Edgar-Hilaire-Germain Degas

Iako je pre svega poznat kao slikar baletskih scena, Edgar-Iler-Žermen Dega (Edgar-Hilaire-Germain Degas) bio je mnogo više nego to. On je bio suptilan i otmen portretista, crtač neograničenih mogućnosti i jedan od najuzbudljivijih vajara svoga veka. Rođen je u Parizu, u bogatoj porodici, i očekivalo se da će nastaviti bankarsku karijeru svoga oca. Međutim, Edgar je drukčije mislio. Na svojim školskim sveskama on je crtao likove iz snova i slike vitezova u oklopu. Sanjao je da postane slikar.

Ubedivši najzad oca da je u pravu, Dega stupa u ate­lje Luja Lamota, nekadašnjeg učenika neoklasicističkog slikara Engra. U to vreme Pariz se beše podelio u dva neprijateljska tabora. Romantičari, pod vod­stvom Delakroa, insistirali su na emocionalnim bojama i egzotičnim motivima, dok su neoklasicisti, pod vodstvom Engra, preporučivali proučavanje grčke i rimske umetnosti i primenjivali tvrd realistički pri­stup temama uzetim iz istorije i mitologije. Dega je bio dovoljno mudar da, zahvaljujući čestim posetama Luvru, gde je kopirao italijanske majstore, koriguje Lamotova dosadna učenja. Ubrzo će više puta posetiti Italiju, gde će mu dela »primitivaca« i umetnika pet­naestog veka, kao što su Leonardo i Botičeli, otvoriti oči.

Mladi umetnik najpre slika istorijske motive u vladajućem maniru, dajući im ono što je on sam nazivao notom »modernog osećanja«, birajući pri tom realis­tične modele i stvarajući manje konvencionalne kom­pozicije. Međutim, on ubrzo napušta taj put i počinje da se usredsređuje na portret. Dega je divan portre­tista; već u svojim prvim platnima on pokazuje sposobnost da uhvati unutrašnji život modela. Rođeni psi­holog, on se zabavlja postavljajući jednu ličnost preko druge. U tim delima, Dega kombinuje čistu strukturu i oštar crtež, koji potiče od starih majstora, sa osećanjem za diskretne boje i delikatne svetlosne efekte. Slikajući portrete, on najpre pravi velik broj crteža i skica prema prirodi, da bi zatim prema njima i po sećanju rekomponovao svoje modele. Vremenom, njegove boje postaju sve svetlije, i on je sve sposob­niji da uhvati trenutan stav i prolazan izraz. On nikada nije prihvatao narudžbine, niti je završavao por­trete ukoliko bi mu neko dosađivao. Kada je neka lepa žena izjavila da želi da mu pozira, on je osorno odgo­vorio: »Da, ja bih želeo da načinim vaš portret, ali ja bih vam stavio kapu i kecelju, kao nekoj maloj sluškinji.«

Pošto se vratio iz francusko-pruskog rata, Dega je ustanovio da je nestalo onoga starog društva koje je on voleo. On traži oko sebe nove teme i nalazi ih u operi i baletu. Tu postoje fluidni pokreti, blesak boja i divna igra svetlosti, koju on voli. Istovremeno, Dega se sprijateljio s grupom mladih slikara, koju sačinjavaju Mane, Renoar, Bazil, Mone i Pisaro. On se pridru­žuje njihovim diskusijama o potrebi da se slika savremeni život, a ne literarni motivi, i o neophodnosti sve smelijeg naglašavanja kolorističkih efekata. Iako su za­jedno osnovali grupu impresionista, Dega se nije slagao s njima u pogledu njihovog insistiranja da treba slikati u otvorenom prostoru. Umetnost je više nego predavanje samoga sebe prirodi, govorio je on, neko mentalno gradi umetničko delo, a neko ga daje za­hvaljujući svome stilu i strpljivoj opservaciji. Posećujući baletske predstave, on bi najpre pravio niz preciznih skica, koje je kasnije menjao, pojačavajući efekat i zamenjujući pastel uljanim bojama. Pastel mu je omogućavao da crta kao da slika, on je zadovo­ljavao njegovu želju za sjajnim, vazdušastim bojama.

