КСЕНИЈА АТАНАСИЈЕВИЋ (1894-1981)

У «Просветиној» енциклопедији пише да је Ксенија Атанасијевић (1894-1981) «филозофски писац и преводилац класичних филозофских дела. Написала већи број филозофских огледа од којих су неки објављени као целина (Филозофски фрагменти 1-1).» Као допуну биографији Ксеније Атанасијевић наводим део из Философско-теолошког лексикона професора др Ивана Коларића: «Студирала је филозофију и класичну филологију у Београду, Женеви и Паризу, филозофију је докторирала у Београду 1922. године. Била је гимназијски професор, доцент за историју филозофије на Београдском универзитету, просветни инспектор за вишу наставу и библиотекар». Вероватно због неких црта њеног карактера (мушког у мишљењу, све више временом, и у понашању и у изгледу, што је било незамисливо, увелико још патријархалним српским мушкарцима, и када су ови били интелектуалци и професори философије између два светска рата у Београду), феминистичка свест једне жене високог интелектуалца у Србији, када ова свест још није била у српској средини ни повојче, можда и професионална завидљивост учинили су да је Ксенија Атанасијевић исценираном завером оптужена за плагијат (који није постојао) и удаљена са Филозофског факултета у Београду, већином гласова, негде пред Други светски рат. Према изјави професора др Радомира Ђорђевића, философа, на београдској телевизији (у емисији о Ксенији Атанасијевић, 27. јануара 2000.), њему лично је после Другог светског рата професор др Душан Недељковић поверио, да је удаљавање Ксеније Атанасијевић са Универзитета било противзаконито.
Ксенију Атанасијевић - «првог и најбољег српског женског филозофа», како се свуда у интелектуалним круговима Београда говорило, посећивао сам сигурно више од петнаест година, додуше ретко, у стану породице Марковић-Атанасијевић у Господар Јовановој улици. Ксенија Атанасијевић, као што је познато, удала се у својим позним годинама за удовца др Милана Марковића, нашег познатог рендгенолога.
Са Ксенијом Атанасијевић дошао сам у везу први пут у педесетим годинама XX века, и то преко београдског академика, математичара и антропозофа Милоша Радојчића и теозофкиње, такође математичарке, Олге Татић, која ми је говорила да је К. Атанасијевић од пре Другог светског рата активан теозоф. Чудно ми је изгледао тај спој високог интелектуалца, философа, која је превела Спинозу, докторирала на Епикуру и написала Филозофске фрагменте који одишу мешавином скептицизма и стоицизма, са мутним теоријама индијске религиозне мисли о карми и реинкарнацији, накнадно почађавелих кроз руско-енглеску фантастику Хелене Блавацке и Ани Безант. Нисам успео ништа да докучим. Ксенија се увек чувала преда мном да каже нешто више од уобичајених и очекиваних реченица једног несумњиво спиритуалистички оријентисаног философа који не крије да је такав у теорији, као што није имала потребе да крије своју велику скепсу према људској природи и људским поступцима. Скоро да сам био у прилици да себи кажем: ево човека који верује у Бога, али не верује у човека јер му сувише добро познаје душу! С времена на време, ретко, процедила би кроз зубе своју увереност у реинкарнације које могу да објасне понешто необјашњиво из људске историје, мада и та њена увереност није била, бар за мене, уверљива. Јавна предавања која је Ксенија Атанасијевић држала на Коларчевом универзитету, пре, за време и после Другог светског рата, била су, најпре (после Другог светског рата), слабо посећена (одлазио сам на њена предавања и за време немачке окупације земље), а онда лагано, све је више долазило слушалаца, да би на последњем њеном предавању, на Коларчевом универзитету 1978. године (она је ово предавање први пут читала) имала препуну салу, углавном младих људи. Из ових предавања, увек паметних и одмерених, као уосталом и у приватним разговорима са Ксенијом, није се могао добро разабрати лични став предавача, и поред изабране теме која је најчешће била из области philosophia perennis. Они који су предавача боље познавали, могли су препознавати спиритуалистички «поглед на свет» нашег философа. Морам да признам да ми је такав, релативно неодређен став према суштинским питањима живота,углавном овакав испољаван у јавним наступима Ксеније Атанасијевић, више сметао, него пријао.
Био сам млад и нестрпљив, отуд ми је нарочито сметало зашто у материјалистичком и атеистичком друштву у коме смо сви овде живели од 1945. године, Ксенија Атанасијевић не покаже више храбрости, пркоса, зашто се плаши. Врло вероватно да се Ксенија није плашила, већ је то био њен став, увек уздржан, питајући, сумњајући став античких философа. Оно, међутим, што ми се чини да је једино било јасно у Ксенијином философирању, и када је то чинила јавно и приватно, била је одсутност, скоро потпуна, хришћанског духа. Њена мисао била је чудна, не баш складна мешавина грчко-немачке философије са индијским религиозним учењима, разводњена европском теозофијом. При свему томе увек ми је, после сваког разговора са Ксенијом. остала загонетка њене праве природе, као и њен философско-религиозни credo. Та загонетност ме је и терала да је увек изнова посећујем, некад и после годину дана паузе, све у нади да ће једнога лепог дана Ксенија проговорити. Није проговорила онако како сам то наивно прижељкивао, али ево, у јануару 1980. године, када је ушла у 87. годину живота, Ксенија Атанасијевић је први пут била отворенија према мени. И, шта ми је рекла? «Са годинама човек је све обазривији у давању судова о овостраном и оностраном, нарочито оностраном. Слутим да нас тамо чека изненађење, велико изненађење, можда чак запрепашћење. Тамо је нешто сасвим Друго». Нисам могао да се не сетим великог Хераклита који треба да је једном рекао или написао: «Људе чека кад умру оно чему се не надају и што и не слуте».
Када смо додирнули питање чистоте хришћанске религије, Ксенија се сложила да је хришћанство у основи монизам, али да није избегло замке дуализма, можда због разних утацаја који су долазили са Истока, од којих је још понајбоља била гноза. Није се сложила са мном да је и стара грчка философија «испрљала» чистоту старојеврејске мисли у доба и после Христовог времена.
Пошто се тих дана водила на Коларчевом универзитету дискусија поводом књиге Лава Шестова о Достојевском и Ничеу, Ксенија ме је упитала коме дајем своје симпатије радије: Берђајеву или Шестову.
Одлучио сам се за Берђајева, што је и сама потом прихватила. Подозревам да су и њене и моје симпатије за Берђајева произашле из његове везе са гностичарима. Ксенија је уосталом мало касније то и рекла: «Оно што је најбоље код Берђајева долази из гнозе. Појам Ungrund код Берђајева, немоћ Бога у односу на слободу коју није створио, није код Берђајева пореклом само из списа Јакоба Бемеа, кога је Берђајев веома ценио, већ је то порекло много старије и потиче из пресократовске философске традиције... Егзистенцијалистичка философија нашег времена је занимљива, али несигурност теоријског основа, склона цепању и нејасностима. Карл Јасперс је, међутим, озбиљан мислилац».
Међу нашим старијим научницима, које је још запамтила, Ксенија Атанасијевић је нарочито ценила и волела Милутина Миланковића, изузетно доброг човека и одличног научника, како ми је рекла. Плакала је када је чула да је умро.
Последње предавање које сам од Ксеније Атанасијевић слушао било је фебруара месеца 1979. године на Коларчевом универзитету - о Епикуру. Епикур, за Ксенију Атанасијевић, није био атеист (као што су говорили марксисти), он само није веровао да је било ко од богова створио овај несавршени свет, као што није могуће да човек дође у било какав однос са боговима. Богови нити кажњавају нити награђују човека. Они су уопште изнад сваке људима доступне сфере - у блаженству и хармонији. На њих се не може нити утицати, нити они могу (или хоће?) да утичу на људе. Све је, према Епикуру, састављено од атома; после смрти атоми се у човеку распадају и можда поново састављају у неко ново тело и неки нови живот. Епикур је претеча монадологије.
Тако је Ксенија Атанасијевић говорила о овом великом грчком философу из IV/III века пре Христа.
Питао сам се после предавања, да ли је најпре Епикур деловао на рани религиозни-философски поглед Ксеније Атанасијевић, и то онда када је она писала своју докторску тезу о њему, јер у њеним Фртментима већ јасно стоји написана деистичка идеја о Богу који је негде изван овога света на Земљи? У Фрагментима Ксенија Атанасијевић се чак иронично подсмева свима онима (највише хришћанима) који се моле Богу, питајући се какав би то Бог требало да буде који би одговарао, односно слушао, на сијасет егоистичких и будаластих молби милиона људи који моле за себе.
Све би то могло бити логично и умно да Христос није био на земљи, помислио сам. Он је поново (?) успоставио мост између Бога и човека и није могао «напамет» говорити да је пут човеку преко Њега сада отворен и могућ до Бога. Зашто је умним људима у свету толико тешко да приме Христа и зашто упорно заобилазе хришћанство? Није ли то зато што једноставно не верују у Христа већ на Његово учење примењују и даље мерила античких философа! Ако је Христос био само генијални Јеврејин и ништа више, онда Он није дошао за цео свет, него само за Јевреје и оне мало истински покрштених Јевреја и пагана. Чак и мој гимназијски професор Божидар Ковачевић, који је за себе вероватно мислио да је добар хришћанин, умео је да каже да ће последњи (и једини) хришћанин бити и остати само Христос. Нешто слично, додуше, давно пре професора Ковачевића, изрекао је велики Данац, Серен Кјеркегор, речима: «Хришћанин је нешто ређе од генија», а онда је и додао нешто значајно: «Довољан је један хришћанин, па да може бити истинито да хришћанство егзистира».
Христос није никад размшљао на начин и најгенијалнијих философа Атике или Истока, ни пре ни после Њега. Он је пре свега веровао и тражио од људи веру.
Али шта радити са истинском људском потребом за умовањем? Како је ускладити и помирити са вером у немогуће (Тертулијан)? То је две хиљаде година проблем европског ума и европске философије. Исток није имао у својој духовној историји овај расцеп. Буда је тежио нирвани, други велики индијски мислиоци задовољавали су се медитирањем које је требало унутар човека да пробуди космичку свест сопственим напорима. Нешто мањи мислиоци, али не мање луцидни, прихватили су бога Шиву који и разара и ствара.
Није ме изненадила Ксенија Атанасијевић када је говорила о Епикуру, јер познајем њену отуђеност од хришћанског света. Ипак ме је узнемирила спомињањем «сфера, граница и монада». Има неке чедне наивности у изворном хришћанству и до суза дирљивих верујућих «стареца» који никада нису упознали муке ума. И наш Јустин Поповић сувише је брзо прешао преко «негативних хероја» Достојевског и паклених вратоломија европског ума кроз дуги низ векова, почевши већ од проблематичног Оригена, па све до Сартра, Јасперса, Хајдегера данас. Сувише је брзо и мало задихано прихватио Христа. Више бих волео и више се дивим људима који се дуже муче питањима, па тек у каснијим годинама, а онда пуно и целим бићем прихвате Христа. Као Достојевски, на пример.
Има наивних и има зрелих хришћана, оних првих неупоредиво више. За оне прве је прелазак у другу сферу једноставан чин, као када прелазе границу свога атара. Они и не слуте колико се «пројектују» и колико је много несвесних конфликата, награђивања и кажњавања (и самокажњавања), присећања и оживљавања (индивидуалног, фамилијарног, националног и колективног несвесног), и све то само и једино унутар сопствене монаде. А када неким чудом, милошћу, болешћу, урођеном способношћу изађу за час из себе, долазе у додир са првом суседном вишом сфером у којој можда блуде само астралне љуштуре које они држе за стварна духовна бића. И тако сфера изнад сфере - у бескрај! У коју је ушао Гете и Достојевски, у коју Буда и Лао-це, у којој је био Христос? А у коју улазимо после смрти? Као што овде нисмо исти не можемо то бити ни после смрти. Све је непрозирна тајна за оног ко размишља. Непрозирност постаје транспарентнија за оног ко верује, још више за оног ко воли.
Постоји још једна могућност за савремену идеју прастарог деизма. Док је човек био непунолетан, Бог му је био ближи, откривао му се на разне начине и испуњавао га је, наизменично, радошћу и страхом. Данас човек изгледа пунолетан. Његов развијен апарат мишљења са могућношћу скептичног и критичног поимања ствари, његова независност од природе, његово владање извесним законитостима и у њему и ван њега, учинили су га лагано способнијим за одлуку. Бог се наизглед «повукао» да би човек могао боље да из слободе и љубави доноси одлуке. Свако будуће «опредељење» за или против Бога, биће све више ствар човекове слободе. Утолико ће вредност овог «опредељивања» бити већа и трајнија. Ето, ово су била моја размишљања која сам бележио у Дневнику, одмах после завршеног предавања Ксеније Атанасијевић о Епикуру. Хвала јој на овој разноликости асоцијација!
Ксенија Атанасијевић је умрла 28. септембра 1981. године, четири месеца после апоплексије мозга у 87. години живота.
Једном је нешто вредно и разговору склоно написала Ксенија Атанасијевић: «Када су у питању зли и глупи људи. онда је најбоље желети њихово безбожништво. Јер окупација вером од стране таквих створова, предодређена неким диаболичним обртима судбине, увек је веома злокобно деловала, повлачећи, разумљиво, за собом претварање у наказност и мрак најузвишенијих религијских поставака и најсветлијих максима - чиме је систематски припремљен пут атеизму маса у садашњици. У истини, религиозности могу достојно служити само чисте душе и пробуђени духови.«

