O КОМУНИКАЦИЈИ

Живећи у некој заједници - од оне најконкретније, најмање, породичне, до неке шире заједнице - ми увек западамо у многе перипетије. Главно питање и главна човекова мука је: како из тога изаћи. И како да поставиш свој живот тако да он није увек и изнова једна нова заврзлама, нова перипетија, нова агонија, нова борба. И тако, најчешће кажемо да је живот борба, и да та борба никада неће престати.

Да бисмо нашли решење проблема, треба прво утврдити главни узрок егзистенцијалних перипетија. Реално је тврдити да у већини случајева људи имају проблем међу собом зато што не знају да комуницирају. Реч комуникација долази од латинске речи communion, која значи заједница. Према томе, остварујући комуникацију, ми ступамо у заједницу. То је заправо начин постојања заједнице - преко односа, одношења према некоме, остваривањем везе - јер човекова личност је комуникациона и релациона стварност.

Наша унутрашња комуникација, унутрашњи дијалог са другима и са светом око нас треба у нашим речима да нађе надградњу. Уколико наше речи нису надградња наше унутрашње комуникације, у том случају је можда боље да их не изговарамо. (Лудовикос)

Сагласно наведеном, да се приметити да већина људи уопште нема лошу унутрашњу комуникацију са неким. Нема проблематично настројење, али има проблем са оном спољашњом комуникацијом, тј. када треба вербално да се изрази. Веома је тешко када човек има проблем да изрази оно што хоће, нарочито ако се саговорник са њим не слаже. То се дешава када човек не може да успостваи личну комуникацију са собом тј. има поремећен унутрашњи дијалог са собом.

Треба да знамо да је наш дијалог са другим човеком најбоље започети, ако смо претходно обавили дијалог сами са собом. Наиме, ако ми имамо добар однос у свом бићу, наше речи ће бити надградња оног што осећамо. Тек тада ћемо деловати као сабрани људи, који знају шта говоре, знају да одговоре и да одбране оно што су говорили.

Реч је нека врста везивног ткива међу људима, зато што она или гради или руши заједницу. На жалост, мора се признати да веома често човек са којим разговарамо уопште не зна шта је рекао пре само један минут, и да уопште не може да прати то што прича. Па ако му кажете да је рекао то и то, он ће одмах одговорити како никада то није изговорио. А веома често се сви ми тако понашамо. Када је у питању савремени човек долази се до закључка, да он управо има проблем у комуникацији. Када разговарате са човеком, он има озбиљан проблем да ухвати и прати своју мисао која му увек измиче и изневерава га. А то је веома велика препрека за вођење дијалога, јер када је човек у таквом стању, он нема став. Главна карактеристика његовог односа и говора биће да непрестано негира самог себе. Зато што он не наступа као неко ко зна шта хоће и шта говори.

Ово је покушај објашњења зашто се ми у овом животу толико запетљамо, не само на психолошком плану, него и на плану односа, комуникације, дијалога са људима. (Дијалог је када два човека разговарају о једној теми из науке, економије, религије, књижевности и не слажу се у мишљењу. Разговарају сат времена без подизања гласа, без уношења емоција, да би из дијалога изашли обогаћени - др Владета Јеротић) Дијалог је за нас најбитнији - без дијалога не постојимо, јер је он питање наше егзистенције.

Али ко то има праву реч и прави однос према другоме? Ту долазимо до оног што је најважније: тај човек је облагодаћени човек, који је пре свега успоставио комуникацију са живим Богом. Тај човек је духоносац, богоносац. Зато је свети Серафим Саровски рекао да је циљ хришћанског живота стећи Духа Светога. А стећи Духа Светога значи управо то: да имаш благодат и да си способан да живиш у заједници са Богом и у заједници са другим људима. Без обзира што они, људи, нису сви за то способни.

Међутим, ми смо у стању трагања, идења - увек изнова чинећи нове покушаје. Нисмо увек у стању чежње за измирењем, помирењем, смирењем, у стању трагања за способношћу да будемо део заједнице и чежње да се та заједница радује нама као личности која јој припада. Зато је важно, пре свега, имати добру намеру, добру жељу. Али је исто тако важно имати добар циљ, а циљ који треба поставити је стицање Духа Светога.

