Semipalatinsk, 14. jula 1856. god.
Hitam da Vam odgovorim prvom poštom, predobri i
nadasve cenjeni moj Aleksandre Jegoroviču. A dugo sam od Vas i čekao
makar samo jedan redak! Ne prekorevam Vas, Vi ste mi uvek brat bili;
ja to osećam i znam. Ali kad biste Vi samo znali kako je meni sve ovo
vreme bilo potrebno Vaše prijateljsko saučešće, Vaše sećanje na mene.
Hiljadu puta sam se spremao da Vam pišem, ali sam se bojao da ćete Vi u
međuvremenu doći k nama pa Vas moje pismo onda neće tamo zateći.
Uostalom, o čemu bih Vam ja i pisao? Ništa od onog što bih hteo ne
možeš iskazati u pismu. Tako je i ovoga puta.
Zahvalite obojici Totlebena. Ne možete ni da zamisliite sa kakvim oduševljenjem gledam ponašanje taikvih duša kakve su oni obojica prema meni! Šta sam ja za Vas učinio da me tako volite? Šta sam za njih, za te plemenite duše učinio! Neka Vas sve Gospod blagoslovi! Dakle, ja mogu sigurno da se nadam, ali... već je kasno! . . .
Bio sam tamo, prijatelju moj, video sam je! Kako se to dogodilo, sve dosada ne mogu da shvatirn! Imao sam propusnicu do Barnaula, ali ja sam rizikovao i trknuo do Kuznjecka, rizikovao, ali bio! I šta sad da Vam kažem? Ponavljam, zar se može šta opisati na parčetu papira! Video sam je! Kakva plemenita, kakva anđeoska duša! Ona je plakala, ljubila mi ruke, ali ona voli drugog. Ja sam tamo proveo neka dva dana. Za ta dva dana ona se setila prošlosti i njeno srce se opet okrenulo meni. Ne znam da li imam prava ovako da govorim ili nemam! Ali ona mi je rekla: „Ne plači, ne tuguj, ništa još nije odlučeno, ti i ja i više niko!" To su tačno njene reči. Ni sam ne znam kako sam proveo ta dva dana, bilo je to i blaženetvo i muka neizdrživa! Krajem drugoga dana otputovao sam pun nade. Međutim, potpuno je verovatno da su ipak krivi oni koji su na licu mesta. Tako se i dogodolo! Iz pisma u pismo ja opet vidim da ona tuguje, plače i opet njega više voli nego mene. Ja neću dići ruke! Ja još ne znam šta će sa mnom biti ako ostanem bez nje. Propašćemo i ja i ona. Možete li da zamislite, nadasve dragi i poslednji prijatelju moj, šta čini i na šta se odlučuje ona koja je neobično, bezgranično razumna! Ona ima 29 godlna, obrazovana je, pametna, videla je sveta, poznaje ljude, patila je, mučila se, bolesna je sve ove poslednje godine otkako je u Sibiru, ona je tražila... sreću, svojevoljna je, jaka i... ona - je spremna da se uda za mladića od 24 godine, Sibirca koji ništa nije video, ništa ne zna, jedva da ima neko obrazovanje, i jedva da je počeo da sklapa prvu misao u svom životu, dok ona preživljava možda svoje poslednje misli. On je beznačajna ličnost, bez ikakve misije u ovom svetu, bez... učitelja u seoskoj školi, koji ima izgleda (vrlo skoro) na 900 rubalja plate. Recite, Aleksandre Jegoroviču, zar neće ona sebe i po drugi put upropastiti? Kako se mogu složiti u životu takve razlike u naravima, tako različiti pogledi na žvot, različite potrebe. I zar neće on... kasnije, kroz nekoliko godina, kad ona još..., biti uzrok njene smrti! Šta će biti s njom u sirotinji, sa gomilom dece i osuđenom na Kuznjeck? Ko zna do čega može dovesti raspra koju ja neminovno predviđam u budućnosti jer, neka je on, pretpostavimo, i najidealniji mladić, ali on još nije muževan čovek. A on ne samo što nije idealan nego... Kasnije se može svašta dogoditi. Šta će biti ako on nju uvredi podlim prekorom... da je ona računala na njegovu mladost, da je