Brate i prijatelju moj...

Semipalatinsk,  24.  marta  1856. god.

Brate i prijatelju moj, mili i dragi moj Mišo, ovo pismo će ti predati Aleksandar Jegorovič Vrangel. Pišem ti, a za pojedinosti upućujem te na Aleksandra Jegoroviča, sa kojim si se, pretpostavljam, dobro upoznao. Malo šta čovek može da smesti u nekoliko redaka pisma, dobri prijatelju moj! Ja bih hteo da te vidim, da razgovaram s tobom i da pravo iz svoje duše prelijem u tvoju sve ono što me uzbuđuje i muči. Reći ću ti samo jedno: nikada toliko jada, tuge i očajanja nije bilo u mom životu kao sad! Molim te za pomoć: ne ostavljaj me bar ti u ovom času. Aleksandar Jegorovič će ti mnogo foga ispričati. U pismu koje sam ti po njemu poslao već sam ti pisao o jednoj dami s kojom sam se upoznao u Semitpalatinsku i koja se sa mužem preselila u Kuznjeck, gde joj je muž umro. Pisao sam ti i o svojim nadama, o našoj ljubavi. Mili moj prijatelju! Ta veza, to osećanje prema njoj za mene je sada sve na svetu! Ja živim i dišem samo njome i za nju. Pri rastanku s njom mi smo razmenili zakletve i obećanja. Ona mi je dala reč da će biti moja žena. Ona me voli i to je dokazala. Ali ona je sada sama i bespomoćna. Njeni roditelji su daleko (oni je pomažu, salju novac). Videvši da se moja sudbina tako dugo ne rešava, da nema ničeg od onog što smo mi zajedno očekivali, da je olakšanje moje sudbine jos nesigurno (mada sam ja u njega ubeđen), ona je pala u očajanje, tuguje, jadikuje, boluje. U tom malom gradiću pletu intirige. Nju opsedaju molbaima da se uda, svi oko nje igraju ulogu Kočkarevih. Ako ona ne pristane, svi će postati njeni neprijatelji. Nju zbunjuju, ukazuju joj na bespomoćnost njenog poliožaja, i ona mi je, najzad, posle dugog skrivanja, o svemu tome pisala. Piše da me voli više nego išta na svetu, da je mogućnost da se uda za drugog samo pretpostavka, ali pita šta da radi i moli me da je u ovom kritičnom trenutku ne ostavim bez saveta. Ta vest me porazila kao grom. Ja sam rastrzan mučenjima. Šta da radim ako je potpuno zbune, šta će biti ako ona upropasti sebe time što bi sa svojim osećanjima i srcem pristala da se uda za nekog seljaka, glupana, činovnika - radi parčeta hleba za sebe i sina, a onda bi to jedino zbog toga mogla učiniti. A kako je strašno prodati sebe, a nositi drugu ljubav u srcu. A kako bi strašno to bilo i meni? I to možda uoči samog preokreta u mojoj sudbini i njenog sređivanja na nov način. Jer, ja sam dobio suviše nade da bih je mogao izgubiti. Kad-tad ja ću doći dotle da se moje stvari potpuno srede, a sada da mi je makar nešto da se sredi, pa bismo se spasli oboje! A to „makar nešto" je tako moguće i uskoro! Ja sam ovde čak našao ljude koji su spremni da me nameste, a prelazak iz vojne u civilnu službu može se u svako doba dobti. Mogu me čak prevesti u 14. klasu (meni su, na primer, čak davali nade da ću sledeće godine biti proizveden za oficira). Ja ću dobiti mesto, platu. Čak ako ne bi bilo nikakvog pomilovanja ovoga leta i ako bi sva nastojanja da mi se pomogne ostala uzaludna, i ovaj prelaz u civilnu silužbu mogao bi definitivno da sredi moje stvari. A to je već moguće! Najzad, plata bi sigurno bila mala, ali ja mogu sam da zarađujem novac, ja hih izdejstvovao dozvolu da objavljujem. Pa i Poležajev, Marlinski su štampali. U tom sliučaju bio bih obezbeđen, a prema ovdašnjim prilikama čak i bogat (ja od literature mnogo očekujem. Zamisli jedno divno delo kao Jadni ljudi; i tada bi na mene svi obratili pažnju, čak i oni odozgo). Najzad: ako bi ove zime, kad ja imam nameru da molim za dozvolu da objavim roman i jedan članak na kome sada radim, i bez obzira na svoje uverenje da ću tu dozvolu dobiti - bio odbijen, ja bih ipak za prvu godinu braka mogao da se obezbedim za život, ne obraćajući se, na primer, tebi za pomoć; jer ako bi se moja sudbina makar kako promenila, ja nameravam da se obratim teči i da ga molim (ne pominjući brak) da mi pomogne da otpočnem novi život. Daće! ja sam u to uveren. Sada sam porazmislio o mom položaju. Nju treba ohrabriti, uveriti, spasiti; a ja sam daleko od nje; preko pisama se stvar teško sređuje. Razumej moje očajanje! Shvati i to, brate (za ime Hristovo, budi mi brat i shvati da ovo nije strast