Старац се својим лаганим, слабим кораком приближавао
посластичарници, дижући и спуштајући ноге као какве мотке, скоро не
савијајући их, згуривши се и лако ударајући палицом о тротоарске плоче.
Свога века ја нисам видео тако чудног, немилог обличја. И раније, пре тог сусрета, када бих га затицао код Милера, он би ме свагда болно изненађивао. Његов висок стас, погурена леђа, скоро безживотно лице, поабан капут, распаран по шавовима, изгњечен, округао, Бог зна кадашњи шешир, који покриваше његову ћелаву главу, на којој беше преостао, на самом потиљку, један чуперак косе, сад већ не више ни седе, него жућкасте. Сви покрети његови, које је чинио некако бесмислено, као по навијеном витоперу, - све је то и нехотице изненађивало свакога ко би га први пут видео.
И збиља, било је некако чудновато видети таквог старца, који је преживео свој век, самохраног, без неге и надзора, - тим пре што је изгледао као какав умоболник који је побегао од својих чувара. А много сам се чудио и његовој необичној мршавости: меса на њему као да није ни било – као да му је преко костију сама кожа била навучена. Велике, али тавне његове очи, баш као уметнуте у некакве плаве кругове, увек би гледале укочено, право преда се, никада у страну, и, очевидно, ништа нису опажале, - ја сам убеђен у то. Ишао би и загледао би се у вас, баш као да је пред њим празан простор. То сам неколико пута приметио.
Он је код Милера почео да долази од скора, не знам откуда, и стално са својим псетом. Никад се нико од гостију посластичарнице није упуштао с њиме у разговор, а ни он сам не би почињао разговор ни с ким између њих.
,,И зашто ли се само довлачи код Милера, и шта тражи овде?” – рамишљах ја, стојећи на другој страни улице, и некако неодољиво се загледајући у њега.
Обузимаше ме некакав јед, - последица болести и умора. – О чему ли он мисли? – настављах у себи, - шта ли има у глави? И мисли ли уопште још о чему? Лице му је у толикој мери изумрло да већ савршено ништа не изражава. И где само нађе ту наказу од псета, које се не одмиче од њега, баш као да с њим чини једну целину и нераздвојност, - и које толико личи на њега?
Па и том несрећном псету као да беше једно осамдесет година. Да, то је неизоставно морало и бити. Пре свега, оно је на изглед било толико маторо, како пси уопште не бивају; а друго, зашто је мени, чим сам га видео, одмах дошло на памет да то псето не може бити онакво какви су сви други пси; да је оно – псето необично; да у њему неизоставно мора да има нешто фантастично, замађијано; да је то, можда, какав Мефистофел у псећем обличју, и да му је судба некаквим тајновитим, незнаним ланцима сједињена са судбом његовог госе. Кад бисте га погледали, ви бисте одмах помислили да је јамачно каквих двадесет година прошло откако је последњи пут јело. Мршаво као костур, или (куд ћете тачнијег упоређења?) као његов госа. Длаке му се беху све олињале, чак и на репу, који је висио као каква мотка, увек јако подавијен. Глава са почуљеним ушима увек туробно погнута. Свога века нисам видео тако наказног пса! Кад су заједно ишли улицом, господар напред, а псето одмах за њим, онда би псећа њушка сасвим додиривала крајеве старчева капута, баш као прилепљена за њ. И псећи ход, и сав његов изглед само што нису говорили на сваком кораку: ,,Остарели смо, брате, остарели, - много смо остарели!”
Сећам се још како ми је једаред пало на памет да су старац и псето некако измилели између страна Хофманових прича са илустрацијама Гаварниа, па се сад шећу по беломе свету, као живи огласи за ново издање тих прича.
Ја пређох преко улице и уђох одмах за старцем у посластичарницу. У посластичарници се старац некако чудно држао, и Милер, стојећи за тезгом, беше у последње време већ почео да даје незадовољан израз свом лицу при уласку тог немилог посетиоца. Пре свега, тај чудни гост никад ништа не поручиваше. Сваки пут би право отишао у угао код пећи, па би тамо седао на столицу. А ако би његово место код пећи било заузето, он би, престојавши неко време у бесмисленој недоумици према господину који му је заузео место, - прелазио, чисто као збуњен, у други угао код прозора. Ту би изабрао какву столицу, полако би седао на њу, скидао шешир, остављао га крај себе на под, палицу би метао поред шешира, а затим би, бацивши се на наслон од столице, остајао тако непомичан по читава три, четири часа.
Он никада не би узимао у руке ни једне новине, не би проговорио ни једне речи, никад не даваше од себе гласа; него би само седео, гледајући преда се, избеченим очима, али тако тупим, безживотним погледом, да би се човек могао кладити да он од свега што је око њега, ништа не види, нити што чује. А псето, окренувши се у округ два три пута на једном месту, мрзовољно би се скупило крај његових ногу, загњурило би њушку између његових чизама, дубоко би уздахнуло, па би и оно, испруживши се колико је дуго по поду, остајало непомично целог вечера; баш као да је било мртво све то време.
Изгледаше да та два створа цео дан леже негде мртви, а чим се сунце смири, они наједном оживе једино зато да дођу до Милерове посластичарнице, те да тим испуне некакву тајновиту, никоме незнану дужност.