ona zbog svog sladostrašća upropastila njegov život i, tako mi Boga, čisti, divni anđeo će morati to da otrpi! Šta? Zar se tako nešto ne može dogoditi? To ili nešto slično se neizostavno mora dogoditi; a Kuznjeck? Uveravanja ne pomažu... - kida mi se srce. Želim joj više sreće nego sebi samome. Ja sam o svemu tome razgovarao s njom, tj. sve se ne može reći, nego samo deseti deo. Ona je slušala i bila zbunjena. Ali kod žena osećanje nadjačava očiglednost zdravog razuma. Moji razlozi su pali pri pomisli da ja nju napadam i da je sve to moja izmišljotina? (neka joj bude) ona ga je branila (kao: nije on takav). Ja je ni u šta nisam ubedio, ali sam izazvao u njoj sumnju: ona je plakala i mučila se. Meni je bilo žao, onda se ona potpuno okrenula k meni - sažalila se ona na mene! Kad biste znali kakav je to anđeo, prijatelju moj! Vi nju niste nikada dobro upoznali; to Vam je nešto što je u svakom trenutku na nov način originalno, trezveno, oštroumno, ali i paradoksalno, beskrajno dobro, istinsiki plemenito - vitez u ženskom ruhu. Ona ima viteško srce: ona će sebe upropastiti. Ona sebe ne poznaje, ali ja nju poznajem! Na njen izazov, ja sam rešio da njemu napišem o svemu, da mu iznesem moj pogled na stvari u celini; jer se ona na rastanku svim srcem i potpuno okrenula meni. S njim sam se ja sporazumeo: on je preda mnom plakao, ali on i ne zna ništa drugo do da plače! Meni je bio jasan moj nezahvalni položaj; ako bih počeo da ih odgovaram i da im predskazujem budućnost, oboje bi rekli: bori se za sebe, namerno izmišlja užase u budućnosti. Uz to, on je pored nje, a ja daleko. Tako se i dogodilo. Ja sam napisao dugačko pismo njemu i njoj zajedno. Prikazao sam im sve što može da proizađe iz nejednakog braka? Dogodilo mi se isto što i Žil Blazu i Archeveque de Grenade kada mu je ovaj rekao celu istinu. Ona je odgovarala vatreno ga braneći kao da sam ja njega napao. A on je baš onako kuznjecki i glupo shvatio da je on ličnost i da sam ja njega uvredlo svojom prijateljskom, bratskom molbom (jer je on sam mene molio da budemo prijatelji i braća) da razmisli dobro šta on postiže, neće li zbog svoje sreće upropastiti ženu; jer njemu je 24 godine, a njoj 29, on nema novca, nema određene perspektave u budućnosti, nego večita čama u Kuznjecku. Zamislite da je sve to njega uvredilo, a povrh toga, on je nju naoštrio protiv mene, naopako shvativši jednu moju misao i ubedivši nju da je ta misao za nju uvredljiva. Napisao mi je psovački odgovor. Rđavog je srca, tako ja mislim! A ona posle prvih varnica već hoće da se miri, sama mi piše, opet je nežna, ljubazna dok ja još nisain uspeo da se opravdam pred njom. Kako će se sve to svršiti - ne znam, ali ona će sebe upropastiti i srce moje pred tim zamire. Verovali ili ne, Aleksandre Jegoroviču, govorim pred Vama kao pred Bogom, njena sreća mi je preča od moje vlastite. Sve ovo vreme sam kao lud u punom smislu te reči. Kod nas su bile smotre i ja se, izmučen duševno i fizički, teturam kao senka. Ne zarasta mi rana na duši i neće zarasti nikad. Nadao sam se da ću od Vas dobiti bar redak (pored mene nema nikoga), a Vi ćutite i sam Bog zna da li ćemo se videti ili ne! Tako Vam Boga, ne napuštajte me! Šta Vas košta da mi švrtljnete 2-3 reči. Pišite mi preko pošte, preklinjem Vas. Ta Vi ste mi prijatelj, brat, zar ne? Kako će se sve ovo svršiti, ne znam. Kad bih mogao srce da isčupam i sahranim i sve ostalo s njim!