U isto vreme Dega traži nove i neočekivane uglove posmatranja. On odiže pod u sali za probe, posmatra scenu iz lože, stoji iza kulisa i daje nam sveže, nepred­viđene isečke života. Deo njegove originalnosti plod je i proučavanja japanske umetnosti, za kojom je Pariz u to vreme ludovao. Na japanskim grafikama Dega se učio da oštro iseca likove, da ih postavlja jedne preko drugih - da bi na taj način pojačao privid spon­tanosti svojih dela, koja su, u stvari, u milimetar pro­računata. Preko fotografije, kojom se strasno bavio, Dega otkriva isticanje detalja, kontrast oštrog detalja na nejasnoj pozadini, i to koristi u svojim delima. U svojim studijama balerina on ne prikazuje samo čaro­bne trenutke na sceni, već i trenutke napora i dosade mladih devojaka koje vežbaju ili čekaju iza scene.

Svoja otkrića Dega nije primenio samo na baletske scene, već i u slikama konjskih trka. On je prvi proučavao pokret trkačkih konja na otmenim trkalištima u okolini Pariza, gde džokeji, blistajući u svojim svi­lenim odelima, jašu elegantne konje plemenitih pas­mina. Lutao je gradom i vraćao se iz kafanskih bašti s duhovitim slikama pevača i igrača. Njegova tema su bile i peglerke koje rade svoj monotoni posao i otmene kaćiperke. Dega svuda traži izrazitu, rečitu liniju, njegov crtež je vešt, dat u širokom potezu. On napušta konvencionalnu harmoniju starih majstora i boje mu postaju bogatije i originalnije. Otprilike do 1886. go­dine, Dega je usredsređen na jedan problem: kako kombinovati trenutnu viziju impresionista s večnim principima klasičnog crteža. U mnogim delima on u tome u potpunosti uspeva.

Međutim, Dega je uvek težio usavršavanju, te se poslednjih godina života povlači iz sveta i pokušava da izmeni svoj stil. Maestralan crtač, on želi da postane izražajan slikar. Sa ozbiljnošću pristupa skulpturi i stvara više stotina grubih, ali snažnih statueta balerina, konja i kupačica, udahnjujući im snagu pokreta i ritma. Proučavao je naga ženska tela u svim pozama, dok se izvijaju, okreću, posmatrao ih je odozgo, odozdo, posmatrao ih je kako izlaze iz kade, kako stoje na jednoj nozi ili leže na divanu. Pri kraju života on se vraća baletskim scenama, ali ih više ne slika pastelom, već ih daje u naizmeničnim namazima guste boje. Poslednje slike igračica izgubile su svoj šarm, njihova lica su izbrazdana prugama blistave boje; one liče na neke čudne ptice ili na tropske leptire. Takav stil plod je činjenice što je on u starosti bio gotovo slep. Nije više mogao da radi na malom formatu, i osećao je potrebu da sve uveliča. Na komadima crtaće hartije, veće od jednog metra, Dega besno crta. Zauvek su nestali delikatni obrisi, ugalj kao da dubi papir i kleše oblike. Dega se ne usteže da izobliči i uveća.

Kao ličnost, Dega je bio preosetljiv, povučen, jedak i duhovit. Imao je malo prijatelja i nikada se nije že­nio. Obdaren izvanrednim ukusom, on je sakupio veliku kolekciju umetničkih dela. Godine 1917. umro je u osamdeset trećoj godini, gotovo slep, zanemaren od nove generacije. Obavestio je Forena da ne želi po­grebni govor. »Ako tamo bude nekoga, ti, Foren, ustani i reci: On je mnogo voleo da crta. Kao i ja. A zatim idi kući.« Trideset pet godina kasnije, njemu će biti osigurano mesto jednog od najoriginalnijih umetnika velikog veka.

iz knjige Egar Dega, Danijel Katon Rič