Владета Јеротић, Посете, одломци

NERVNE BOLESTI

ZA RASTROJENE ŽIVCE NEKA VAM CELER BUDE LEK…
HIPOKRAT

NERVNI SISTEM
Nervni sistem ima tri dela:
1. glavni ili centralni
2. srednji ili sprovodnički
3. krajnji ili površinski
Svaki od ovih delova može da oboli i izazove posledice sa naročitim rezulatima.
Cilj biljnih lekova je da uspostave normalan tok nervnog sistema, da učine da bola više ne bude, da celokupna osetljivost bude uravnotežena,da bolesnik bude snošljiv za svoju okolinu.
Kao osnovno, potrebna je hrana sa vitaminima i mineralima, jer se bez takve hrane slabost nerava ne moze popaviti.

RUSIJA:
Protiv reumatizma uopšte, protiv reumatičnog oboljenja nerava u Rusiji se priprema
MAST OD CVETA JORGOVANA:
Sveži cvetovi jorgovana preliju se maslinovim uljem i ostave na suncu 15 dana da kisnu. Time se posle mažu, trljaju, oblažu obolela mesta.
SOK OD ZRNA (bobica) ZOVE:
Sok crnih zrnaca odnosno bobica, u dozi od 20-30 grama dnevno, lek su protiv neuralgije (bolest koja se ogleda bolom u toku celog živca ili u pojedinim njegovim granama) i bola ma gde se javio.
ŽALFIJA - SALVIA OFFICINALIS
Upotrebljava se protiv duhovne malaksalosti i nervne istrošenosti. To je sredstvo koje uspostavlja snagu, krepi i podstiče na rad.
VINO: U litri vina potopi se 80 grama žalfije i ostavi da kisne osam dana. Daje se u dozi 1-3 kašike dnevno posle jela.
MATlČNJAK - MELISSA OFFICINALIS
Obnavlja organizam, vraća snagu, radost življenja. Uklanja smetnje što ih stvara psihički krah. Leči glavobolju kod neznih, nervoznih ljudi, nesvesticu usled prekomernog intelektualnog rada. Za migrenu, vrtoglavicu, jačanje živaca koristi se kao
ČAJ: Mala pregršt osušene biljke (Meseže) na litar ključale vode. Ostavi se 10 minuta da se ekstrahuje i procedi. Pije se po 2 šolje dnevno.
VINO: U 1 litar vina potopi se velika pregrešt biljke i ostavi 24 sata da kisne, na toplom (do 40). Potom se procedi i uzima u dozi: 2 čašice dnevno.
KUPANJE RUKU I NOGU: Uporebljava se kod migrene.
Priprema: Pregrešt biljke popari se litrom hladne vode i pusti da se zagreje do ključanja. Poklopi se i ostavi da se ohladi. Stavljaju se hladni oblozi. Jači koncentrat je 1,5 pregrešti na litar vode. Upotrebljava se na isti način.
MAJORAN - MAJORANA HORTENSIS
Moćno sredstvo za smirenje. Leči tugu, prenapete živce. Srodne su mu biljke: žalfija i majkina dušica.
Kod migrene:
Svež sok se ušmrkava kroz nos i ispusti na usta. Pomaže kod najupornije migrene.
Za smirenje se priprema:
ČAJ: Priprema se od 5-10 prstoveti suve biljke na litar ključale vode. Uzima se preko dana. Jedna šolja se uzime pre spavanja.
KUPANJE RUKU I NOGU:
Uzme se pola do cele pregrešti na litar ključale vode. Odlično smiruje.
METVICA - MENTHA PULEGIUM
Smiruje i jača živce. Leči neuralgije, nervozu, nesanicu, drhtavicu. Daje osećaj svežine kada se zvaće.
DIVLJA  RUŽA (ŠIPAK) - ROSA CANINA
Kupanje ruku i nogu:
Upotrebljava se kod lupanja srca, nervoze, tahikardije (ubrzanog lupanja srca).
Priprema: pregrešt latica i pupoljaka popari se litrom ključale vode, poklopi i ostavi da se smlači.
BOSILJAK - OCIMUM BASILICUM
Izaziva opuštanje kao matičnjak (melissa officinalis) prenadraženih nerava. U slabijoj dozi podstiče organizam na rad. Ne sme se preterati, jer u većoj dozi otupljuje. Daje se kao čaj:
Uzme se 5 grama i prelije sa 100 grama vode. Uzima se posle jela.
KAMILICA - MATRICARIA CHAMOMILLA
Leči nervne bolove na licu (neuralgije) uglavnom kod malokrvnih osoba. Pre nastupanja menstruacije leči bolove u čelu i potiljku.
Uzima se u vidu jakog čaja: kačika kamilice prelije se šoljom ključale vode, poklopi i ostavi 10 minuta. Procedi se i pije.
Kod ljudi koji se premore intelektualnim radom, za glavobolju se preporučuje prah kamilice.
DOZA: po 2 grama i više dnevno sa malo vode.
Kod bolova u vratu i duž kičme kod gripa, uzima se jači čaj:
Dve kašike kamilice na šolju ključle vode. Pije se van obroka.
LIPA - TILIA
Cvet lipe je pozitivno, preventivno sredstvo kod svih stanja gde su nervi zategnuti, istrošeni ili uzbuđeni, kod prekomernog rada, tuge. Kad se uzme pre spavanja, leči nesanicu. Olabavljuje zategnute nerve.
Priprema: velika pregrešt suvih cvetova na litar ključale vode. Uzima se 3-4 šolje dnevno, jedna obavezno pre spavanja.
Kupanje ruku i nogu:
Uzme se 1,5 pregrešt i prelije litrom ključale vode. Poklopi se i ostavi da se smlači.
MAK - PAPAVER SOMNIFERUM
Lagano narkotično sredstvo od latica, (cvetova).
ČAJ: Prstovet osušenih latica prelije se šoljom tople vode. Uzima se pre spavanja.
Kupanje ruku i nogu:
Uzima se pregrešt makovih latica na litar tople vode.
RUZMARIN - ROSEMARINUS OFFICINALIS
Koristan kod neurestenija (rastrojenost živčanog sistema usled iscrpljenosti, premorenosti ili pretrpljenog teškog oboljenja), deprimiranosti, srca, nervoza, nesanice, glavobolje (nervnogvporekla).
PRIPREMA ČAJA: Kafenu kašičicu čaja preliti šoljom (200 grama) ključale vode. Sud poklopiti i ostaviti da stoji pola sata. Čaj procediti i piti dve šolje čaja dnevno.
LAVANDA - LAVANDULA OFFICINALIS
Lavanda sadrži ulja koja ulaze u sastav balzama za stišavanje bolova.
ČAJ: Kafenu kašičicu lavande preliti šoljom (200 grama) ključale vode. Sud poklopiti i ostaviti 5 minuta. Čaj procediti i piti 2-3 puta dnevno.
Zasladiti po želji.
MILODUH (BLAGOVANJ) - HISSOPUS OFFICINALIS
Pomaže kod glavobolja i reumatizma.
ČAJ: Uzeti 4 grama blagovanja na 200 gratna ključale vode. Pije se 2-3 šolje dnevno.
ALKOHOLATURA: Pregrešt suve biljke prelije se litrom kvalitetne rakije. Uzima se u dozi 10-30 kapi dnevno u čaši vode. (Ostavi se da kisne 20 dana na toplom pre nego što se procedi i upotrebljava).

BOLOVI U SLEPOOČNICAMA

Najčešće nastaju zbog malokrvnosti. Treba jesti kaloričnu hranu, što više salate, lišća peršuna, celera i mirođije. Umesto vode treba piti čaj koprive:
Uzme se 4 kašike sitno iseckanog lista koprive i popari sa 600 grama vode. Ostaviti 2 sata pokloljeno i procediti.
VINO: Uzeti 6 kašika ruzmarina i 2 kašike iseckanih latica ruža ili isitnjenih osušenih latica i preliti litrom vina. Zatvoriti i držati na toplom 20 dana uz češće mućkanje. Procediti i piti vinsku cašu posle obroka. Kolače i razne slatkiše treba odbaciti. Jesti što više oraha, lešnika, badema, jabuka, krušaka, trešanja i višanja. Pre podne i uveče stavljati obloge na slepoočnice i trbuh i držati po 2 sata.
OBLOZI: Uzeti po 5 kašika ruzmarina i kantariona i popariti litrom ključale vode. Ostaviti poklopljeno 2 sata i procediti. Gustiš izručiti na lanenu krpu i upotrebiti kao oblog 3 puta dnevno po 2 sata. Svakih pola sata kvasiti obloge proceđenom tečnošću. Nakon skidanja obloga promasirati slepoočnice i trbuh proceđenom tečnošću. Obloge stavljati 10 dana.
KUPINOVO VINO: Uzeti 2 kg zrelih kupina i redati u teglu. Za posipanje upotrebiti 400 grama šećera. Zatvoriti i ostaviti na toplom 20 dana. Promućkati više puta. Posle 20 dana procediti I piti posle jela.
ALKOHOLATURA ZA MASIRANJE: Uzeti po 3 kašike kantariona i ruzmarina, preliti litrom komovice, držati u toploj sobi 20 dana uz češće mućkanje, procediti i natopljenom vatom ili gazom masirati slepoočnice u toku 15 dana tri puta dnevno po 5 minuta.

