Uvek u petoj brzini

Slavica Tomić ima diplomu Medicinskog fakulteta, specijalista je iz oblasti infektologije, ima zvanje magistra, lep posao, troje dece, uspešan i srećan brak, ali i jednu nesvakidašnju i predivnu titulu – titulu najmame Srbije.

O čemu se radi?

– (Smeh) Ah, to je bilo 2003. kada su bebe imale osam meseci. Časopis "Mama" pravio je konkurenciju interesantnih mama i beba, i mi, naravno, zbog brojnosti, zauzesmo prvo mesto, a ja laskavu i simpatičnu titulu. Boravak i druženje s njihovom ekipom ostali su mi u posebno lepoj uspomeni jer je to bio moj prvi izlazak iz kuće nakon osam meseci (osim odlazaka lekaru), posle danonoćnog bavljenja bebama. Ukoliko moja deca izrastu u zdrave, čestite i obrazovane mlade ljude i budu umela da prepoznaju lepotu i dobro, nauče da vole život i druge ljude, tada ću samu sebe proglasiti "najmamom" – priseća se Slavica Tomić.
Titula najmame, međutim, došla je u trenutku kada je doktorka Tomić već iza sebe imala značajna životna postignuća. Zbog toga ćemo razgovor s tom simpatičnom, elokventnom i u svemu – uprkos tome što je lepa plavuša – uspešnom ženom, vratiti na početak.

Volonter na specijalizaciji

– U detinjstvu i mladosti sve me je zanimalo u sličnoj meri, a nezrelost karakteristična za period mladalaštva nije dozvoljavala da se približim sebi i prepoznam svoje stvarne želje – počinje priču o sebi i svojim spoznajama za bavljenje medicinskim pozivom dr Slavica Tomić.
– U vreme kad sam se upisivala na medicinski fakultet nije postojala nekakva posebna potreba za medicinom. Sada je drugačije. Ono što sad znam jeste sigurno i presudno, a to je činjenica da ne podnosim ni svoju niti tuđu nemoć. Otud potreba za smanjivanjem patnje izazvane raznim bolestima. Medicinu sam zavolela tek kada sam počela da radim samostalno i bez posebnih opterećenja. Pri biranju specijalizacije bilo je više opcija. U moje vreme volontiranje je bila česta praksa i skoro jedini način za dobijanje posla. Tadašnji cilj mi je bio da se odmah posle završenog fakulteta uključim u bilo kakav vid poslovnog angažmana na klinici i okušam se u praksi. U početku sam bila zadovoljna samom mogućnošću volontiranja na Klinici za infektivne bolesti... Volontiranje je potrajalo duže od očekivanog, tako da su za taj period vezana kontradiktorna osećanja. U to vreme sam upisala specijalizaciju iz infektivnih bolesti. Zaposlio me je tadašnji direktor Kliničkog centra prof. dr Đorđe Janjić i na tome sam mu neizmerno zahvalna. A godine 2002. pristigle su trojke i tu je nastupila trogodišnja pauza u poslu – priča Slavica.
Iako se prave i istinite stvari uglavnom ne mogu lako verbalizovati, nije joj bio problem da nam objasni šta joj predstavlja lepotu, a šta gorčinu u poslu kojim se bavi.

