СРЦЕ МИША

Стара скаска казује да је некад давно један миш живео у непрестаном страху од мачака.

Неки се чаробњак сажалио на њега и претворио га у мачку.

Миш је тада почео да страхује од паса.

Чаробњак га је претворио у пса, али је пас почео да се боји вука.

Кад га је чаробњак претворио у вука, он је почео да се боји ловаца.

Чаробњак га је на крају поново претворио у миша и рекавши му:

„Не могу да ти помогнем, ти увек мислиш као миш и имаш срце миша."

Светосавско звонце, бр. 02/2013. г.

ЛАГОДНОСТ НАПОРА И НАПОРНОСТ ЛАГОДНОСТИ

Господ јасно одређује да се «Царство Небеско с напором осваја, и подвижници га задобијају». Сходно томе, сви они који верују у Христа живе као борци и подвижници, у болу и напорима, све док се «Христос не настани» у срцима њиховим. А колико су више тек монаси позвани на то да, делима и трудом, проповедају Царство које долази, због чега су и, на сасвим посебан начин, окарактерисани као подвижници.
И највећи Апостол, Павле, веран речима Господњим, радује се и поздравља, када се јеванђелски напори протежу до крста и смрти, исповедајући да: «они који су Христови, распеше тело са страстима и жељама», и хвалећи се «крстом Господа нашега Исуса Христа».
У наставку, Свети Оци, следујући том јеванђелском начелу и поводу живота у Христу, са вером и убеђењем говоре: «Пут Божији је свакодневно носити крст» (св. Исаак Сирин). Други: «Онај који се у свему труди над самим собом, тај је монах» (ава Захарија). Још један: «Монах је непрекидни напор (= притешњење, труд, насиље)над природом» (св. Јован Синаит).
Овај духовни аксиом постао је савест свих оних који последују траговима Христовим, и који на подвижнички напор (труд) гледају као на подражавање Мученицима, које заузврат нуди благоразумну награду и обећања живота вечнога.
Али, како за подвижнике вере напор и труд постаде таква бујица и извор лагодности? Вапај који свакодневно слушамо, а. који долази од милијарди људских срдаца: «Остави ме, да се одморим!», наилази на сигуран одговор, на избавитељни одјек: «Да ниједан од вас не трага за лагодностима, него се сада притешњавајте и мучите, да бисте наследили пространство Царства Небеског».

1. УЗРОК НАПОРА
Адам је у Рају, непослушношћу, унео у живот рода људскога грех, и притом и космогенетске промене и превирања: у себи, и у свим људима који су након њега постали; укинуо је једноставност (= просшоту), а са једноставношћу је укинуо и мир, тишину, бестрасност и љубав, и дао им схизофреничност у мислима, фантазијама и делима, потчињеност неком другом, грижу савести, болести, горчину живота. «Човек више не чини оно што хоће, него оно што мрзи то чини».
Ми то наше осуђеничко стање остављамо у наследство деци својој, околини, пријатељима својим, монасима, чедима Цркве наше. На тај начин, уместо мириса живота, преносимо мирис смрти. Пад је човека заробио у једно врзино коло бола и ужитка. Тражимо ужитак и - налазимо бол. Избегавамо бол, која је допунска реч речи «смрт», и чујемо лозинке пропадљивости и пакла, које допиру до наших ушију. Зашто? Зато што човек, «који је постао преступник и који је Бога превидео (= заборавио, игнорисао)»,снагу ума свога и воље своје расипа на чулне, на бесмислене и животињске, противприродне интересе и занимања.
Тога ради, од оног момента (тј. од непослушности Адамове)у живот човека уведен је напор (= шруд)као обустављање (= одлагање)смрти, са једне стране, и као огртач живота божанственог и одјејаније светлости вечне, са друге.
Али, срећом, Христос, Нови Адам је живео са човеком, и у пепелу поново разгорео ватру и поново оживотворио створење Божије. Оваплотивши се од Дјеве, неукаљан грехом, Он осигурава поновно саздање палога човека, и свакога који хоће, поново узводи у старо достојанство. Он, Христос наш, Својом драговољном смрћу привео нас је бесмртности. Пружио нам је могућност да одлучујемо и да искуствено проживљавамо све оно што је истинито, поштено, праведно, чисто; да живимо врлину и све што је хвале достојно. Како? Путем напора и труда.
Јер, нови елементи нашег живота, дакле: грех и страсти, захтевају напор (= труд),будући да се «грех тешко спира». Како је говорио старац Јосиф, братоубилачки рат одвија се унутар нас, да бисмо изабрали између онога што јесте и онога што треба да буде.
Потребан је, дакле, напор (= труд),јер страстима нашим нема броја, као што каже свети Максим Исповедник, многе су гомиле страсти наших. «Тога ради живот наш постаде препун уздисаја».
Погледајте, дакле, шта нам је лагодност учинила. Измерите ужас, «напорност лагодности». Дакле, наша природа, која је била јединствена, раздељује се, цепа на милион одељака; цепа се и срце наше. Та последица греха избацује нас из колосека и нагони на, по нас штетне и заударајуће, страсти. Не говорим о великим, смрдљивим страстима, него о мањим: себељубље, сујета, безосећајност, тиранија, преузношење, несигурност, несређеност, причање у невреме, завист, завидљивост, запомагање, туга, безнадежност, очајање, незаинтересованост, нерасположеност, малодушност, непримерена жалост, оплакивање, намргођеност. «Неблагочестивом сав живот је у бризи», каже праведни Јов. То значи: страхови, агонија, стрес, преморно и мрачно срце, распарчан живот - напорност лагодности.
Лек? Драговољна жалост, мука, јеванђелски напор (= шруд).Лагодност напора (= труда).Борба која нас чини радосним, учтивим, милим, мирним. Срце наше бива свеувесељавајући врт, престо одмора.

2. НЕОПХОДНОСТ НАПОРА
Због чега се бојимо напора? Због чега протестујемо и мислимо да је он паћење, да је тежак подухват?
Намећу нам се интересовања и интереси наши, утицаји световног начина размишљања и расуђивања, препреке (које потичу) из детињства, световне представе и идеологије које усвајамо, наш егоизам (= себељубље),мане наше; и спречавају нас да потпуно и од свег срца понесемо јарам Христов. Онда када, наравно, на нас утиче и савремено и посветовњачено и безбожно друштво, или када смо теолошки неутемељени, водимо један површан духовни живот, и без расуђивања и неодговорно схватамо и тумачимо напор и подвиг.
Људи обично не воле да се муче, они хране тело и потхрањују апетите своје. Све оно што је за световног човека благоразумно право, и очигледно оправдање, и повод за лагодност, за нас верне су, на крају, губици. Тога ради, превазилажење самодопадљивости и инстинктивног промишљања о себи самима, захтевају истинску љубав. Потребан је божански пламен, који у нама ужиже Христос и мења нас. Истинска чежња за Христом гаси сваку другу чежњу. Ова Метеорска монашка «држава», чијих шест стотина година прослављамо, плод је богомразбуктаног стања.
Ми волимо Бога, али у свакодневним делима, због малодушности или слабости људске, или ради незаинтересованости, или незнања, или страсти, покушавамо да постигнемо оцепљење, аутомномију у односу на Бога. Љубав своју трошимо на своје идеје и жеље своје, на оно што је створено, на себе саме, а и не схватамо да је тај наш став једно, de facto, раскидање нашег односа са Христом и наше наклоности ка Христу, да је то наш ужитак, да је то самодопадљиви (= самоугодљиви)грех.
Мера наша је Христос, «мера раста пуноће Христове». Као што свети Игњатије Богоносац говори, и ми са смелошћу можемо исповедити: «Само Христа желим, и Њега да достигнем». Желим да достигнем до Њега, да Га откријем, да Га нађем, да Га схватим, да постане Господ и Бог мој.
За нас је, дакле, непрекидни јеванђелски напор и труд - пут спасоносни. Али, потребно је бити пажљив у овоме. Напор (= труд) је драговољни и срдачни изданак воље. Не треба да буде пород болесног душевног настројења, или принудног решења, или одлуке из страха, или потребе «да не бисмо грешили». На овај (прави) начин патња срца, сузе које теку из очију и туговање душе бивају благослови Божији, ако их прати радост Христова препуна живота, која претиче и напаја сву атмосферу наше свакодневице. Ово треба узети у обзир приликом кушања монашког позвања, као и онда када је искушеник нерасположен, или није подвижник и трудбеник.
Радосни људи су печат Божији; они, путем подвига, стварно копају дубоко у себи. Искрена процена у нама нарушеног боголика, као и узвођење наше до висина срдачног покајања и проживљавања јеванђелских заповести, представљају плодоносно пространство непрекидног мучеништва савести.
Напор (= шруд)је чудесан скалпел за једну успешну операцију страсти. Али, подвиг и патња нису средства која би уравнотежила двовлашће душе и тела схваћених као елемената који се боре један против другог. Подвиг није оно што убија тело, но оно што убија страсти. Тело је сарадник духа. Драговољни бол је пут слободе и истинског умирења. Тело и душа сачињавају простор у којем дела Дух Свети, Који нас навикава и води ка духовним борбама, ка сусрету са Богом нашим.
Обрађујемо њиву свога живота и будућност своју, гледамо на жетву, на пожњевено, успех у подвигу, у служењу, у стрпљењу, у молитви, у богослужењу. Осећамо и одобравање од стране осталих, радујемо се, јер је Бог са нама, благосиљајући младост нашу, старост, вечност, нетрулежност, бесмртност нашу.
Јеванђелски напор (= шруд)није тиранија. Он је духовни живот, он је лагодност, безбрижност и весеље, он је отварање Небеса за синове и кћери Божије, који се дан-ноћ играју пред лицем Његовим.
Напор (= труд)је тако лак. Јер нам Утешитељ Свети Дух све чини лаким и незамарајућим. Духовни живот стиже дотле да задобија крила. Напором и трудом се телесна природа наша сва одједном обнавља и преображава у слику тела Христовог. «Дан дану говори реч, и ноћ ноћи објављује знање». То је једно стално напредовање живота нашег, тајанствено слушање речи Божијих, улазак који нас приближава Престолу, жртвенику Скиније Небеске.

