МИЛУНКИН ПУТ ДО ЛЕГЕНДЕ

Годинама је мајка Даница чекала да јој се кћер врати.
Увече је седела на прагу трошне куће у родној Копривници, кршила прсте, ослушкивала, упирала погледе на путељак према Јошаничкој Бањи, надајући се да ће отуда банути њена Милунка.
Потом би ушла у кућу, палила кандило, клечала пред иконом и молила Бога да јој у том проклетом рату поштеди кћер и сииа.
С мужем Раденком је о томе ретко разговарала. Па и тада би увек питала исто:
— Хоће ли их мајка икад видети?
А Раденко би само хукнуо у жуљевите шаке и настојао да што пре избегне Даничине погледе, пуне прекора.
Преко дана би наишао понеки старац, тек да се распита има ли каквих вести с фронта, да ли се ишта зна о сеоским момцима који су одјурили на бојиште. Узгред би се чудили: шта би Милунки да оде? Толике је просце имала, гледали су је момци на вашарима, уздисали за њом, чезнули, а она, уместо дома и породице, изабра — ров и пушку ...
Ова опора гласна размишљања још више су увећавала Даничину муку.

Пролазиле су војске, друмовима су тутњале колоне, ноћу су, кришом, с Копаоника силазиле доле, у Бању, комитске групе, неки су свраћали и у Раденкову кућу, попили чашицу ракије, проговорили по коју о брзом слому аустроугарске и немачке војске, па се нечујно пели поново уз планину...

Младе Даничине кћери, Миона од четрнаест и Славка са непуних дванаест година, помагале су у свим кућним пословима, замењујући Милунку.
Увече, кад би се пред кућом окупиле Милункине другарице, које су се већ поудавале и родиле децу, Даница је јадиковала:
Добро, знам што оде Милан. Мушко је. А кад је рат — мушкарци морају у војску... Али, што оде Милунка? Шта она тражи у том проклетом рату? И што већ једном не дође својој кући?
Пролазили су дани, завршио се рат, у Србији минула ратна олуја, дошли Немци и све чешће у село стизале црне вести и вијорили се црни барјаци на кућама.
Од Милунке ни гласа.
Снаха Ката, Миланова жена, тек што беше дошла у кућу, покушавала је да смири Даницу:
— Доћи ће, мајко, кад ти кажем. Знаш ти каква је Милунка! Видра... Да је с неба на главу бациш дочекала би се на ноге. Сећаш се кад оно једном оде у Краљево, купи памук, заснова разбој и за ноћ изатка сукњу за вашар. Само је она имала тако лепу сукњу. Јесте — осмехивала се Даница. — Разбој је за женско, разбој, а не пушка! Да
ли ће мајка дочекати да је види ...
Некако у то време, док је још беснео рат, Милунка уђе у — легенду ... Њена слава неће потамнети. Милунка Савић!
Легенда о нечувеној храбрости ове жене траје и данас. И трајаће, сигурно, док је српског имена.
На бојиштима је привлачила пажњу ратних извештача. Сликали су је, и њене фотографије су стизале на насловне странице великих европских листова.
Давно је било кад смо је први пут срели. Има од тада добрих петнаестак година.
Трошна кућица на Вождовцу. Осма улица број двадесет пет.
Кућа Милунке Савић. У њој старица. Сама. Муж Вељко давно умро. Кћер Милена у болници. Три усвојене кћери: Зорка, Вишња и Милка — давно засновале свој породични дом.
Старица сама. Са својом ратном причом из које свака реч може да уђе у историју.

Једноставно: желела је у рат! Али како? Знала је да је неће тек тако примити. Досетила се: одсекла је косу, натукла шајкачу, обукла чакшире и копоран, па запуцала у Београд. Стала испред бркатог наредника који је уписивао добровољце. Колебала се између два имена: Милун или Милутин? Море, свеједно, само да је приме.
—     Хоћу пушку! — рекла је промуклим гласом.
И добила је.
То је било 1912. године.
Али касно се јавила: тек што је њена добровољачка јединица стигла на фронт — рат је био завршен. Турске војске више није било, протерана је из Македоније, са Косова, из Санџака .. . Једино се још држала у јаким утврђењима Скадра, али је и тамо била опседнута — сваког дана се очекивао пад ове тврђаве . . . Била је и у овој опсади и прославила се као бомбаш ...

У јуну 1913. године изби изненада рат с Бугарима. И опет само неколико дана. Бугари су поражени на Брегалници. Молили су за мир . . .
И тих неколико дана било је довољно да се Милунка Савић прослави. Добила је капларски чин и прву медаљу за храброст. Али, откривена је њена тајна.

