Ако трагате за књигом која треба да буде живот Моцарта човека,
нећете је такву наћи. Што нађете, нити је биографија, нити историја,
нити роман. Моцарт као да није имао живота. Не само зато што је умро у
36-ој години, него што су подаци из његова породичног и личног живота
сви некако без штофа за даљи животни ток. Нема штофа, нема теста за
густ овоземаљски живот. Ево неколико података који ће то доказати,
доказати да је Моцарт тек једном ногом стао у неку животну ситуацију, а
већ другом изашао из ње. Детенце од пет година почиње да се игра, и
одједаред оставља игру и трчи да одсвира неку своју малу музичку идеју.
Дете од шест година милује оца, музичара, кога обожава, и говори му:
«Кад остариш, знаш, ја ћу те чувати, поклопити те стакленим звоном као
бакалин сир, да не пада на тебе прашина», и скида се одједаред то дете
оцу с крила, трчи да запакује свој мали фракчић и перику, јер те вечери
путује на уметничку турнеју, бестрага по свету. Иду године, Моцарт их
има дванаест, већ је стари композитор, виртуоз на неколико
инструмената, проналазач новог чекићног система за спинет. По онда, тај
дечко, човек, шта ли је, постаје концертмајстор, и са четрнаест година
компонује већ и Мису. Па опет јури у свет, наравно, са
гардедамом, мамицом својом. У Паризу, мамица га остави, то јест, легне у
гроб, а уметник плаче, оставља све концерте, и бежи оцу. Носећи једном
у неки град своје композиције, успут се заљуби, и реши да се жени.
Татица напише придику о женидбама пре времена, младожења ишмркне
неколико марамица суза, и опет потоне у музику, једини штоф свога
живота.
Између свега тога, зову га, и оћушкују, плаћају и закидају,
разни великаши и владари, час музикални, час супротно од тог. Један
гроф Естерхази који свира, па један који не свира. Цар Јосиф II, који
има баритон; па цар Леополд који уопште нема уши. Из једног таквог
музичког облака Моцарт скочи у женидбу. Госпођица Констанца је дивно
певала. Али после, показало се да госпођа Моцарт нема појма о раду и
реду у кући. А господин Моцарт све је више заљбљен у своју жену, ваљда
зато што је непрестано гледа кроз музичке облаке. Његова камерна музика
у то доба таква је, да је већ осигурала долазак Бетовена. Његова
позоришна музика таква и толика, да је све спремљено за дело Вебера и
Вагнера. Истина, и Фигарова женидба и Дон Жуан су пропали у Бечу на
сцени, и сиротиња Моцартова је сад она права, без великашких бакшиша,
али Моцарт, лак као пена, сналази се, даје приватне часове, свира у
квартету, пуна му душа и глава симфонија; и већ је готова и романтична
опера Чаробна фрула с којом ће доћи велики триумф и стотине
представа - живот би се дакле поправио, али Моцарт, како је увек био у
животу само с једном ногом, Моцарт умире 5-ог децембра 1791-ве године.
Каже се, сахрањен је у општу јаму бечког гробља. Али се то не
зна сигурно. У Залцбургу, у Моцартеуму, има гравира погреба Моцартова:
сиротињска кола, кљусе, само пас за колима. Не верујте у то: ни пас
није ишао. Била је ужасна зима те године, а Моцарт није спремао себи
парадан погреб. Увек је компоновао, увек био одсутан из овог живота, па
тако умро, тако и сахрањен. Место живота, ево једна јасна рачунска
таблица музике Моцартове: близу хиљаду опуса, дакле близу хиљаду нумера
из његова музичког живота, на свега двадесетак нумера из његова
човечанског живота. Једну од тих нумера човечанског живота чини
Моцартова преписка. То је хрпа површних, шаљивих, брбљивих, па и
луцкастих импровизација, већином сестри управљених. Импровизације
некога који некуда даље жури, нешто друго смишља, и на поласку је
умиљат, разговоран, пун вицева, али жури, збогом, музика га зове. И
зато, ако хоћете да знате ко је био Моцарт, не тражите биографију, не
читајте преписку, него прочитајте, рецимо, дело Шест Моцартових
квартета, посвећених Хајдну. Не распитујте о Констанци, јер она није
чинила Моцартову музику. Немојте мислити да сте нешто сазнали, ако
случајно сазнате да је Моцарт имао сина, и да је тај син имао нешто као
неку идеју да покуша бити композитор, јер није постао композитор; није
наставио Моцарта.