BOLOVI U VRATU

Uzeti 8 kašika izrendanog rena i 2 kašike lista ruzmarina. Izručiti u litar vinskog sirćeta i zatvoriti flašu. Držati u toploj sobi 20 dana uz češće mućkanje. Natopiti gazu ili vatu ovom tečnošću i priviti na vrat. Obloge drzati ujutru i uveče po 3 sata. Obloge stavljati do prestanka tegoba.
ČAJ: Uzeti po kašiku nane (menthapiperita) hajdučice (achillea millefolium), kičice (erythraea centaurium), žalfije (salvia officinalis), list koprive (urtica dioica), bosiljak (ocimum basilikum) i preliti litrom ključale vode. Ostaviti poklopljeno 2 sata. Proceđeno piti kao vodu.
RAKIJA ZA MASAŽU: Uzeti 7 kašika ruzmarina i 3 kašike kantariona (hypericum perforatum). Izručiti u litar komovice. Zatvoreno držati na toplom 20 dana uz češće mućkanje. Procediti, natopiti vatu i trljati bolna mesta na vratu 3 puta po 10-15 minuta. Posle svake masaže bolesna mesta utopliti.

BOLOVI NA VRATU I DUŽ KIČME

Po kašku bosiljka, majkine dušice (thymus serpyllum), nane (mentha piperita), kičice (erythraea centaurium), kamilice (matricaria chamomilla) preliti litrom ključale vode, ostaviti poklopljeno 2 sata, procediti i piti u toku dana umesto vode.
OBLOZI: Po 4 kašike kantariona, ruzmarina i korena rena sitno izrendanog izručiti u litar proključalog vinskog sirćeta, poklopiti i ostaviti 2 sata. Procediti, gustiš izručiti na lanenu krpu i priviti na bolno mesto. Tako postupati ujutru i uveče po 2 sata, s tim što se svakih pola sata oblog kvasi proceđenom tečnošću. Nakon skidanja obloga bolesna mesta izbrisati mlakom vodom.
U podne i neposredno pre spavanja bolesna mesta masirati vatom ili gazom natopljenom u proceđenu tečnost po 10 minuta. Tako postupati 10 dana, ali svaki drugi dan.
LOSION ZA MASAŽU: Uzeti 6 kašika ruzmarina, 4 kašike kantariona i izručiti u litar ljute rakije. Procediti i upotrebiti za masažu: čela, slepoočnica, iza ušiju, mesta na vratu i sva ostala mesta na glavi i kičmi gde se oseća bol. Masirati vatom natopljenom u losion sve dok koža upija, a najviše po 10 minuta u podne i uveče. Nakon masaže obrisati masirana mesta toplom vodom. Losion koristiti 10 dana.
ČAJ: Uzeti 3 kašike korena odoljena (valcriana officinalis), po kašiku žalfije (salvia officinalis), kičice (erythraea centaurium) i korena vodopije (cichoriumintybus) popariti litrom vode, poklopiti 2 sata, procediti i piti umesto vode.

GLAVOBOLJA ZBOG LOŠEG VARENJA

ČAJ: Kašiku podubice, korena maslačka, peršunovog lista, matičnjaka i breze izručiti u litar proključale vode i ostaviti poklopljeno 2 sata. Procediti, zasladiti medom i piti u toku dana. Na isti način: Uzeti po kašiku hajdučice, korena vodopije, lista ruzmarina, kantariona i bosiljka. Recepte koristiti po 5 dana dok bol ne prođe.
OBLOZI: Na čelo, trbuh i potiljak stavljati obloge razblaženog vinskog sirćeta tri puta dnevno i držati po 1 sat.

GLAVOBOLJA POSLE JELA

Uzeti 2 kašike podubice, nane i po kašiku kamilice i korena maslačka. Izručiti u litar proključale vode, poklopiti i ostaviti 2 sata. Procediti, zasladiti medom i piti po 200 grama posle obroka. Ostatak popiti kao vodu.
Na isti način: Uzeti po 2 kašike matičnjaka, kičice i po kašiku korena vodopoije. Uzeti po 2 kašike korena celera i bosiljka i po kašiku pelena i lista mirođije. Sve isitniti i upotrebiti.
OBLOZI: Držati oblog od razblaženog vinskog sirćeta na trbuhu, čelu i potiljku tri puta dnevno po 1 sat. Svakih 20 minuta kvasiti oblog razblaženim vinskim sirćetom. Recept koristiti po potrebi.

GLAVOBOLJA U POTILJKU

ČAJEVI: Uzeti po kašiku hajdučice, kantariona, pelena i kičice i 2 kašike nane. Preliti sa 1,2 litre proključale vode, ostaviti poklopljeno 2 sata. Procediti i piti pre jela nezaslađeno, posle jela zaslađeno.
Kupka nogu: Noge držati do kolena u vrućoj slanoj vodi po pola sata ujutru i uveče.
MASAŽA: Telo masirati tri puta dnevno po 10 minuta razblaženim vinskim sirćetom.
NARODNI LEK: Po kašiku sitno iseckanog crnog luka, krompira i kiselih krastavaca preliti litrom proključalog razblaženog sirćeta. Ostaviti 2 sata poklopljeno i procediti. Gustiš staviti na lanenu krpu i privijati ujutru i uveče na čelo i potiljak. Obloge držati po 1 sat i svakih pola sata kvasiti proceđenom tečnošću. Nakon skidanja obloga bolesna mesta obrisati mlakom vodom. Koristiti obloge 6 dana.

MIGRENA

ČAJ: Po kašiku matičnjaka (melissa officinalis), ruzmarina, očajnice (marrubium vulgare), razvodnika (solanum dulcamare) i korena čička (arctium lapa) i odoljena (valeriana officinalis) preliti sa 1,2 1 proključale vode i ostaviti poklopljeno 2 sata. Piti po šolju pre obroka, ostatak u toku dana.
OBLOZI: Uzeti 250 grama izrendisanog rena i preliti sa 800 grama vinskog sirćeta. Zapušenu flašu držati u toploj sobi 10 dana uz češće mućkanje i procediti posle toga. Gustiš izručiti na lanenu krpu i priviti na čelo i potiljak. Obloge držati po 1 sat ujutru i uveče uz češće kvašenje proceđenom tečnošću, koja se drži u flaši dobro zatvorenoj. Svaka 2 sata po 5 minuta mirisati ren iz flaše. Ovako raditi 20 dana.
ČAJ: piti 10 dana.

NERVNA GLAVOBOLJA

ČAJ: Uzeti po kašiku hajdučice (achillea millefolium), nane (mentha piperita) ruzmarina i popariti sa 600 grama vode. Ostaviti poklopljeno 2 sata pa procediti i piti svaki sat po 100 grama. Na isti način se pripremaju i koriste sledeći čajevi:
Uzeti po kašiku matičnjaka (melissa officinalis), kičice (erythraea centaurium) i peršunovog lsita.
Uzeti po kašiku lista mirođije, korena celera (sve isitnjeno) i bosiljka (ocimum basilicum). Uzeti po 2 kašike korena celera i odoljena (valeriana officinalis). Ujutru i uveče drzati po 2 sata
OBLOGE: Izrendanu jabuku izručiti na lanenu krpu, poprskati vinskim sirćetom i priviti na čelo i potiljak. Svakih pola sata kvasiti oblog vinskim sirćetom.

PREMORENOST

Uzeti po kašiku matičnjaka (melissa officinalis), nane (mentha piperita) i žalfije (salvia officinalis) i popariti sa 600 grama vode. Ostaviti poklopljeno 2 sata. Piti zaslađeno po 200 grama pre obroka.
Na isti način se pripremaju i koriste sledeći čajevi:
Uzeti po kašiku orahovog lista, morača (foeniculum vulgare) majkine dušice (thymus serpilum). Uzeti po kašiku lista divlje kupine, bosiljka, imele (viscum album) i korena odoljena (valeriana officinalis).
Uzeti po 3 kašike orahovog lista, nane (mentha piperita), matičnjaka (melissa officinalis) i hajdučice (achillea millefolium) i izručiti u litar vina. Zatvoriti i ostaviti 20 dana na toplom, promućkati češće. Po isteku vremena procediti i piti: po 100 grama posle svakog obroka. Sve recepte koristiti po 10 dana.

NESANICA ZBOG ISCRPLJENOSTI NERAVA

ČAJEVI: Uzeti po kašiku lavande, isitnjenih šišarki hmelja (humulus lupulus) i nane (mentha piperita). Izručiti u 600 grama ključale vode, ostaviti poklopljeno 2 sata, procediti, zasladiti medom i piti pre svakog obroka i uveče pre spavanja. Na isti način se pripremaju i koriste:
Uzeti po kašiku odoljena (valeriana officinalis), korena celera (isitnjenog) ploda (semena) mirođije. Uzeti po 2 kašike odoljena i nane.

Тон Телехен - Можда нису били нигде

Лабуд је давао час мраву и веверици. Било је то на обали реке и сунце је сијало. Седели су под врбом, у сенци једне ниске гране.
Био је то други час, али од првог часа нису ништа запамтили.
Данас ћу вам – рече лабуд – говорити о пролажењу.
По мраву и веверици била је то добра идеја, јер о томе нису много знали.
Лабуд направи озбиљно лице и рече: - Све пролази.
Под врбом је за тренутак завладала тишина. Вода у реци је светлуцала и није било ни дашка ветра.
Да ли сте то знали? – упита лабуд.
Не – рекоше мрав и веверица. – То нисмо знали.
 Да – рече лабуд. – Све пролази. Наведите нешто и ја ћу тада рећи да то пролази. Мраве...
Врба – рече мрав.
Да – рече лабуд. – Добро је што си то рекао, мраве. Врба пролази.
Врба? – упита веверица и погледа горе разрогачених очију.
И куда онда одлази? – упита мрав.
Хе, хе – на то ће лабуд. – Па не причамо сад о томе. Причамо о пролажењу, а не о куда. То долази тек у последњој лекцији.
А колико заправо има часова? – упита веврица.
Не знам – рече лабуд. – Нисам их никад избројао.
Веверица је уздахнула, а мрав упита:
- А шта ако ја сада мислим да врба никад не пролази?
Па – рече лабуд – онда немој да узимаш часове код мене. Боље иди код цврчка. Код њега ништа не пролази.
Ништа? – упита веверица.
Ништа. – рече лабуд.
Ни јутро? – упита веврица.
Ни јутро. По цврчку чак ни пљусак не пролази, ни главобоља или једна секунда.
А какви још часови постоје? – упита мрав.
Па, код морског рака – рече лабуд. – Код њега је све помешано.
Све? – упита мрав.
Све – рече лабуд. – По морском раку мраком можеш исто тако добро да једеш као и прстима. Нема разлике. Или...
Мрав дубоко уздахну и погледа на другу страну.
Веверица је осетила како јој се на челу направила дубока бора.
Лабуд није довршио своју реченицу и изјави: - Време је. Час је завршен.
Глас му је звучао несигурно.
Следећи час можда је сутра – додао је. А онда одлете и ишчезну у даљини.
Мрав и веверица ћутке су седели један покрај другог на обали реке. Сунце је било високо на небу. Повремено би шаран истурио главу из воде и рекао: - Хеј! – и поново нестао.
Мрав је мислио на време, сунце, ваздух, лето, тегле с медом, рођендане, тугу, маховину, мирис боровине. Да ли све то пролази? – мислио је. Или ништа од тога?
А ми – упита веверица одједном – да ли ћемо и ми проћи?
Мрав је размишљао неко време. А онда је устао, направио чудан скок изнад траве у ваздуху, пао на леђа и рекао машући свим својим ножицама: - Нее, ми никада нећемо проћи. Ми не!