Последњег дана битке, водећи своју десетину у јуриш, Ммлунка је рањена. Извукли су је с бојишта и однели у пољско превијалиште. Кад су раскопчали копоран да превију рану'— схватили су превару: женско ...

Њено сећање:
—     Догодило се оно чега сам се највише бојала. Само да ме не ране, мислила сам.
Добро, ако ме већ ране — нека то буде у ногу. Или у руку. Може, мислим, и у главу . . . Само нека не буде у груди. Откриће да сам — женско... Кад оно, као за
инат, метак удари у груди... Освестила сам се у превијалишту. Боже, кад се тога сетим:
болничар, старији човек, журно ми скида копоран да види где сам рањена. Устукнуо
је и стао као громом погоћен. Почео је да дозива у помоћ. Мислим, што је, ту је.
Не могу више да се кријем: нисам Милун, него Милунка.

Хтели су одмах да је пошаљу кући, али је запретила да ће отићи у — хајдуке. Задржали су је. С њом није било шале, Није се више скривала: сви су знали да је Милунка Савић. Уважавали су је и волели.

Једног јутра, у јулу 1914. пуче вест да је моћна црно-жута монархија објавила рат Србији.
Надала се да ће добити ратни распоред.
Нису је позвали, али ни она није дуго чекала. Знала је да овај рат неће бити као онај с Турцима или с Бугарима. Па ипак није устукнула.
Не зна да објасни како се нашла пред генералом Степом Степановићем. Зна само да генерал није хтео ни да је саслуша: —     Кући! — рекао је.
Није имала прилику да му каже да неће кући, да је каплар, да је имала крваво ватрено крштење с Бугарима, да има медаљу за храброст...

Отишла је у Крагујевац, право начелнику Врховне команде војводи Радомиру Путнику.
—     Ја сам каплар српске војске и хоћу свој ратни распоред, господине војводо! — рекла је одлучно, у једном даху.
Искусни ратник, увиђајући да пред собом има младу али одлучну девојку, благо рече:
—     Добро буди болничарка! Штета да погинеш тако млада.
—     Нећу да будем болничарка! Хоћу пушку!
— Онда дођи сутра, па ћемо видети! — рекао је стари војвода, рачунајући да ће се млада девојка предомислити и отићи кући.
— Остаћу овде и чекати вашу одлуку! — рекла је непомирљиво.
На ратном саветовању, тог поподнева, војвода Путник рече да му се «наврзла» на главу једна девојка која хоће да ратује. Неће да оде кући, чека да чује његову одлуку. Војвода није поменуо њено име.
Њена жеља је изазвала смех старијих команданата и сигурно би све пало у воду да се за реч није јавио мајор Воја Танкосић:
—     Ако је та девојка Милунка Савић, онда би је требало примити у неку добровољачку јединицу. Она се већ прославила у рату с Бугарима. Неустрашива је, брза, окретна, сналажљива, мудра, као видра је ...

Сутрадан је опет била пред војводом Путником. Њен поглед је говорио више од ма које речи:
— Добро, девојко, ако хоћеш да ратујеш, јави се мајору Танкосићу. Наћи ће се пушка и за тебе . . .
Опет њено сећање:
—     Кад ми је то рекао, хтела сам да га пољубим у руку и у скут, али се војвода опирао. Хтела сам некако да му изразим неизмерну захвалност ...
Од тог часа више од четири године је била у мушком оделу и с пушком. Преко груди је носила два низа реденика, а један око паса. Без бомби није улазила у борбу. А умела је да их баци право у швапски ров и да са задовољством очекује њихово дејство. Убрзо је постала командир јуришног бомбашког одељења.

Прву Караћорћеву звезду с мачевима стекла је на дринском бојишту.
Бојиште ври ... Кључа. Војници као да су добили крила: прешли преко Дрине и гоне Швабе. Сунце припекло, пресијавају се бајонети... Швабе окренуле леђа — удариле у бежанију, остављајући своје мртве и рањене ...

Милунка се за тренутак одлепи од своје десетине, изби на брежуљак, па одозго баци две бомбе... Настаде тресак. Земља задрхта...

У том тренутку налете група Аустријанаца.
—     Предајте се! — грмну Милунка. — Предајте се! Швабе без речи побацаше пушке и дигоше руке увис.
Одвела их је команданту пука и рапортирала:
—     Господине пуковниче, двадесет заробљених Шваба?
Истог часа окренула се и одјурила напред да гони непријатеља.