Lepota u pomaganju

– Lep je osećaj kada nekom pomognete, i to se ne može opisati niti porediti ni sa čim. Možda je u pozadini toga osećaj prividne "moći", kada kao lekar dobro uradite svoj posao i pomognete nekome. Lepota je u kontaktu dve ličnosti. Ljudima je ponekad veoma potrebno (da ne kažem, i dovoljno) da ih lekar vidi i doživi kao ličnost i biće i, naravno, pažljivo sasluša. Neverovatno koliko je to lekovito. Pod stresom savremenog života, težeći da ispune brojne zahteve "važnih" drugih, pojedinci često pobegnu od svoje ljudske suštine i bazičnih potreba, što na kraju rezultira ozbiljnim psihičkim i organskim oštećenjima. U opštem nerazumevanju i nebrizi za čoveka, određen broj pacijenata zaista želi samo da bude pažljivo saslušan. Ljudske sudbine su fascinantne. Moje trenutno radno mesto je prijemni blok infektivne klinike, gde se često "prelamaju" nerešeni slučajevi i pacijenti koji po prirodi patologije pripadaju i drugim granama medicine. Naravno, uvek se nađe nekakvo rešenje.
Kada pričamo o gorčini posla, svakako je užasno frustrirajuće kada se suočavate s teškim i ozbiljnim bolestima, posebno kod dece i mlađih pacijenata, i kada izgubite tu borbu. Ali, i to se dešava.
O stručnim i naučnim interesovanjima, dometima, titulama, naša sagovornica kaže:
– Magistrirala sam ove godine, a sada su u toku doktorske studije. Magisterij je bio iz oblasti infekcija CNS-a, a doktorat iz oblasti nejasnih febrilnih stanja. Ove godine sam dobila zvanje asistenta i drago mi je zbog toga. Prosveta je alternativa ovom pozivu. Rad s mladima nadahnjuje jer mladost nosi posebnu energiju i lepotu. Ljudi u zrelim godinama često, nažalost, izgube životnu radost pod raznim pritiscima (egzistencijalni ili zdravstveni problemi, moralne predrasude). Zadržati dete u sebi i životnu radost, uprkos svim frustracijama, zaista je ponekad nemoguće.
Trojke – kruna života
Paralelno s karijerom, naša sagovornica je formirala porodicu i rodila trojke, pa nam objašnjava kako funkcioniše život u kome je sve trebalo skockati da primereno funkcioniše.
– Trojke su stigle prirodnim putem i zato u šali kažem kako nema nekakvih posebnih mojih zasluga za to. U oktobru će napuniti šest godina i... Ne znam šta da kažem. Da li da pričam istinu ili da ulepšavam? Postoje brojne specifičnosti u roditeljstvu trojki, ali svakako bih izdvojila kao najveće čudo samu činjenicu rođenja trojki. U početku ste izloženi ekstremnim naporima da biste zadovoljili samo njihove osnovne potrebe. Frustrirajuća je činjenica da se ne možete svakoj bebi, a potom detetu, posvetiti onoliko koliko možete kada ih imate jednu po jednu. Često sam se pitala da li će bebi nedostajati onaj deo mame koji brine o drugoj bebi. I koja je mera za ljubav... Tretiramo ih kao grupu, jer je jedino tako moguće živeti, i one imaju grupni mehanizam funkcionisanja. Nekad je problem komunikacija jer je teško dobro i kvalitetno komunicirati sa svakim detetom iz ove grupne pozicije. Tako da je odgajanje ponekad haotično, postavim im granice, pa ih pomerim, pa odustanem, pa ne budem dosledna, itd. Generalno gledano, život s trojkama je život na traci koja se vrti strahovitom brzinom, a slobodno vreme je pravi luksuz. Roditeljtvo, majčinstvo smatram najtežim poslom i ne može se porediti ni sa jednim drugim jer ovde ne postoji jasna, tačna, precizna metodologija koju biste mogli naučiti i biti sigurni da dobro radite posao. Stalno se preispitujem šta i kako. Slušate razne savete i čitate razne knjige, ali sve to važi za jedno dete. Ne postoji nijedna knjiga o odgajanju trojki. Možda je ja napišem kada mi deca porastu! Kompleksnost vaspitavanja za mene je prevelik teret jer je utrostručen. U istoj jedinici vremena morate ispunjavati iste zahteve i pritom ne pogrešiti i uraditi dobro. U toj grupnoj poziciji svako se jako i grčevito bori za sebe, tako da se uveče čitaju tri različite knjige (svako ima svoju), kada vozimo bicikle, "vidi mama" odzvanja s tri strane, "dođi da ti pokažem" stiže iz tri pravca istovremeno. Najčešće govorim "sačekaj malo, doći ćeš na red". Plača ima u velikoj količini. Svaku i najbanalniju situaciju koriste da se među sobom takmiče i upoređuju. Kao grupa prilično su zatvoreni za drugu decu i ljude i još uvek nisu mnogo zainteresovani za druge. Trudim se da to promenim. Kao logično nameće se da sam morala stvoriti odbrambeni sistem "od najezde trojki" u svojoj glavi i duši, te sam pronalazila sopstvene obrasce funkcionisanja. Primećujem da okolina, naročito ženski deo populacije, nema razumevanja za to. Pa me pitaju: "kako možeš da ih razdvojiš" – jer sam za godišnje odmore praktikovala da ih razdvajam – ili "kako stigneš na rekreaciju", "lako je tebi, odjednom si obavila", "oni se sami zaigraju, a ja imam samo jedno". Prolazila sam kroz različite faze u ovom specifičnom životnom periodu i pokušavala da uvek pronađem optimalan način funkcionisanja. To je bilo moguće jer su u početku u negu dece bile uključene i bake. U teškim situacijama pronađete ili iskopate svoje mentalne i fizičke rezerve, za koje niste ni znali da postoje. I, u stvari, rezultat je "mentalno profitiranje". Svakako da su među najboljim eliminatorima stresa fizička aktivnost i putovanje. Bitno je otići nekud, barem nakratko, promeniti ugao gledanja na problem, "iskočiti" iz sebe i načiniti realističnu procenu životne situacije. U stvari, to je samo jedna mala životna situacija koja je zahtevala i zahteva moje "pomeranje", da ne idem dalje u analizu. Svako pravi životni model najbolji koji zna i ume. Zaista ne treba suditi niti biti sudija. Tata se snalazio i snalazi se s njima bolje, jer je po profesiji policajac, a po karakteru vojnik, tako da je uspeo da zavede red, rad i disciplinu. S njim su veoma fizički aktivni. Sledeći njegov primer, vežbaju npr. penjanje na uže bez pomoći nogu, vežbe na vratilu, vežbe na ručkama i slične vratolomije.