dvadesetogodišnjaka, da je meni akoro 35 godina, da ću ja umreti od tuge ako je izgubim!). Ta ja sam hteo sav svoj život da pasvetim tome da nju učinim srećnom. Ja ne mogu pismeno da ti iskažem ni svoje nade ni svoje očajanje. Mi se više od šest godina nismo videli. Da li ćemo jedan drugog kako treba shvatiti, onako kako brat brata shvata? Voliš li ti mene kao što si me nekad voleo, da se nisi promenio - ništa od toga ja ne znam! Prijatelju moj, anđele moj! Ja imam nade i ubeđen sam da si mi ti ipak brat! Spasi me! Pomozi mi! Imam dve stvari da te molim, jedno je sitnica, a drugo važna stvar, ali ako se obe ispune, za mene bi bila pomoć i ti bi mi učinio dobro delo, čuješ li, brate, dobro delo! To su sledeće molbe: (Preklinjem te, nemoj ih odbaciti i ispuni ih što je moguće brže. Seti se da ću i ja tebi možda nekad biti od koristi, da ja tebe nisam zaboravljao u kritičnom slučaju. Ti znaš da ja tebe volim. Brate, anđele moj, pomozi mi! Neće me valjda svi, ama baš svi, ostaviti.) Prvo što te molim je sledeće: Ona ima sina dečaka, koji je tek navršio osam godina. Kad joj je umro muž, ona je kao mati, bačena na kraj sveta, i, najzad, kao slaba žena, pala u strašno očajanje za sudbinu deteta. Ja sam je hrabrio. Stari otac joj je pisao da on neće napustiti unuka, da će ga dati u gimnaziju, a potom na univerzitet. Ali šta će biti, misli ona, ako umre starac, ko će onda izdržavati sina? I zbog toga ona misli kako će biti bolje da ga da u korpus, gde se sada dobija odlično vaspitanje i gde Vlada, kad jednom preuzme brigu, ne napušta svoje vaspitanike tokom celog života, Čak i u toku službe. Prema činu njenog muža, on se ne može upisati ni u koji drugi do u Pavlovski korpus. Ja sam se s njom potpuno složio i rekao sam joj da je Golenovski moj rođak i da on zauzima u tom korpusu važno mesto, da bi on vodio posebnu brigu o detetu i njegovom vaspitanju i da, najzad, i ti kao moj rođeni brat ne bi odbio da mi ispuniš usrdnu molbu da bar ponekad uzimaš dete nedeljom kod sebe. Na taj način on ne bi bio potpuno siroče, posećivao bi dobru kuću, gde bi video dobar primer i tako bi ona mogla biti mirna u pogledu razvitka njegovog karaktera i morala. A kada mi je ona dala reč da će biti moja žena, ja sam joj potvrdio da ću se zauzeti kod svoje rodbine za njenog sina, i u slučaju da ona uspe da ga smeati u Pavlovski korpus (što će ona učiniti i sama, ne opterećujući nikog molbama), onda bi moji rođaci, kojd bi na izvestan način postali i rođaci njenom sinu, toplo i rođački prihvatili to dete. Njoj je to bilo veoma prijatno. Ona je, jadnica, bila u takvoj tuzi. Reći ću ti, mili moj, da saim se ja stvarno čvrsto uzadao u tebe. Stvarno, šta bi te stajalo da ga ponekad nedeljom dovedeš k sebi. Ne bi te pojelo to jadno siroče. A za siroče će ti Bog stostruko vratiti. Uz to, otac i majka toga deteta su nekad kao rođenog brata prihvatili, hranili, pojili, mazili i usrećivali tvoga brata, koji je bio u izgnanstvu, u nesreći, bačen na kraj sveta i od svih napušten. A pored toga, dečak neće tako brzo biti primljen, on ima tek 8 godina. Sada, razumej me, ja hoću da te molim da ti njoj u tom smislu napišes jedno pismo. Baš ovako: Milostiva Gospođo Marja Dmitrijevna! Moj brat Fjodor Mihailovič Dostojevski mi je mnogo puta pisao kako ste ga toplo i sa kakvim rođačkim osećanjima primili Vi i Vaš pokojni muž u Semipalatinsku. Nemam reči kojima bih Vam izrazio svu svoju blagodarnost za sve ono što ste Vi učinili jadnom izgnaniku. Ja sam njegov brat i zato to mogu da cenim. Odavno sam hteo da Vam zahvalim. Brat me je obavestio da Vi nameravate da svoga sina, kad navrši potrebne godine, smestite u Pavlovski korpus. Ako jednom on tamo bude i ako ma čim mogu da olakšam usamljenost deteta, u slučaju da on nema u Petrogradu rodbine i poznanika, onda bih se ja, verujte mi, smatrao najsrećnijim čovekom, tim pre što bih bar na taj način mogao da Vam iskažem svoju najživlju zahvalnost za topli prijem moga brata u Vašoj kući. Verujte i to da mi je sve što mi je moj brat pisao o Vama i poznanstvu sa Vašom porodicom, bilo neobično pirujatno i ispunilo je srce moje radošću za mog jadnog brata. Nemam reči da Vam izrazim sve svoje poštovanje. Dozvolite da se nazovem itd.