Неколико дана касније, кад на територији Србије није више било ниједног непријатељског војника, осим заробљених и мртвих, њен пук је био постројен у пару. Дође командант пука Димитрије Митић, сјаха с коња, стаде испред војника, поздрави оним уобичајеним поздравом и упита:
—     Војници, чије груди заслужују да понесу Карађорђеву звезду с мачевима?
Пук истог трена грмну у глас:
—     Каплар Милунка Савић!
—     Милунка Савић три корака напред! — одјекну команда.
Једва се покренула. Тада је први пут у животу осепгида неки чудан страх.
Ставили су јој на груди Караћорћеву звезду с мачевима.
Другу је стекла као поднаредник после горничевске битке на Солунском фронту 1916. године.

Још траје сећање:
— Бугари нас жестоко, изненада, нападоше. Иду у таласима. .. Терају их официри, иду иза њих и ко покуша да одступи — пуцају у леђа... Увек су тако радили кад су изненада нападали. Али, прво су их опијали ракијом, ваљда да им улију храброст ... Потукосмо их и те ноћи, а ја заробих двадесет тројицу ... Само гледају у мој бајонет на пушци и бомбе за појасом.
Мисле сад ћу их побити ... А ја их одведем у команду и рапортирам ...
—
Потом бојеви за висове Кајмакчалана на којима су до тада само орлови свијали гнезда, па Добро Поље и Груниште, где паде војвода Вук:
—     Вуков одред беше састављен од најбољих војника. Све сами цветови Србије. Младићи снажни, лепи, одважни, брзи као муња, нечујни у ходу, вични сваком оружју, најчешће оном оштром и хладном, спремни на жртву за добро рода свог... Презирали су смрт. Зато и нису знали за страх... Сами су одабрали положај — најопаснији. Само су они могли да покидају три линије бодљикаве жице, само су они могли да непогрешиво баце бомбе у бугарске и немачке ровове, само су они могли да прескоче шанчеве и голим рукама зграбе бугарски бајонет. . . Немци и Бугари се одупиру, бране се свом жестином, али малаксавају... Вукови момци загосподарише висовима. У тој борби паде Вук.
Најпре му граната размрска лакат, али он и даље командује: „Напред у отаџбину!" И док његови добровољци сламају последњи отпор непријатеља, он паде смртно
погоћен пушчаним метком ... Тако на стрмој стени, над обалом Црне Реке, паде омиљени јунак Србије, а његове очи у последњем часу видеше српску тробојку која се залепрша на грунишком вису . ..

Преживела је девет љутих рана:
— Рат! Проклети рат! Убија тело, мрцвари га, сатире, али сатире и душу. А мрцварење душе је страшније од мрцварења тела. И моја душа пуна ожиљака. Носим их још од оне сурове јесени и још суровије зиме кад смо се повлачили кроз албанске кршеве, кад се на сваком кораку умирало ...
      Ту ме заболела душа и тај бол никада није престао . . . Стотине људи заспало вечним сном. Тихо, без речи, без молитве, без воштанице, с последњим мислима на отаџбину, мајку, сестру, децу која ће их узалуд чекати ...
Пролазим поред њих и шапућем: еј, Србијо, мученице, ко је желео да те на распећу види — сада те гледа, ко је желео у пламену да те види — видео те је, ко је желео у самртним мукама да те види — нека те се нагледа...
Знаш ли шта дајеш, Србијо? Коме? Зашто? Да сачувамо државу! Да не будемо робови! Али, зашто да буду мртви ови младићи који тек беху стасали за живот, и зашто их задеси овако сурова смрт.
Али, гле! Овај народ се не да, он хрли напред, метар по метар. Напред су савезници, а савезници су — хлеб, пушка и топ; савезници су лекови за болесну децу, за изнемогле мајке; савезници су и ашов да се ископа рака и сахране они који више нису могли, у којима је пресахла снага...
Назад, смрти! Назад! Поштеди будућност Србије, пусти да ова деца порасту и запамте ово зло, ову зиму и глад, ове промрзле прсте што вире из поцепаног опанка и чарапе, ове несрећне мајке које за ручицу воде једно, а у наручју друго дете...

И на савезничким лађама се умирало. И на Крфу. И на Виду, том острву смрти. Умирало се без хлеба, после се умирало с хлебом... Један веселник, који данима није видео хлеб, најзад је имао требовање за таин. Није могао ни да се радује. Ипак, узео је још једно требовање из џепа свог умрлог друга... Узео је, тако, два хлеба и некако добауљао до своје постеље. Легао је и умро гладан измећу два хлеба ...

На Виду, усред умирања — музика. Боже! Не сањам, музика стварно свира. Наша музика! Весник наде и радости! Ослушкујем: музика свира нашу народну химну. Свира музика, а војници шапућу: „Боже, правде, Ти што спасе од пропасти досад нас... Чуј и одсад наше гласе и одсад нам буди спас .. ."