приредила: Наташа Колунџић

Ви верујете у кристални дворац

Ви верујете у кристални дворац, вечито трајан, то јест у дворац коме не смеш ни кришом исплазити језик. А ја се можда баш због тога и бојим те зграде што је кристална и вечито трајна, и што јој ни кришом не смеш исплазити језик.
А видите ли: кад би уместо двора био кокошарник, и почела киша да пада, ја бих можда и ушао у кокошарник да не покиснем, али га, из захвалности, ипак не бих назвао двором, просто зато што ме је сачувао од кише. Ви се смејете и велите: да су у таквом случају кокошарник и палата – једно исто. Да, одговарам вам ја, ако би се живело само зато да се не покисне.
Али, шта да радим, кад сам ја ето увртео себи у главу да се не живи само зато; и, ако већ живимо онда боље да живимо у палати. То је моје хтење, то су моје жеље; и њих бисте могли ишчупати из мене само кад бисте променили моје жеље. Па хајде, промените их; саблазните ме чиме другим, дајте ми други идеал. А засада нећу да признам кокошарник за дворац. Нека је чак и тако да је тај кристални дворац блеф, блеф непредвиђен природним законима, и нека сам га ја само измислио по мојој глупости, услед неких старинских, нерационалних навика нашег покољења. Јер, шта се мене тиче што он није предвиђен. Зар не значи исто толико ако он постоји у мојим жељама, или, боље речено, постоји док постоје и моје жеље. Можда ћете се ви опет насмејати? Изволите, смејте се; примићу све подсмехе, али ипак нећу рећи да сам сит кад ми се једе, и ипак знам да се нећу уставити на компромису, на непрекидној периодичној нули – зато само што та нула постоји по законима природе, и постоји стварно. Нећу примити као круну мојих жеља – касарну-кућу са становима за сиромашне станаре под уговором за хиљаду година, и у сваком случају, са истакнутом фирмом зубног лекара Вагенхајма.
Уништите моје жеље, избришите моје идеале, покажите ми нешто боље, и ја ћу поћи за вама. Ви ћете можда рећи да тако не вреди ни настављати даље пријатељство; у том случају ја вам могу одговорити то исто. Размислимо озбиљно; ако нећете да ме удостојите своје пажње, нећу вас ни ја даље поздрављати при сусрету. Имам ја своје подземље.
Засада, још живим и желим – и нека ми се осуши рука ако ја донесем и најмању циглицу за ту касарна-кућу. Не узимајте у обзир што сам баш ја малочас одбио ону кристалну зграду, и то једино због тога што човек не сме ни да јој исплази језик. Нисам рекао то стога што можда толико волим да плазим језик. Можда сам се баш и наљутио зато што међу вашим зградама још не постоји таква на коју човек не би могао да се исплази. Напротив, дозволио бих да ми језик одсеку до корена из пуке захвалности што се све тако устројило да ја никад више не зажелим да се плазим. Шта ја могу што се то не може тако устројити, и што морамо да се задовољимо са становима. Зашто сам ја устројен са таквим жељама? Зар је могуће да сам ја уопште зато устројен, да бих дошао до закључка да је цело моје устројство једина подвала? Зар у томе лежи циљ? Не верујем.
Уосталом, знате ли шта: убеђен сам да се овакав као ми, овакав подземни човек, мора држати на узди. Јер, премда је слободан да преседи у подземљу четрдесет година, али, ако једном изађе на светлост, оде! онда ће само говорити, говорити и говорити.

ЗАБЕЛЕШКЕ ИЗ ПОДЗЕМЉА

Ф. М. Достојевски

ПОНИЖЕНИ И УВРЕЂЕНИ

Старац се својим лаганим, слабим кораком приближавао посластичарници, дижући и спуштајући ноге као какве мотке, скоро не савијајући их, згуривши се и лако ударајући палицом о тротоарске плоче.
Свога века ја нисам видео тако чудног, немилог обличја. И раније, пре тог сусрета, када бих га затицао код Милера, он би ме свагда болно изненађивао. Његов висок стас, погурена леђа, скоро безживотно лице, поабан капут, распаран по шавовима, изгњечен, округао, Бог зна кадашњи шешир, који покриваше његову ћелаву главу, на којој беше преостао, на самом потиљку, један чуперак косе, сад већ не више ни седе, него жућкасте. Сви покрети његови, које је чинио некако бесмислено, као по навијеном витоперу, - све је то и нехотице изненађивало свакога ко би га први пут видео.
И збиља, било је некако чудновато видети таквог старца, који је преживео свој век, самохраног, без неге и надзора, - тим пре што је изгледао као какав умоболник који је побегао од својих чувара. А много сам се чудио и његовој необичној мршавости: меса на њему као да није ни било – као да му је преко костију сама кожа била навучена. Велике, али тавне његове очи, баш као уметнуте у некакве плаве кругове, увек би гледале укочено, право преда се, никада у страну, и, очевидно, ништа нису опажале, - ја сам убеђен у то. Ишао би и загледао би се у вас, баш као да је пред њим празан простор. То сам неколико пута приметио.
Он је код Милера почео да долази од скора, не знам откуда, и стално са својим псетом. Никад се нико од гостију посластичарнице није упуштао с њиме у разговор, а ни он сам не би почињао разговор ни с ким између њих.
,,И зашто ли се само довлачи код Милера, и шта тражи овде?” – рамишљах ја, стојећи на другој страни улице, и некако неодољиво се загледајући у њега.
Обузимаше ме некакав јед, - последица болести и умора. – О чему ли он мисли? – настављах у себи, - шта ли има у глави? И мисли ли уопште још о чему? Лице му је у толикој мери изумрло да већ савршено ништа не изражава. И где само нађе ту наказу од псета, које се не одмиче од њега, баш као да с њим чини једну целину и нераздвојност, - и које толико личи на њега?
Па и том несрећном псету као да беше једно осамдесет година. Да, то је неизоставно морало и бити. Пре свега, оно је на изглед било толико маторо, како пси уопште не бивају; а друго, зашто је мени, чим сам га видео, одмах дошло на памет да то псето не може бити онакво какви су сви други пси; да је оно – псето необично; да у њему неизоставно мора да има нешто фантастично, замађијано; да је то, можда, какав Мефистофел у псећем обличју, и да му је судба некаквим тајновитим, незнаним ланцима сједињена са судбом његовог госе. Кад бисте га погледали, ви бисте одмах помислили да је јамачно каквих двадесет година прошло откако је последњи пут јело. Мршаво као костур, или (куд ћете тачнијег упоређења?) као његов госа. Длаке му се беху све олињале, чак и на репу, који је висио као каква мотка, увек јако подавијен. Глава са почуљеним ушима увек туробно погнута. Свога века нисам видео тако наказног пса! Кад су заједно ишли улицом, господар напред, а псето одмах за њим, онда би псећа њушка сасвим додиривала крајеве старчева капута, баш као прилепљена за њ. И псећи ход, и сав његов изглед само што нису говорили на сваком кораку: ,,Остарели смо, брате, остарели, - много смо остарели!”
Сећам се још како ми је једаред пало на памет да су старац и псето некако измилели између страна Хофманових прича са илустрацијама Гаварниа, па се сад шећу по беломе свету, као живи огласи за ново издање тих прича.
Ја пређох преко улице и уђох одмах за старцем у посластичарницу. У посластичарници се старац некако чудно држао, и Милер, стојећи за тезгом, беше у последње време већ почео да даје незадовољан израз свом лицу при уласку тог немилог посетиоца. Пре свега, тај чудни гост никад ништа не поручиваше. Сваки пут би право отишао у угао код пећи, па би тамо седао на столицу. А ако би његово место код пећи било заузето, он би, престојавши неко време у бесмисленој недоумици према господину који му је заузео место, - прелазио, чисто као збуњен, у други угао код прозора. Ту би изабрао какву столицу, полако би седао на њу, скидао шешир, остављао га крај себе на под, палицу би метао поред шешира, а затим би, бацивши се на наслон од столице, остајао тако непомичан по читава три, четири часа.
Он никада не би узимао у руке ни једне новине, не би проговорио ни једне речи, никад не даваше од себе гласа; него би само седео, гледајући преда се, избеченим очима, али тако тупим, безживотним погледом, да би се човек могао кладити да он од свега што је око њега, ништа не види, нити што чује. А псето, окренувши се у округ два три пута на једном месту, мрзовољно би се скупило крај његових ногу, загњурило би њушку између његових чизама, дубоко би уздахнуло, па би и оно, испруживши се колико је дуго по поду, остајало непомично целог вечера; баш као да је било мртво све то време.
Изгледаше да та два створа цео дан леже негде мртви, а чим се сунце смири, они наједном оживе једино зато да дођу до Милерове посластичарнице, те да тим испуне некакву тајновиту, никоме незнану дужност.

Ф. М. Достојевски

EURO - ENGLISH LANGUAGE

The European Commission has just announced an agreement whereby English will be the official language of the European Union rather than German, which was the other possibility.

As part of the negotiations, the British Government conceded that English spelling had some room for improvement and has accepted a 5-year phase-in plan that would become known as "Euro-English".

In the first year, "s" will replace the soft "c".
Sertainly, this will make the sivil servants jump with joy.
The hard "c" will be dropped in favour of "k".
This should klear up konfusion, and keyboards kan have one less letter.

There will be growing publik enthusiasm in the sekond year when the troublesome "ph" will be replaced with "f". This will make words like fotograf 20% shorter.
In the 3rd year, publik akseptanse of the new spelling kan be expekted to reach the stage where more komplikated changes are possible.

Governments will enkourage the removal of double letters which have always ben a deterent to akurate speling. Also, al wil agre that the horibl mes of the silent "e" in the languag is disgrasful and it should go away.

By the 4th yer people wil be reseptiv to steps such as replasing "th" with "z" and "w" with "v".
During ze fifz yer, ze unesesary "o" kan be dropd from vords kontaining "ou" and after ziz fifz yer, ve vil hav a reil sensibl riten styl.

Zer vil be no mor trubl or difikultis and evrivun vil find it ezi tu understand ech oza. Ze drem of a united urop vil finali kum tru.

Bio sam tamo, prijatelju moj, video sam je!

Semipalatinsk, 14. jula 1856. god.