Је ли све то, или ишта од тог, живот, тесто живота? И зато,
верујте, није Моцарта убио овај живот, ни сиротиња ни глад. Моцарт је
сагорео у уметничком врењу и стварању. Генији горе и сагоревају! Знате
како гласе Ничеови дивни стихови: «Што такнем, то запламти, што за
собом оставим, то је пепео.» Моцарт према своме генију и природи, морао
би рећи: «Што такнем, зазвучи, што за собом оставим, симфонија је.»
Како да живи дуже од 36 година, како да не сагори, кад је своју
хармонијску васиону почео стварати од шесте своје године! Не заборавите
оних хиљаду опуса! И у њима апсолутно све родове музичког стварања,
тоталну музику! То је било једаред у музичком свету, и не више! Имао је
у неку руку право блажени цар Јосиф кад је над једном Моцартовом
партитуром рекао: «Сувише много нота.» Да, извирало је то из Моцарта
као горски кључ, од музике демона до музике лутака, песма, плес, глума,
осећај, фантазија, психологија.
Рекосмо: психологија. Од Моцарта слушаоци обично очекују познате
чипке и пене, триле и каденце, једно фино andante, и онда опет жубор
радости, и чак врсту површности. Пре свега, Моцарт није описан, није
дескриптиван. Њега не инспиришу златне рибе, месечина кроз лишће. Није
му главна инспирација од живота у цвећу, од птица, облака и олуја. Њега
инспиришу покрети душе, интервали тих покрета. Откуда би иначе већ од
ране младости имао жарку жељу да за позориште пише музику. И откуда би
иначе могао дати, у три своје опере, три потпуно различите обраде
душиних покрета: у Фигаровој женидби интервале душе грађанске; у Чаробној фрули интервале фантастичног; у Дон Жуану
интервале тамно мистичких опредељења. Много је психолошких квалитета
требало за обраду личности које је Моцарт из литературе уводио у опере.
Шпански текст о Дон Хуану истиче једног пустог женскароша.
Моцартов Дон Ђовани није само аристократски развратник, него је и
демонска личност у којој има васионских снага. Сетите се чудесног d-moll
акорда, првог у увертири Дон Жуана. Осећа човек намах све што
иде: нешто страховито; осећа целу садржину и психологију опере у
неколико музичких елемената. У једном акорду, као у експлозиву,
сабијена је сва потенција за јаке драмске акценте. А што се тај ужасно
напети лук на крају опере одмори у D-dur акорду, све се разведри -
доказ је опет за нагон великог психолога; после преврата, насиља,
греха, има да дође етика мира и ведрине. Сличну прераду карактера
извршио је Моцарт у Фигаровој женидби. Грофица, сасвим је
нешто друго код Моцарта него код Бомаршеа, писца књижевног дела. Из
грофичине душе извадио је Моцарт арије оштро психолошке, скоро као
суха, непевана реч. Затим, све што је политички сатирично код
Бомаршеа, дакле непоетско и уско локално, код Моцарта је постало
општечовечанско, ускиптели живот уметничке категорије.
И ритам је код Моцарта психолошки значајан, особито кад се
сравни са модерним ритмом. Данас, тај ритам има често карактер
механички: формуле метричке се енергично ударају, као чекићима, понекад
до бола ушију. Метар код Моцарта је природно урастао у живо музичко
месо из којег је композиција извађена. Због тог психолошког елемента у
Моцарту, ритам, стил, техника, поред све пенушавости и затрканости,
нису бравура, него осећајна мисао. Ретко су где, као у Моцарта, облици
чисти, геометријски прегледни. Нигде лакше но код Моцарта ићи за
мелодичном фразом. И нигде лакше но код Моцарта, за иоле извежбанијег
слушаоца, ухватити нарочити, моцартовски однос између појединих
симфоничких комплекса, звучних груда, ако се смемо тако изразити. Пена
је пена, а психологија је психологија. И пена на мору може да
фантазира, али зато што је носе таласи тврди, жљебљени, масивно стварни.
Тако је код Моцарта: доле, немачка рефлексија, сигуран костур; горе,
италијанска спонтаност, грација, елеганција, пена.