Tako Vam Boga, pišite što je moguće pre o svojoj sudbini: Hoćete li doći ili nećete? Ja ništa ne smem da Vam savetujem; znate i sami. Ali, za ime Boga, obavestite me što pre, Vi mi pišete o... i tražite savet... znam! ... to je, po svoj prilici, loš znak! Bolja bi bila ravnodušnost! Čuo sam od Demčinskog da mu je Andrej Rodionovič rekao da se X. sprema na zimu u inostranstvo. Je Ii to tačno? Šta ćete onda Vi?
Napišite Marji Dmitrijevnoj što god hoćete. Kad biste samo znali sa kakvim osećanjem i poštovanjem ona govori o Vama. Ali Vi je nikada niste poznavali. Molio sam Sluckog i ostale da se pobrinu za Pašu u Omsku, i da se postaraju oko njenih prinadležnostii (ni njen otac je ne zaboravlja i pomaže joj). Materijalne stvari su krenule napred. Slucki je tako odgovoran, odgovorio mi je neverovatno pažljivo. Učinio je sve što je mogao. Ali, što se Paše tiče, piše da nema slobodnih mesta i da samo car lično može da odobri upis za prekobrojnog redovnog đaka, a za kandidata će ga uzeti u obzir. Zauzmite se kod Gasforta, tako Vam Boga, možda još ima nade da ga primi ove godine. Imam još jednu veliku molbu na Vas, Tako Vam Boga, tako Vam svetlosti nebeske, nemojte me odbiti. Ona ne sme da pati. Ako se već uda za njega, neka bar ima novca. A da bi to bilo, njemu je potrebno mesto, da se negde premesti. On sada prima 400 rubalja i nastoji da položi ispit za učiteljsiku grupu takođe u Kuznjecku. U tom slučaju on bi imao 900 rubalja. Ja još ne znam šta bi se za njega moglo učiniti, o tome ću Vam pisait. Zasada recite Gasfortu koju reč o njemu (kao o mladom čoveku, vrednom, divnom, sposobnom; hvalite ga što igda možete, recite da ste ga poznavali; da ne bi bilo loše da mu se da bolje mesto. On, čini mi se, ima nekakav čin. Ako ste dobri sa Gasfortom, tako Vam Boga, radite, šta Vas to staje. I Herngrosu, takođe napišite koju reč o njemu. Ja ću Vam još pisati, reći ću Vam šta zapravo da mu kažete, a zasada samo uzgred nabacite Gasfortu. On se zove Nikolaj Borisovič Vergunov. Rodom je iz Tomska. To je sve radi nje, samo radi nje. Da bar ne bude u sirotinji, pa drugo kako bilo!
Imam još jednu, najurgentniju molbu. Ako ste u mogućnosti - udovoljite, a ako ne - šta možemo. Ako me proizvedu, a i uopšte, u avgustu mi je potreban novac, veoma mi je potreban, krajnje potreban, za otkup života. Ne možete da verujete koliko su me koštale moje ekspedicije, a ja hoću da rizikujem još jednu. Dužan sam 1.000 rubalja u srebru. Živim ja bedno, ali su rashodi vrlo urgentni. Meni će, osećam to (za svaki slučaj) biti potrebni, veoma potrebni novci. Sad mi je baš dogorelo do nokata. Molite moga brata (i izljubite ga beskrajno) da mi pošalje ako može što pre. A Vas molim evo šta: ako stvarno imate nade i ako ste ubeđeni da će meni biti dozvoljeno da objavljujem (ali samo u tom slučaju), onda, tako Vam Boga, pozajmite (jer Vi lično sigurno nemate) 300 rubalja u srebru do januara. Ako mi samo dozvole da objavljujem, onda ću ja i više od te sume moći da vratim u januaru. Ja Vas neću kompromitovati. Samo ako imate od koga da pozajmite. Ali, ako Vam je mnogo teško, ne nastojte, jer je veoma teško tražiti zajam. Od X ne pozajmljujte, tako Vam Boga, jer bi to bila suviše velika žrtva učinjena s Vaše strane za mene. Ako pozajmite, odmah mi pošaljite na Lamota. Tako Vam Boga, oprostite mi za ovakve molbe. Prvo, ja u tom pogledu ne poznajem Vaše prilike a, drugo, ja sam kao lud. Tako Vam Boga, nemojte što ružno pomisliti. Zbogom ostajte, ja ću Vam uskoro naipisati još štogod. Tako Vam Boga, pišite što pre o svemu. Ne zaboravljajte me.