Надошла у мени нека снага, усправила сам се, гледам у небо, хтела бих да викнем: хвала ти, Боже, хвала ти на овом величанственом дару, на овом призору ... Српско племе није изгинуло, не да се Србија, њена се деца, ево, на овом острву смрти и у коло хватају ...

С Крфа је Милунка Савић отишла у Бизерту, на опоравак, а онда право на бојиште.
Нове борбе донеле су јој два Ордена француске легије части и француски Ратни крст са златном палмом.
Стекла је и нову рану. Тешку. Послали су је поново у Бизерту. Српски и савезнички, пукови, који јуришају у поробљену српску отаџбину моле се Богу за њено здравље ...

Трепери њено сећање:
— Једног дана дође француски командант, седи адмирал Гепрат, седе поред моје болесничке постеље, помилова ме очински и рече:
— Сине, оздрави што пре, Француска те моли ...
Било ми је стало и до живота и до бојишта. Бојала сам се: наши ће пробити фронт, кренуће у Србију, сломиће немачке и бугарске пукове, смрвиће их, а ја нећу бити међу њима, нећу моћи да видим ту победу, нећу моћи да доживим ту славу . . .
Узимала сам лекове, тражила да ми сваки час превијају рану, храну сам просто гутала не би ли што пре стала на ноге. Али, и овде, у далекој Африци, умиру рањеници, мање их је у болници а све више и више у оближњем гробљу. И овде несрећна Србија оставља кости своје деце .. .
Дође и тај час — да кренемо поново на фронт. Укрцасмо се на лађу. Са мном су и питомци подофицирске школе. Још голобради, нису барут ни омирисали, али једва чекају да се ухвате у коштац с непријатељем. Кад су сазнали да сам била на Солуноком бојишгу — тражили су да им причам о свему што сам доживела. И ја сам причала неуморно и посматрала их: горели су од жеље да што пре стигну и лате се оружја . . .

Док је лађа мирно пловила а ми причали — наједном смо осетили страховит удар. Бродска сирена је завијала страшно и мени се чинило да нестајемо у таласима, да брод тоне . .. Истрчали смо на палубу. Падали смо једни преко других. Брод се искривио. Више није било сумње — тонули смо . . .
Боже, мислила, сам, зар је могуће да овако завршим у дубинама Средоземног мора, да будем храна рибама... Не, не, морам се извући, хоћу да живим, да се борим, хоћу на фронт. .. Вичем, али ме нико не чује, јер војници ускачу у чамце и ишчезавају ... Знам да ме је неко зграбио и убацио у чамац . ..
Неки су ускакали у море, пливали према невидљивој обали, нестајали ...
Видела сам кад је брод потонуо. Као да се море отворило и прогутало га . . . Никад нисам сазнала колико је војника настрадало, колико је оних младића, жељних борбе, остало у дубинама мора. Смрт ме није хтела...

Смрт није хтела Милунку Савић ни у пробоју Солунског фронта.
Летела је као на крилима. Француска коњица није могла да сустигне српску пешадију, која је као олуја грабила напред бацајући на колена немачке и бугарске дивизије ...

Живнуло је још једно сећање:
— Заставе, слобода, песма, коло, музика .. . Изгнаници се вратили. Али, најмучније тек долази: треба овим мајкама и очевима, овој деци у дроњцима, чије су куће претворене у згаришта, овим раздраганим девојкама које носе со и хлеб да нас дочекају, и везене чарапе да нам дарују, треба овом народу који нас грли и љуби, кити цвећем наше коње, одговорити на питање — где су њихови најмилији:
— Видесте ли где мога Маринка?
— Остао на Црним Чукама!
— А Вукашин?
— Није ни стигао до лађе. Убили га Арнаути!
— Шта је са Спасојем?
— Избоден на Труништу!
— А Драгојле?
— И он!
— Има ли где мога Обрада?
— Пао јуначки пред Битољем!
— Иде ли мој Василије?
— Умро од глади. Ни гроб му се не зна!
И опет лелек. Мајке пале кандила и воштанице, сестре износе пред кућу црне барјаке ... Душа ми пуна ожиљака. Свака смрт — један ожиљак. .. Али, распитују се и они који су преживели сва бојшпта. И њима одговарају: убили га Бугари, кућу спалили . .. И Милутина, и Јована и Славољуба .. . Драгољуба одвели Мађари у логор. Од куће остало само згариште ... Горка победа!
После шест година ратовања, одох у село. Моји сви живи и здрави. И брат дошао без и једне ране.
Милунка је живела осамдесет и четири године. Својим животом, ранама и одликовањима сведочила је о непоклеку српског народа у његовим најсудбоноснијим годинама. Сахрањена је 7. октобра 1973. године на Новом гробљу у Београду.