ПОГОВОР
Шта је, на крају, напор (= шруд)?
Мало драговољног притешњавања, које доноси харизматичну плодотворност. Мало стрпљења, на чије место долази духовна жетва, као што наводи свети Григорије Палама: «Након тешке зиме, цвета време пролећа». Стиже пролеће обремењено (= окићено)листом, цвећем и плодовима. Духовни закони не касне, већ дејствују; и онај који се бори постаје као Анђео небески, који је, с једне стране, непрекидно свестан колико је Бог близу, а са друге, да заиста «има неких међу овима што овдје стоје који неће окусити смрти, док не виде да је Царство Божије дошло у слави». Ово важи за сва времена. Оно што као есхатолошку извесност очекујемо, већ одавде бива проживљавано као зарука и залог потоњег царствовања са Христом.
Дакле? «Потрудимо се мало, да бисмо занавек наследили». И ако душа наша већ окуша од будућег живота, она не живи овај свет; она живи у другим пространствима, као да бива премештена у неко друго поднебље. Јер, подвижник који учествује у божанственој благодати - која је једно причешћивање бесмртношћу – «обожењем поставши попут бога», без икакве штете и, свакако, Богом о творевинама Божијим размишља, проучава и посматра, и будући бог по благодати, постаје искусан у познању Бога, и по благодати стиче то Божије поимање свега постојећег премудрошћу; јер се ум његов и осећај (= чуло)преуобличава ка «обожењу», ка непрекидном уподобљавању Богу.
Такав је Бог наш! Шта нам све, као награду за наш мали напор који у свом монашком живљењу спроводимо, не даје Дародавац живота! Заиста вреди сваки дан за Христа «умирати»! Безбројни су и непроцењиви дарови Његови. Имају ли, пак, световни људи нешто што би се, макар и у виду сенке, могло упоредити са божанственим богатством које нам као мираз даје Отац наш Небески? Правилно свети Максим говори: «Достигнућа световних људи за монахе су падови». И зар нас исти не подсећа да: «Према настројењу душе Логос Божији прави разлике у даровима међу онима који Га примају».
«Јер дарежљив је Владика, прима и последњег као и првог... и ономе даје, и овоме дарује... Развеселимо се сви гозбом... и богатством вере... Њему нека је слава и власт у векове векова. Амин.»

старац Емилијан, Печат истинити
манастир Жича, 2004. год.

МИЛУНКИН ПУТ ДО ЛЕГЕНДЕ

Годинама је мајка Даница чекала да јој се кћер врати.
Увече је седела на прагу трошне куће у родној Копривници, кршила прсте, ослушкивала, упирала погледе на путељак према Јошаничкој Бањи, надајући се да ће отуда банути њена Милунка.
Потом би ушла у кућу, палила кандило, клечала пред иконом и молила Бога да јој у том проклетом рату поштеди кћер и сииа.
С мужем Раденком је о томе ретко разговарала. Па и тада би увек питала исто:
— Хоће ли их мајка икад видети?
А Раденко би само хукнуо у жуљевите шаке и настојао да што пре избегне Даничине погледе, пуне прекора.
Преко дана би наишао понеки старац, тек да се распита има ли каквих вести с фронта, да ли се ишта зна о сеоским момцима који су одјурили на бојиште. Узгред би се чудили: шта би Милунки да оде? Толике је просце имала, гледали су је момци на вашарима, уздисали за њом, чезнули, а она, уместо дома и породице, изабра — ров и пушку ...
Ова опора гласна размишљања још више су увећавала Даничину муку.

Пролазиле су војске, друмовима су тутњале колоне, ноћу су, кришом, с Копаоника силазиле доле, у Бању, комитске групе, неки су свраћали и у Раденкову кућу, попили чашицу ракије, проговорили по коју о брзом слому аустроугарске и немачке војске, па се нечујно пели поново уз планину...

Младе Даничине кћери, Миона од четрнаест и Славка са непуних дванаест година, помагале су у свим кућним пословима, замењујући Милунку.
Увече, кад би се пред кућом окупиле Милункине другарице, које су се већ поудавале и родиле децу, Даница је јадиковала:
Добро, знам што оде Милан. Мушко је. А кад је рат — мушкарци морају у војску... Али, што оде Милунка? Шта она тражи у том проклетом рату? И што већ једном не дође својој кући?
Пролазили су дани, завршио се рат, у Србији минула ратна олуја, дошли Немци и све чешће у село стизале црне вести и вијорили се црни барјаци на кућама.
Од Милунке ни гласа.
Снаха Ката, Миланова жена, тек што беше дошла у кућу, покушавала је да смири Даницу:
— Доћи ће, мајко, кад ти кажем. Знаш ти каква је Милунка! Видра... Да је с неба на главу бациш дочекала би се на ноге. Сећаш се кад оно једном оде у Краљево, купи памук, заснова разбој и за ноћ изатка сукњу за вашар. Само је она имала тако лепу сукњу. Јесте — осмехивала се Даница. — Разбој је за женско, разбој, а не пушка! Да
ли ће мајка дочекати да је види ...
Некако у то време, док је још беснео рат, Милунка уђе у — легенду ... Њена слава неће потамнети. Милунка Савић!
Легенда о нечувеној храбрости ове жене траје и данас. И трајаће, сигурно, док је српског имена.
На бојиштима је привлачила пажњу ратних извештача. Сликали су је, и њене фотографије су стизале на насловне странице великих европских листова.
Давно је било кад смо је први пут срели. Има од тада добрих петнаестак година.
Трошна кућица на Вождовцу. Осма улица број двадесет пет.
Кућа Милунке Савић. У њој старица. Сама. Муж Вељко давно умро. Кћер Милена у болници. Три усвојене кћери: Зорка, Вишња и Милка — давно засновале свој породични дом.
Старица сама. Са својом ратном причом из које свака реч може да уђе у историју.

Једноставно: желела је у рат! Али како? Знала је да је неће тек тако примити. Досетила се: одсекла је косу, натукла шајкачу, обукла чакшире и копоран, па запуцала у Београд. Стала испред бркатог наредника који је уписивао добровољце. Колебала се између два имена: Милун или Милутин? Море, свеједно, само да је приме.
—     Хоћу пушку! — рекла је промуклим гласом.
И добила је.
То је било 1912. године.
Али касно се јавила: тек што је њена добровољачка јединица стигла на фронт — рат је био завршен. Турске војске више није било, протерана је из Македоније, са Косова, из Санџака .. . Једино се још држала у јаким утврђењима Скадра, али је и тамо била опседнута — сваког дана се очекивао пад ове тврђаве . . . Била је и у овој опсади и прославила се као бомбаш ...

У јуну 1913. године изби изненада рат с Бугарима. И опет само неколико дана. Бугари су поражени на Брегалници. Молили су за мир . . .
И тих неколико дана било је довољно да се Милунка Савић прослави. Добила је капларски чин и прву медаљу за храброст. Али, откривена је њена тајна.

Последњег дана битке, водећи своју десетину у јуриш, Ммлунка је рањена. Извукли су је с бојишта и однели у пољско превијалиште. Кад су раскопчали копоран да превију рану'— схватили су превару: женско ...

Њено сећање:
—     Догодило се оно чега сам се највише бојала. Само да ме не ране, мислила сам.
Добро, ако ме већ ране — нека то буде у ногу. Или у руку. Може, мислим, и у главу . . . Само нека не буде у груди. Откриће да сам — женско... Кад оно, као за
инат, метак удари у груди... Освестила сам се у превијалишту. Боже, кад се тога сетим:
болничар, старији човек, журно ми скида копоран да види где сам рањена. Устукнуо
је и стао као громом погоћен. Почео је да дозива у помоћ. Мислим, што је, ту је.
Не могу више да се кријем: нисам Милун, него Милунка.

Хтели су одмах да је пошаљу кући, али је запретила да ће отићи у — хајдуке. Задржали су је. С њом није било шале, Није се више скривала: сви су знали да је Милунка Савић. Уважавали су је и волели.

Једног јутра, у јулу 1914. пуче вест да је моћна црно-жута монархија објавила рат Србији.
Надала се да ће добити ратни распоред.
Нису је позвали, али ни она није дуго чекала. Знала је да овај рат неће бити као онај с Турцима или с Бугарима. Па ипак није устукнула.
Не зна да објасни како се нашла пред генералом Степом Степановићем. Зна само да генерал није хтео ни да је саслуша: —     Кући! — рекао је.
Није имала прилику да му каже да неће кући, да је каплар, да је имала крваво ватрено крштење с Бугарима, да има медаљу за храброст...

Отишла је у Крагујевац, право начелнику Врховне команде војводи Радомиру Путнику.
—     Ја сам каплар српске војске и хоћу свој ратни распоред, господине војводо! — рекла је одлучно, у једном даху.
Искусни ратник, увиђајући да пред собом има младу али одлучну девојку, благо рече:
—     Добро буди болничарка! Штета да погинеш тако млада.
—     Нећу да будем болничарка! Хоћу пушку!
— Онда дођи сутра, па ћемо видети! — рекао је стари војвода, рачунајући да ће се млада девојка предомислити и отићи кући.
— Остаћу овде и чекати вашу одлуку! — рекла је непомирљиво.
На ратном саветовању, тог поподнева, војвода Путник рече да му се «наврзла» на главу једна девојка која хоће да ратује. Неће да оде кући, чека да чује његову одлуку. Војвода није поменуо њено име.
Њена жеља је изазвала смех старијих команданата и сигурно би све пало у воду да се за реч није јавио мајор Воја Танкосић:
—     Ако је та девојка Милунка Савић, онда би је требало примити у неку добровољачку јединицу. Она се већ прославила у рату с Бугарима. Неустрашива је, брза, окретна, сналажљива, мудра, као видра је ...

Сутрадан је опет била пред војводом Путником. Њен поглед је говорио више од ма које речи:
— Добро, девојко, ако хоћеш да ратујеш, јави се мајору Танкосићу. Наћи ће се пушка и за тебе . . .
Опет њено сећање:
—     Кад ми је то рекао, хтела сам да га пољубим у руку и у скут, али се војвода опирао. Хтела сам некако да му изразим неизмерну захвалност ...
Од тог часа више од четири године је била у мушком оделу и с пушком. Преко груди је носила два низа реденика, а један око паса. Без бомби није улазила у борбу. А умела је да их баци право у швапски ров и да са задовољством очекује њихово дејство. Убрзо је постала командир јуришног бомбашког одељења.

Прву Караћорћеву звезду с мачевима стекла је на дринском бојишту.
Бојиште ври ... Кључа. Војници као да су добили крила: прешли преко Дрине и гоне Швабе. Сунце припекло, пресијавају се бајонети... Швабе окренуле леђа — удариле у бежанију, остављајући своје мртве и рањене ...