Zahvalite obojici Totlebena. Ne možete ni da zamisliite sa kakvim oduševljenjem gledam ponašanje taikvih duša kakve su oni obojica prema meni! Šta sam ja za Vas učinio da me tako volite? Šta sam za njih, za te plemenite duše učinio! Neka Vas sve Gospod blagoslovi! Dakle, ja mogu sigurno da se nadam, ali... već je kasno! . . .
Bio sam tamo, prijatelju moj, video sam je! Kako se to dogodilo, sve dosada ne mogu da shvatirn! Imao sam propusnicu do Barnaula, ali ja sam rizikovao i trknuo do Kuznjecka, rizikovao, ali bio! I šta sad da Vam kažem? Ponavljam, zar se može šta opisati na parčetu papira! Video sam je! Kakva plemenita, kakva anđeoska duša! Ona je plakala, ljubila mi ruke, ali ona voli drugog. Ja sam tamo proveo neka dva dana. Za ta dva dana ona se setila prošlosti i njeno srce se opet okrenulo meni. Ne znam da li imam prava ovako da govorim ili nemam! Ali ona mi je rekla: „Ne plači, ne tuguj, ništa još nije odlučeno, ti i ja i više niko!" To su tačno njene reči. Ni sam ne znam kako sam proveo ta dva dana, bilo je to i blaženetvo i muka neizdrživa! Krajem drugoga dana otputovao sam pun nade. Međutim, potpuno je verovatno da su ipak krivi oni koji su na licu mesta. Tako se i dogodolo! Iz pisma u pismo ja opet vidim da ona tuguje, plače i opet njega više voli nego mene. Ja neću dići ruke! Ja još ne znam šta će sa mnom biti ako ostanem bez nje. Propašćemo i ja i ona. Možete li da zamislite, nadasve dragi i poslednji prijatelju moj, šta čini i na šta se odlučuje ona koja je neobično, bezgranično razumna! Ona ima 29 godlna, obrazovana je, pametna, videla je sveta, poznaje ljude, patila je, mučila se, bolesna je sve ove poslednje godine otkako je u Sibiru, ona je tražila... sreću, svojevoljna je, jaka i... ona - je spremna da se uda za mladića od 24 godine, Sibirca koji ništa nije video, ništa ne zna, jedva da ima neko obrazovanje, i jedva da je počeo da sklapa prvu misao u svom životu, dok ona preživljava možda svoje poslednje misli. On je beznačajna ličnost, bez ikakve misije u ovom svetu, bez... učitelja u seoskoj školi, koji ima izgleda (vrlo skoro) na 900 rubalja plate. Recite, Aleksandre Jegoroviču, zar neće ona sebe i po drugi put upropastiti? Kako se mogu složiti u životu takve razlike u naravima, tako različiti pogledi na žvot, različite potrebe. I zar neće on... kasnije, kroz nekoliko godina, kad ona još..., biti uzrok njene smrti! Šta će biti s njom u sirotinji, sa gomilom dece i osuđenom na Kuznjeck? Ko zna do čega može dovesti raspra koju ja neminovno predviđam u budućnosti jer, neka je on, pretpostavimo, i najidealniji mladić, ali on još nije muževan čovek. A on ne samo što nije idealan nego... Kasnije se može svašta dogoditi. Šta će biti ako on nju uvredi podlim prekorom... da je ona računala na njegovu mladost, da je ona zbog svog sladostrašća upropastila njegov život i, tako mi Boga, čisti, divni anđeo će morati to da otrpi! Šta? Zar se tako nešto ne može dogoditi? To ili nešto slično se neizostavno mora dogoditi; a Kuznjeck? Uveravanja ne pomažu... - kida mi se srce. Želim joj više sreće nego sebi samome. Ja sam o svemu tome razgovarao s njom, tj. sve se ne može reći, nego samo deseti deo. Ona je slušala i bila zbunjena. Ali kod žena osećanje nadjačava očiglednost zdravog razuma. Moji razlozi su pali pri pomisli da ja