Уметност

је човекова делатност чију сврху виде две стране, уметник и публика. Грана науке која проучава шта је то лепо зове се естетика. Уметник изражава оно што је у њему, и путем свог дела преноси своје виђење света и своје емоције публици.
Постоји седам уметности:

• Сликарство
• Вајарство
• Архитектура
• Књижевност
• Плес
• Музика
• Филм

Сликарство је све што настаје уметничким сликањем.
Сликање је поступак где се нечим (четком, шпахтлом, пастелом итд) наноси боја (мешавина пигмента и везива) на подлогу. Тако настаје слика. Човек који се озбиљно бави сликањем је сликар. Сликар користи комбинацију, цртежа, композиције, светла и боје да искаже концепте или опише свет око себе.
Подлога је често напето платно, које се унапред припрема за сликање у зависности од врсте боје која ће се користити. Осим платна, подлога може бити такође и папир, дрво, стакло, зид (фреске), лесонит итд. Слике и цртежи обично се стављају у рам и каче на зид, али има и много других начина да се излаже.
Цртање је поступак гдје се нешто (оловка, графит, креда, перо итд) притиска или миче по површини и оставља трагове на њој. Тако настаје цртеж. Човјек који се озбиљно бави цртањем је цртач.
Сликарство може бити реалистично и да представља реалне објекте (као нпр. мртва природа или пејсаж), абстрактно, набијено описним елементима, симболима, емоцијама или политичким садржајима. Историјски, велики број дела се бавио духовношћу и религиозним темама. Ова врста сликарства се појављује још од митолошких призора на грнчарији до библијских сцена на зидовима цркава.
Вајарство је уметност прављења тродимензионалних облика - скулптура. Већина скулптура има чисто естетски циљ. Када тродимензионални објекат има осим уметничког и употребни аспект, можемо га назвати скулптуром само уколико је уметнички аспект доминантнији. Када су употребни и уметнички аспект у сразмерном односу, називамо га функционалном скулптуром.
Што више уметнички аспект препушта место употребном, вајарство постаје дизајн.
Архитектура у ужем смислу је наука и уметност планирања и изградње некретнина. Човек који се озбиљно бави архитектуром зове се архитект. Појам "архитектура" користи се и за општи поредак сложених ствари, нпр. информатичка архитектура. Такође, се користи за производе архитектонске делатности, нпр. архитектура Новог Београда.)
Најстарији текст о тој грани људске дјелатности јест De arhitectura латинског аутора Витрувија, који каже да се архитектура заснива на складу и равнотежи три начела: лепоте, чврстоће и корисности.
Разлика између архитектуре и грађевинарства често је била предмет контроверзе. Николаус Певснер, европски историчар из прве половине 20. века, рекао је: "Гаража за бицикле је грађевина, катедрала у Линколну је архитектонско дело". Данас је разлика прилично нејасна. Бернард Рудофскy је у славном делу "Архитектура без архитеката" сврстао у архитектуру читав низ грађевина које дизајнирају аматери. Ако попут Витрувија сматрамо да је архитектура сва добра изградња, значи ли то да лоша архитектура не постоји? Како би се проблем решио, поготово с обзиром на голем број грађевина у данашњем свету, можемо дефинисати архитектуру као оно што раде архитекти. Тако би се нагласак ставио на развитак архитектуре и архитеката.
Књижевност. Овај термин је настао од речи књига, а представља превод стране речи литература и њен је најближи синоним. Термин литература потиче из латинског језика од речи litera – слово, a настао je превођењем грчке  речи са истим значењем γραμματικη (τεχνη) од γραμμα – слово.
Термин књижевност употребљен у ужем значењу означава уметничку књижевност (белетристика, лепа књижевност). Употребљен у ширем значењу, термин књижевност односи се и на дела настала у процесу проучавања књижевности, односно обухвата и текстове који припадају књижевној критици, књижевној историји и теорији књижевности, које заједно са методологијом проучавања књижевности конституишу науку о књижевности.
Термин књижевност употребљава се да означи језичку уметност, естетички вид језичке творевине. Књижевна естетика покушава да пружи мерило за разликовање уметничке речи од осталих појавних облика језика.