И тако Моцарт, обично сматран неком врстом цврчка у музици,
излази врло озбиљан и врло одговоран музичар. Ево значајних речи из
једног његова писма, упућена другу: «Музици је сврха да сједини сасвим
људске духове у једном осећању, а то је врло тешко. Јер, једно исто
осећање је у људима понекад различито већ према томе којим језиком ти
људи исказују то осећање. Отуда је задатак музике тежи, али ефект
утолико моћнији, него код поезије, јер музика сједињује духове и кад
људи разне језике говоре и између себе се не могу споразумети. Само још
небо може тако као музика сједињавати.» Шта кажете на те речи цврчка,
или композитора чипака и пена! Како су то ванредне, истините,
психолошки тачне речи! И ето због тог великог задатка музике: да људи,
сви, једно осете, није Моцарт волео никакве наглине и претераности ни у
ритму ни у мелодији, ни у партитури певања ни у оркестру. Нема лудих
скокова свих жица, или чекића, или гласова. Осећајни квалитет је, у
музици, у звучности, не у налетима и препадима инструмената.
Желели бисмо још употпунити ову малу скицу Моцарта, подвлачећи у
њему, после психолошке, и мистичну, тамну страну свих генија;
неизбежну, јер генији знају вредности и невредности светске и своје на
непогрешан начин, и живе и раде у вечитој дисхармонији. Сви, и
најведрији генији, имају тамне стране и пределе душа. Ја чекам кад ће
неко написати оглед о тамној страни ведрога Гетеа. Видећете шта ћете
читати! И у Моцарту је било тамнине, и то стално. Његов g-moll квинтет,
тако пун јадања и плача, писан је у добре дане живота. Старом
чича-Хајдну, кога је Моцарт оцем звао, и увек се с њим шалио, посветио
је један од споменутих шест квартета, у којем је почетак мучно таман.
Сетите се Idomenea, трагичне опере младости Моцартове;
трагичних хорова у тој опери. Изволте мало пресвирати клавирске ствари,
које су већином ведре, и устаћете са столице замишљени и мирни. Сетите
се чувене Ноћне музике. Сетите се тамних ствари из симфонија, дакле из
музике при којој се оставља овај свет, и тоне у чисто инструментално
звучање. Цитирам овде саму себе кад кажем: звук уопште не садржи много
радости. Музика нарочито, али и поезија, увек иду са меланхолијом, са
белом меланхолијом, ако хоћете.
Врло сложеној Моцартовој психи, која се често смеће с ума, не
треба се чудити. Има за њу и општих разлога доста. Моцарт је
Залцбуржанин, дете мистичне планине и древног царског и аристократског и
врло надбискупског града. Сем тога, Немац. дакле тежак романтик, иако
је Аустрија, мислим она музичка, ублажавала тамнине нечим грацилним и
меким. Најзад, неким недовољно видљивим путем, ушло је у Моцарта много
италијанског темперамента. И тако је Моцарт компоновао предан с једне
стране мистици германског слободног зидарства, а с друге стране се
препуштао италијанској музичкој спонтаности, која, ако смемо тако рећи,
воли понекад да пусти душу на улицу, па шта буде. Моцартова Чаробна фрула,
коју су с одушевљењем слушали и Гете и Бетовен и Вагнер, пуна је
северног мистичног стила, али ју је Моцарт израдио на два плана, и дао
велику меру и тамном и ведром. У религиозној својој музици, слично, иде
Моцарт од наивности једног малог католика, до небесно светлих звучања,
рецимо, композиције Ave verum, која се у великом свету недељно бар
једаред негде понавља. Цео Моцарт је био, таман и ведар, једно звучно
тесто, отеловљење свих инструмената, жица, метала, сухог дрвета.
Ето дакле Моцартових чипака и пена, које нису ни чипке ни пене,
јер никада нису само површинске. Инспирација Моцартова никада није
горе, увек је негде дубоко закопана. Нежни, танушни Моцарт, под силом и
величином својих композиција, подсећа на танушног египатског принца,
сина сунца, који лежи дубоко у земљи, у малој собици, са гранчицом
мирте на грудима, а наткривен целом пирамидом.
Огледи и записи
1941.
Нема коментара:
Постави коментар