nju napadam i da je sve to moja izmišljotina? (neka joj bude) ona ga je branila (kao: nije on takav). Ja je ni u šta nisam ubedio, ali sam izazvao u njoj sumnju: ona je plakala i mučila se. Meni je bilo žao, onda se ona potpuno okrenula k meni - sažalila se ona na mene! Kad biste znali kakav je to anđeo, prijatelju moj! Vi nju niste nikada dobro upoznali; to Vam je nešto što je u svakom trenutku na nov način originalno, trezveno, oštroumno, ali i paradoksalno, beskrajno dobro, istinsiki plemenito - vitez u ženskom ruhu. Ona ima viteško srce: ona će sebe upropastiti. Ona sebe ne poznaje, ali ja nju poznajem! Na njen izazov, ja sam rešio da njemu napišem o svemu, da mu iznesem moj pogled na stvari u celini; jer se ona na rastanku svim srcem i potpuno okrenula meni. S njim sam se ja sporazumeo: on je preda mnom plakao, ali on i ne zna ništa drugo do da plače! Meni je bio jasan moj nezahvalni položaj; ako bih počeo da ih odgovaram i da im predskazujem budućnost, oboje bi rekli: bori se za sebe, namerno izmišlja užase u budućnosti. Uz to, on je pored nje, a ja daleko. Tako se i dogodilo. Ja sam napisao dugačko pismo njemu i njoj zajedno. Prikazao sam im sve što može da proizađe iz nejednakog braka? Dogodilo mi se isto što i Žil Blazu i Archeveque de Grenade kada mu je ovaj rekao celu istinu. Ona je odgovarala vatreno ga braneći kao da sam ja njega napao. A on je baš onako kuznjecki i glupo shvatio da je on ličnost i da sam ja njega uvredlo svojom prijateljskom, bratskom molbom (jer je on sam mene molio da budemo prijatelji i braća) da razmisli dobro šta on postiže, neće li zbog svoje sreće upropastiti ženu; jer njemu je 24 godine, a njoj 29, on nema novca, nema određene perspektave u budućnosti, nego večita čama u Kuznjecku. Zamislite da je sve to njega uvredilo, a povrh toga, on je nju naoštrio protiv mene, naopako shvativši jednu moju misao i ubedivši nju da je ta misao za nju uvredljiva. Napisao mi je psovački odgovor. Rđavog je srca, tako ja mislim! A ona posle prvih varnica već hoće da se miri, sama mi piše, opet je nežna, ljubazna dok ja još nisain uspeo da se opravdam pred njom. Kako će se sve to svršiti - ne znam, ali ona će sebe upropastiti i srce moje pred tim zamire. Verovali ili ne, Aleksandre Jegoroviču, govorim pred Vama kao pred Bogom, njena sreća mi je preča od moje vlastite. Sve ovo vreme sam kao lud u punom smislu te reči. Kod nas su bile smotre i ja se, izmučen duševno i fizički, teturam kao senka. Ne zarasta mi rana na duši i neće zarasti nikad. Nadao sam se da ću od Vas dobiti bar redak (pored mene nema nikoga), a Vi ćutite i sam Bog zna da li ćemo se videti ili ne! Tako Vam Boga, ne napuštajte me! Šta Vas košta da mi švrtljnete 2-3 reči. Pišite mi preko pošte, preklinjem Vas. Ta Vi ste mi prijatelj, brat, zar ne? Kako će se sve ovo svršiti, ne znam. Kad bih mogao srce da isčupam i sahranim i sve ostalo s njim!
Tako Vam Boga, pišite što je moguće pre o svojoj sudbini: Hoćete li doći ili nećete? Ja ništa ne smem da Vam savetujem; znate i sami. Ali, za ime Boga, obavestite me što pre, Vi mi pišete o... i tražite savet... znam! ... to je, po svoj prilici, loš znak! Bolja bi bila ravnodušnost! Čuo sam od Demčinskog da mu je Andrej Rodionovič rekao da se X. sprema na zimu u inostranstvo. Je Ii to tačno? Šta ćete onda Vi?