(Ne)briga zajednice

Uprkos uspešnom radu u Kliničkom centru Vojvodine, kao i uobičajenoj pozitivnoj praksi postupanja predstavnika zajednice prema porodicama s trojkama, još uvek ne postoji rešenje za njihovu specifičnu situaciju. Znači li to nebrigu zajednice za uspešne mlade ljude, pogotovu za one koji su tako puno poradili na gorućem demografskom problemu Srbije – beloj kugi?
– Iskreno rečeno, zajednica je i imala i nije imala razumevanja. Naš gorući praktični problem je stambeno pitanje, koje je polovično rešeno. U toj celoj konfuziji nismo bili u mogućnosti da uskladimo svoje realno imovinsko, tj. stambeno stanje s brojem dece. Tadašnje gradske vlasti su nam dodelile stan s pravom korišćenja, uz veliko obećanje da ćemo ga moći otkupiti trajno. Klinički centar je četiri puta podnosio zahtev za trajno rešavanje, ali to se dosad nije dogodilo. Praksa je u svim opštinama, i u onim mnogo siromašnijim od novosadske, da se uvek izlazi u susret roditeljima trojki, tako da sam i ja nekako optimista i čekam odluku grada da konačno dobijemo status vlasnika s pravom otkupa.
U celom tom haosu trpeli su, naravno, posao i bavljenje karijerom. Bila sam na porodiljskom bolovanju duže nego što je uobičajeno, što je bilo neminovno, ali s druge strane, prekratko iz ugla dece. U toj pauzi od tri godine bila sam potpuno isključena iz medicine i povratak u normalne radne aktivnosti nije bio jednostavan.
Životni moto koji je ispravan jeste – borba. U suprotnom, sami sebe spotičete i nerealno je bilo šta očekivati od drugih, od više sile ili od bilo koga ako vi sami niste u stanju da preuzmete odgovornost za svoj život. Sve što je do nas samih treba da učinimo za svoje dobro i dobro vlastite dece.

Kako biti srećan

Svako mora prvo u sebi da pronađe istinu i sebi da jasno prizna čemu teži. Svi imamo suštinski slične živote, a razlikujemo se samo po vrsti problema. Zdravstveni problemi su svakako na listi najvećih jer zdravlje, kao suštinska i najveća vrednost, zaslužuje posebno mesto. Bavljenje najvećom vrednošću svakako je nešto za šta vredi živeti, a sebe smatram na izvestan način privilegovanom i srećnom i zbog toga. Naravno da je frustrirajuće kada se suočavate sa smrću i teškim slučajevima, posebno kod dece (na svu sreću, retko) i mlađih. Tada se pati, ali patnja je deo života i s njom se nauči živeti. Jedna od najvećih zabluda jeste očekivati samo lakoću i zabavu. To ne postoji. Nevolja, patnja, bolest, strah – podsećaju vas na prolaznost života i na značaj zdravlja, ljubavi, pozitivnog pogleda na život.

Građanski List