Тон Телехен - Можда нису били нигде

Лабуд је давао час мраву и веверици. Било је то на обали реке и сунце је сијало. Седели су под врбом, у сенци једне ниске гране.
Био је то други час, али од првог часа нису ништа запамтили.
Данас ћу вам – рече лабуд – говорити о пролажењу.
По мраву и веверици била је то добра идеја, јер о томе нису много знали.
Лабуд направи озбиљно лице и рече: - Све пролази.
Под врбом је за тренутак завладала тишина. Вода у реци је светлуцала и није било ни дашка ветра.
Да ли сте то знали? – упита лабуд.
Не – рекоше мрав и веверица. – То нисмо знали.
 Да – рече лабуд. – Све пролази. Наведите нешто и ја ћу тада рећи да то пролази. Мраве...
Врба – рече мрав.
Да – рече лабуд. – Добро је што си то рекао, мраве. Врба пролази.
Врба? – упита веверица и погледа горе разрогачених очију.
И куда онда одлази? – упита мрав.
Хе, хе – на то ће лабуд. – Па не причамо сад о томе. Причамо о пролажењу, а не о куда. То долази тек у последњој лекцији.
А колико заправо има часова? – упита веврица.
Не знам – рече лабуд. – Нисам их никад избројао.
Веверица је уздахнула, а мрав упита:
- А шта ако ја сада мислим да врба никад не пролази?
Па – рече лабуд – онда немој да узимаш часове код мене. Боље иди код цврчка. Код њега ништа не пролази.
Ништа? – упита веверица.
Ништа. – рече лабуд.
Ни јутро? – упита веврица.
Ни јутро. По цврчку чак ни пљусак не пролази, ни главобоља или једна секунда.
А какви још часови постоје? – упита мрав.
Па, код морског рака – рече лабуд. – Код њега је све помешано.
Све? – упита мрав.
Све – рече лабуд. – По морском раку мраком можеш исто тако добро да једеш као и прстима. Нема разлике. Или...
Мрав дубоко уздахну и погледа на другу страну.
Веверица је осетила како јој се на челу направила дубока бора.
Лабуд није довршио своју реченицу и изјави: - Време је. Час је завршен.
Глас му је звучао несигурно.
Следећи час можда је сутра – додао је. А онда одлете и ишчезну у даљини.
Мрав и веверица ћутке су седели један покрај другог на обали реке. Сунце је било високо на небу. Повремено би шаран истурио главу из воде и рекао: - Хеј! – и поново нестао.
Мрав је мислио на време, сунце, ваздух, лето, тегле с медом, рођендане, тугу, маховину, мирис боровине. Да ли све то пролази? – мислио је. Или ништа од тога?
А ми – упита веверица одједном – да ли ћемо и ми проћи?
Мрав је размишљао неко време. А онда је устао, направио чудан скок изнад траве у ваздуху, пао на леђа и рекао машући свим својим ножицама: - Нее, ми никада нећемо проћи. Ми не!

приредила: Наташа Колунџић