Napišite Marji Dmitrijevnoj što god hoćete. Kad biste samo znali sa kakvim osećanjem i poštovanjem ona govori o Vama. Ali Vi je nikada niste poznavali. Molio sam Sluckog i ostale da se pobrinu za Pašu u Omsku, i da se postaraju oko njenih prinadležnostii (ni njen otac je ne zaboravlja i pomaže joj). Materijalne stvari su krenule napred. Slucki je tako odgovoran, odgovorio mi je neverovatno pažljivo. Učinio je sve što je mogao. Ali, što se Paše tiče, piše da nema slobodnih mesta i da samo car lično može da odobri upis za prekobrojnog redovnog đaka, a za kandidata će ga uzeti u obzir. Zauzmite se kod Gasforta, tako Vam Boga, možda još ima nade da ga primi ove godine. Imam još jednu veliku molbu na Vas, Tako Vam Boga, tako Vam svetlosti nebeske, nemojte me odbiti. Ona ne sme da pati. Ako se već uda za njega, neka bar ima novca. A da bi to bilo, njemu je potrebno mesto, da se negde premesti. On sada prima 400 rubalja i nastoji da položi ispit za učiteljsiku grupu takođe u Kuznjecku. U tom slučaju on bi imao 900 rubalja. Ja još ne znam šta bi se za njega moglo učiniti, o tome ću Vam pisait. Zasada recite Gasfortu koju reč o njemu (kao o mladom čoveku, vrednom, divnom, sposobnom; hvalite ga što igda možete, recite da ste ga poznavali; da ne bi bilo loše da mu se da bolje mesto. On, čini mi se, ima nekakav čin. Ako ste dobri sa Gasfortom, tako Vam Boga, radite, šta Vas to staje. I Herngrosu, takođe napišite koju reč o njemu. Ja ću Vam još pisati, reći ću Vam šta zapravo da mu kažete, a zasada samo uzgred nabacite Gasfortu. On se zove Nikolaj Borisovič Vergunov. Rodom je iz Tomska. To je sve radi nje, samo radi nje. Da bar ne bude u sirotinji, pa drugo kako bilo!
Imam još jednu, najurgentniju molbu. Ako ste u mogućnosti - udovoljite, a ako ne - šta možemo. Ako me proizvedu, a i uopšte, u avgustu mi je potreban novac, veoma mi je potreban, krajnje potreban, za otkup života. Ne možete da verujete koliko su me koštale moje ekspedicije, a ja hoću da rizikujem još jednu. Dužan sam 1.000 rubalja u srebru. Živim ja bedno, ali su rashodi vrlo urgentni. Meni će, osećam to (za svaki slučaj) biti potrebni, veoma potrebni novci. Sad mi je baš dogorelo do nokata. Molite moga brata (i izljubite ga beskrajno) da mi pošalje ako može što pre. A Vas molim evo šta: ako stvarno imate nade i ako ste ubeđeni da će meni biti dozvoljeno da objavljujem (ali samo u tom slučaju), onda, tako Vam Boga, pozajmite (jer Vi lično sigurno nemate) 300 rubalja u srebru do januara. Ako mi samo dozvole da objavljujem, onda ću ja i više od te sume moći da vratim u januaru. Ja Vas neću kompromitovati. Samo ako imate od koga da pozajmite. Ali, ako Vam je mnogo teško, ne nastojte, jer je veoma teško tražiti zajam. Od X ne pozajmljujte, tako Vam Boga, jer bi to bila suviše velika žrtva učinjena s Vaše strane za mene. Ako pozajmite, odmah mi pošaljite na Lamota. Tako Vam Boga, oprostite mi za ovakve molbe. Prvo, ja u tom pogledu ne poznajem Vaše prilike a, drugo, ja sam kao lud. Tako Vam Boga, nemojte što ružno pomisliti. Zbogom ostajte, ja ću Vam uskoro naipisati još štogod. Tako Vam Boga, pišite što pre o svemu. Ne zaboravljajte me.
Vas i brata grlim bezbroj puta. Pozdrav svima. Nemojte ništa skrivati od mene.
PISMO F.M. DOSTOJEVSKOG A. J. VRANGELU
Нема коментара:
Постави коментар