Милунка се за тренутак одлепи од своје десетине, изби на брежуљак, па одозго баци две бомбе... Настаде тресак. Земља задрхта...

У том тренутку налете група Аустријанаца.
—     Предајте се! — грмну Милунка. — Предајте се! Швабе без речи побацаше пушке и дигоше руке увис.
Одвела их је команданту пука и рапортирала:
—     Господине пуковниче, двадесет заробљених Шваба?
Истог часа окренула се и одјурила напред да гони непријатеља.

Неколико дана касније, кад на територији Србије није више било ниједног непријатељског војника, осим заробљених и мртвих, њен пук је био постројен у пару. Дође командант пука Димитрије Митић, сјаха с коња, стаде испред војника, поздрави оним уобичајеним поздравом и упита:
—     Војници, чије груди заслужују да понесу Карађорђеву звезду с мачевима?
Пук истог трена грмну у глас:
—     Каплар Милунка Савић!
—     Милунка Савић три корака напред! — одјекну команда.
Једва се покренула. Тада је први пут у животу осепгида неки чудан страх.
Ставили су јој на груди Караћорћеву звезду с мачевима.
Другу је стекла као поднаредник после горничевске битке на Солунском фронту 1916. године.

Још траје сећање:
— Бугари нас жестоко, изненада, нападоше. Иду у таласима. .. Терају их официри, иду иза њих и ко покуша да одступи — пуцају у леђа... Увек су тако радили кад су изненада нападали. Али, прво су их опијали ракијом, ваљда да им улију храброст ... Потукосмо их и те ноћи, а ја заробих двадесет тројицу ... Само гледају у мој бајонет на пушци и бомбе за појасом.
Мисле сад ћу их побити ... А ја их одведем у команду и рапортирам ...
—
Потом бојеви за висове Кајмакчалана на којима су до тада само орлови свијали гнезда, па Добро Поље и Груниште, где паде војвода Вук:
—     Вуков одред беше састављен од најбољих војника. Све сами цветови Србије. Младићи снажни, лепи, одважни, брзи као муња, нечујни у ходу, вични сваком оружју, најчешће оном оштром и хладном, спремни на жртву за добро рода свог... Презирали су смрт. Зато и нису знали за страх... Сами су одабрали положај — најопаснији. Само су они могли да покидају три линије бодљикаве жице, само су они могли да непогрешиво баце бомбе у бугарске и немачке ровове, само су они могли да прескоче шанчеве и голим рукама зграбе бугарски бајонет. . . Немци и Бугари се одупиру, бране се свом жестином, али малаксавају... Вукови момци загосподарише висовима. У тој борби паде Вук.
Најпре му граната размрска лакат, али он и даље командује: „Напред у отаџбину!" И док његови добровољци сламају последњи отпор непријатеља, он паде смртно
погоћен пушчаним метком ... Тако на стрмој стени, над обалом Црне Реке, паде омиљени јунак Србије, а његове очи у последњем часу видеше српску тробојку која се залепрша на грунишком вису . ..

Преживела је девет љутих рана:
— Рат! Проклети рат! Убија тело, мрцвари га, сатире, али сатире и душу. А мрцварење душе је страшније од мрцварења тела. И моја душа пуна ожиљака. Носим их још од оне сурове јесени и још суровије зиме кад смо се повлачили кроз албанске кршеве, кад се на сваком кораку умирало ...
      Ту ме заболела душа и тај бол никада није престао . . . Стотине људи заспало вечним сном. Тихо, без речи, без молитве, без воштанице, с последњим мислима на отаџбину, мајку, сестру, децу која ће их узалуд чекати ...
Пролазим поред њих и шапућем: еј, Србијо, мученице, ко је желео да те на распећу види — сада те гледа, ко је желео у пламену да те види — видео те је, ко је желео у самртним мукама да те види — нека те се нагледа...
Знаш ли шта дајеш, Србијо? Коме? Зашто? Да сачувамо државу! Да не будемо робови! Али, зашто да буду мртви ови младићи који тек беху стасали за живот, и зашто их задеси овако сурова смрт.
Али, гле! Овај народ се не да, он хрли напред, метар по метар. Напред су савезници, а савезници су — хлеб, пушка и топ; савезници су лекови за болесну децу, за изнемогле мајке; савезници су и ашов да се ископа рака и сахране они који више нису могли, у којима је пресахла снага...
Назад, смрти! Назад! Поштеди будућност Србије, пусти да ова деца порасту и запамте ово зло, ову зиму и глад, ове промрзле прсте што вире из поцепаног опанка и чарапе, ове несрећне мајке које за ручицу воде једно, а у наручју друго дете...

И на савезничким лађама се умирало. И на Крфу. И на Виду, том острву смрти. Умирало се без хлеба, после се умирало с хлебом... Један веселник, који данима није видео хлеб, најзад је имао требовање за таин. Није могао ни да се радује. Ипак, узео је још једно требовање из џепа свог умрлог друга... Узео је, тако, два хлеба и некако добауљао до своје постеље. Легао је и умро гладан измећу два хлеба ...

На Виду, усред умирања — музика. Боже! Не сањам, музика стварно свира. Наша музика! Весник наде и радости! Ослушкујем: музика свира нашу народну химну. Свира музика, а војници шапућу: „Боже, правде, Ти што спасе од пропасти досад нас... Чуј и одсад наше гласе и одсад нам буди спас .. ."

Надошла у мени нека снага, усправила сам се, гледам у небо, хтела бих да викнем: хвала ти, Боже, хвала ти на овом величанственом дару, на овом призору ... Српско племе није изгинуло, не да се Србија, њена се деца, ево, на овом острву смрти и у коло хватају ...

С Крфа је Милунка Савић отишла у Бизерту, на опоравак, а онда право на бојиште.
Нове борбе донеле су јој два Ордена француске легије части и француски Ратни крст са златном палмом.
Стекла је и нову рану. Тешку. Послали су је поново у Бизерту. Српски и савезнички, пукови, који јуришају у поробљену српску отаџбину моле се Богу за њено здравље ...

Трепери њено сећање:
— Једног дана дође француски командант, седи адмирал Гепрат, седе поред моје болесничке постеље, помилова ме очински и рече:
— Сине, оздрави што пре, Француска те моли ...
Било ми је стало и до живота и до бојишта. Бојала сам се: наши ће пробити фронт, кренуће у Србију, сломиће немачке и бугарске пукове, смрвиће их, а ја нећу бити међу њима, нећу моћи да видим ту победу, нећу моћи да доживим ту славу . . .
Узимала сам лекове, тражила да ми сваки час превијају рану, храну сам просто гутала не би ли што пре стала на ноге. Али, и овде, у далекој Африци, умиру рањеници, мање их је у болници а све више и више у оближњем гробљу. И овде несрећна Србија оставља кости своје деце .. .
Дође и тај час — да кренемо поново на фронт. Укрцасмо се на лађу. Са мном су и питомци подофицирске школе. Још голобради, нису барут ни омирисали, али једва чекају да се ухвате у коштац с непријатељем. Кад су сазнали да сам била на Солуноком бојишгу — тражили су да им причам о свему што сам доживела. И ја сам причала неуморно и посматрала их: горели су од жеље да што пре стигну и лате се оружја . . .

Док је лађа мирно пловила а ми причали — наједном смо осетили страховит удар. Бродска сирена је завијала страшно и мени се чинило да нестајемо у таласима, да брод тоне . .. Истрчали смо на палубу. Падали смо једни преко других. Брод се искривио. Више није било сумње — тонули смо . . .
Боже, мислила, сам, зар је могуће да овако завршим у дубинама Средоземног мора, да будем храна рибама... Не, не, морам се извући, хоћу да живим, да се борим, хоћу на фронт. .. Вичем, али ме нико не чује, јер војници ускачу у чамце и ишчезавају ... Знам да ме је неко зграбио и убацио у чамац . ..
Неки су ускакали у море, пливали према невидљивој обали, нестајали ...
Видела сам кад је брод потонуо. Као да се море отворило и прогутало га . . . Никад нисам сазнала колико је војника настрадало, колико је оних младића, жељних борбе, остало у дубинама мора. Смрт ме није хтела...

Смрт није хтела Милунку Савић ни у пробоју Солунског фронта.
Летела је као на крилима. Француска коњица није могла да сустигне српску пешадију, која је као олуја грабила напред бацајући на колена немачке и бугарске дивизије ...

Живнуло је још једно сећање:
— Заставе, слобода, песма, коло, музика .. . Изгнаници се вратили. Али, најмучније тек долази: треба овим мајкама и очевима, овој деци у дроњцима, чије су куће претворене у згаришта, овим раздраганим девојкама које носе со и хлеб да нас дочекају, и везене чарапе да нам дарују, треба овом народу који нас грли и љуби, кити цвећем наше коње, одговорити на питање — где су њихови најмилији:
— Видесте ли где мога Маринка?
— Остао на Црним Чукама!
— А Вукашин?
— Није ни стигао до лађе. Убили га Арнаути!
— Шта је са Спасојем?
— Избоден на Труништу!
— А Драгојле?
— И он!
— Има ли где мога Обрада?
— Пао јуначки пред Битољем!
— Иде ли мој Василије?
— Умро од глади. Ни гроб му се не зна!
И опет лелек. Мајке пале кандила и воштанице, сестре износе пред кућу црне барјаке ... Душа ми пуна ожиљака. Свака смрт — један ожиљак. .. Али, распитују се и они који су преживели сва бојшпта. И њима одговарају: убили га Бугари, кућу спалили . .. И Милутина, и Јована и Славољуба .. . Драгољуба одвели Мађари у логор. Од куће остало само згариште ... Горка победа!
После шест година ратовања, одох у село. Моји сви живи и здрави. И брат дошао без и једне ране.
Милунка је живела осамдесет и четири године. Својим животом, ранама и одликовањима сведочила је о непоклеку српског народа у његовим најсудбоноснијим годинама. Сахрањена је 7. октобра 1973. године на Новом гробљу у Београду.

У ОГЛЕДАЛУ

...када се погрешан човек бави правим средствима,

 онда права средства делују на погрешан начин!

