Разговор са мати Јеленом, игуманијом манастира Жича
м. Амфилохија: Не
треба Вас посебно представљати, нити Ваш манастир, но реците нам ипак
нешто о себи - како сте заволели Господа и одлучили се за монашки
позив?
м. Јелена: Јасно је да је за сваког човека најважнија темељна религиозна породица. Веома сам Богу захвална што сам рођена у таквој породици. Нарочити утицај на мене је имала мајка која је врло често говорила о лепоти монашког живота и тиме однеговала у мени љубав према монаштву и жељу да дођем у манастир. И она је сама касније постала монахиња, Јелисавета.
м. Јелена: Јасно је да је за сваког човека најважнија темељна религиозна породица. Веома сам Богу захвална што сам рођена у таквој породици. Нарочити утицај на мене је имала мајка која је врло често говорила о лепоти монашког живота и тиме однеговала у мени љубав према монаштву и жељу да дођем у манастир. И она је сама касније постала монахиња, Јелисавета.
м. Амфилохија: Живели сте са три генерације монашке и били им игуманија. Како помирити и премостити разлике?
м. Јелена: Постепено, уз веома, веома много разумевања и стрпљења. Потребно је разумети сваког, услове у којима је свако живео и у којима се формирао. У нашем манастиру живи више од четрдесет особа сасвим различитог карактера, доба, образовања. Први, неопходан предуслов за опстанак монашке заједнице јесте послушност и поверење према игуманији, искрена и нелицемерна. Када то поверење постоји, када постоји темељ, грађевина лако напредује.
Када смото поверење и послушност изградили, формирали смо манастирски поредак који је створио све предуслове за монашки живот, окренут ка келијном правилу, исправном богослужбеном поретку и редовном причешћивању. Сестринство је тај поредак прихватило и свима је јасна неопходност поштовања и испуњавања овог поретка.
Највеће промене код нас су се десиле онда када су сестре схватиле значај честог причешћивања, уз, наравно, живо учешће у богослужењу и ваљану припрему, онако како то Свети Оци захтевају. Жива реч Његове Светости Патријарха српског г.г. Павла нам је тада много значила. Сам Господ тако уједињује сестре.
м. Јелена: Постепено, уз веома, веома много разумевања и стрпљења. Потребно је разумети сваког, услове у којима је свако живео и у којима се формирао. У нашем манастиру живи више од четрдесет особа сасвим различитог карактера, доба, образовања. Први, неопходан предуслов за опстанак монашке заједнице јесте послушност и поверење према игуманији, искрена и нелицемерна. Када то поверење постоји, када постоји темељ, грађевина лако напредује.
Када смото поверење и послушност изградили, формирали смо манастирски поредак који је створио све предуслове за монашки живот, окренут ка келијном правилу, исправном богослужбеном поретку и редовном причешћивању. Сестринство је тај поредак прихватило и свима је јасна неопходност поштовања и испуњавања овог поретка.
Највеће промене код нас су се десиле онда када су сестре схватиле значај честог причешћивања, уз, наравно, живо учешће у богослужењу и ваљану припрему, онако како то Свети Оци захтевају. Жива реч Његове Светости Патријарха српског г.г. Павла нам је тада много значила. Сам Господ тако уједињује сестре.
м. Амфилохија: Који је смисао истинског послушања игуманији?
м. Јелена: Послушањем игуманији монахиња показује послушност Христу. По светом Василију Великом и светом Симеону Новом Богослову, игуманија је спона монахиња с Богом, она која лик Спаситељев носи. Монахиња, гледајући њу сматра да гледа Самога Христа и верује да је заједно са Њим и да Му сигурно следује. Ако монахиња верује да оно што игуманија тражи од ње, не тражи она сама већ Христос, биће јој послушна нелицемерно, не као да служи човеку, већ Богу. Како каже старац Емилијан симонопетритски - путеводитељ је видљив, а Путеводитељ путеводитеља је невидљив!
Нажалост, понекада се игуманија сматра просто неким економом који се стара о материјалним потребама сестринства, а задатак игуманије је много комплекснији и одговорнији.