Na tu temu, molim te, napiši što kraće i što lepše. Shvati šta ti za mene možeš da učiniš, utoliko pre što to tebe ništa ne staje. Ti ćeš joj uliti nadu. Ona će videti da nije napuštena a, što je najglavnije, meni ćeš strašno pomoći u mojim poslovima. Jer je za nju sada izvanredno važno raspoloženje mojih rođaka prema njoj; jer ja sam je obavestio da sam ti pisao o mogućnosti našeg braka. Samo se po sebi razume da o tom braku u tvom pismu ne treba da bude ni reči. Adresuj: Njenoj Preuzvišenosti Marji Dmtitrijevnoj Isajevoj, grad Kuznjeck, tomska gubernija.
Tako ti Hrista, učini to za mene, brate. Ponavljam, učinićeš mi dobro delo. Na kolenima te molim za to. Nemoj me ubiti odbijanjem! Druga, važna, molba. Ja sam ti već pisao, prijaitelju moj, da sam u strašnoj oskudici i molio sam te da mi pošalješ 100 rubalja u srebru. A od tebe ni mukajet. Bože moj! šta će biti, ako sam ti dosadio, ako ti želiš da me se potpuno rešiš, a ja ti pišem ovakva pisma! Ali ja sam rešio da ti još jednom napišem i da te molim za ogromnu pomoć. Prijatelju moj! Meni treba tako mnogo novca da mi je sumu teško i da prevalim preko usana. Ali ja od tebe poslednji put tražim, neću te "više naikada u životu uznemiravati i pri prvom zaokretu sreće prema meni, vratiću ti.
Meni je pored onih 100 rubalja koje sam ti već tražio potrebno još 200 rubalja. Čuj, brate! Sećaš li se -vremena kad si se ti ženio? Zar ja nisaim tada s tobom i poslednje što sam imao podelio? Znam, nemoj me prekorevaiti za nezahvalnost! Ti si meni u životu toliko novaca nadavao da je ono što sam ja dao - ništa prema tvome. Ali sve je dobro kad je na vreme. Uz to, zar bi ti mogao biti u stanju da odbiješ pomoć bratu kad je u ovakvoj nesreći? Shvati sada da ja u životu još nikad nisam imao ovako teškog trenutka. Ovaj novac bi mi mogao pomoći u najkritičnijoj prilici. Ako ne možeš 300, pošalji 200 rubalja. Ali, tako ti Boga, pošalji! Više te neću uznemiravati.
Ja se nadam da će se moja sudbina izmeniti i uveren sam da ću uskoro biti u stanju da sam zarađujem hleb za sebe. Brate! Još sam hteo da ti kažem, ali mi je tako teško, tako teško! Brate, zar si se ti prema meni izmenio!
Kako si postao hladan, i nećeš da mi pišeš, jednom u sedam meseci mi pošalješ novac i pismo od 3 retka. Baš kao milostinja! Neću milostinju, ako nemam brata! Ne vređaj me! Prijatelju moj! Ja sam tako nesrećan! Tako nesrećan! Ja sam ubijen, iskidan! Duša me smrtno boli. Ja saim dugo patio, sedam godina sve same gorčine, kakva se samo može zamisliti, ali najzad ima i granica patnji! Nisam ni ja od kamena! Sada je sve to prevršilo meru. Anđele moj, ako te vređam prekorima, ili ako sam prema tebi nepravedan, na kolenima te molim za oproštaj. Ne ljuti se na mene, ta meni je tako teško! Ne budi prema meni nepažljiiv! Pomozi, usliši moje molbe!
Moj topao bratski pozdrav Emiliji Fjodorovnoj i celoj porodici. Za ime Hristovo, nemoj nikome reći ni reči o mojim namerama u vezi sa ženidbom. Napiši pismo Marji Dmitrijevnoj što je moguće pre, nemoj otezati i budi što je moguće učtiviji. Ta žena to zaslužuje!

PISMO F. M. DOSTOJEVSKOG  M.  M. DOSTOJEVSKOM