Владета Јеротић

«Може се слободно сматрати да je прва заповест психолошки здравог друштва да прихватимо себе онакве какви јесмо. Позвани смо на развијање веће самосвести, са предумишљајем да ће нам се свидети оно што ћемо пронаћи», каже Килпатрик. Међутим, као што смо у претходним поглављима могли видети, православна вера нас учи да сами пo себи нисмо добри, да постоји извесна грешка у нашој природи, која потиче од прародитељског греха. Између осталог, она нас позива да превазиђемо нашу огреховљеност и да ходимо путем савршенства. «Будите ви, дакле савршени, као што je савршен Отац ваш небески» (Мт. 5,48). 

С тим у вези православни свештеник и психотерапеут, др Стивен Мјуз каже: «Управо je недостатак осећања да смо вољени главни узрок патње, a психотерапија која не проистиче из контекста аутентичне вере у Бога лако постаје камен спотицања, (узрокован терапеутовим приступом), који доприноси проблему због којег нам се неко обрати за помоћ.

Када то кажем мислим да je вера у Бога наша главна психотерапија, a да je ординација сам живот. Нема краткотрајне терапије. Постоји само терапија која траје читав живот и завршава се тајном коначног свођења рачуна душе у тренутку смрти. Ништа што je мање од тога не заслужује да се назове терапијом. Ми доживљавамо промену у загрљају љубави коју осећамо током читавог живота, a не, као што je то често случај, тако што целог живота тражимо начин да се променимо да бисмо доспели у загрљај љубави. Веома често смо сведоци чуда која се дешавају.»

Према томе, иако je утицај наслеђа и првих година развоја детета неоспоран, карактер човека, према мишљењу данашњих психолога и психотерапеута, као и теолога, није споменутим утицајима нужно детерминисан. Људски карактер није статичко, већ динамичко својство човека, и процесно je усмерен ка трансформацији и самотрансценденцији. Људски карактер je представљен оним у шта човек верује, шта зна и хоће, оним чему се нада и оним што воли, обележјима која чине суштину човека отвореног према трансценденцији и егзистенцији.

«Овакав стваралачки индивидуациони процес не може се замислити без препознавања својих погрешака и мана, хришћани би рекли - грехова, али онда ни без (по)кајања. У овоме су такође сложни и теолози и психијатри, односно психотерапеути, иако препознавање грешака у себи и њихово отклањање називају различитим именима. Духовник ове грешке у човеку назива гресима, a чишћење од њих (по)кајањем док психотерапеут говори о комплексима којих се ослобађамо освешћивањем путем катарсе или неког другог облика психотерапије,» закључује др Јеротић.

+ + +

«Јер ако ко слуша ријеч, а не твори,

Онје сличан човјеку који гледа

лице тијела свога у огледалу;

Јер се огледа па отиде,

и одмах заборави какав бјеше.»

(Јак. 1,23-24)

Све оно што човек јесте, све оно што ради, темељи се на оном што зовемолична истина. Лична истина је све оно што смо у апсолутној, нецензурисаној суштини свог бића поверовали о себи. Она је скуп уверења о самом себи. Лична истина је важна зато што дефинише оно што називамо сликом о себи. Ако су наша уверења о себи изворни доказ оног што заиста јесмо, тада ћемо живети са сликом која нам даје снагу и омогућује нам да будемо апсолутно делатна и аутентична личност. Ако није тако, ако су нам уверења искривљена, а не истинита, тада ћемо имати ограничену и искривљену слику о себи, која заправо представља издају наше аутентичности, те ће нас ометати у свему што покушавамо да остваримо. 

Треба разумети да човек поседује само једно ја, али то ја попут камелеона преузима емоционалне боје наше прошлости и околине у којој живи. Наша слика о себи непрестано се креће горе-доле по путањи која је на једном крају повезана са нашом изворном сликом о себи тј. са нашом целовитошћу, а на другом са замишљеном и искривљеном сликом тј. оним што нам је свет рекао да смо. 

Најтужније је што смо заборавили шта значи бити целовит. Шта значи осећати и плакати, какав је осећај када преузимамо иницијативу и имамо свој став. Своју ћемо целовитост вратити када освестимо и прихватимо чињеницу да у нама постоје две стране свега. Можемо бити уплашени и храбри, великодушни и себични, рањиви и снажни. Те особине не искључују једна другу, већ само пружају целовит распон снаге и реакције у животу. 

Целовитост се никада не губи, само се заборавља. Интегритет ретко подразумева да на себи морамо нешто побољшавати; он пре подразумева да се морамо ослободити веровања која имамо о себи и свега што смо дотеривали на себи, јер су нас уверили да је то начин да откријемо ко смо.

НЕ МОЖЕМО ПРОМЕНИТИ ОНО ШТО НЕ РАЗУМЕМО

Кад неког питате: «Ко си ти?» ни одрасли ни деца не одговарају ко су, него шта раде, какав им је друштвени положај или на који начин сагледавају своју функцију у животу. Човек се остварује на више начина, а један од њих је то како се понашамо. 

У психологији се изворно ја дефинише као мешавина човекових јединствених дарова, вештина, способности, интересовања, могућности личног развоја. Све наше позитивне особине и вредности које припадају само нама, и које треба изразити, за разлику од оних програмираних веровања о томе «шта бисмо требали» бити или радити. 

Једино што човек може променити јесте начин на који се односи према себи, својим ближњима и према свету. Проблем јеу томе што свет од човека захтева да се понаша на одређен начин. Не жели да се уноси немир. Тражи од човека да се уклопи у шири план, у план који човека ни из далека не схвата као личност. Зато је негде код свих нас остала потреба да се не ремети постојеће стање, без обзира да ли смо тога свесни или не.

монахиња Матрона (Брдар),

Дај ми срце своје – православна вера и савремена психологија,

Шибеник, 2011. год.

КРАТКА ПРИЧА О ЉУБАВИ

Недуго након што је Чеховљева приповетка Душица објављена 1899. године, Толстојева ћерка Татјана пише Чехову: Ваша Душица је предивна. Отац је четири вечери узастопце читао наглас, и каже да је од ње постао паметнији.

Важно је истакнути да је Антон Павлович Чехов био промишљени скептик. Нимало сентименталан, свестан као ретко ко од руских писаца принципа реалности, храбро загледан у ружну јаву. Он није хтео да буде писац натуралистичких новела или драма. Може се рећи да су неке његове приповетке заправо комедије, а друге трагедије. Писао је о руском, али не искључиво руском, егоизму и хвалисавости. У својим причама и драмама он ствара јединствену атмосферу и непрестано говори људима: “Схватите како рђаво и досадно живите!” (у разговору са А. Н. Тихоновим). Чехов не описује узроке друштвеног понашања и не оцењује поступке ликова већ их описује и исмева. Непогрешиво проничући у људску беду, слабост и ништавност, никада никоме није хтео да суди, већ је са свима саосећао – био је сапатник. Многе Чеховљеве драме се играју данас у позориштима. Створио је јединствену слику руског реализма који се може доживети кроз смех или кроз сузе.

Душица је прича о наизглед необичној девојци, касније и жени Ољенки која је у току неколико година променила три мужа, не својом вољом, већ неминовношћу животних околности. Први муж Кукин, управник и власник парка за разоноду Тиволи, “човек сув, жутог лица, са зализаним селпоочницама...на лицу му се увек огледало очајање, али је ипак у њој пробудио праву, дубоку љубав. Она је вазда неког волела и није могла без тога.” Док је Ољенка живела са Кукином, живела је лепо “и што год је о позоришту говорио Кукин, то је она понављала.” Но, Кукин је једног дана напрасно умро

 

Није прошло три месеца од мужевљеве смрти, Ољенка га је искрено ожалила, када се на вратима њеног стана појавио њен сусед Пустовалов, да је запроси. Ољенка га је одмах заволела и то тако да када ју је запросио “целу ноћ није могла да спава и горела је као у грозници”. Када су се венчали Ољенка је савесно са пуно искрене воље и жеље помагала мужу у продаји грађе и “какве је мисли имао муж, такве је имала и она.” Међутим, и Пустовалов се после шест година заједничког живота разболи и умре.

Прошло је шест месеи од туговања, одлажења само на мужевљев гроб и у цркву када је Ољенка одлучила да отвори капке на прозорима, а самими тим да отвори капке своје душе и тела трећем мужу, марвеном лекару Владимиру Платоничу. И да се Ољенка питала, ранији сценарио би се поновио до у детаље, али марвени лекар одлази са својим пуком и Душица сада остаје сама, заиста очајна. “А највећа невоља била је у томе, и то је најгоре, што више није имала никакво мишљење. Видела је ствари око себе и схватала је све што се одигравало око ње, али ни о чему није могла да изнесе своје мишљење и није знала о чему да говори. И осећала је такву муку, такву горчину, као да се најела пелина.” Све до овог тренутка читалац се саживљава са Душицом, верује њеним љубавима са истим они жаром са којим им се она посвећује, и саосећајно учествује у њеном једноставаном и тужном животу. 

Међутим, оног тренутка када Ољенка изнова одлучује да пати и очајава, читалац неминовно почиње да преиспитује њену вечиту потрагу за љубављу која увек остаје ван домашаја и то до те мере да сасвим потире њену личност. Она више не зна ни шта да мисли. Нема сумње да Душица чезне за “таквом љубаљу која обузима цело њено биће, целу душу, разум, враћа јој мисли, смисао живота...”, али, над читаоцем непрестано лебди питање: а зашто је не налази? Да ли погрешно тражи, или је она само прототип жене с краја 19. и почетка 20. века? Иако се са сигурношћу може тврдити да је Душица, као уосталом и већина женске популације тог доба, васпитавана како треба да воли, опет њену слободу трагања за савршеном Љубави, Истином и Смислом, не смемо да гурнемо у страну. 

 

Иако је ово кратка прича, аутор на само њему својствен начин постиже у извесној мери градацију овог женског лика. Наиме, Ољенка је толико упорна у негирању свог егзистенцијалог страха, да уопште себи не допушта да разуме околности и стварност у којој живи, и све то због жеље да воли на свој начин. Тако она сасвим супротно закону праве љубави, саображавајући се својим слабостима и опскурним навикама, све дубље и даље гази путем самообмане. До овог закључка се не долази само зато што се потпуно очајна и усамљена пред крај приче са материнском љубављу наизглед сасвим посвећује сину маревног лекара Саши, већ зато што нам управо на крају приповетке постаје јасно, да њој баш ништа није важно осим да задовољи своју жељу за јединм аспектом љубави, који се више граничи са нежношћу и душевношћу него са љубављу у пуно смисли те речи.

У љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх напоље; јер је у страху мучење, а ко се боји, није се усавршио у љубави (1.Јов.4,18). Љубав дуго трпи, благотворна је... не чини што не пристоји...(Кор. 13, 4-8), непрестано ишчитавајући ове свештене речи и свакако бивајући свесни да се љубав, пријатељство и хармонија искушавају супротним, намеће се питање колико је Ољенка Племјаникова само један Чеховљев несрећан лик, а колико је она као општи образац отуђености, површности и неспремности суочавања са собом и својим страстима присутна и у жељама срдаца наших.

С. Радин

Православни Мисионар, мај 2013.

ОСВРТ НА АСТРОЛОГИЈУ

Данас сваки просечан човек тежи да себе сматра продуктом научног доба. Веома често он сам себи ласка мишљењем да је супериоран у односу на своје претке, будући да се не плаши природе, не плаши се непознатог и слободан је од сваке врсте сујеверја. Он одбија да прихвати све што се логичким или научним путем не може доказати и одбацује оно што он у највећем броју случајева назива религијским «митом»: стварање човека из ничега, његов пад, обећање и долазак Месије, спасење и живот будућег века. Човек двадесетог века се описује као човек «у сазревању», сувише префињен и начитан да би ове чињенице прихватио као истините и он своје објашњење себе самог сматра веома озбиљним. Он сумња да је Најузвишеније Биће, ма ко Он био, могао да има икакве користи или да има икакав план за човека и остатак творевине. За следбенике такве науке двадесетог века, човек је у потпуности сам и сам треба да искроји сопствену судбину и смисао постојања.
Међутим, у више него очигледној супротности целом овом теоретисању и самозадовољности савременог човека и његовим пренаглашеним идејама о самом себи, лежи једна непобитна чињеница: ... човек је и данас исто толико сујеверан као што је то био у древна времена. Данас постоји више «видовњака», «медијума», више «точкова судбине», више «врачара» него у било ком периоду историје људског рода. Стотине јефтиних издања, доступних не само у киосцима и штандовима са новинама, већ и у сампопослугама преносе «предвиђања» самозваних «прозорљиваца», фантастичне приче, доживљаје општења са умрлим, као и разна искуства демонологије.
Једна од области у којима је ова чињеница најочигледнија јесте изузетно распрострањено интересовање за астрологију. Готово да све новине и магазини велики простор посвећују саветима шарлатана који глуме велике стручњаке тумачења звезда. Ваистину, ради се о послу вредном милионе долара, те се на стотине самозваних астролога, од којих многи не би разликовали ни једну звезду од друге, богате обмањивањем јавности. Постоје многе књиге и памфлети у књижарама, апотекама, бувљацима, аеродромима и многим другим местима, дебеле књиге посебно посвећене «девицама» и «шкорпијама», као и џепна издања која о тој теми само уопштено говоре. (Примедба: Недавно је у једним новинама римокатоличке гимназије објављена «астролошка» колумна, коју су написале две ученице.) Ова безвредна «литература» пуна је отрцаних фраза, толико озбиљних и корисних као и кратки савети који се могу наћи у кинеским колачићима среће (судбине). Другим речима, углавном све што они могу рећи својим читаоцима, то би исто сваки човек могао да каже свом ближњем. Замислите да се ови «бисери судбине» схватају као откровења произашла из кретања и праћења звезда: једног дана се обраћају Овну: «Бићете посебно мотивисани. Искористите то»; или Бику: «Данас ћете посебну корист обрести уколико покажете Вашу мирноћу и срећу»; Близанцима: «Направите одговарајући програм и испланирајте од које фазе ћете најпре да почнете.» Дакле, очигледно је да милиони људи не само читају свој дневни хороскоп, већ своје дневне активности планирају на основу тога шта им звезде са сигурношћу говоре. Они жељно испитују све дневне догађаје и обмањују себе тако што верују да су се ствари одвијале управо онако како је то хороскоп и рекао. Многи људа га сматрају безопасним хобијем, док други у њему не виде ништа што се супротставља религији.
Очигледно је и да неки православни хришћани не знају да Црква, канони и светоотачки списи осуђују бављење астрологијом.
На пример, пророк Исаија каже: «Нека стану сада звјездари , који гледају звијезде, који проричу свакога мјесеца, и нека те сачувају од онога што ће доћи на те. Гле, они су као пљева, огањ ће их спалити, ни сами себе неће избавити из пламена.» (Ис. 47, 13-14)
Пророк Јеремија пише: «Тако рече Господ, Не учите се путу безбожника, и не обмањујте се знацима небеским; јер незнабошци тако чине. Јер су такви обичаји њихови узалудни...»
Код пророка Данила читамо: «Одговори Данило цару и рече: тајне које цар иште не могу казати цару мудраци ни звјездари ни врачи ни гатари. Него има Бог на небу који открва тајне.» (Дан. 2, 27-28)
У својој Посланици Галатима, сазнавши да се неки који су постали хришћани још држе некадашње науке, свети апостол Павле пише: «А сада познавши Бога, или боље, будући познати од Бога, како се опет враћате на слабе и биједне стихије, којима опет изнова хоћете да робујете? Гледате на дане и мјесеце, и времена и године! Бојим се за вас, да се нисам залуд трудио око вас.» (Гал. 4, 9-11)
Астрологија је првобитно била религија. Грци су је научили од Халдеја и Персијанаца. Свака планета је била бог, који је имао своју божанску личност и управљао је човековим животом и судбином. Упркос чињеници да данашњи астролози уопштено негирају да њихова «вештина» има било какве везе са религијом, савремена астрологија није ништа друго до прерушено античко паганство.
Занимљиво је шта неки од Светих Отаца кажу о овој теми.
Свети Кирило Јерусалимски (Катихезе, 4, 18) каже: «Ти не грешиш због тога што си се родио у ово или у неко друго време, нити те судба твоја нагони да блудничиш, или те положај звезда, као што неки празнослове, приморава да се препустиш страстима. Због чега, не желећи да признаш сопствено зло, невиним звездама приписујеш узрок свега овога? Немој се бавити читањем и одгонетањем звезда. Божанствено Писмо каже за њих... (даље свети Кирило наводи већ цитиран одломак пророка Исаије 47, 13-14).
Свети Григорије Богослов (Беседа 39, 5) говори «... нити су астрологија и прорицања око рођендана Халдеја, које на основу небеских кретања закључиваху о нама, они који о себи не могаху знати ни шта су били, ни шта ће бити.»
Свети Јован Златоуст (Тумачење Прве посланице Коринћанима 4, 11) упозорава како су хришћани његовог доба раслабљени поновним оживљавањем паганства: «У ствари, дубока тама се спустила на васцели свет. Њу треба да одагнамо и распршимо. Није то обичај само међу јеретицима и Грцима (паганима), већ има таквих мноштво и међу нама (хришћанима) у погледу учења и живота. Јер многи уопште не верују у васкрсење; многи се утврђују својим прорицањима; многи се држе сујеверних запажања, знакова, предзнака и слутње. А неки пак прибегавају амајлијама и бајању.»
Свети Јован Дамаскин (Тачно изложење православне вере, 2, 7) пише: «Грци, опет, веле да то излажење, залажење и узајамно укрштање путања звезда, Сунца и Месеца, управља свим оним што се тиче нашега живота; тиме се, наиме, занима астрологија (звездословље). Ми, међутим, тврдимо да од њих бивају предзнаци кише и ведрине, хладноће и топлоте, влажности и суше, те ветрова и њима сличних појава, али никако и предзнаци наших дела. Јер ми, будући да смо створени од стране Створитеља као слободни, господари смо својих дела. Јер ако све што чинимо, то чинимо због одређеног кретања планета, онда то чинимо по нужности; а оно што бива по нужности нити је врлина нити злоба. А ако, опет, не стекнемо ни врлину ни злобу, онда нисмо достојни ни хвале ни венца славе, као ни прекора или пакла; и тада ће се чинити да је Бог неправедан, јер једнима даје добро, а другима муку. Него, уколико је све вођено и понаша се по нужности, онда није потребно да Бог управља творевином, нити да промишља о њој. Сувишан је тада и наш разум, јер ако нисмо господари никаквих својих дела, онда је излишно да размишљамо. А разум нам је, свакако, подарен да бисмо размишљали, одатле је и свако разумно биће самовласно (слободно).»
Хришћани не би требало да упражњавају астрологију, нити да се саветују са звездама, јер тиме они верују творевини, а не Творцу; тако нарушавају веру у Бога и Његову искупитељску икономију (план) за људски род; тако негирају слободну вољу и све приписују судбини; тако човека ослобађају одговорности за учињене грехе; тако слаби и на крају, иако веома суптилно, замењује веру у Цркву и Христову науку, паганском философијом или религијом.
Смисао Спаситељевог доласка је био да човеку открије истину, те да уклони ову изразито бесплодну веру, коју су одређивале звезде. Управо то и јесте смисао Божићног тропара.
«Твојим рођењем Христе Боже, засија свету светлост Богопознања, јер се у тој светлости звездом учаху они који звездама служе, да се клањају Теби, Сунцу Правде, и да познају Тебе са висине Истока, Господе, слава Теби!»

