PAUL KLE (1879-1940)

Kle je jedan od pionira nove umetnosti koji pripadaju generaciji rođenoj oko 1880. godine; od njegove smrti, 1940. godine, njegova slava stalno raste. Pošto se sporo razvijao i, kao što se sam izrazio, »počeo od najmanjih stvari«, ugrađujući kamen po kamen, njegov pravi stvaralački period ne obuhvata više od dvadeset godina, počev od postavljenja u Bauhausu u Vajmaru do smrti u Bernu. U toku te dve decenije on je stvorio dela koja oličavaju jedinstvenu vrstu njegovog genija. Uprkos relativno malom formatu, njegove slike imaju svoje mesto u svakoj umetničkoj zbirci pokraj većih slika Pikasa, Braka i Miroa, jer su sasvim drukčije, kao da su stvarane na drugoj planeti. One su izvrsne same po sebi, po besprekornoj primeni umetničkih tehnika koje je Kle sam pronašao, i, što je još važnije, one zadiru u oblasti koje su dotad bile zatvorene za slikarstvo - u muziku, poeziju i, čak, u filozofiju. Zašto slikar ne bi bio i pesnik i filozof, pitao se Kle. Da bi mogao da slika kako je maštao o slikarstvu i da bi ostvario raznovrsnost kazivanja ravnu raznovrsnosti pesnika, kompozitora ili filozofa, morao je da prevali dug put.
Kleova dela su u početku bila cenjena samo zbog najuočljivijih svojstava: najranije uspehe postigao je onim listovima na kojima slavuji pevaju, na kojima zvezde sijaju noću iznad krovova ili glumci izvode maštovite predstave. Divili su mu se zbog njegove svojevrsne fantastike i humora. Tačno je da je Kle celog života ispoljavao veoma izrazitu romantičnu sklonost ka satiri i veselim kontrastima, kao i filozofski smisao za humor; čak i u poslednjim godinama, u senci bolesti, on je stvarao crteže koji dokazuju njegovu dobroćudnu prijemljivost za bizarne situacije. Međutim, u to vreme još nije bila zapažena originalnost Kleove umetnosti. On nikada nije počinjao poetskom idejom: on je stizao do poetskog, a to je uspevao zahvaljujući osobenosti svoje umetnosti.

Danas postoji tendencija da se ide u drugu krajnost - da se, na račun Kleove neobične sposobnosti da saopštava ljudski ili sveopšti sadržaj preko slika i crteža, ističu njegova inventivnost i velika umetnička veština. Kod Klea je proces umetničkog stvaranja usko povezan sa procesom samoizražavanja: slikao je onako kakav je i sam bio.

Kle je prošao kroz potpuno normalno školovanje. Pohađao je gimnaziju u svom rodnom Bernu, učio Umetničku školu u Minhenu, putovao po Italiji i, posle pet godina provedenih u Bernu, vratio se u Minhen, gde je živeo od 1906. do 1920. godine. U Minhenu je našao izložbe, koncerte, stekao prijatelje i, najzad, razumevanje i priznanje. One godine kad je osnovana umetnička grupa »Plavi jahač« (»Der Blaue Reiter«) sreo je Kandinskoga, Marka, Makea, Javljenskoga i Arpa; sretao je i književnike i naučnike, a 1914. godine otišao je u Kajruan s Makeom i Moalijeom, drugom iz detinjstva još iz Švajcarske. Tek za vreme tog putovanja postao je slikar. »Boja me je osvojila«, pisao je u svom dnevniku.

U to vreme Kle je postepeno prelazio sa crteža i bakropisa na slikanje na staklu i »tonsko slikanje«, to jest na monohromatske ili crno-bele akvarele; ali, iako su ga zanimale boje, a njegov susret s Deloneom u Parizu razjasnio mu mnoge stvari, postao je slikar tek 1914. godine, kad je započeo veliku seriju akvarela, za kojima su 1919. sledila ulja. Dve i po godine vojne službe u Bavarskoj prekinule su njegov rad, ali, srećom, čak i tada Kle je povremeno nalazio priliku da crta i slika. Poslednje godine u Minhenu bile su naročito plodne i pune uspeha: stekao je javno priznanje, a krajem 1920. godine bio je pozvan da stupi u novoosnovani Bauhaus u Vajmaru. Ostao je u Nemačkoj do 1933. godine. Javno žigosan od nacističke vlade, vratio se u rodni Bern. Za ostalih šest i po godina života, uprkos opakoj bolesti, usavršio je svoje delo. Kao Mocart, i on je komponovao sopstveni rekvijem - svoje poslednje slike.

Kleova veličina leži u snazi s kojom je zamislio niz umetničkih projekata, uzdižući se od jedne ideje do druge i ujedinjujući na kraju rezultate koje je postigao. Kad razgledamo njegova dela, zaključujemo da je bio tvorac oko trideset takvih zamisli; njih možemo nazvati naučnim izrazom »shemati«.
Jedan primer će objasniti značenje ovog izraza. Ono što su prvobitno polja na šahovskoj tabli, obojeni kvadrati i pravougaonici, posle 1923. postaje deo arhitekture, drvo u cvatu ili portal neke džamije. Ali, u svakom slučaju, do forme slike ne vodi želja da se prikaže arhitektura, drvo ili džamija, već obratno, spoljni elementi - kvadrat, pravougaonik, itd. - grade sliku. U stvari, ova shema šahovske šare ima izvesne analogije sa Šenbergovim dvanaestotonskim sistemom i u oba slučaja može se govoriti o »magičnim kvadratima«. Ali, dok se Šenberg dugo držao svoje sheme, premda uz varijacije, Kle ie prešao na nove »shemate«, na primer na fugalne fraze, na prozračne trake boja koje se presecaju pod pravim uglom, sa grafičkim elementima ili bez njih, itd. Dok je bio veran sebi, Kle je, verovatno, bio najštedriji moderni slikar u metamorfozama, mada su promene u njegovim figurama manje drastične nego u Pikasovim, jer su sve one vezane za središte, za osnovnu ideju.