Hitam da Vam odgovorim prvom poštom, predobri i nadasve cenjeni moj Aleksandre Jegoroviču. A dugo sam od Vas i čekao makar samo jedan redak! Ne prekorevam Vas, Vi ste mi uvek brat bili; ja to osećam i znam. Ali kad biste Vi samo znali kako je meni sve ovo vreme bilo potrebno Vaše prijateljsko saučešće, Vaše sećanje na mene. Hiljadu puta sam se spremao da Vam pišem, ali sam se bojao da ćete Vi u međuvremenu doći k nama pa Vas moje pismo onda neće tamo zateći. Uostalom, o čemu bih Vam ja i pisao? Ništa od onog što bih hteo ne možeš iskazati u pismu. Tako je i ovoga puta.
Zahvalite obojici Totlebena. Ne možete ni da zamisliite sa kakvim oduševljenjem gledam ponašanje taikvih duša kakve su oni obojica prema meni! Šta sam ja za Vas učinio da me tako volite? Šta sam za njih, za te plemenite duše učinio! Neka Vas sve Gospod blagoslovi! Dakle, ja mogu sigurno da se nadam, ali...   već je kasno! . . .
Bio sam tamo, prijatelju moj, video sam je! Kako se to dogodilo, sve dosada ne mogu da shvatirn! Imao sam propusnicu do Barnaula, ali ja sam rizikovao i trknuo do Kuznjecka, rizikovao, ali bio! I šta sad da Vam kažem? Ponavljam, zar se može šta opisati na parčetu papira! Video sam je! Kakva plemenita, kakva anđeoska duša! Ona je plakala, ljubila mi ruke, ali ona voli drugog. Ja sam tamo proveo neka dva dana. Za ta dva dana ona se setila prošlosti i njeno srce se opet okrenulo meni. Ne znam da li imam prava ovako da govorim ili nemam! Ali ona mi je rekla: „Ne plači, ne tuguj, ništa još nije odlučeno, ti i ja i više niko!" To su tačno njene reči. Ni sam ne znam kako sam proveo ta dva dana, bilo je to i blaženetvo i muka neizdrživa! Krajem drugoga dana otputovao sam pun nade. Međutim, potpuno je verovatno da su ipak krivi oni koji su na licu mesta. Tako se i dogodolo! Iz pisma u pismo ja opet vidim da ona tuguje, plače i opet njega više voli nego mene. Ja neću dići ruke! Ja još ne znam šta će sa mnom biti ako ostanem bez nje. Propašćemo i ja i ona. Možete li da zamislite, nadasve dragi i poslednji prijatelju moj, šta čini i na šta se odlučuje ona koja je neobično, bezgranično razumna! Ona ima 29 godlna, obrazovana je, pametna, videla je sveta, poznaje ljude, patila je, mučila se, bolesna je sve ove poslednje godine otkako je u Sibiru, ona je tražila... sreću, svojevoljna je, jaka i... ona - je spremna da se uda za mladića od 24 godine, Sibirca koji ništa nije video, ništa ne zna, jedva da ima neko obrazovanje, i jedva da je počeo da sklapa prvu misao u svom životu, dok ona preživljava možda svoje poslednje misli. On je beznačajna ličnost, bez ikakve misije u ovom svetu, bez... učitelja u seoskoj školi, koji ima izgleda (vrlo skoro) na 900 rubalja plate. Recite, Aleksandre Jegoroviču, zar neće ona sebe i po drugi put upropastiti? Kako se mogu složiti u životu takve razlike u naravima, tako različiti pogledi na žvot, različite potrebe. I zar neće on... kasnije, kroz nekoliko godina, kad ona još..., biti uzrok njene smrti! Šta će biti s njom u sirotinji, sa gomilom dece i osuđenom na Kuznjeck? Ko zna do čega može dovesti raspra koju ja neminovno predviđam u budućnosti jer, neka je on, pretpostavimo, i najidealniji mladić, ali on još nije muževan čovek. A on ne samo što nije idealan nego... Kasnije se može svašta dogoditi. Šta će biti ako on nju uvredi podlim prekorom... da je ona računala na njegovu mladost, da je ona zbog svog sladostrašća upropastila njegov život i, tako mi Boga, čisti, divni anđeo će morati to da otrpi! Šta? Zar se tako nešto ne može dogoditi? To ili nešto slično se neizostavno mora dogoditi; a Kuznjeck? Uveravanja ne pomažu... - kida mi se srce. Želim joj više sreće nego sebi samome. Ja sam o svemu tome razgovarao s njom, tj. sve se ne može reći, nego samo deseti deo. Ona je slušala i bila zbunjena. Ali kod žena osećanje nadjačava očiglednost zdravog razuma. Moji razlozi su pali pri pomisli da ja nju napadam i da je sve to moja izmišljotina? (neka joj bude) ona ga je branila (kao: nije on takav). Ja je ni u šta nisam ubedio, ali sam izazvao u njoj sumnju: ona je plakala i mučila se. Meni je bilo žao, onda se ona potpuno okrenula k meni - sažalila se ona na mene! Kad biste znali kakav je to anđeo, prijatelju moj! Vi nju niste nikada dobro upoznali; to Vam je nešto što je u svakom trenutku na nov način originalno, trezveno, oštroumno, ali i paradoksalno, beskrajno dobro, istinsiki plemenito - vitez u ženskom ruhu. Ona ima viteško srce: ona će sebe upropastiti. Ona sebe ne poznaje, ali ja nju poznajem! Na njen izazov, ja sam rešio da njemu napišem o svemu, da mu iznesem moj pogled na stvari u celini; jer se ona na rastanku svim srcem i potpuno okrenula meni. S njim sam se ja sporazumeo: on je preda mnom plakao, ali on i ne zna ništa drugo do da plače! Meni je bio jasan moj nezahvalni položaj; ako bih počeo da ih odgovaram i da im predskazujem budućnost, oboje bi rekli: bori se za sebe, namerno izmišlja užase u budućnosti. Uz to, on je pored nje, a ja daleko. Tako se i dogodilo. Ja sam napisao dugačko pismo njemu i njoj zajedno. Prikazao sam im sve što može da proizađe iz nejednakog braka? Dogodilo mi se isto što i Žil Blazu i Archeveque de Grenade kada mu je ovaj rekao celu istinu. Ona je odgovarala vatreno ga braneći kao da sam ja njega napao. A on je baš onako kuznjecki i glupo shvatio da je on ličnost i da sam ja njega uvredlo svojom prijateljskom, bratskom molbom (jer je on sam mene molio da budemo prijatelji i braća) da razmisli dobro šta on postiže, neće li zbog svoje sreće upropastiti ženu; jer njemu je 24 godine, a njoj 29, on nema novca, nema određene perspektave u budućnosti, nego večita čama u Kuznjecku. Zamislite da je sve to njega uvredilo, a povrh toga, on je nju naoštrio protiv mene, naopako shvativši jednu moju misao i ubedivši nju da je ta misao za nju uvredljiva. Napisao mi je psovački odgovor. Rđavog je srca, tako ja mislim! A ona posle prvih varnica već hoće da se miri, sama mi piše, opet je nežna, ljubazna dok ja još nisain uspeo da se opravdam pred njom. Kako će se sve to svršiti - ne znam, ali ona će sebe upropastiti i srce moje pred tim zamire. Verovali ili ne, Aleksandre Jegoroviču, govorim pred Vama kao pred Bogom, njena sreća mi je preča od moje vlastite. Sve ovo vreme sam kao lud u punom smislu te reči. Kod nas su bile smotre i ja se, izmučen duševno i fizički, teturam kao senka. Ne zarasta mi rana na duši i neće zarasti nikad. Nadao sam se da ću od Vas dobiti bar redak (pored mene nema nikoga), a Vi ćutite i sam Bog zna da li ćemo se videti ili ne! Tako Vam Boga, ne napuštajte me! Šta Vas košta da mi švrtljnete 2-3 reči. Pišite mi preko pošte, preklinjem Vas. Ta Vi ste mi prijatelj, brat, zar ne? Kako će se sve ovo svršiti, ne znam. Kad bih mogao srce da isčupam i sahranim i sve ostalo s njim!
Tako Vam Boga, pišite što je moguće pre o svojoj sudbini: Hoćete li doći ili nećete? Ja ništa ne smem da Vam savetujem; znate i sami. Ali, za ime Boga, obavestite me što pre, Vi mi pišete o... i tražite savet... znam! ... to je, po svoj prilici, loš znak! Bolja bi bila ravnodušnost! Čuo sam od Demčinskog da mu je Andrej Rodionovič rekao da se X. sprema na zimu u inostranstvo. Je Ii to tačno? Šta ćete onda Vi?
Napišite Marji Dmitrijevnoj što god hoćete. Kad biste samo znali sa kakvim osećanjem i poštovanjem ona govori o Vama. Ali Vi je nikada niste poznavali. Molio sam Sluckog i ostale da se pobrinu za Pašu u Omsku, i da se postaraju oko njenih prinadležnostii (ni njen otac je ne zaboravlja i pomaže joj). Materijalne stvari su krenule napred.  Slucki je tako odgovoran, odgovorio mi je neverovatno pažljivo. Učinio je sve što je mogao. Ali, što se Paše tiče, piše da nema slobodnih mesta i da samo car lično može da odobri upis za prekobrojnog redovnog đaka, a za kandidata će ga uzeti u obzir. Zauzmite se kod Gasforta, tako Vam Boga, možda još ima nade da ga primi ove godine. Imam još jednu veliku molbu na Vas, Tako Vam Boga, tako Vam svetlosti nebeske, nemojte me odbiti. Ona ne sme da pati. Ako se već uda za njega, neka bar ima novca. A da bi to bilo, njemu je potrebno mesto, da se negde premesti. On sada prima 400 rubalja i nastoji da položi ispit za učiteljsiku grupu takođe u Kuznjecku. U tom slučaju on bi imao 900 rubalja. Ja još ne znam šta bi se za njega moglo učiniti, o tome ću Vam pisait. Zasada recite Gasfortu koju reč o njemu (kao o mladom čoveku, vrednom, divnom, sposobnom; hvalite ga što igda možete, recite da ste ga poznavali; da ne bi bilo loše da mu se da bolje mesto. On, čini mi se, ima nekakav čin. Ako ste dobri sa Gasfortom, tako Vam Boga, radite, šta Vas to staje. I Herngrosu, takođe napišite koju reč o njemu. Ja ću Vam još pisati, reći ću Vam šta zapravo da mu kažete, a zasada samo uzgred nabacite Gasfortu. On se zove Nikolaj Borisovič Vergunov. Rodom je iz Tomska. To je sve radi nje, samo radi nje. Da bar ne bude u sirotinji, pa drugo kako bilo!
Imam još jednu, najurgentniju molbu. Ako ste u mogućnosti - udovoljite, a ako ne - šta možemo. Ako me proizvedu, a i uopšte, u avgustu mi je potreban novac, veoma mi je potreban, krajnje potreban, za otkup života. Ne možete da verujete koliko su me koštale moje ekspedicije, a ja hoću da rizikujem još jednu. Dužan sam 1.000 rubalja u srebru. Živim ja bedno, ali su rashodi vrlo urgentni. Meni će, osećam to (za svaki slučaj) biti potrebni, veoma potrebni novci. Sad mi je baš dogorelo do nokata. Molite moga brata (i izljubite ga beskrajno) da mi pošalje ako može što pre. A Vas molim evo šta: ako stvarno imate nade i ako ste ubeđeni da će meni biti dozvoljeno da objavljujem (ali samo u tom slučaju), onda, tako Vam Boga, pozajmite (jer Vi lično sigurno nemate) 300 rubalja u srebru do januara. Ako mi samo dozvole da objavljujem, onda ću ja i više od te sume moći da vratim u januaru. Ja Vas neću kompromitovati. Samo ako imate od koga da pozajmite. Ali, ako Vam je mnogo teško, ne nastojte, jer je veoma teško tražiti zajam. Od X ne pozajmljujte, tako Vam Boga, jer bi to bila suviše velika žrtva učinjena s Vaše strane za mene. Ako pozajmite, odmah mi pošaljite na Lamota. Tako Vam Boga, oprostite mi za ovakve molbe. Prvo, ja u tom pogledu ne poznajem Vaše prilike a, drugo, ja sam kao lud. Tako Vam Boga, nemojte što ružno pomisliti. Zbogom ostajte, ja ću Vam uskoro naipisati još štogod. Tako Vam Boga, pišite što pre o svemu. Ne zaboravljajte me.

