Недуго
након што је Чеховљева приповетка Душица
објављена 1899. године, Толстојева ћерка
Татјана пише Чехову: Ваша
Душица је предивна. Отац је четири вечери
узастопце читао наглас, и каже да је од
ње постао паметнији.
Важно
је истакнути да је Антон Павлович Чехов
био промишљени скептик. Нимало
сентименталан, свестан као ретко ко од
руских писаца принципа
реалности,
храбро загледан у ружну
јаву. Он
није хтео да буде писац натуралистичких
новела или драма. Може се рећи да су неке
његове приповетке заправо комедије, а
друге трагедије. Писао је о руском, али
не искључиво руском, егоизму и хвалисавости.
У својим причама и драмама он ствара
јединствену атмосферу и непрестано
говори људима: “Схватите како рђаво и
досадно живите!” (у разговору са А. Н.
Тихоновим). Чехов не описује узроке
друштвеног понашања и не оцењује поступке
ликова већ их описује и исмева. Непогрешиво
проничући у људску беду, слабост и
ништавност, никада никоме није хтео да
суди, већ је са свима саосећао – био је
сапатник. Многе Чеховљеве драме се
играју данас у позориштима. Створио је
јединствену слику руског реализма који
се може доживети кроз смех или кроз
сузе.
Душица
је прича
о наизглед необичној девојци, касније
и жени Ољенки која је у току неколико
година променила три мужа, не својом
вољом, већ неминовношћу животних
околности. Први муж Кукин, управник и
власник парка за разоноду Тиволи,
“човек сув, жутог лица, са зализаним
селпоочницама...на лицу му се увек
огледало очајање, али је ипак у њој
пробудио праву, дубоку љубав. Она је
вазда неког волела и није могла без
тога.” Док је Ољенка живела са Кукином,
живела је лепо “и што год је о позоришту
говорио Кукин, то је она понављала.”
Но, Кукин је једног дана напрасно умро
Није прошло три месеца од мужевљеве
смрти, Ољенка га је искрено ожалила,
када се на вратима њеног стана појавио
њен сусед Пустовалов, да је запроси.
Ољенка га је одмах заволела и то тако
да када ју је запросио “целу ноћ није
могла да спава и горела је као у грозници”.
Када су се венчали Ољенка је савесно са
пуно искрене воље и жеље помагала мужу
у продаји грађе и “какве је мисли имао
муж, такве је имала и она.” Међутим, и
Пустовалов се после шест година
заједничког живота разболи и умре.
Прошло је шест месеи од туговања,
одлажења само на мужевљев гроб и у цркву
када је Ољенка одлучила да отвори капке
на прозорима, а самими тим да отвори
капке своје душе и тела трећем мужу,
марвеном лекару Владимиру Платоничу.
И да се Ољенка питала, ранији сценарио
би се поновио до у детаље, али марвени
лекар одлази са својим пуком и Душица
сада остаје сама, заиста очајна. “А
највећа невоља била је у томе, и то је
најгоре, што више није имала никакво
мишљење. Видела је ствари око себе и
схватала је све што се одигравало око
ње, али ни о чему није могла да изнесе
своје мишљење и није знала о чему да
говори. И осећала је такву муку, такву
горчину, као да се најела пелина.” Све
до овог тренутка читалац се саживљава
са Душицом, верује њеним љубавима са
истим они жаром са којим им се она
посвећује, и саосећајно учествује у
њеном једноставаном и тужном животу.
Међутим,
оног тренутка када Ољенка изнова одлучује
да пати и очајава, читалац неминовно
почиње да преиспитује њену вечиту
потрагу за љубављу која увек остаје ван
домашаја и то до те мере да сасвим потире
њену личност. Она више не зна ни шта да
мисли. Нема сумње да Душица чезне за
“таквом љубаљу која обузима цело њено
биће, целу душу, разум, враћа јој мисли,
смисао живота...”, али, над читаоцем
непрестано лебди питање: а зашто је не
налази? Да ли погрешно тражи, или је она
само прототип жене с краја 19. и почетка
20. века? Иако се са сигурношћу може
тврдити да је Душица, као уосталом и
већина женске популације тог доба,
васпитавана како треба
да воли,
опет њену слободу трагања за савршеном
Љубави, Истином и Смислом, не смемо да
гурнемо у страну.
Иако
је ово кратка прича, аутор на само њему
својствен начин постиже у извесној мери
градацију овог женског лика. Наиме,
Ољенка је толико упорна
у негирању свог егзистенцијалог страха,
да уопште себи не допушта да разуме
околности и стварност у којој живи, и
све то због жеље да
воли на свој начин.
Тако она сасвим супротно закону праве
љубави, саображавајући се својим
слабостима и опскурним навикама, све
дубље и даље гази путем самообмане. До
овог закључка се не долази само зато
што се потпуно очајна и усамљена пред
крај приче са материнском љубављу
наизглед сасвим
посвећује сину маревног лекара Саши,
већ зато што нам управо на крају приповетке
постаје јасно, да њој баш ништа није
важно осим да задовољи своју жељу за
јединм аспектом љубави, који се више
граничи са нежношћу и душевношћу него
са љубављу у пуно смисли те речи.
У
љубави нема страха, него савршена љубав
изгони страх напоље; јер је у страху
мучење, а ко се боји, није се усавршио у
љубави
(1.Јов.4,18).
Љубав
дуго трпи, благотворна је... не чини што
не пристоји...(Кор.
13, 4-8), непрестано ишчитавајући ове
свештене речи и свакако бивајући свесни
да се љубав, пријатељство и хармонија
искушавају супротним, намеће се питање
колико је Ољенка Племјаникова само
један Чеховљев несрећан лик, а колико
је она као општи образац отуђености,
површности и неспремности суочавања
са собом и својим страстима присутна и
у жељама срдаца наших.
С. Радин
Православни Мисионар, мај 2013.
Нема коментара:
Постави коментар