Превод с енглеског: Сестринство Тројеручице – Шибеник
Извор: http://vatopaidi.wordpress.com/

мали именик ВЕЛИКИХ ДАМА

Фотогалерија

Mилош, Михаило, Милан, Јеврем, Александар, сви Обреновићи, потом Ђорђе Петровић, а за њим Алекса, Александар, Петар, поново Александар, Павле, ови, пак, Карађорђевићи, па онда редом: Доситеј Обрадовић, Вук Караџић, Миша Анастасијевић, Атанасије Николић, Емилијан Јоксимовић, Тома Вучић-Перишић, Анастас Јовановић, Илија Гарашанин, Стева Тодоровић, Милорад Гавриловић, Ђорђе Крстић, Илија Станојевић, Драгомир Брзак, Илија Милосављевић, Лука Ћеловић, Ђока Влајковић, Влајко Каленић, Бранислав Нушић, Вајферт, Бајлони, Росулек... Цело ово издање не би нам било довољно да макар побројимо све оне који су оставили дубок траг у историји Београда, и не само Београда, пресудно доприносећи да он буде онакав каквог га данас знамо. Но, на основу овог списка, читалац може да донесе погрешан закључак да је Београд био затуцана касаба у којој је жени било месту у кући, уз огњиште и децу.
Али, није баш тако.
Велик је број храбрих, паметних и одважних жена које су и те како дале свој допринос, немали, настојећи да Београд, од пограничне варошице препуне турских остатака, претворе у метрополу по европским мерилима.
Са подугачког списка знаменитих Београђанки, уз неминовна огрешења с којима се унапред морамо помирити, поменућемо за ову прилику само неке. Време за стрпљива допуњавања је пред нама.
Катарина Ст. Павловићева рођена је у Београду 1872. Ту је завршила шест разреда Више женске школе. Гимназију није могла да настави, јер Колегијум тадање београдске гимназије (мушке) није дозвољавао упис женске деце. На захтев Катарининог оца, Министарство просвете јој дозвољава, као одличној ученици, да настави школовање на Филозофском одсеку. Факултетско образовање стиче школске 1893/4. и исте године постаје помоћна наставница у Вишој женској школи, а већ 1898. професор, што остаје до пензионисања 1927. године.
Екатарина Ђорђевић Миловук рођена је у Новом Саду 1844, а умрла у Београду 1913. године. Школовала се у Русији, а потом долази у Београд, где већ 1863. године, са само деветнаест година, добија место управитељице Више женске школе.
Поред педагошког и литерарног, изузетно се ангажовала у друштвено социјалном раду. Била је оснивач Београдског женског друштва с просветно-хуманим задатком. Напоредо, основала је Женску радничку школу искључиво за девојке сиромашних родитеља. Године 1882. отворила је радњу «Пазар» у којој су продаване рукотворине чланица Београдског женског друштва и ученица Радничке школе. Покренула је Домаћицу, лист Београдског женског друштва. У оквиру Друштва организовала је «Ђачку трпезу» за сиромашне ученице, као и социјалну помоћ и Дом за старе и изнемогле.

ЖУРНАЛИЗАМ И БОСОНОГА УМЕТНОСТ

Марија Мага Магазиновић Гемзел рођена је у Ужицу 1882, а умрла у Београду 1968. године. У Београду је завршила Вишу женску школу, а потом и факултет. Године 1908. положила је професорски испит из психологије, логике, педагогије и методике као главног, те немачког језика као споредног предмета. У то време већ је била наставница Више женске школе.
У жељи да што више побољша модеран ритмички плес, «босоногу уметност», како су је тада звали, одлази у Немачку 1909. године. На Берлинском универзитету наставља усавршавање из немачког језика и студира историју уметности, истовремено посећује плесну школу Исидоре Данкан и проучава Делкроза и Лабана, творце модерне игре. Вративши се у Београд, октобра 1910. године, по одобрењу министра просвете Јаше Продановића, отвара «Уметничку школу за ритмику и пластику». Цео Београд је био ужаснут Магином смелошћу.
Мага Магазиновић је и прва жена којој је журналистика била позив. Радила је у Политици, у рубрици «Женски свет» и «Фељтон», а сарађивала у Пијемонту и Српкињи.
Бета Вукановић (Babbete Bachmauer) рођена је 1875. у Немачкој, у Бамбергу, а умрла у Београду 1972. године. Основну и Вишу женску школу завршила је у месту рођења. Сликарство почиње да учи у Уметничкој школи у Минхену, а затим наставља приватно код Карла Мара. Паралелно учи и графику код М. Дасија, од кога прелази у приватну школу код Антоа Ажбеа, у чијем атељеу упознаје свог будућег мужа, сликара Ристу Вукановића. По завршетку студија, у Паризу 1898. године, заједно са мужем долази у Београд.
Године 1899. брачни пар Вукановић отвара приватну сликарску школу, кроз коју су прошле многе генерације наших сликара. Бета Вукановић је од 1905-1914. године и професор сликања и акварела женским одељењима Уметничко-занатске школе.

ПРВА СРПСКА ЖЕНА АРХИТЕКТА

Јелисавета Начић рођена је у Београду 1876. године, у породици имућног трговца Михаила С. Начића, а умрла у Дубровнику 1955. године.
Јелисавета је прва жена архитект која се школовала у Београду. Уписује 1896. године тек отворени Архитектонски одсек Техничког факултета, на којем је дипломирала 1900. као одличан студент.
Одмах по завршетку студија запослила се у Министарству грађевина, али због тадашњих прописа, као жена, није могла добити звање указног чиновника. Прелази у београдску Општину, где ради као архитект све до Првог светског рата. У току рата интернирана је у логор Нежидеру (Мађарска). Ту се упознала са интернирцем из Албаније проф. Луком Лукаји, за кога се и удала. После рата кратко живи у Београду, а затим са породицом прелази у Дубровник. Престаје да се бави својом професијом и потпуно се посвећује породичном животу.
Као млад архитект ради уз арх. Димитрија Лека 1901. године на уређењу Малог Калемегдана. Већ 1903. године самостално ради пројекат степеништа са чесмом на Калемегдану (преко пута зграде Француске амбасаде). Једна од најлепших београдских школа, основна школа код Саборне цркве (данас школа «Краљ Петар Први») рађена је по пројекту Јелисавете Начић 1906. године, потом, 1910. године ради пројекат за уређење Теразијског платоа, а комплекс радничких станова у ул. Ђуре Ђаковића 1911; цркву у Штимљу на Косову од 1912. до 1913, а цркву Александра Невског започиње 1912. године.
Милка Гргурова Алексић рођена је у Сомбору 1840, а умрла у Београду 1924. године. Глумачку каријеру започиње 1862. у дилетантском позоришту у Сомбору, а потом се усавршава у Српском народном позоришту у Новом Саду. По отварању Народног позоришта 1868. године, прелази у Београд. Члан је ансамбла све до пензионисања 1902. године.
Милка Гругурова сматра се највећом српском трагеткињом XIX века. Поред страствене преданости позоришту, бавила се књижевним радом и превођењем са немачког и француског језика. Писала је приповетке и објављивала их у многим листовима и часописима: Босанска вила, Бранково коло, Зора, Женски свет, Домаћица и др. Њена прва књига приповедака Вера штампана је 1896. године, затим Ђердан од бисера 1897, Атентаторка Илка 1911.

МАГНЕТИЗАМ БЕОГРАДА

Марија Голубовић Цветић, поре клом Бечлијка, рођена је у Загребу 1846, а умрла у Београду 1938. године. На позоришној сцени појавила се први пут 1862. године у Хрватском земаљском казалишту у Загребу. Ту се удала за Милоша Цветића, истакнутог члана ХЗК.
На сцени Народног позоришта у Београду појавила се 1870. године и била прва школована глумица-певачица у њему. Следећих двадесет година одушевљавала је својим гласом и глумом београдску публику. Тумачила у главне ликове у оперетама и комадима са певањем.
Августа Вела Нигринова, по оцу Чехиња, рођена је у Љубљани 1862, а умрла у Београду 1909. године. Глумачку каријеру започиње у Словеначком драмском друштву у Љубљани 1878. Изузетно даровита, она је већ 1882. ангажована за чланицу Народног позоришта у Београду, где ју је довео њен земљак композитор и позоришни капелник Даворин Јенко. Врло брзо постаје првакиња Народног позоришта, истакавши се огромним талентом, марљивошћу и љубављу према глумачком позиву. Поред Београда, била је чест гост у позориштима Новог Сада, Загреба, Љубљане и Прага.
Савременици су говорили за Велу Нигринову и Зорку Тодосић да су, не само по високим уметничким квалитетима већ и по изгледу, најлепше и најљупкије жене на сцени Народног позоришта. Њихове улоге љубавница и драмских хероина представљале су врхунац те уметности.

РАЂАЊЕ ОПЕРЕ

Зорка Тодосић, кћи даровитих глумаца Димитрија и Љубице Коларовић, рођена је у Новом Саду 1864. године, а умрла у Београду, заборављена и препуштена свом лудилу године 1936.
Каријеру је започела у седмој години, глумећи Борћа у комаду Бодин. Након тога, њена каријера иде само линијом успона. Већ 1878. године ангажована је у Народном позоришту. Привремено га напушта 1880. због удаје (која ће бити фатална по њено здравље, уметничку каријеру и живот). Враћа се 1886, после мужевљеве смрти. Пензионисана је превремено, 1913, због тешког душевног стања. Од тада стално тоне у све болније халуцинације и заборав.
Десанка Ћорђевић рођена је у Београду 1879. године у угледној породици, а умрла је 1946. Живела је у Бечу, где јој је муж М. Барјактаревић био дипломатски представник. Гостовала је на сцени Народног позоришта у сезони 1903/1904, као и у сезони 1910. године. Њен тријумфални наступ у Београду 1903, у оперети Птичар, побудио је огромно интересовање публике и штампе. Играла је у комадима с певањем, оперетама и операма, а припадала је оној групи глумаца и певача који су започели еру озбиљне оперске музике у Београду.
На крају сезоне 1904. године враћа се у Беч, где наставља да пева и бурно живи, да би се 1910. године опет обрела у Београду и певала у Опери на Булевару Жарка Савића, те гостовала у Народном позоришту.
Каријеру је завршила у глумачким путујућим трупама.
Софија Цоца Ђорђевић рођена је 1880. године у Београду. Кћерка је глумаца Веље и Јелисавете Савке Миљковић, а дебитовала је још као дете, 1890, на сцени Српског народног позоришта у Новом Саду. Своју праву глумачку каријеру започиње ступајући на сцену Народног позоришта 1897. године, а стални члан тог ансамбла постаје 1905. године.
У свом кратком веку (умрла је 1908) показала је изузетну даровитост. Хронике бележе да је била једна од најблиставијих и најљупкијих глумица тог времена.
Удала се за познатог београдског новинара Милана Ђорђевића, коме је након женидбе са Софијом остао надимак Цоцин.

Драган Перић,
Србија – национална ревија, 2007. год.