Vas i brata grlim bezbroj puta. Pozdrav svima. Nemojte ništa skrivati od mene.

PISMO F.M. DOSTOJEVSKOG A. J. VRANGELU

Brate i prijatelju moj...

Semipalatinsk,  24.  marta  1856. god.

Brate i prijatelju moj, mili i dragi moj Mišo, ovo pismo će ti predati Aleksandar Jegorovič Vrangel. Pišem ti, a za pojedinosti upućujem te na Aleksandra Jegoroviča, sa kojim si se, pretpostavljam, dobro upoznao. Malo šta čovek može da smesti u nekoliko redaka pisma, dobri prijatelju moj! Ja bih hteo da te vidim, da razgovaram s tobom i da pravo iz svoje duše prelijem u tvoju sve ono što me uzbuđuje i muči. Reći ću ti samo jedno: nikada toliko jada, tuge i očajanja nije bilo u mom životu kao sad! Molim te za pomoć: ne ostavljaj me bar ti u ovom času. Aleksandar Jegorovič će ti mnogo foga ispričati. U pismu koje sam ti po njemu poslao već sam ti pisao o jednoj dami s kojom sam se upoznao u Semitpalatinsku i koja se sa mužem preselila u Kuznjeck, gde joj je muž umro. Pisao sam ti i o svojim nadama, o našoj ljubavi. Mili moj prijatelju! Ta veza, to osećanje prema njoj za mene je sada sve na svetu! Ja živim i dišem samo njome i za nju. Pri rastanku s njom mi smo razmenili zakletve i obećanja. Ona mi je dala reč da će biti moja žena. Ona me voli i to je dokazala. Ali ona je sada sama i bespomoćna. Njeni roditelji su daleko (oni je pomažu, salju novac). Videvši da se moja sudbina tako dugo ne rešava, da nema ničeg od onog što smo mi zajedno očekivali, da je olakšanje moje sudbine jos nesigurno (mada sam ja u njega ubeđen), ona je pala u očajanje, tuguje, jadikuje, boluje. U tom malom gradiću pletu intirige. Nju opsedaju molbaima da se uda, svi oko nje igraju ulogu Kočkarevih. Ako ona ne pristane, svi će postati njeni neprijatelji. Nju zbunjuju, ukazuju joj na bespomoćnost njenog poliožaja, i ona mi je, najzad, posle dugog skrivanja, o svemu tome pisala. Piše da me voli više nego išta na svetu, da je mogućnost da se uda za drugog samo pretpostavka, ali pita šta da radi i moli me da je u ovom kritičnom trenutku ne ostavim bez saveta. Ta vest me porazila kao grom. Ja sam rastrzan mučenjima. Šta da radim ako je potpuno zbune, šta će biti ako ona upropasti sebe time što bi sa svojim osećanjima i srcem pristala da se uda za nekog seljaka, glupana, činovnika - radi parčeta hleba za sebe i sina, a onda bi to jedino zbog toga mogla učiniti. A kako je strašno prodati sebe, a nositi drugu ljubav u srcu. A kako bi strašno to bilo i meni? I to možda uoči samog preokreta u mojoj sudbini i njenog sređivanja na nov način. Jer, ja sam dobio suviše nade da bih je mogao izgubiti. Kad-tad ja ću doći dotle da se moje stvari potpuno srede, a sada da mi je makar nešto da se sredi, pa bismo se spasli oboje! A to „makar nešto" je tako moguće i uskoro! Ja sam ovde čak našao ljude koji su spremni da me nameste, a prelazak iz vojne u civilnu službu može se u svako doba dobti. Mogu me čak prevesti u 14. klasu (meni su, na primer, čak davali nade da ću sledeće godine biti proizveden za oficira). Ja ću dobiti mesto, platu. Čak ako ne bi bilo nikakvog pomilovanja ovoga leta i ako bi sva nastojanja da mi se pomogne ostala uzaludna, i ovaj prelaz u civilnu silužbu mogao bi definitivno da sredi moje stvari. A to je već moguće! Najzad, plata bi sigurno bila mala, ali ja mogu sam da zarađujem novac, ja hih izdejstvovao dozvolu da objavljujem. Pa i Poležajev, Marlinski su štampali. U tom sliučaju bio bih obezbeđen, a prema ovdašnjim prilikama čak i bogat (ja od literature mnogo očekujem. Zamisli jedno divno delo kao Jadni ljudi; i tada bi na mene svi obratili pažnju, čak i oni odozgo). Najzad: ako bi ove zime, kad ja imam nameru da molim za dozvolu da objavim roman i jedan članak na kome sada radim, i bez obzira na svoje uverenje da ću tu dozvolu dobiti - bio odbijen, ja bih ipak za prvu godinu braka mogao da se obezbedim za život, ne obraćajući se, na primer, tebi za pomoć; jer ako bi se moja sudbina makar kako promenila, ja nameravam da se obratim teči i da ga molim (ne pominjući brak) da mi pomogne da otpočnem novi život. Daće! ja sam u to uveren. Sada sam porazmislio o mom položaju. Nju treba ohrabriti, uveriti, spasiti; a ja sam daleko od nje; preko pisama se stvar teško sređuje. Razumej moje očajanje! Shvati i to, brate (za ime Hristovo, budi mi brat i shvati da ovo nije strast dvadesetogodišnjaka, da je meni akoro 35 godina, da ću ja umreti od tuge ako je izgubim!). Ta ja sam hteo sav svoj život da pasvetim tome da nju učinim srećnom. Ja ne mogu pismeno da ti iskažem ni svoje nade ni svoje očajanje. Mi se više od šest godina nismo videli. Da li ćemo jedan drugog kako treba shvatiti, onako kako brat brata shvata? Voliš li ti mene kao što si me nekad voleo, da se nisi promenio - ništa od toga ja ne znam! Prijatelju moj, anđele moj! Ja imam nade i ubeđen sam da si mi ti ipak brat! Spasi me! Pomozi mi! Imam dve stvari da te molim, jedno je sitnica, a drugo važna stvar, ali ako se obe ispune, za mene bi bila pomoć i ti bi mi učinio dobro delo, čuješ li, brate, dobro delo! To su sledeće molbe: (Preklinjem te, nemoj ih odbaciti i ispuni ih što je moguće brže. Seti se da ću i ja tebi možda nekad biti od koristi, da ja tebe nisam zaboravljao u kritičnom slučaju. Ti znaš da ja tebe volim. Brate, anđele moj, pomozi mi! Neće me valjda svi, ama baš svi, ostaviti.) Prvo što te molim je sledeće: Ona ima sina dečaka, koji je tek navršio osam godina. Kad joj je umro muž, ona je kao mati, bačena na kraj sveta, i, najzad, kao slaba žena, pala u strašno očajanje za sudbinu deteta. Ja sam je hrabrio. Stari otac joj je pisao da on neće napustiti unuka, da će ga dati u gimnaziju, a potom na univerzitet. Ali šta će biti, misli ona, ako umre starac, ko će onda izdržavati sina? I zbog toga ona misli kako će biti bolje da ga da u korpus, gde se sada dobija odlično vaspitanje i gde Vlada, kad jednom preuzme brigu, ne napušta svoje vaspitanike tokom celog života, Čak i u toku službe. Prema činu njenog muža, on se ne može upisati ni u koji drugi do u Pavlovski korpus. Ja sam se s njom potpuno složio i rekao sam joj da je Golenovski moj rođak i da on zauzima u tom korpusu važno mesto, da bi on vodio posebnu brigu o detetu i njegovom vaspitanju i da, najzad, i ti kao moj rođeni brat ne bi odbio da mi ispuniš usrdnu molbu da bar ponekad uzimaš dete nedeljom kod sebe. Na taj način on ne bi bio potpuno siroče, posećivao bi dobru kuću, gde bi video dobar primer i tako bi ona mogla biti mirna u pogledu razvitka njegovog karaktera i morala. A kada mi je ona dala reč da će biti moja žena, ja sam joj potvrdio da ću se zauzeti kod svoje rodbine za njenog sina, i u slučaju da ona uspe da ga smeati u Pavlovski korpus (što će ona učiniti i sama, ne opterećujući nikog molbama), onda bi moji rođaci, kojd bi na izvestan način postali i rođaci njenom sinu, toplo i rođački prihvatili to dete. Njoj je to bilo veoma prijatno. Ona je, jadnica, bila u takvoj tuzi. Reći ću ti, mili moj, da saim se ja stvarno čvrsto uzadao u tebe. Stvarno, šta bi te stajalo da ga ponekad nedeljom dovedeš k sebi. Ne bi te pojelo to jadno siroče. A za siroče će ti Bog stostruko vratiti. Uz to, otac i majka toga deteta su nekad kao rođenog brata prihvatili, hranili, pojili, mazili i usrećivali tvoga brata, koji je bio u izgnanstvu, u nesreći, bačen na kraj sveta i od svih napušten. A pored toga, dečak neće tako brzo biti primljen, on ima tek 8 godina. Sada, razumej me, ja hoću da te molim da ti njoj u tom smislu napišes jedno pismo. Baš ovako: Milostiva Gospođo Marja Dmitrijevna! Moj brat Fjodor Mihailovič Dostojevski mi je mnogo puta pisao kako ste ga toplo i sa kakvim rođačkim osećanjima primili Vi i Vaš pokojni muž u Semipalatinsku. Nemam reči kojima bih Vam izrazio svu svoju blagodarnost za sve ono što ste Vi učinili jadnom izgnaniku. Ja sam njegov brat i zato to mogu da cenim. Odavno sam hteo da Vam zahvalim. Brat me je obavestio da Vi nameravate da svoga sina, kad navrši potrebne godine, smestite u Pavlovski korpus. Ako jednom on tamo bude i ako ma čim mogu da olakšam usamljenost deteta, u slučaju da on nema u Petrogradu rodbine i poznanika, onda bih se ja, verujte mi, smatrao najsrećnijim čovekom, tim pre što bih bar na taj način mogao da Vam iskažem svoju najživlju zahvalnost za topli prijem moga brata u Vašoj kući. Verujte i to da mi je sve što mi je moj brat pisao o Vama i poznanstvu sa Vašom porodicom, bilo neobično pirujatno i ispunilo je srce moje radošću za mog jadnog brata. Nemam reči da Vam izrazim sve svoje poštovanje. Dozvolite da se nazovem itd.
Na tu temu, molim te, napiši što kraće i što lepše. Shvati šta ti za mene možeš da učiniš, utoliko pre što to tebe ništa ne staje. Ti ćeš joj uliti nadu. Ona će videti da nije napuštena a, što je najglavnije, meni ćeš strašno pomoći u mojim poslovima. Jer je za nju sada izvanredno važno raspoloženje mojih rođaka prema njoj; jer ja sam je obavestio da sam ti pisao o mogućnosti našeg braka. Samo se po sebi razume da o tom braku u tvom pismu ne treba da bude ni reči. Adresuj: Njenoj Preuzvišenosti Marji Dmtitrijevnoj Isajevoj, grad Kuznjeck, tomska gubernija.
Tako ti Hrista, učini to za mene, brate. Ponavljam, učinićeš mi dobro delo. Na kolenima te molim za to. Nemoj me ubiti odbijanjem! Druga, važna, molba. Ja sam ti već pisao, prijaitelju moj, da sam u strašnoj oskudici i molio sam te da mi pošalješ 100 rubalja u srebru. A od tebe ni mukajet. Bože moj! šta će biti, ako sam ti dosadio, ako ti želiš da me se potpuno rešiš, a ja ti pišem ovakva pisma! Ali ja sam rešio da ti još jednom napišem i da te molim za ogromnu pomoć. Prijatelju moj! Meni treba tako mnogo novca da mi je sumu teško i da prevalim preko usana. Ali ja od tebe poslednji put tražim, neću te "više naikada u životu uznemiravati i pri prvom zaokretu sreće prema meni, vratiću ti.
Meni je pored onih 100 rubalja koje sam ti već tražio potrebno još 200 rubalja. Čuj, brate! Sećaš li se -vremena kad si se ti ženio? Zar ja nisaim tada s tobom i poslednje što sam imao podelio? Znam, nemoj me prekorevaiti za nezahvalnost! Ti si meni u životu toliko novaca nadavao da je ono što sam ja dao - ništa prema tvome. Ali sve je dobro kad je na vreme. Uz to, zar bi ti mogao biti u stanju da odbiješ pomoć bratu kad je u ovakvoj nesreći? Shvati sada da ja u životu još nikad nisam imao ovako teškog trenutka. Ovaj novac bi mi mogao pomoći u najkritičnijoj prilici. Ako ne možeš 300, pošalji 200 rubalja. Ali, tako ti Boga, pošalji! Više te neću uznemiravati.
Ja se nadam da će se moja sudbina izmeniti i uveren sam da ću uskoro biti u stanju da sam zarađujem hleb za sebe. Brate! Još sam hteo da ti kažem, ali mi je tako teško, tako teško! Brate, zar si se ti prema meni izmenio!
Kako si postao hladan, i nećeš da mi pišeš, jednom u sedam meseci mi pošalješ novac i pismo od 3 retka. Baš kao milostinja! Neću milostinju, ako nemam brata! Ne vređaj me! Prijatelju moj! Ja sam tako nesrećan! Tako nesrećan! Ja sam ubijen, iskidan! Duša me smrtno boli. Ja saim dugo patio, sedam godina sve same gorčine, kakva se samo može zamisliti, ali najzad ima i granica patnji! Nisam ni ja od kamena! Sada je sve to prevršilo meru. Anđele moj, ako te vređam prekorima, ili ako sam prema tebi nepravedan, na kolenima te molim za oproštaj. Ne ljuti se na mene, ta meni je tako teško! Ne budi prema meni nepažljiiv! Pomozi, usliši moje molbe!
Moj topao bratski pozdrav Emiliji Fjodorovnoj i celoj porodici. Za ime Hristovo, nemoj nikome reći ni reči o mojim namerama u vezi sa ženidbom. Napiši pismo Marji Dmitrijevnoj što je moguće pre, nemoj otezati i budi što je moguće učtiviji. Ta žena to zaslužuje!

