мали именик ВЕЛИКИХ ДАМА

Фотогалерија

Mилош, Михаило, Милан, Јеврем, Александар, сви Обреновићи, потом Ђорђе Петровић, а за њим Алекса, Александар, Петар, поново Александар, Павле, ови, пак, Карађорђевићи, па онда редом: Доситеј Обрадовић, Вук Караџић, Миша Анастасијевић, Атанасије Николић, Емилијан Јоксимовић, Тома Вучић-Перишић, Анастас Јовановић, Илија Гарашанин, Стева Тодоровић, Милорад Гавриловић, Ђорђе Крстић, Илија Станојевић, Драгомир Брзак, Илија Милосављевић, Лука Ћеловић, Ђока Влајковић, Влајко Каленић, Бранислав Нушић, Вајферт, Бајлони, Росулек... Цело ово издање не би нам било довољно да макар побројимо све оне који су оставили дубок траг у историји Београда, и не само Београда, пресудно доприносећи да он буде онакав каквог га данас знамо. Но, на основу овог списка, читалац може да донесе погрешан закључак да је Београд био затуцана касаба у којој је жени било месту у кући, уз огњиште и децу.
Али, није баш тако.
Велик је број храбрих, паметних и одважних жена које су и те како дале свој допринос, немали, настојећи да Београд, од пограничне варошице препуне турских остатака, претворе у метрополу по европским мерилима.
Са подугачког списка знаменитих Београђанки, уз неминовна огрешења с којима се унапред морамо помирити, поменућемо за ову прилику само неке. Време за стрпљива допуњавања је пред нама.
Катарина Ст. Павловићева рођена је у Београду 1872. Ту је завршила шест разреда Више женске школе. Гимназију није могла да настави, јер Колегијум тадање београдске гимназије (мушке) није дозвољавао упис женске деце. На захтев Катарининог оца, Министарство просвете јој дозвољава, као одличној ученици, да настави школовање на Филозофском одсеку. Факултетско образовање стиче школске 1893/4. и исте године постаје помоћна наставница у Вишој женској школи, а већ 1898. професор, што остаје до пензионисања 1927. године.
Екатарина Ђорђевић Миловук рођена је у Новом Саду 1844, а умрла у Београду 1913. године. Школовала се у Русији, а потом долази у Београд, где већ 1863. године, са само деветнаест година, добија место управитељице Више женске школе.
Поред педагошког и литерарног, изузетно се ангажовала у друштвено социјалном раду. Била је оснивач Београдског женског друштва с просветно-хуманим задатком. Напоредо, основала је Женску радничку школу искључиво за девојке сиромашних родитеља. Године 1882. отворила је радњу «Пазар» у којој су продаване рукотворине чланица Београдског женског друштва и ученица Радничке школе. Покренула је Домаћицу, лист Београдског женског друштва. У оквиру Друштва организовала је «Ђачку трпезу» за сиромашне ученице, као и социјалну помоћ и Дом за старе и изнемогле.

ЖУРНАЛИЗАМ И БОСОНОГА УМЕТНОСТ

Марија Мага Магазиновић Гемзел рођена је у Ужицу 1882, а умрла у Београду 1968. године. У Београду је завршила Вишу женску школу, а потом и факултет. Године 1908. положила је професорски испит из психологије, логике, педагогије и методике као главног, те немачког језика као споредног предмета. У то време већ је била наставница Више женске школе.
У жељи да што више побољша модеран ритмички плес, «босоногу уметност», како су је тада звали, одлази у Немачку 1909. године. На Берлинском универзитету наставља усавршавање из немачког језика и студира историју уметности, истовремено посећује плесну школу Исидоре Данкан и проучава Делкроза и Лабана, творце модерне игре. Вративши се у Београд, октобра 1910. године, по одобрењу министра просвете Јаше Продановића, отвара «Уметничку школу за ритмику и пластику». Цео Београд је био ужаснут Магином смелошћу.
Мага Магазиновић је и прва жена којој је журналистика била позив. Радила је у Политици, у рубрици «Женски свет» и «Фељтон», а сарађивала у Пијемонту и Српкињи.
Бета Вукановић (Babbete Bachmauer) рођена је 1875. у Немачкој, у Бамбергу, а умрла у Београду 1972. године. Основну и Вишу женску школу завршила је у месту рођења. Сликарство почиње да учи у Уметничкој школи у Минхену, а затим наставља приватно код Карла Мара. Паралелно учи и графику код М. Дасија, од кога прелази у приватну школу код Антоа Ажбеа, у чијем атељеу упознаје свог будућег мужа, сликара Ристу Вукановића. По завршетку студија, у Паризу 1898. године, заједно са мужем долази у Београд.
Године 1899. брачни пар Вукановић отвара приватну сликарску школу, кроз коју су прошле многе генерације наших сликара. Бета Вукановић је од 1905-1914. године и професор сликања и акварела женским одељењима Уметничко-занатске школе.