АВА ДАНИЛО И КАМЕНОРЕЗАЦ ЕВЛОГИЈЕ

Чудна улога Божјег Промисла у судбама људи

(priredila: K. Pajić)

Ава Данило пође једног дана у Тиваиду, узевши са собом једног од својих ученика. Путовали су лађом по реци Нилу, и кад су били према једном насељу, ава затражи од лађара да пристану уз обалу, и ту се искрца са учеником, рекавши овоме да ће се ту задржати. Ученик је почео да негодује и затражи да продуже у скит, али му ава одговори да ће ту остати. Они седну ту, као страни путници, и остану до мркле ноћи. Ученик је гунђао и критиковао аву, али се ава на то није обазирао. У томе њима приђе неки старац, световњак, сав сед и погрбљен од старости.
Спазивши аву, он је пао пред ноге његове, почео да их љуби и облива сузама, а затим их је позвао у свој дом. Он је са светилником у руци при настанку ноћи ишао улицама, тражио стране путнике и кога би год нашао, позивао у свој дом на вечеру и преноћиште. Тако је он позвао аву и његовог ученика и још неке на које је те вечери наишао. Пошто их је увео у свој дом, налио је воду у умиваонику, свима опрао ноге и послужио вечеру. По завршетку вечере, сабрао је преостале комадиће хлеба и мрвице, изнео напоље и бацио псима из насеља. Тако је чинио после сваке вечере, да за сутрашњи дан не би остала ни једна корица хлеба.
По свршетку вечере, ава и домаћин одвојили су се у суседну просторију и у богоугодном разговору, корисном за душу, провели сву ноћ. По сванућу, они су се растали и ава се са учеником упути натраг у свој скит. Успут га је ученик молио да му каже ко је тај човек, код кога су преноћили, јер је видео да се они познају израније, али ава није хтео да му каже, иако је ученик много наваљивао. Због тога се ученик наљути на старца и, кад су стигли у скит, није хтео да старцу спреми дневни оброк хране (ава је јео једном дневно, пред мрак) о чему се ученик свакодневно бринуо. Кад га је ава прекорео да је свог оца духовног оставио без хране, ученик му је одговорио: "Кад бих ја имао оца, он би волео свог сина." Чувши то, старац се окрене да изађе из ћелије, али ученик падне пред ноге његове и почне да их љуби, говорећи: "Живог ми Господа, нећу те пустити, док ми не кажеш ко је онај човек." Тада му старац одговори да нешто спреми за јело, па ће му после рећи, али да о томе никоме не прича. После обеда испричао му је чудну повест онога човека.
Онај човек зове се Евлогије. По занимању је каменорезац, вади камен из мајдана и обрађује га. Цео дан проводи у раду, не окушајући ништа до вечери. Увече одлази кући и успут скупља све путнике и намернике са стране, световњаке и монахе, на које наиђе. Послужи их скромном трпезом и преноћиштем. Овим занатом он се бави од детињства, а сад му је више од сто година. Бог га је обдарио крепким здрављем, какво је имао у младим годинама. Дневно заради по златицу.
Евлогија сам први пут упознао пре четрдесет година. Дошао сам у оно насеље ради продаје својих рукотворина. Како ме је тамо и ноћ затекла, Евлогије ме нађе и по своме обичају одведе, заједно са другим путницима, у свој дом на вечеру и преноћиште. Ја сам се задивио његовом добродетељном животу и по повратку у свој скит почео да постим строго и молим Бога да му подари велику имовину, како би могао да чини још више добрих дела. Тако сам постио више од три недеље и толико ослабио, да сам се једва држао на ногама. У том једне ноћи у сну јави ми се човек, прекрасног изгледа, у небеском сјају, и запита ме: "Шта је с тобом, ава Данило?"
Ја му одговорим: Зарекао сам се пред Богом да не окусим хлеба, докле Бог не услиши молитву моју о Евлогију, каменоресцу, и не пошаље му благослов, како би могао још више чинити добра страним путницима и намерницима.
- Узалуд се молиш, одговори ми непознати. За њега је боље да остане у овом стању, у коме се сад налази.
Ја сам схватио да са мном говори анђео Господњи, па сам му рекао: Не, Господе, подај му, да би се још више прославило име Твоје.
- Ја ти говорим да је садашње стање боље за њега. Али ако баш хоћеш да му дам што молиш, примаш ли ти гаранцију за душу његову, да ће је он спасти и при увећавању имовине? Под тим условом ја ћу услишити молитву твоју.
Ја сам Му рекао: Господе, из мојих руку захтевај душу његову.
Док сам ја то говорио, одједном се обретем у храму светога Васкрсења у Јерусалиму. Тамо сам видео прекрасног младића, који је седео на камену гроба, а с десне његове стране стајао је Евлогије. Младић заповеди једном од оних који су ту стајали да ме приведе к Њему. Кад сам Му се ја приближио, Он ми рече: "Јеси ли ти тај који хоће да гарантује за Евлогија?"
Пре него што сам ја успео да прозборим, обузет великим узбуђењем, уместо мене одговорише они који су ту стајали: "Да Господе, он је."
Тада је младић рекао: "Од тебе ћу тражити душу његову."
Тражи, Господе, само умножи имовину његову, одговорио сам ја.
После тога двојица од присутних приђоше Евлогију и почеше у његова недра да трпају много злата.
Пробудивши се, ја сам схватио да је услишена молитва моја и прославио сам Бога.
У то време Евлогије једног дана вадећи камен у мајдану примети по звуку да је један камен шупаљ. Он удари по њему јаче, и тада се укаже мањи отвор. Кад је ударио трећи пут, укаже му се повећа шупљина, пуна златника. Он се препадне и почне да размишља шта да чини. Да то пријави властима, побојао се да ће му налаз одузети. Он купи волове ради превоза камена, и ноћу, са великом опрезношћу, превезе нађено злато својој кући. Али како није смео да га појави, нити да га држи у кући, он престане са примањем страних путника, закупи лађу и све нађено благо пренесе у Цариград. Тада је у Цариграду на царском престолу седео Јустин, стриц Јустинијанов. Евлогије доста злата подели цару и велможама, добије звање епарха (управника једне области), купи прекрасне палате, које су назване египатским.
После две године ја опет у сну видим храм Васкрсења у Јерусалиму и оног прекрасног младића. Мало после видим и Евлогија, како га неки црнци терају од оног младића. Кад сам се пробудио, ја сам се много забринуо и рекао себи: Тешко мени, грешнику, шта сам учинио? Изгубио сам душу своју.
Не знајући шта се са Евлогијем догодило, ја се упутим у његово насеље, под изговором да продам своје рукотворине. У нади да ће ме Евлогије, као и раније, наћи и одвести у свој дом на вечеру и преноћиште, ја замркнем. Али њега нема. Уместо њега наиђе у пролазу једна старица. Ја је замолим да ми донесе парче хлеба, јер цео дан ништа нисам окусио. Она је пожурила и донела ми хлеба и кувана варива. Док сам ја јео, она је седела поред мене и почела да ми чита лекцију, како за моје спасење није корисно да се крећем по насељеном месту, него да живим изван света - и тако даље. Ја сам јој одговорио да сам дошао ради продаје својих рукотворина. Она је на то приметила да и у том случају није требало да останем у насељу за време ноћи. Тако је, рекао сам. Али ја сам се уздао да ће се наћи неки човек, који се боји Бога и прима стране путнике у свој дом на преноћиште, па сам зато омркнуо.
- Био је овде један каменорезац, врло милостивног срца, који је примао странце, рекла је она са уздахом. Али Бог, видевши његово доброчинство, излио је на њега милост своју, и он се сад налази у Цариграду, на великом положају.
Изненађен овим што сам чуо, ја сам у себи рекао: Данило, ти си извршио то убиство.
Одмах сам кренуо у Александрију, сео у лађу и отпловио у Цариград. Тамо сам се дуго распитивао за Евлогија и најзад пронашао његове палате. Ја седнем пред врата и чекам да се појави Евлогије. Кад се он појавио, ја га позовем и покушам да му приђем, али он се не заустави, него заповеди слугама да ме истуку. Ја се пожурим да га сретнем на другом месту и зауставим, али он се опет не одазва нити стаде, већ нареди слугама да ме избију још жешће. Тако сам провео четири недеље пред вратима његове палате и не успех да се састанем са њим и поразговарам. Изнемогао, ја се вратим у свој скит, паднем пред Господа Исуса Христа и са сузама почнем да се молим да ме разреши од мога јемства за Евлогија. На молитви спопадне ме сан, и ја заспим.
У сну чујем необичан шум и глас: "Иде Царица!" Одмах затим она се појави - пресвета Мати Божја. Пред њом су ишле хиљаде народа. Ја узвикнем: Смилуј се на мене, пресвета Богомати!
Она се заустави и запита: "Шта хоћеш?"
- Ја сам гарантовао за Евлогија, епарха, нареди да будем ослобођен од те гаранције, одговорим ја.
- Ја нећу да се мешам у то дело. Како знаш удовољи својој гаранцији, рече ми она.
Кад сам се пробудио, ја рекнем себи: Ако треба и да умрем, нећу одступити од прага Евлогијевог, док не улучим могућност да поразговарам са њим.
Опет одем у Цариград и седнем пред врата дома његовог. Кад се он појавио, ја га зовнем и пођем к њему. Али се тада један његов слуга устреми на мене и толико ме изубија, да сам једва жив остао. Видећи да су сви моји покушаји да се састанем са њим узалудни, ја се вратим у свој скит и препустим Господу да Он, по своме свемогућем Промислу, спасе Евлогија.
При повратку у Александрију, ја у лађи задремам и заспим. У сну опет се нађем у храму светог Васкрсења у Јерусалиму, и опет видим оног прекрасног младића, како седи на камену светог гроба. Младић је погледао на мене гневно. Од тога погледа моје се срце скаменило, да нисам могао уста отворити.
Младић ми тада рече: "Зашто не поступаш по својој гаранцији?"
Док су ме они вешали и тукли, младић рече: "Не прихватај се дела, које превазилази твоју снагу, и не препири се са Богом, нити Му досађуј."
Ја од страха ништа нисам могао рећи.
Док сам ја висио обешен, чу се глас: "Иде Царица!" И убрзо она се појави.
Мало охрабрен њеним доласком, ја јој се обратим тихим гласом:"Царице неба и земље, смилуј се на мене!"
- Шта хоћеш? запита ме она.
- Ја сам обешен због своје гаранције за Евлогија, рекох ја.
Она приђе младићу и поче да љуби ноге Његове.
Младић ми тада рече: "Убудуће не чини то!"
- Нећу, Господе! Ја сам молио за Евлогија, желећи боље. Згрешио сам! Опрости ми и разреши ме гаранције - одговорио сам ја.
- Иди у своју ћелију и више не брини о Евлогију, ког ћу ја вратити ранијем добродетељном животу начином мени познатим.
Пробудио сам се веома радостан и почео да славим Бога и пресвету Матер Божју.
После три месеца, ја чујем да је цар Јустин умро, а нови цар почео да гони све велможе умрлога цара, па и мога Евлогија. Две велможе били су убијени, а њихова имовина разграбљена. Иста судбина задесила је и имовину Евлогијеву, а он ноћу побегне из Цариграда, прерушен у бедне хаљине, јер је и њега нови цар осудио на смрт и наредио да га убију, где га нађу.
Евлогије се врати у своје село и прихвати старог заната. Сељаци, кад су га видели, окупили су се и рекли му: "Ми смо чули да си ти постао велможа."
- Да сам ја постао велможа, ви ме не бисте видели овде. Ви сте то чули за неког другог, а ја сам ишао да се поклоним светим местима, одговорио је он.
У нади да ће опет наћи злата, он је лупао по камењу, али се то више није поновило. Он се помирио са судбином, продужио свој занат и своје добро дело - примање путника и намерника на вечеру и преноћиште.
После неколико година, ја одем у Евлогијево село и тамо замркнем. Евлогије, по своме обичају, одведе ме у свој дом. Кад сам га видео, ја сам дубоко уздахнуо и заплакао, рекавши у себи: Како је много дела Твојих, Господе, све си премудро створио (Псал. 104, 24)! Који је Бог тако велики, као Бог наш  (Псал. 77, 13)! Који из праха подиже убогога и из кала узвишује ништега (Псал. 113, 7)! Господе, ко ће избројати чудеса Твоја и описати судбе Твоје? Ја грешник, умало не погибох; умало душа моја не оде у пакао!
Евлогије опра ми ноге и послужи вечеру. По завршетку вечере, ја га запитам: Како живиш брате?
- Моли се за мене, оче, зато што сам ја грешан и сиромашан, без имовине, одговори он.
- О, да ниси имао, оно што си имао! приметим ја.
- Зашто, ава, тако говориш, зар сам те ја нечим саблазнио? упита ме он зачуђено.
Тада сам му ја испричао све што се догодило, и ми смо плакали обадвојица.
- Моли се, ава, за мене, да се бар одсад поправим, рекао је он најзад.
Ја сам му одговорио да буде задовољан оним што му је Бог дао - по једну златицу на дан, и да слави Бога.
Ето, сине, испричао сам ти откуда знам овог човека, а ти никоме не казуј што си чуо.
Ученик је сачувао тајну до авине смрти и тек после испричао другима, који су чудну повест записали ради поуке људима.

