ИДИОТ

(одломак)
- Ето, ви сте сад све, - поче кнез, - гледате на мене са љубопитством, и ако га не задовољим, ви ћете се на мене још и наљутити. Не, ја се шалим, - додаде он брже са осмехом. – Тамо, у Швајцарској, била су сама деца, и ја сам све време тамо био с децом, са самом децом. То су била деца онога села, читав чопор, ишли су у школу. Ја их и нисам учио; о, не, они су тамо имали учитеља, Жила Тибоа; додуше, и учио сам их, али сам више онако био с њима, и све су ми четири године тако прошле. Мени ништа друго није ни требало.

Ја сам им све говорио, ништа нисам од њих крио. Њихови се оцеви и родбина сви на мене разљутише стога што деца, напослетку, нису могла без мене, и све су се купила око мене, а учитељ ми, најзад, постаде највећи непријатељ. Ја сам тамо много задобио непријатеља, и све због деце. Чак ме је и Шнајдер корео. А што ли су се они тако бојали? Детету се може све казати, све; мене је увек поражавала мисао, како рђаво одрасли знају децу, чак оцеви и матере своју рођену децу? Од деце не треба ништа крити и тајити, под изговором да су они мали и да је за њих рано да то знају. Каква жалосна и несрећна мисао!

И како деца и сама добро запажају да њих оцеви сматрају као сувише мале па мисле да она ништа не разумеју, док она међутим све лепо разумевају. Велики не знају да дете и у најтежој прилици може дати необично важан савет. О, Боже! кад у вас гледа нека лепа птичица, поверљиво и срећно, те вас је стид и срамота да је преварите! Ја их зато зовем птичицама, што нешто боље од птичице не постоји на свету.
У осталом, на мене су се сви у селу разљутили највише због једног случаја... а учитељ Тибо ми је просто завидео; он је с почетка непрестано махао главом и чудио се како то деца код мене све разумевају, а код њега скоро ништа, а после ми се почео смејати, када сам му казао да их ми обојица ничем нећемо научити, него ће још они нас научити. И како ми је могао завидети и клеветати ме, кад је и сам живео са децом! Помоћу деце се душа човека лечи...

Беше тамо један болесник, у заводу Шнајдеровом, један врло несрећан човек. То беше тако ужасна несрећа, да би се тешко могла наћи нека друга несрећа њој равна. Он је био предан на лечење од лудила, али по мом мишљењу, он није био луд, он је био само страшно велики патник, - то је била сва његова болест. И кад бисте знали шта су за њега најзад постала наша деца... Него, ја ћу вама о томе болеснику после причати; а сад ћу да вам испричам како је то све почело.

Мене деца спочетка нису волела. Ја сам био од њих толико старији, велик и увек тако незграпан и неумешан; а знам да сам доста и ружан... а после и то, странац сам. Деца су ми се спочетка смејала, а после се сташе чак бацати камењем на мене, када су увребали да сам пољубио Мари. А свега сам је једанпут пољубио... Не, не смејте се, - пожури се кнез да задржи подсмех својих слушатељки: - ту није било ни најмање љубави. Кад бисте ви знали како је несрећно било то створење, онда би вам је било врло жао, као и мени што је било.

Она је била из нашег села. Мати њена беше једна стара старица, и она је, у њиховој малој, сасвим трошној кућици са два прозора, имала један прозор издвојен и преграђен по дозволи сеоске власти; њој су били дозволили да кроз тај прозор продаје гајтан, конац, дуван, сапун, све то за сасвим мали новац, те се тако хлебом хранила. Она беше болесна, непрестано су јој ноге отицале, тако да је вечно седела на једном месту. Мари је била њена кћи, од својих двадесет година, слаба и мршава; у ње се одавна зачела сува болест, но она је непрестано ишла по кућама да ради тешке послове на надницу, - патосе је прала, рубље, дворишта чистила, стоку тимарила.

Један француски трговачки путник саблазни је и одведе, а после недељу дана је на путу остави и крадом оде. Она дође кући просећи успут, сва упрскана блатом, сва у ритама, с поцепаним ципелама; ишла је пешке читаву недељу дана, ноћивала у пољу и врло је назебла; ноге су јој биле све рањаве, руке отекле и испуцале се. Она, у осталом, ни пре није била лепа; само су јој очи биле тихе, добре, невине. Ћутљива је била страшно.
Једном, још пре тога, она наједаред поче да пева при раду, и ја се сећам да су се сви зачудили и стали се смејати: ,,Мари пева! Откуд то? Мари пева!” а она се страшно збуни, па после занавек ућута. Тада су још били љубазни према њој, али кад се вратила болна и измучена, нико према њој није имао никаква сажаљења! Како су они у том погледу немилосрдни! Какви су у њих тешки појмови о томе! Мати ју је прва дочекала пакосно и са презрењем: ,,ти си ме сад осрамотила”. Она ју је прва и изложила општем руглу. Кад чуше у селу да се Мари вратила, онда сви потрчаше да је виде и све се скоро село слеже код бабине колибе: старци, деца, жене, девојке, сви, грдна, узрујана, пакосна гомила.

Мари лежаше на поду, код ногу старичиних, гладна, поцепана и плакаше. Кад сви дојурише, она се покри својом расплетеном косом и сави ничице на поду. Сви унаоколо гледаху на њу као на неко погано и проклето створење; старци су је осуђивали и грдили, млади се чак смејаху, жене је псоваху, осуђиваху, гледаху је са таквим презрењем, као неког паука.

Мати све то допусти, и сама је ту седела, климала главом и одобравала. Она је у то доба била већ врло болесна и скоро на умору; два месеца доцније збиља умире; знала је да ће умрети, али ипак јој, до самог умрлог часа, ни на памет не паде да се са ћерком помири, чак ни речи са њом није проговорила; гонила ју је у ходник да спава, безмало је скоро није ни хранила. Њој је често било потребно да меће своје болесне ноге у топлу воду; Мари јој је сваки дан прала ноге и дворила је; она је примала све њене услуге ћутећки, све без једне лепе речи. Мари је све то сносила, и ја после, кад сам се упознао са њом, приметих да је она и сама све то одобравала, и сама је сматрала себе за најгоре и последње створење…

Ф.М. Достојевски