PISMO F. M. DOSTOJEVSKOG  M.  M. DOSTOJEVSKOM

ИДИОТ

(одломак)
- Ето, ви сте сад све, - поче кнез, - гледате на мене са љубопитством, и ако га не задовољим, ви ћете се на мене још и наљутити. Не, ја се шалим, - додаде он брже са осмехом. – Тамо, у Швајцарској, била су сама деца, и ја сам све време тамо био с децом, са самом децом. То су била деца онога села, читав чопор, ишли су у школу. Ја их и нисам учио; о, не, они су тамо имали учитеља, Жила Тибоа; додуше, и учио сам их, али сам више онако био с њима, и све су ми четири године тако прошле. Мени ништа друго није ни требало.

Ја сам им све говорио, ништа нисам од њих крио. Њихови се оцеви и родбина сви на мене разљутише стога што деца, напослетку, нису могла без мене, и све су се купила око мене, а учитељ ми, најзад, постаде највећи непријатељ. Ја сам тамо много задобио непријатеља, и све због деце. Чак ме је и Шнајдер корео. А што ли су се они тако бојали? Детету се може све казати, све; мене је увек поражавала мисао, како рђаво одрасли знају децу, чак оцеви и матере своју рођену децу? Од деце не треба ништа крити и тајити, под изговором да су они мали и да је за њих рано да то знају. Каква жалосна и несрећна мисао!

И како деца и сама добро запажају да њих оцеви сматрају као сувише мале па мисле да она ништа не разумеју, док она међутим све лепо разумевају. Велики не знају да дете и у најтежој прилици може дати необично важан савет. О, Боже! кад у вас гледа нека лепа птичица, поверљиво и срећно, те вас је стид и срамота да је преварите! Ја их зато зовем птичицама, што нешто боље од птичице не постоји на свету.
У осталом, на мене су се сви у селу разљутили највише због једног случаја... а учитељ Тибо ми је просто завидео; он је с почетка непрестано махао главом и чудио се како то деца код мене све разумевају, а код њега скоро ништа, а после ми се почео смејати, када сам му казао да их ми обојица ничем нећемо научити, него ће још они нас научити. И како ми је могао завидети и клеветати ме, кад је и сам живео са децом! Помоћу деце се душа човека лечи...

Беше тамо један болесник, у заводу Шнајдеровом, један врло несрећан човек. То беше тако ужасна несрећа, да би се тешко могла наћи нека друга несрећа њој равна. Он је био предан на лечење од лудила, али по мом мишљењу, он није био луд, он је био само страшно велики патник, - то је била сва његова болест. И кад бисте знали шта су за њега најзад постала наша деца... Него, ја ћу вама о томе болеснику после причати; а сад ћу да вам испричам како је то све почело.

Мене деца спочетка нису волела. Ја сам био од њих толико старији, велик и увек тако незграпан и неумешан; а знам да сам доста и ружан... а после и то, странац сам. Деца су ми се спочетка смејала, а после се сташе чак бацати камењем на мене, када су увребали да сам пољубио Мари. А свега сам је једанпут пољубио... Не, не смејте се, - пожури се кнез да задржи подсмех својих слушатељки: - ту није било ни најмање љубави. Кад бисте ви знали како је несрећно било то створење, онда би вам је било врло жао, као и мени што је било.

Она је била из нашег села. Мати њена беше једна стара старица, и она је, у њиховој малој, сасвим трошној кућици са два прозора, имала један прозор издвојен и преграђен по дозволи сеоске власти; њој су били дозволили да кроз тај прозор продаје гајтан, конац, дуван, сапун, све то за сасвим мали новац, те се тако хлебом хранила. Она беше болесна, непрестано су јој ноге отицале, тако да је вечно седела на једном месту. Мари је била њена кћи, од својих двадесет година, слаба и мршава; у ње се одавна зачела сува болест, но она је непрестано ишла по кућама да ради тешке послове на надницу, - патосе је прала, рубље, дворишта чистила, стоку тимарила.

Један француски трговачки путник саблазни је и одведе, а после недељу дана је на путу остави и крадом оде. Она дође кући просећи успут, сва упрскана блатом, сва у ритама, с поцепаним ципелама; ишла је пешке читаву недељу дана, ноћивала у пољу и врло је назебла; ноге су јој биле све рањаве, руке отекле и испуцале се. Она, у осталом, ни пре није била лепа; само су јој очи биле тихе, добре, невине. Ћутљива је била страшно.
Једном, још пре тога, она наједаред поче да пева при раду, и ја се сећам да су се сви зачудили и стали се смејати: ,,Мари пева! Откуд то? Мари пева!” а она се страшно збуни, па после занавек ућута. Тада су још били љубазни према њој, али кад се вратила болна и измучена, нико према њој није имао никаква сажаљења! Како су они у том погледу немилосрдни! Какви су у њих тешки појмови о томе! Мати ју је прва дочекала пакосно и са презрењем: ,,ти си ме сад осрамотила”. Она ју је прва и изложила општем руглу. Кад чуше у селу да се Мари вратила, онда сви потрчаше да је виде и све се скоро село слеже код бабине колибе: старци, деца, жене, девојке, сви, грдна, узрујана, пакосна гомила.

Мари лежаше на поду, код ногу старичиних, гладна, поцепана и плакаше. Кад сви дојурише, она се покри својом расплетеном косом и сави ничице на поду. Сви унаоколо гледаху на њу као на неко погано и проклето створење; старци су је осуђивали и грдили, млади се чак смејаху, жене је псоваху, осуђиваху, гледаху је са таквим презрењем, као неког паука.

Мати све то допусти, и сама је ту седела, климала главом и одобравала. Она је у то доба била већ врло болесна и скоро на умору; два месеца доцније збиља умире; знала је да ће умрети, али ипак јој, до самог умрлог часа, ни на памет не паде да се са ћерком помири, чак ни речи са њом није проговорила; гонила ју је у ходник да спава, безмало је скоро није ни хранила. Њој је често било потребно да меће своје болесне ноге у топлу воду; Мари јој је сваки дан прала ноге и дворила је; она је примала све њене услуге ћутећки, све без једне лепе речи. Мари је све то сносила, и ја после, кад сам се упознао са њом, приметих да је она и сама све то одобравала, и сама је сматрала себе за најгоре и последње створење…

Ф.М. Достојевски

Neradni mrav

Jednom davno živeo je srećan i vredan mrav koji je svaki dan dolazio rano ujutro prvi na posao. Ceo radni dan bio je veseo i odlične volje i dok je radio pevušio je vesele pesmice. Bio je srećan dok je radio i njegovi rezultati su bili odlicni.

No, radio je bez usmerenja, jer uopšte nije imao nadređenog šefa. Zato je gospodin stršljen, direktor firme, odlučio da takva situacija ne može da potraje i zaposlio je bubamaru koja je imala veliko iskustvo sa upravljanjem.

Prva briga bubamare bila je da organizuje praćenje dolazaka i odlazaka mrava na posao sa posla. Uspostavila je u tu svrhu i sistem prijemnih i odlaznih dokumenata. Zbog povećanog obima posla oko papira su morali zaposliti sekretaricu koja bi pripremala papire i izveštaje. Pauk, kojeg su za tu funkciju zaposlili, je odmah uspostavio sistem arhiviranja i postao je odgovoran i za preuzimanje telefonskih poziva.