м. Јелена: Послушањем игуманији монахиња показује послушност Христу. По светом Василију Великом и светом Симеону Новом Богослову, игуманија је спона монахиња с Богом, она која лик Спаситељев носи. Монахиња, гледајући њу сматра да гледа Самога Христа и верује да је заједно са Њим и да Му сигурно следује. Ако монахиња верује да оно што игуманија тражи од ње, не тражи она сама већ Христос, биће јој послушна нелицемерно, не као да служи човеку, већ Богу. Како каже старац Емилијан симонопетритски - путеводитељ је видљив, а Путеводитељ путеводитеља је невидљив!
Нажалост, понекада се игуманија сматра просто неким економом који се стара о материјалним потребама сестринства, а задатак игуманије је много комплекснији и одговорнији.
м. Амфилохија:
Како упутити савременог младог човека, васпитаног у друштву које негује
индивидуалистички приступ свету и људима, а који ступа у манастир, на
животу заједници?
м. Јелена: Данас се деца заиста васпитавају у духу егоцентризма, у средини која подстиче егоизам, потребу за истицањем себе и угађањем себи на сваки начин и у свакој прилици. Поремећен систем вредности намеће се детету као исправан. У породици, у школи, на медијима, у свакој области друштвеног живота фаворизују се вредности супротне хришћанским врлинама. Тако формирана особа долази у манастир и одмах се суочава са средином у којој владају сасвим другачија мерила вредности. Зато је добро да свако ко жели да ступи у манастир једно време долази у манастир и тамо, као гост, проводи неко време. Тако постепено упознаје живот у заједници и постепено усваја начин живљења. Егоизам није лако сломити.
Када почетник схвати да полако почиње да се руши кула коју су у њему градили родитељи, пријатељи, тј. када схвати да је погрешно васпитан и има погрешна мерила у животу, тада мора да буде храбар, спреман да се суочи са собом и призна своје недостатке. Ако то уради, ако је још и стрпљив и има наду и веру да ће се променити на боље - остало је брига игуманије и заједнице.
м. Јелена: Данас се деца заиста васпитавају у духу егоцентризма, у средини која подстиче егоизам, потребу за истицањем себе и угађањем себи на сваки начин и у свакој прилици. Поремећен систем вредности намеће се детету као исправан. У породици, у школи, на медијима, у свакој области друштвеног живота фаворизују се вредности супротне хришћанским врлинама. Тако формирана особа долази у манастир и одмах се суочава са средином у којој владају сасвим другачија мерила вредности. Зато је добро да свако ко жели да ступи у манастир једно време долази у манастир и тамо, као гост, проводи неко време. Тако постепено упознаје живот у заједници и постепено усваја начин живљења. Егоизам није лако сломити.
Када почетник схвати да полако почиње да се руши кула коју су у њему градили родитељи, пријатељи, тј. када схвати да је погрешно васпитан и има погрешна мерила у животу, тада мора да буде храбар, спреман да се суочи са собом и призна своје недостатке. Ако то уради, ако је још и стрпљив и има наду и веру да ће се променити на боље - остало је брига игуманије и заједнице.
м. Амфилохија: Основни
принцип савремене педагогије је да дете стекне самопоуздање. Како га
научити да се, када порасте и дође у манастир, поузда само у Господа?
м. Јелена: Пре свега нашим примером. Ако својим примером сведочимо постојање било које врлине, ту врлину и други усвајају. Потребно је и много говорити, како каже изрека - понављање је мајка знања, а онда и ми сами морамо све да Господу. Господ сам посећује човека, па га кроз разна искушења некако примора да призна, да каже: Господе, па ја без Тебе не могу ништа. Не могу никуда. Све од Тебе зависи. Мој је само грех и промашај.
Иначе, у манастиру се ослањање на Бога и препуштање Њему вежба и послушањем и одрицањем од своје воље и потпуним препуштањем игуманији. Све бриге, проблеми, недоумице, немоћи, поверавају се игуманији и она их узима на себе и молитвом олакшава бреме монахиње. Тако код монахиње временом узраста поверење у Бога, неизрецива радост због Његове близине, препуштање Његовој благој вољи и бескрајна лакоћа, мир савести и радост које од тога потичу.