Rodio se pod srećnom zvezdom

Raul Difi (1877-1953) se rodio pod srećnom zvezdom. Izuzev kratkog perioda u dečaštvu, kad ga je siromaštvo u porodici prinudilo da se prihvati činovničkog posla u jednom preduzeću za uvoz kafe, on je mogao u toku svoga dugog života punog uspeha da se posveti isključivo slikarstvu. Malo je umetnika dobilo tako mnogo nagrada i priznanja kao on, a još manje je onih koji su imali zadovoljstvo da vide svoja dela izložena u tako mnogo muzeja i privatnih zbirki. U jeftinim reprodukcijama, njegova neizmerno popularna umetnost ukrašava skromne domove onih koji mogu samo sanjati da vide romantična, daleka mesta koja je on veličao - Dovil, Nicu, Siciliju i Maroko.
Njegovo umetničko obrazovanje počelo je 1892. godine, kad se, sa petnaest godina, upisao na večernje časove u Školi likovnih umetnosti (L'Ecole des Beaux-Arts) u rodnom gradu Avru. Tamo je sreo Otona Frijeza, s kojim je sklopio trajno prijateljstvo. Kasnije su se obojica preselili u Pariz, a 1905. godine, on i Frijez su prišli Matisu, Vlamenku, Derenu, Braku i nekolicini drugih revolucionarnih talenata u grupi koja se pročula pod nazivom »fovisti« ili »divlji«. Oni su otvoreno prekinuli s tradicijom slikanja prema prirodi. Njihova platna napadno ističu detinjasto zadovoljstvo u sirovim, žestokim kontrastima boja, smelim potezima i prkosnim uprošćavanjima formi i perspektive. Difi je postao fovista pošto je video sliku Raskoš, mir i uživanje (Luxe, Calme et Volupte) Anrija Matisa, vođe novog pokreta. Mladi umetnik bio je dotad okupiran osvajanjem svetlosti i pokreta na normandijskim obalama i pariskim bulevarima i kejovima, u stilu Jankinda, Sislea i Pisaroa. Radikalan, nov način upotrebe boje i deformacije na Matisovim slikama bili su otkrivenje za Difija: »Odmah sam shvatio nov raison d'etre slikarstva, i impresionistički realizam je za mene izgubio svu svoju draž kad sam video to čudo razigrane mašte pretvoreno u crtež i boju.«
Međutim, bilo mu je više od četrdeset godina kad je našao svoj sopstveni stil, koji se ne može podražavati i pored toga što su mnogi često to činili. U međuvremenu, on je radio slike gotovo u kubističkom stilu, drvoreze za knjigu pesnika Apolinera, pravio nacrte za tekstil za Poarea i Bjankinija i bio zaposlen u jednom muzeju. Sudbina mu je podarila tri decenije da izvrši svoju novu misiju: »Da lepotu učini pristupačnom svima, unoseći red u predmete i misli.«
Ovo naglašavanje »reda« tipična je galska crta, a galska je, takođe, i duhovitost koju sadrži ova izjava, jer Difijeva umetnost, radi spontanih efekata, dozvoljava sebi veliku slobodu u pogledu pravila. Svi njegovi crteži i slike oslanjaju se na prirodu. Ali, za Difija je izražavanje vlastitog romantičnog temperamenta u ličnim i sanjarskim svetovima maštovite lepote važnije od bukvalnog opažanja. »Potrebno je stvarati svet stvari koje čovek ne vidi«, objašnjavao je umetnik.
Da bi postigao željene efekte, morao je da napusti ono što je poznato kao korektan crtež i da pronađe svoj sopstveni rukopis, upotrebljavajući četku i za slikanje i za crtanje. Morao je biti odbačen i poslednji zakon o slikarstvu koji je naučio kao student umetnosti. Perspektiva je žrtvovana umetnikovom urođenom smislu za vedar raspored; lokalne boje predmeta nisu ograničavale njegovu hromatsku invenciju. Osećao se potpuno slobodnim da predmete koje je voleo »izopači« ili da ih dariva bojama kojima je hteo. Kad su ga optuživali da je isuviše slobodan u odnosu na motiv, duhoviti Difi je odgovarao: »Priroda je, dragi moj gospodine, samo jedna hipoteza.«
Ono po čemu razlikujemo jednog Difija od dela njegovih nebrojenih imitatora jeste njegov crtež, koji je isto tako osoben kao i nečiji rukopis. To je neka vrsta kurzivne stenografije što se služi malim izvijenim potezima, koji, laki, brzi, dražesni i prividno nevešti, više nagoveštavaju nego što opisuju. Njegova virtuoznost pre uvećava nego što zasenjuje poeziju predmeta koje je crtao i slikao, a brzina kojom je skicirao omogućavala mu je da uhvati raspoloženja i pokrete nedostupne slikaru koji sporije radi.
Sledeći veliku francusku tradiciju, Vatoa, Bušea, Fragonara, Delakroa a i Renoara, uprkos svojoj zapanjujućoj crtačkoj veštini, Difi je prvenstveno kolorist. Kao i pomenuti umetnici, i on od boje stvara radostan doživljaj dovoljan sam sebi. Jednom je rekao: »Moje su oči stvorene da brišu ono što je ružno.« Difi je brisao ružnoću i snažno produbljivao čulne osobine lepoga. Sredozemlje je retko kad tako poetično plavo kao što je na njegovim platnima, a njegova kičica dariva drveće, livade, plaže, palme i entirijere salona tako očaravajućim i raznolikim vedrim bojama da detinjska čudesnost njegove umetnosti nikada ne gubi čar. Možda je Gertruda Stejn najsažetije okarakterisala suštinu njegovog života i stvaranja kad je uzviknula: »Difi je zadovoljstvo!«
On je nastavio da deli oko sebe zadovoljstvo čak i kad ga je, u poodmaklim godinama, pogodilo zapaljenje zglobova, vezujući ga za bolesnička kolica. Tek kad su, 1950. godine, njegove kvrgave ruke odbile da rade, krenuo je u Sjedinjene Američke Države da se leči kortizonom. Osećajući se mnogo bolje posle lečenja, vratio se u Francusku i nastanio se u jednoj seljačkoj kući u Forkalkjeu, u Provansi. Tamo je i umro 23. marta 1953. godine, kad mu je bilo sedamdeset i pet godina. Njegov bliski prijatelj Anri Matis, sa čijim su delom i životnom filozofijom često upoređivani Difijevo delo i njegova životna filozofija, kratko je primetio: »Difijevo delo će živeti.«
Da li će živeti? Oni koji turobnost brkaju s dubinom, a životnu radost (joie de vivre) smatraju za površnost, pokušali su da ga proglase »samo za tekstilnog dizajnera«. Nazivan je slikarem dokonih klasa, hedonistom, čije delo predstavlja luksuz izričito namenjen otmenim salonima bogataša poput mnogih komada nameštaja. Ali, iako je Difijeva umetnost dekorativna, ona nije ni eskapistička niti prevashodno pomodna. Naprotiv, njegova umetnost je iz sveta i za svet, brižljivo beležeći izvesne njegove veselije aspekte - njegovu spoljašnjost, njegova kretanja - s neuporedivom poetskom draži i nežnom prefinjenošću izražajnih sredstava. Difi će živeti kao hroničar visokog društva, otmeno odevenih dama i gospode koji se zabavljaju za kockarskim stolovima, na trkalištima, regatama ili u pozorištu. On je za naše stoleće učinio ono što je u doba Napoleona III učinio drugi jedan živahan crtač, Konstanten Gij, beležeći prolazan sjaj toga doba.
Ali Difijevo delo ima, možda, ozbiljan suštinski umetnički značaj. Jer on je bio više nego reporter, bio je pesnik koji se oslanja više na maštu negoli na posmatranje. On je ostao maštovit sanjar koji posmatra teretne brodove u Avru kako dolaze iz stranih zemalja i odlaze u njih. Kao zreo umetnik, on je često iz života uzimao pojave da bi kroz neku vrstu pisane slike razumljive srcu stvarao prijatan svet potpuno Iičnih snova.

Alfred Verner, Difi
Prev. Katarina Temer
Prosveta, Beograd 1969