Свога века ја нисам видео тако чудног, немилог обличја. И раније, пре тог сусрета, када бих га затицао код Милера, он би ме свагда болно изненађивао. Његов висок стас, погурена леђа, скоро безживотно лице, поабан капут, распаран по шавовима, изгњечен, округао, Бог зна кадашњи шешир, који покриваше његову ћелаву главу, на којој беше преостао, на самом потиљку, један чуперак косе, сад већ не више ни седе, него жућкасте. Сви покрети његови, које је чинио некако бесмислено, као по навијеном витоперу, - све је то и нехотице изненађивало свакога ко би га први пут видео.
И збиља, било је некако чудновато видети таквог старца, који је преживео свој век, самохраног, без неге и надзора, - тим пре што је изгледао као какав умоболник који је побегао од својих чувара. А много сам се чудио и његовој необичној мршавости: меса на њему као да није ни било – као да му је преко костију сама кожа била навучена. Велике, али тавне његове очи, баш као уметнуте у некакве плаве кругове, увек би гледале укочено, право преда се, никада у страну, и, очевидно, ништа нису опажале, - ја сам убеђен у то. Ишао би и загледао би се у вас, баш као да је пред њим празан простор. То сам неколико пута приметио.
Он је код Милера почео да долази од скора, не знам откуда, и стално са својим псетом. Никад се нико од гостију посластичарнице није упуштао с њиме у разговор, а ни он сам не би почињао разговор ни с ким између њих.
,,И зашто ли се само довлачи код Милера, и шта тражи овде?” – рамишљах ја, стојећи на другој страни улице, и некако неодољиво се загледајући у њега.
Обузимаше ме некакав јед, - последица болести и умора. – О чему ли он мисли? – настављах у себи, - шта ли има у глави? И мисли ли уопште још о чему? Лице му је у толикој мери изумрло да већ савршено ништа не изражава. И где само нађе ту наказу од псета, које се не одмиче од њега, баш као да с њим чини једну целину и нераздвојност, - и које толико личи на њега?
Па и том несрећном псету као да беше једно осамдесет година. Да, то је неизоставно морало и бити. Пре свега, оно је на изглед било толико маторо, како пси уопште не бивају; а друго, зашто је мени, чим сам га видео, одмах дошло на памет да то псето не може бити онакво какви су сви други пси; да је оно – псето необично; да у њему неизоставно мора да има нешто фантастично, замађијано; да је то, можда, какав Мефистофел у псећем обличју, и да му је судба некаквим тајновитим, незнаним ланцима сједињена са судбом његовог госе. Кад бисте га погледали, ви бисте одмах помислили да је јамачно каквих двадесет година прошло откако је последњи пут јело. Мршаво као костур, или (куд ћете тачнијег упоређења?) као његов госа. Длаке му се беху све олињале, чак и на репу, који је висио као каква мотка, увек јако подавијен. Глава са почуљеним ушима увек туробно погнута. Свога века нисам видео тако наказног пса! Кад су заједно ишли улицом, господар напред, а псето одмах за њим, онда би псећа њушка сасвим додиривала крајеве старчева капута, баш као прилепљена за њ. И псећи ход, и сав његов изглед само што нису говорили на сваком кораку: ,,Остарели смо, брате, остарели, - много смо остарели!”
Сећам се још како ми је једаред пало на памет да су старац и псето некако измилели између страна Хофманових прича са илустрацијама Гаварниа, па се сад шећу по беломе свету, као живи огласи за ново издање тих прича.
Ја пређох преко улице и уђох одмах за старцем у посластичарницу. У посластичарници се старац некако чудно држао, и Милер, стојећи за тезгом, беше у последње време већ почео да даје незадовољан израз свом лицу при уласку тог немилог посетиоца. Пре свега, тај чудни гост никад ништа не поручиваше. Сваки пут би право отишао у угао код пећи, па би тамо седао на столицу. А ако би његово место код пећи било заузето, он би, престојавши неко време у бесмисленој недоумици према господину који му је заузео место, - прелазио, чисто као збуњен, у други угао код прозора. Ту би изабрао какву столицу, полако би седао на њу, скидао шешир, остављао га крај себе на под, палицу би метао поред шешира, а затим би, бацивши се на наслон од столице, остајао тако непомичан по читава три, четири часа.
Он никада не би узимао у руке ни једне новине, не би проговорио ни једне речи, никад не даваше од себе гласа; него би само седео, гледајући преда се, избеченим очима, али тако тупим, безживотним погледом, да би се човек могао кладити да он од свега што је око њега, ништа не види, нити што чује. А псето, окренувши се у округ два три пута на једном месту, мрзовољно би се скупило крај његових ногу, загњурило би њушку између његових чизама, дубоко би уздахнуло, па би и оно, испруживши се колико је дуго по поду, остајало непомично целог вечера; баш као да је било мртво све то време.
Изгледаше да та два створа цео дан леже негде мртви, а чим се сунце смири, они наједном оживе једино зато да дођу до Милерове посластичарнице, те да тим испуне некакву тајновиту, никоме незнану дужност.
Ф. М. Достојевски
Нема коментара:
Постави коментар