Када жеља да успоставимо комуникацију са Богом заживи у нама, Бог се усељава у нас. Постаје део нас, наше ја, и ми постајемо једно са Њим. Дух Свети заједно са нама дејствује на нашем спасењу и то је сама милост Божија. То је благодат. А то је тако зато што ми другачије не знамо! Зато што ми без тога не можемо, зато што смо без тога неспособни. Док смо били сами, толико смо се запетљали, да нема другог него да кажемо: «Боже, помози!» Свет у којем живимо је у проблему само зато што неће да каже: «Боже помози!» И само зато што хоће да каже: «Ја ћу ово да средим.»

Најједноставније речено - ми без Бога не можемо ништа. Божије бићетворене силе су дејствовале при нашем стварању, и ти не можеш да живиш у заједници зато што си искључио Бога, Који је Логос свега створеног и Логос самог тебе.

Говорећи о комуникацији, не можемо да не поменемо и концентрацију. Јер добра, здрава комуникација неизоставно подразумева концентрисаност, сабраност и пажњу са обе стране које учествују у комуникацији. У принципу смо дубоко деконцентрисани. То се сасвим добро види у свакодневним ситуацијама. Човек прича, објашњава, уверава, али ако га пажљиво слушаш, видећеш да он уопште не говори оно што погађа у саму суштину тога о чему говори. Он зна и може да објасни шта неће и против чега је, али када треба јасно и конкретно да изрази шта хоће - ту настаје проблем.

Ово се дешава зато што људи не раде на себи. Они раде на другима, на њиховим слабостима и промашајима, изграђују своје ставове на основу критичког приступа туђим пропустима, и то не зато што «паметан учи на туђим грешкама», већ зато што је бављење другима безболније и захтева мање напора. На жалост, нама је у већини случајева систематичност страна у свему, па и у раду на себи, а то је један од разлога расутости пажње тј. деконцентрисаности, која је корен свих проблема у комуникацији.

Господ је створио свет као дијалог и непрестано нас позива на дијалог. Но, ми смо као народ у том смислу потпуно неваспитани, ненавикнути на дијалог. Неваспитани смо, па смо онда и деконцентрисани, самим тим одсутни, неуравнотежени, помало дивљи. Наиме, деконцентрисаност није обавезно одсутство пажње, већ пре њена погрешна усмереност, измештеност, поробљеност најчешће собом.

Осим тога, та дезорјентисаност и деконцентрисаност је иделано тло за егоизам у најперфиднијим варијантама. Наиме, човек који нема центар и извор комуникације у Богу (која се остварује учешћем у светој Литургији), најчешће тај извор почиње да тражи у себи.

Пажња нам недостаје не само на личном и духовном плану, већ и у најбаналнијим стварима: на улицама, на радном месту у домовима и простору у којем проводимо највише времена. Превиђамо најочигледније ствари, живимо некако успут зато што смо деконцентрисани.

Наивност, пак, коју често олако убрајамо у врлине, заправо је одраз егоизма који води у избегавање одговорности. Наиван човек често живи по правилу: ја сам глуп, а ти добар и паметан, ти преузми одговорност и мисли уместо мене, ради уместо мене и дај ми плодове твог труда, јер ја те следим.

Ако смо хришћани, узор нам мора бити Христос, а ако нам је узор Христос онда се у свему треба руководити Његовим примером. Осим тога, морамо бити отворени за критику и спремни на преиспитивање својих ставова и уверења.

Морамо се свакако чувати искључивости. Другим речима, то што не мислим као ти, не значи да мислим као твој непријатељ. Међутим, да би човек поштовао слободу мишљења код другог, мора је поштовати у себи, а овога је премало, јер нисмо усредсређени, нисмо ни на тренутак спремни да оставимо своју мисао и посветимо пажњу ономе што други мисли, те тако остајемо закључани и заробљени у сопственим тамницама без излаза.

Треба пазити на своје речи, бринути о свему и свима, и концентрисано - са Христом у центру - приступати другоме. Ово наравно не значи да људима треба повлађивати, него их треба водити, опомињати, понекад следити и у сваком случају бити спреман на дијалог. А дијалог је живи однос и захтева учешће читавог човека. Без тога нема комуникације, која је темељ нашег живота у заједници са другима. У заједници која подразумева одговорност за другог, а не самољубиву бригу о изградњи свог ЈА, оног истог које без другог не постоји, јер сви знамо да ЈА не постоји без ТИ, без ВИ.

из књиге: монахиња Матрона (Брдар),

Дај ми срце цвоје – православна вера и савремена психологија,

Шибеник, 2011. год.