Ви верујете у кристални дворац, вечито трајан, то јест у дворац
коме не смеш ни кришом исплазити језик. А ја се можда баш због тога и
бојим те зграде што је кристална и вечито трајна, и што јој ни кришом
не смеш исплазити језик.
А видите ли: кад би уместо двора био кокошарник, и почела киша да пада, ја бих можда и ушао у кокошарник да не покиснем, али га, из захвалности, ипак не бих назвао двором, просто зато што ме је сачувао од кише. Ви се смејете и велите: да су у таквом случају кокошарник и палата – једно исто. Да, одговарам вам ја, ако би се живело само зато да се не покисне.
Али, шта да радим, кад сам ја ето увртео себи у главу да се не живи само зато; и, ако већ живимо онда боље да живимо у палати. То је моје хтење, то су моје жеље; и њих бисте могли ишчупати из мене само кад бисте променили моје жеље. Па хајде, промените их; саблазните ме чиме другим, дајте ми други идеал. А засада нећу да признам кокошарник за дворац. Нека је чак и тако да је тај кристални дворац блеф, блеф непредвиђен природним законима, и нека сам га ја само измислио по мојој глупости, услед неких старинских, нерационалних навика нашег покољења. Јер, шта се мене тиче што он није предвиђен. Зар не значи исто толико ако он постоји у мојим жељама, или, боље речено, постоји док постоје и моје жеље. Можда ћете се ви опет насмејати? Изволите, смејте се; примићу све подсмехе, али ипак нећу рећи да сам сит кад ми се једе, и ипак знам да се нећу уставити на компромису, на непрекидној периодичној нули – зато само што та нула постоји по законима природе, и постоји стварно. Нећу примити као круну мојих жеља – касарну-кућу са становима за сиромашне станаре под уговором за хиљаду година, и у сваком случају, са истакнутом фирмом зубног лекара Вагенхајма.
Уништите моје жеље, избришите моје идеале, покажите ми нешто боље, и ја ћу поћи за вама. Ви ћете можда рећи да тако не вреди ни настављати даље пријатељство; у том случају ја вам могу одговорити то исто. Размислимо озбиљно; ако нећете да ме удостојите своје пажње, нећу вас ни ја даље поздрављати при сусрету. Имам ја своје подземље.
Засада, још живим и желим – и нека ми се осуши рука ако ја донесем и најмању циглицу за ту касарна-кућу. Не узимајте у обзир што сам баш ја малочас одбио ону кристалну зграду, и то једино због тога што човек не сме ни да јој исплази језик. Нисам рекао то стога што можда толико волим да плазим језик. Можда сам се баш и наљутио зато што међу вашим зградама још не постоји таква на коју човек не би могао да се исплази. Напротив, дозволио бих да ми језик одсеку до корена из пуке захвалности што се све тако устројило да ја никад више не зажелим да се плазим. Шта ја могу што се то не може тако устројити, и што морамо да се задовољимо са становима. Зашто сам ја устројен са таквим жељама? Зар је могуће да сам ја уопште зато устројен, да бих дошао до закључка да је цело моје устројство једина подвала? Зар у томе лежи циљ? Не верујем.
Уосталом, знате ли шта: убеђен сам да се овакав као ми, овакав подземни човек, мора држати на узди. Јер, премда је слободан да преседи у подземљу четрдесет година, али, ако једном изађе на светлост, оде! онда ће само говорити, говорити и говорити.
А видите ли: кад би уместо двора био кокошарник, и почела киша да пада, ја бих можда и ушао у кокошарник да не покиснем, али га, из захвалности, ипак не бих назвао двором, просто зато што ме је сачувао од кише. Ви се смејете и велите: да су у таквом случају кокошарник и палата – једно исто. Да, одговарам вам ја, ако би се живело само зато да се не покисне.
Али, шта да радим, кад сам ја ето увртео себи у главу да се не живи само зато; и, ако већ живимо онда боље да живимо у палати. То је моје хтење, то су моје жеље; и њих бисте могли ишчупати из мене само кад бисте променили моје жеље. Па хајде, промените их; саблазните ме чиме другим, дајте ми други идеал. А засада нећу да признам кокошарник за дворац. Нека је чак и тако да је тај кристални дворац блеф, блеф непредвиђен природним законима, и нека сам га ја само измислио по мојој глупости, услед неких старинских, нерационалних навика нашег покољења. Јер, шта се мене тиче што он није предвиђен. Зар не значи исто толико ако он постоји у мојим жељама, или, боље речено, постоји док постоје и моје жеље. Можда ћете се ви опет насмејати? Изволите, смејте се; примићу све подсмехе, али ипак нећу рећи да сам сит кад ми се једе, и ипак знам да се нећу уставити на компромису, на непрекидној периодичној нули – зато само што та нула постоји по законима природе, и постоји стварно. Нећу примити као круну мојих жеља – касарну-кућу са становима за сиромашне станаре под уговором за хиљаду година, и у сваком случају, са истакнутом фирмом зубног лекара Вагенхајма.
Уништите моје жеље, избришите моје идеале, покажите ми нешто боље, и ја ћу поћи за вама. Ви ћете можда рећи да тако не вреди ни настављати даље пријатељство; у том случају ја вам могу одговорити то исто. Размислимо озбиљно; ако нећете да ме удостојите своје пажње, нећу вас ни ја даље поздрављати при сусрету. Имам ја своје подземље.
Засада, још живим и желим – и нека ми се осуши рука ако ја донесем и најмању циглицу за ту касарна-кућу. Не узимајте у обзир што сам баш ја малочас одбио ону кристалну зграду, и то једино због тога што човек не сме ни да јој исплази језик. Нисам рекао то стога што можда толико волим да плазим језик. Можда сам се баш и наљутио зато што међу вашим зградама још не постоји таква на коју човек не би могао да се исплази. Напротив, дозволио бих да ми језик одсеку до корена из пуке захвалности што се све тако устројило да ја никад више не зажелим да се плазим. Шта ја могу што се то не може тако устројити, и што морамо да се задовољимо са становима. Зашто сам ја устројен са таквим жељама? Зар је могуће да сам ја уопште зато устројен, да бих дошао до закључка да је цело моје устројство једина подвала? Зар у томе лежи циљ? Не верујем.
Уосталом, знате ли шта: убеђен сам да се овакав као ми, овакав подземни човек, мора држати на узди. Јер, премда је слободан да преседи у подземљу четрдесет година, али, ако једном изађе на светлост, оде! онда ће само говорити, говорити и говорити.
ЗАБЕЛЕШКЕ ИЗ ПОДЗЕМЉА
Ф. М. Достојевски
Нема коментара:
Постави коментар