ПРВА СРПСКА ЖЕНА АРХИТЕКТА

Јелисавета Начић рођена је у Београду 1876. године, у породици имућног трговца Михаила С. Начића, а умрла у Дубровнику 1955. године.
Јелисавета је прва жена архитект која се школовала у Београду. Уписује 1896. године тек отворени Архитектонски одсек Техничког факултета, на којем је дипломирала 1900. као одличан студент.
Одмах по завршетку студија запослила се у Министарству грађевина, али због тадашњих прописа, као жена, није могла добити звање указног чиновника. Прелази у београдску Општину, где ради као архитект све до Првог светског рата. У току рата интернирана је у логор Нежидеру (Мађарска). Ту се упознала са интернирцем из Албаније проф. Луком Лукаји, за кога се и удала. После рата кратко живи у Београду, а затим са породицом прелази у Дубровник. Престаје да се бави својом професијом и потпуно се посвећује породичном животу.
Као млад архитект ради уз арх. Димитрија Лека 1901. године на уређењу Малог Калемегдана. Већ 1903. године самостално ради пројекат степеништа са чесмом на Калемегдану (преко пута зграде Француске амбасаде). Једна од најлепших београдских школа, основна школа код Саборне цркве (данас школа «Краљ Петар Први») рађена је по пројекту Јелисавете Начић 1906. године, потом, 1910. године ради пројекат за уређење Теразијског платоа, а комплекс радничких станова у ул. Ђуре Ђаковића 1911; цркву у Штимљу на Косову од 1912. до 1913, а цркву Александра Невског започиње 1912. године.
Милка Гргурова Алексић рођена је у Сомбору 1840, а умрла у Београду 1924. године. Глумачку каријеру започиње 1862. у дилетантском позоришту у Сомбору, а потом се усавршава у Српском народном позоришту у Новом Саду. По отварању Народног позоришта 1868. године, прелази у Београд. Члан је ансамбла све до пензионисања 1902. године.
Милка Гругурова сматра се највећом српском трагеткињом XIX века. Поред страствене преданости позоришту, бавила се књижевним радом и превођењем са немачког и француског језика. Писала је приповетке и објављивала их у многим листовима и часописима: Босанска вила, Бранково коло, Зора, Женски свет, Домаћица и др. Њена прва књига приповедака Вера штампана је 1896. године, затим Ђердан од бисера 1897, Атентаторка Илка 1911.

МАГНЕТИЗАМ БЕОГРАДА

Марија Голубовић Цветић, поре клом Бечлијка, рођена је у Загребу 1846, а умрла у Београду 1938. године. На позоришној сцени појавила се први пут 1862. године у Хрватском земаљском казалишту у Загребу. Ту се удала за Милоша Цветића, истакнутог члана ХЗК.
На сцени Народног позоришта у Београду појавила се 1870. године и била прва школована глумица-певачица у њему. Следећих двадесет година одушевљавала је својим гласом и глумом београдску публику. Тумачила у главне ликове у оперетама и комадима са певањем.
Августа Вела Нигринова, по оцу Чехиња, рођена је у Љубљани 1862, а умрла у Београду 1909. године. Глумачку каријеру започиње у Словеначком драмском друштву у Љубљани 1878. Изузетно даровита, она је већ 1882. ангажована за чланицу Народног позоришта у Београду, где ју је довео њен земљак композитор и позоришни капелник Даворин Јенко. Врло брзо постаје првакиња Народног позоришта, истакавши се огромним талентом, марљивошћу и љубављу према глумачком позиву. Поред Београда, била је чест гост у позориштима Новог Сада, Загреба, Љубљане и Прага.
Савременици су говорили за Велу Нигринову и Зорку Тодосић да су, не само по високим уметничким квалитетима већ и по изгледу, најлепше и најљупкије жене на сцени Народног позоришта. Њихове улоге љубавница и драмских хероина представљале су врхунац те уметности.

РАЂАЊЕ ОПЕРЕ

Зорка Тодосић, кћи даровитих глумаца Димитрија и Љубице Коларовић, рођена је у Новом Саду 1864. године, а умрла у Београду, заборављена и препуштена свом лудилу године 1936.
Каријеру је започела у седмој години, глумећи Борћа у комаду Бодин. Након тога, њена каријера иде само линијом успона. Већ 1878. године ангажована је у Народном позоришту. Привремено га напушта 1880. због удаје (која ће бити фатална по њено здравље, уметничку каријеру и живот). Враћа се 1886, после мужевљеве смрти. Пензионисана је превремено, 1913, због тешког душевног стања. Од тада стално тоне у све болније халуцинације и заборав.
Десанка Ћорђевић рођена је у Београду 1879. године у угледној породици, а умрла је 1946. Живела је у Бечу, где јој је муж М. Барјактаревић био дипломатски представник. Гостовала је на сцени Народног позоришта у сезони 1903/1904, као и у сезони 1910. године. Њен тријумфални наступ у Београду 1903, у оперети Птичар, побудио је огромно интересовање публике и штампе. Играла је у комадима с певањем, оперетама и операма, а припадала је оној групи глумаца и певача који су започели еру озбиљне оперске музике у Београду.
На крају сезоне 1904. године враћа се у Беч, где наставља да пева и бурно живи, да би се 1910. године опет обрела у Београду и певала у Опери на Булевару Жарка Савића, те гостовала у Народном позоришту.
Каријеру је завршила у глумачким путујућим трупама.
Софија Цоца Ђорђевић рођена је 1880. године у Београду. Кћерка је глумаца Веље и Јелисавете Савке Миљковић, а дебитовала је још као дете, 1890, на сцени Српског народног позоришта у Новом Саду. Своју праву глумачку каријеру започиње ступајући на сцену Народног позоришта 1897. године, а стални члан тог ансамбла постаје 1905. године.
У свом кратком веку (умрла је 1908) показала је изузетну даровитост. Хронике бележе да је била једна од најблиставијих и најљупкијих глумица тог времена.
Удала се за познатог београдског новинара Милана Ђорђевића, коме је након женидбе са Софијом остао надимак Цоцин.

Драган Перић,
Србија – национална ревија, 2007. год.