м. Јелена: Пре свега нашим примером. Ако својим примером сведочимо постојање било које врлине, ту врлину и други усвајају. Потребно је и много говорити, како каже изрека - понављање је мајка знања, а онда и ми сами морамо све да Господу. Господ сам посећује човека, па га кроз разна искушења некако примора да призна, да каже: Господе, па ја без Тебе не могу ништа. Не могу никуда. Све од Тебе зависи. Мој је само грех и промашај.
Иначе, у манастиру се ослањање на Бога и препуштање Њему вежба и послушањем и одрицањем од своје воље и потпуним препуштањем игуманији. Све бриге, проблеми, недоумице, немоћи, поверавају се игуманији и она их узима на себе и молитвом олакшава бреме монахиње. Тако код монахиње временом узраста поверење у Бога, неизрецива радост због Његове близине, препуштање Његовој благој вољи и бескрајна лакоћа, мир савести и радост које од тога потичу.
м. Амфилохија: Жички
манастир је наш први манастир који је прешао на светогорски типик, по
узору на манастир Ормилију. Како се сестре сналазе, да ли су га у
потпуности прихватиле и постоје ли тешкоће?
м. Јелена: Веома много смо радили на успотављању светогорског поретка, који омогућава правилан развој сваког монаха или монахиње. Када је у питању наш постепени прелазак на светогорски богослужбени поредак, основни мотив јесте велика љубав према древном литургијском и монашком предању. У ствари, тачније је говорити о повратку, него о преласку на светогорски богослужбени поредак (управо је хиљадугодишња непрекидна традиција Свете Горе Атонске гарант те вредности).
Манастир Ормилију смо упознали пре више од једне деценије. У почетку је, наравно, било проблема јер је у природи човековој да реагује на промене. Међутим, постепено су проблеми нестали и садашња манастирска атмосфера је за нас непроцењиво благо. Манастир Симонопетра на Светој Гори и манастир Ормилија, као његов метох, су места на којима је очувано исправно монашко живљење које човеку омогућава да води истински духовни живот и доноси му радост неизрециву. Благодарни смо Господу што нас је удостојио да пијемо са овако богатог извора! Тешкоће на које Ви мислите - сада не постоје.
м. Јелена: Веома много смо радили на успотављању светогорског поретка, који омогућава правилан развој сваког монаха или монахиње. Када је у питању наш постепени прелазак на светогорски богослужбени поредак, основни мотив јесте велика љубав према древном литургијском и монашком предању. У ствари, тачније је говорити о повратку, него о преласку на светогорски богослужбени поредак (управо је хиљадугодишња непрекидна традиција Свете Горе Атонске гарант те вредности).
Манастир Ормилију смо упознали пре више од једне деценије. У почетку је, наравно, било проблема јер је у природи човековој да реагује на промене. Међутим, постепено су проблеми нестали и садашња манастирска атмосфера је за нас непроцењиво благо. Манастир Симонопетра на Светој Гори и манастир Ормилија, као његов метох, су места на којима је очувано исправно монашко живљење које човеку омогућава да води истински духовни живот и доноси му радост неизрециву. Благодарни смо Господу што нас је удостојио да пијемо са овако богатог извора! Тешкоће на које Ви мислите - сада не постоје.
м. Амфилохија: Позната је Ваша љубав према иконопису. Како сте је стекли? Шта препоручујете младим људима који желе њиме да се баве?
м. Јелена: Још док сам била у манастиру Клисури, мати игуманија је приметила моју наклоност према сликању, па ме је послала у манастир Ћелије да учим иконопис. Када је 1978. године у манастиру Жичи отворена иконописачка радионица, премештена сам у Жичу где сам добила послушање иконописца.
За бављење иконописом, потребан је, наравно, дар, али у манастиру се све ради уз помоћ благодати Божије која се даје човеку због његове послушности вољи Божијој. Бављење иконописом је одговоран задатак и од иконописца се тражи да живи оно што слика.
Икона је, по речима једног познатог иконопица, молитва, те стога и иконописац мора бити човек Цркве. Свој дар треба да схвати као дар Божији, ради приказивања Христа и Светитеља, а не ради похвала и самоистицања.
