обремењено (= окићено)листом, цвећем и плодовима. Духовни закони не касне, већ дејствују; и онај који се бори постаје као Анђео небески, који је, с једне стране, непрекидно свестан колико је Бог близу, а са друге, да заиста «има неких међу овима што овдје стоје који неће окусити смрти, док не виде да је Царство Божије дошло у слави». Ово важи за сва времена. Оно што као есхатолошку извесност очекујемо, већ одавде бива проживљавано као зарука и залог потоњег царствовања са Христом.
Дакле? «Потрудимо се мало, да бисмо занавек наследили». И ако душа наша већ окуша од будућег живота, она не живи овај свет; она живи у другим пространствима, као да бива премештена у неко друго поднебље. Јер, подвижник који учествује у божанственој благодати - која је једно причешћивање бесмртношћу – «обожењем поставши попут бога», без икакве штете и, свакако, Богом о творевинама Божијим размишља, проучава и посматра, и будући бог по благодати, постаје искусан у познању Бога, и по благодати стиче то Божије поимање свега постојећег премудрошћу; јер се ум његов и осећај (= чуло)преуобличава ка «обожењу», ка непрекидном уподобљавању Богу.
Такав је Бог наш! Шта нам све, као награду за наш мали напор који у свом монашком живљењу спроводимо, не даје Дародавац живота! Заиста вреди сваки дан за Христа «умирати»! Безбројни су и непроцењиви дарови Његови. Имају ли, пак, световни људи нешто што би се, макар и у виду сенке, могло упоредити са божанственим богатством које нам као мираз даје Отац наш Небески? Правилно свети Максим говори: «Достигнућа световних људи за монахе су падови». И зар нас исти не подсећа да: «Према настројењу душе Логос Божији прави разлике у даровима међу онима који Га примају».
«Јер дарежљив је Владика, прима и последњег као и првог... и ономе даје, и овоме дарује... Развеселимо се сви гозбом... и богатством вере... Њему нека је слава и власт у векове векова. Амин.»

старац Емилијан, Печат истинити
манастир Жича, 2004. год.