Kleova osnovna ideja može se objasniti na sledeći način. Glavni cilj umetnosti nije da prikaže ono što je vidljivo, već pre da nešto učini vidljivim. Sezan se interesovao za predmet i prostor; kubizam je nastojao da prikaže tri dimenzije na ravnoj površini. Kle isto tako teži da prikaže ono što je nevidljivo; on teži ka »potpunom« sagledavanju. Pre svega, on proširuje svoj predmet time što uključuje njegovo unutrašnje biće: otvara ga, pokazuje ga u poprečnom preseku, opisuje njegove funkcije; zato je on u isti mah i anatom i fiziolog. Ali ne staje na tome: on teži da prikaže objekt u odnosu na zemlju i svemir. Ocrtava njegove zemaljske puteve i otkriva njegovo jedinstvo s kosmosom, hvata se ukoštac i s njegovom statikom i sa dinamikom. Stajati i leteti! Ali, »sve perspektive se presecaju u oku«. Kleove slike razlikuju se od optičke slike nekog predmeta, mada, sa stanovišta celine, nisu s njom u protivrečnosti. Mnogo pre nemačkog filozofa Martina Hajdegera, Kle je pronašao »četvorstvo«: Ja, Ti, zemlja i svemir.
Da li će se sve to naći na okupu u jednoj umetničkoj tvorevini, to, naravno, zavisi od upotrebljenih umetničkih sredstava. Po Kleovom mišljenju, umetnikov je zadatak da razvije ta sredstva. Smatrao je da je pogrešno početi od oblika koji su krajnji proizvod prirode; on polazi od početnih oblika, postupa kao priroda, genetički. Kle kaže da je umetničko delo pre svega stvaralački proces i da je Knjiga postanja savršena alegorija umetničkog procesa. Kleovi oblici razvijaju se spontano, ali ne i neosnovano; kao i živa bića, oni moraju biti usklađeni sa suštinom stvarnosti na takav način da, tako reći, odgovaraju stvarnosti. Kao i Gete, i on misli da »neki nepoznat zakon u objektu odgovara nepoznatom zakonu u subjektu«. Tako, umetnikov instinkt i ruka slede zakone zajedničke prirodi i umetnosti. Prema Kleu, suprotnost između predmetne i nepredmetne umetnosti je beznačajna - njega interesuje samo način postupka prema predmetu.
Kle nikada nije apstraktan, čak ni u svojim prividno nepredmetnim ili, kako ih je on više voleo da naziva. »apsolutnim« slikama. Ali on nije »predmetni« slikar: ma kakve aluzije na predmete nalazili u njegovim delima, one nastaju zahvaljujući asocijaciji, koja se spontano javlja iz »četvorstva« stvaralačkog čina. »Jer svaka visoko organizovana tvorevina može se, s malo mašte, uporediti s poznatim tvorevinama prirode.« Kle usvaja asocijativnu aluziju i, pošto je završio određeno delo, poistovećuje ga s nekim predmetom: na primer, jednoj od svojih slika on radije daje naziv »Zvučna haljina pevačice Roze Silber« nego »Akcent u ružicastom«. Ali ovo ne znači vraćanje prirodi. Sam slikar je priroda i on smešta sebe u nju.

U dvadesetom veku umetničko delo je postalo »spekulativni fenomen«; u Kleovim slikama svesno je isto toliko aktivno kao i u slikama njegovih savremenika. Ali nesvesno preovlađuje; njega privlači samo iznalaženje umetničkih sredstava, znakova, brojki. Do racionalnog nadzora dolazi tek kad je slika uobličena. »Sada me gleda!« - govorio bi tada Kle. Tehnika poteza četke znači mnogo, ali odlučan činilac je intuicija. »Mi konstruišemo i konstruišemo«, pisao je Kle u jednom prospektu Bauhausa, »a intuicija je, ipak, još uvek dobra stvar. Bez nje se može prilično uraditi, ali ne i sve. Ima još mnogo mesta za egzaktna istraživanja u umetnosti, ali za intuiciju nema zamene.« Kle nikada ne bi priznao da umetnost treba da biva sve više i više nauka.

Po Kleu, »genije je neka greška u sistemu« - ovim rečima podvukao je on razliku između umetnosti i nauke. Da je drugačije, kako bi dvosmislenost umetnosti mogla da skrije poslednju misteriju? »Umetnost se nesvesno igra krajnjim istinama, ali ipak stiže do njih... Svemir formi je toliko sličan Stvaranju da je dovoljan samo jedan dah da oživi izraz religioznog doživljaja i same religije.«
Kle je ostavio za sobom skoro devet hiljada kompozicija - 3.500 crteža i 5.500 listova u boji i panoa. Nikad se nije ponavljao, a svaku sliku slikao je da bi objasnio svoje shvatanje sveta i umetnosti, shvatanje koje se stalno obnavljalo u njegovim delima.

Paul Kle, Vil Groman
prev. Katarina Temer, Prosveta 1967