м. Јелена: Још док сам била у манастиру Клисури, мати игуманија је приметила моју наклоност према сликању, па ме је послала у манастир Ћелије да учим иконопис. Када је 1978. године у манастиру Жичи отворена иконописачка радионица, премештена сам у Жичу где сам добила послушање иконописца.
За бављење иконописом, потребан је, наравно, дар, али у манастиру се све ради уз помоћ благодати Божије која се даје човеку због његове послушности вољи Божијој. Бављење иконописом је одговоран задатак и од иконописца се тражи да живи оно што слика.
Икона је, по речима једног познатог иконопица, молитва, те стога и иконописац мора бити човек Цркве. Свој дар треба да схвати као дар Божији, ради приказивања Христа и Светитеља, а не ради похвала и самоистицања.
м. Амфилохија: Да ли је интересовање за монашки живот у последњих десет година у порасту?
м. Јелена: Да, и то веома приметно. Када је вера оживела у самом народу, одмах су нам и манастири постали бројнији. У време комунизма, када је моја генерација дошла у манастир, било је незамисливо јавно говорити о вери, појавити се у мантији на улици, у било којој државној установи. Божије чудо је био свачији одлазак у манастир. Данас је све другачије. Живи се слободно, веронаука је уведена у школе, много је младих, деце на Литургијама. До пре десетак година било је веома мало православне литературе, а данас је она доступна свима, тако да је лако упознати се са православном вером и монашким животом.
м. Јелена: Да, и то веома приметно. Када је вера оживела у самом народу, одмах су нам и манастири постали бројнији. У време комунизма, када је моја генерација дошла у манастир, било је незамисливо јавно говорити о вери, појавити се у мантији на улици, у било којој државној установи. Божије чудо је био свачији одлазак у манастир. Данас је све другачије. Живи се слободно, веронаука је уведена у школе, много је младих, деце на Литургијама. До пре десетак година било је веома мало православне литературе, а данас је она доступна свима, тако да је лако упознати се са православном вером и монашким животом.
м. Амфилохија: Реците
за крај неку поуку младим девојкама које желе да ступе у манастир,
како и да остану у њему и младим монахињама како да преброде искушења и
остану у манастиру свог покајања.
м. Јелена: Они који желе да се посвете монашком животу, нека најпре изаберу манастир који им по духу одговара. Нека пронађу игуманију према којој могу да имају поверења, а онда нека извесно време, као што смо већ рекли, гостују у том манастиру и пре коначне одлуке се добро упознају са типиком, сестрама итд. Када реше да у том манастиру остану, главно је да сачувају искреност и поверење према игуманији и да њихов ум непрестано буде усмерен ка Господу. Младе монахиње, такође. Без ове искрености, исповести и послушности не можемо ништа да постигнемо. Ако искушења постоје независно од нас самих, остаје нам да се сетимо Светих Отаца и њихових подвига. Можда нам је, с обзиром на недавно време у коме је живео, добар пример старац Јаков Цаликис. Живео је у веома проблематичној средини, али су његова љубав према Богу, његово поверење у Бога, његова жеља да трчи за Господом, преобратили читав манастир
м. Јелена: Они који желе да се посвете монашком животу, нека најпре изаберу манастир који им по духу одговара. Нека пронађу игуманију према којој могу да имају поверења, а онда нека извесно време, као што смо већ рекли, гостују у том манастиру и пре коначне одлуке се добро упознају са типиком, сестрама итд. Када реше да у том манастиру остану, главно је да сачувају искреност и поверење према игуманији и да њихов ум непрестано буде усмерен ка Господу. Младе монахиње, такође. Без ове искрености, исповести и послушности не можемо ништа да постигнемо. Ако искушења постоје независно од нас самих, остаје нам да се сетимо Светих Отаца и њихових подвига. Можда нам је, с обзиром на недавно време у коме је живео, добар пример старац Јаков Цаликис. Живео је у веома проблематичној средини, али су његова љубав према Богу, његово поверење у Бога, његова жеља да трчи за Господом, преобратили читав манастир
разговор водила: монахиња Амфилохија
Светигора, бр. 192/193
Светигора, бр. 192/193
Нема коментара:
Постави коментар