Поделе књижевности

Бројне су поделе књижевности и критеријуми на којима се те поделе заснивају: припадност одређеној епохи, периоду, правцу, етничкој заједници, културно-географском подручју; критеријум за поделу може бити и публика, коме је дело намењено; да ли је аутор познат или не.
Полазећи од природе самог дела, књижевност се дели на књижевне родове и врсте. Широко је усвојена подела књижевности на три рода:

• лирски,
• епски и
• драмски.

Књижевност се може делити и на:

• поезију,
• прозу и
• драму.

Књижевност се најпре стварала и преносила усменим путем. Та врста књижевности назива се усменом или народном књижевношћу. Од самих својих почетака књижевност је у вези са митом и религијом. Стварајући митове, човек је покушавао да објасни свет који га је окруживао. Са развојем критичке свести човек постепено престаје да верује у митове и митске приче. Тог тренутка мит постаје књижевност.
Реч плес користимо за покрет људског тела било као врсту уметности (нпр. балет) или као вид дружења (социјализације), духовног или неког другог ритуала или ради забаве.
Плес постоји од памтивека, и претпоставља се да је још прачовек практиковао игру око ватре.

Плесне форме су:

• балет
• савремени плес
• друштевни плесови

Латино-амерички плесови су:

• Румба
• Самба
• Ча-ча-ча
• Мамбо
• Салса

Класични плесови су:

• Бечки валцер
• Енглески валцер
• Танго
• Фокстрот
• Полка
• слоу фокс
• квик степ

Реч музика потиче од грчке речи мусики што значи уметност или глазба од словенске речи  глас, јесте уметност стварања уређених односа између тонова. Заокружено дело се најшире зове музичка композиција или музичко дело.
Музика је извођачка уметност која треба извођаче, слично позоришној уметности или плесу.
Музика може бити:

• Жива изведба: певање и/или свирање музичких инструмената.
• Репродукција: ре-креација већ снимљене музике на музичким медијима, преко опреме за репродукцију музике: Радио

Наука о музици

Музикологија је наука о музици  и обрађује са научне тачке гледишта настанак и развој музике тј. историјом музике и њеним ствараоцима тј. композиторима њиховим делим и извођачима као и музичким инструментима
Даљи правци истраживања музике су теорија музике која анализира музику и даје упутства за њено компоновање.

Подела музике

По врсти извођача се дели на:

• Вокалну музику
• Инструменталну музику
• Вокално-инструменталну музику

По њеној вредности постоји:

• Класична музика
• Народна музика или Традиционална музика
• Забавна музика

По религиозној мотивацији:

• Сакрална музика или литургијска музика, на пример црквене песме (химне, тропари, паслми, литургије – у Православној Цркви и мисе, ораторијуми, корали итд. – у Католичкој Цркви)
• профана музика или световна музика

Раздобља Европске музике

• Антика - 1500 п.н.е. -476 а.д.
• Средњи век (476 – 1400)
• Ренесанса (1400 – 1600)
• Барок (1600 – 1760)
• Класика (1730 – 1820) 
• Романтика (1815 – 1910)
• Савремена музика 20 век
  

Филм је аудиовизуално дело које се наставља на стрип. Филмска уметност је посебна врста уметности која се служи сопственим језиком, граматиком и стилистиком, чија се суштина огледа у естетски организованим ритмички усклађеним редоследима различитих фотографисаних призора у кретању, који при пројекцији стварају илузију реалности. Она је синтетичка уметност која поред сопствених изражајних средстава користи и средства других уметности: књижевности, позоришта, сликарства и музике. Елементи тих уметности трансформишу се у филму, губе самосталност и квалитативно се мењају, стварајући илузију доживљаја на гледаоца. Изражајна средства филма леже у избору планова и њиховог повезивања, тј. монтаже.

Историја филма

• Неми филм
• Звучни филм
• Црно-бели филм
• Филм у боји
• 3Д филмови

Жанрови

• Биографски
• Историјски
• Комедија
• Криминалистички
• Вестерн
• Љубавни
• Драма
• Авантуристички
• Трилер
• Научнофантастични (СФ)
• Хорор
  

Људи који раде на филму

• Редатељ
• Сценариста
• Продуцент
• Сниматељ
• Глумци
• Композитор