U međuvremenu je srećni i vredni mrav samo radio, radio i radio. Direktor stršljen je bio oduševljen sa izveštajima koje je dobijao od bubamare i uskoro je počeo da zahteva uporedne studije sa grafikonima, pokazateljima i analizama trendova razvoja. Zbog povećanog obima posla bilo je nužno zaposliti hrčka koji bi bio direktna pomoć direktoru i kupili su mu odmah nov računar sa stampačem.

Veoma brzo je srećni i vredni mrav počeo da se žali na svu tu papirnu vojsku sa kojom je morao po novom da se bori. Direktor je odmah video da je potrebno najhitrije reagovati. Kreirao je novo radno mesto šefa službe koji bi nadzirao srećnog i vrednog mrava. Na novo radno mesto je zaposlio cvrčka koji je odmah po svom dolasku zamenio celokupni nameštaj u svojoj kancelariji i na zahtev dobio ergonomski oblikovanu stolicu i nov računar sa ravnim LCD ekranom.

Pošto je broj računara narastao morao se kupiti i instalirati i mrežni server. Novi šef službe je  shvatio da hitno treba pomoćnika (koji je uzgred bio njegov pomoćnik i u prethodnoj firmi) za pripremanje strateškog nacrta upravljanja i proračuna službe. U pozadini cele priče mrav je postajao sve manje srećan i sve manje produktivan.

Šef cvrčak je oduševljeno zaključio da mora naručiti studiju o socijalnom raspoloženju i zadovoljstvu zaposlenih u firmi. Kada je direktor stršljen pogledao cifre i na osnovu njih shvatio da firma, u kojoj je radio srećni i vredni mrav, nije vise tako rentabilna kao pre, duboko se zamislio. Unajmio je najelitnijeg savetodavca, gospođu sovu kojoj je rekao da izvrši potpunu dijagnostiku firme i da predloži rešenja za poboljšanje rentabilnosti na način da firma posluje kao pre.

Gospođa sova je po tromesečnom detaljnom analiziranju odnosa u firmi direktoru predala sledeći izvestaj: "U firmi je previse zaposlenih!" Direktor stršljen je prihvatio stučnu analizu i odmah otpustio mrava.

S. Lazarević

ИСИДОРА СЕКУЛИЋ

Рођена је 16. фебруара 1877. године подно Тителског брега, у бачком селу Мошорину код Жабља. Детињство је провела у Земуну, Руми и Новом Саду. Школовала се у Новом Саду (Виша девојачка школа), Сомбору (Српска препарандија) и Будимпешти (Педагогијум). Радила као наставница у Панчеву, Шапцу и Београду.

Стваралаштво

До краја, и без остатка, посвећена лепоти смислене речи, књижевница Исидора Секулић је за живота стекла уважење као најобразованија и најумнија Српкиња свога времена. Зналац више језика, и познавалац више култура и подручја уметничког изражавања, Исидора Секулић је као писац, преводилац и тумач књижевних дела понирала у саму суштину српског народног говора и његовог уметничког израза, сматрајући говор и језик културном смотром народа.
Пензионисана је 1931. године. Изабрана је за дописног члана Српске краљевске академије 16. фебруара 1939, а за редовног члана Српске академије наука 14. новембра 1950, као прва жена академик. Умрла је 5. априла 1958. године у Београду.
Дубоко промишљен и уметнички истанчан њен књижевни, преводилачки и критички израз је празник наше писане речи.

Дела
У пола века књижевног рада у више облика уметничког исказивања и расуђивања - објавила је:
Сапутници, 1913 - приповедна врста интимног дневника
Писма из Норвешке, 1914) - путопис
Ђакон Богородичине цркве, 1920) - роман
Кроника паланачког гробља, 1940)
Записи (1941)
Аналитички тренуци и Теме, 1941 - есеји
Књига дубоке оданости Његошу, 1951;
Говор и језик културна смотра народа, 1956). 

ИНТЕРВЈУ

Пре пола века појавила се студија Исидоре Секулић "Његошу књига дубоке оданости". Та је књига писана у заносу Његошевом физичком и духовном појавом, али је изостало његово дубље историјско ситуирање. Зато су њени битни закључци, као што је онај да је Његошу косовска идеја била животни смисао, - изазивали супротна мишљења критике. Исидора је посебно високо цијенила Пролог, како она казе, "Луче микрокозма" и монологе из "Горског вијенца", по којима је то дјело "не само црногорска, него и општечовјечанска тема". Размишљајући о педесетогодишњем животу ове незаобилазне књиге о Његошу, о отпорима које је изазвала, помислио сам да би најзад могао бити публикован један мој разговор са Исидором, од 18. марта 1957. године, који носи тон задње исповијести.
Дан је сунчан, прољећни. Док идем улицом Васе Пелагића, у којој станује Исидора Секулић, размишљам о њеним есејима, о њеном животу посвећеном раду, сличном животу бенедиктинке. При крају улице, десно, налази се њена кућа, приземна, са малим тријемом. Испред куће налази се мала башта, тек прекопана и очишћена. Ограда је направљена од штица и бодљикаве жице. У башту се улази кроз уска и ниска врата од натруле јеловине.
Са десне стране од улаза налази се дворишно звоно на потез, увијено крпом. Послије другог звоњења, појави се Исидора, повијених рамена и врата, тако да јој је напорно гледати право. Рамена су јој уска и коса, као да је хтјела да буде риба, како она сама описа један свој лик, Косту Земљотреса. Очи су јој крупне, плаве, мало искочиле из дебелих капака. На челу изнад лијеве обрве има малу брадавицу. Сиједу косу је савила у пунђу. Двије велике боре су јој усјечене испод истакнутих јагодица, а друге двије полазе од краја усана и одвајају браду од осталог лица. На њој је кућна хаљина неодређене боје, искрпљена на лактовима.
- Уђите, изволите напред па ћемо разговарати, - направи лак покрет руком и лице јој се разведри.
У радној соби били су рафови са уредно сложеним књигама, испред је писаћи сто, три кожне фотеље и двије столице без наслона, обложене кожом. Преко паркета је прострт стари ћилим.
- Седите на фотељу, одмах ћу се вратити, само да умијем руке, офарбала сам их црвеним папиром, увијала сам вазе за цвеће.
Показа умрљане дланове и за тренутак оде у сусједну просторију. Брзо се врати, сједе на столицу без наслона, испред писћцег стола и метну руке на крило.
-  О чему ћемо сад да разговарамо - упита.
"Писмима из Норвешке" и о "Хроници паланачког гробља", ако сте расположени.
- О "Писмима из Норвешке" има мало да се каже. Мислим да је у томе путопису најзначајнији стил. Градови се мењају, а што се тиче описа природе, то је верно и може да заинтересује читаоце и после сто година. Свуда је мисаоност проведена. Види се из сваког ретка да се писац припремао брижљиво пре него што је пошао у ту земљу. Ја сам ишла у Цариград још кад ми је било девет година. Била сам у Француској, Немачкој, ишла сам у Енглеску, Скандинавију. Русију слабо познајем, била сам у Москви, Петрограду, и још неким градовима. Закачила сам и мало северне Африке, била сам у Алжиру, Мароку; тамо сам путовала угљарским бродом. Тако путују сиромашни људи као што сам ја. На броду којим се превози угаљ има и неколико кабина за сиромашне путнике. Ту се једе заједно са морнарима, оно што они за себе кувају. Била сам и у Малој Азији, у Бруси и у још неколико места. За свако путовање сам се дуго и брижљиво спремала. Мој отац Данило (видите имао је име као и ви) био је много образован човек. Радио је у магистрату у Земуну; он ме је упућивао. Кад сам требала да идем у Италију, он ми је рекао да морам годину дана пре тога да учим, јер ћу се тамо сусрести са двадесет векова. И да ми није довољно што знам италијански. Ја сам учила не једну него две године: шта сам год нашла читала сам, учила сам књижевност, уметност, географију, историју. Тако сам о Италији више знала од кустоса што су ме водили. И за Норвешку сам се спремала, само мање него за Италију, јер о Норвешкој има мање да се учи. Тамо може да се путује са знањем енглеског и немачког. Али сам ја, као и сви људи који знају више језика, после три дана читала новине, а после три месеца романе на норвешком.
На питање шта мисли о критици на њена дјела, узбуђено рече: - Ја не читам ништа што се о мени пише, чим видим своје име, ја преврнем лист. Јован Скерлић ми је пребацио за недостатак национализма. То је био прек и нагао човек. После, када је постао народни посланик и стекао политичку власт, постао је нетрпељив. Ја му никада нисам пружила руку, нисам се са њим поздравила. Ја сам повучена и живим међу књигама. Плашила сам се да ми не подметне ногу, и он би ми је подметнуо. Зато сам се љутила после његове критике на "Писма", и одлучила да се повучем у себе још више. Није Скерлић разумевао да правог национализма нема без интернационализма. Ја волим друге народе националистички. И даље живим повучено: звали су ме и сада на пријеме у Двор; нисам ишла јер треба да метнем шешир на главу, а како да ја метнем шешир.
Ја сам задовољна кад читам и када сам увече за атом тежа, више научила него ујутру.
-Што сад не објављујете? - Имала бих да скупим, кад би се скупило, две књиге есеја.
Али то стоји разбацано. Нећу да их скупљам.
- Вриједио би тај напор, - рекох.
- Не. Ја напишем нешто и са тиме се задовољим, више ме не интересује. Написала сам била другу књигу о Његошу, али сам је после Ђиласовог напада бацила у пећ.
- Погријешили сте, јер је све ефемерно, па и Ђиласова улога.
- Да, али сам се ја била препала да ме не ухапсе. Убеђена сам да је хтео да ме ухапси. То је био директан напад полиције на мене. Била сам припремила све да се обесим ако дођу да ме хапсе. Ја, ако имам метафизичка гледишта, не излазим на улицу да их износим и проповедам. До тих гледишта сам дошла учећи. Пре рата сам стално читала два часописа чисто филозофска, један енглески, а други француски. И данас читам енглески, за француски немам пара. Тако ја сваког месеца прогутам један часопис чисте филозофије, сем осталог. Испало је да ја не смем имати друкчије мишљење.
- Мислим да нико није помишљао о вашем хапшењу, а што се тиче критике ваших ставова, то је само друго мишљење.
- Ја сам то тако доживела и осетила. Повео се разговор о Кроници паланачког гробља.
- Сматрам да погрешно критика третира Вашу Кронику као збирку прича, примијетих.
- Тачно. Ја сам им увек говорила да то нису ни приче ни новеле, али кажу да јесу, па после доказују да нису. Ја нисам приповедач. Они моји записи исто нису приче, зато сам их и назвала - Записи. Читава књига Кроника паланачког гробља је проблем амбиције. Има две врсте амбиције: унутрашња и она која је окренута споља.
Амбиција спољашња није добра. Ја се не слажем с таквом амбицијом. Амбиција се мора унутра окренути. Госпа Нола (један од главних ликова из Кронике - Д. Р.) има окренуту амбицију унутра. Као што казе Шели: "Црнац је учинио своје и може да иде". Ја сам извршила своју дужност и сад могу да идем на гробље.
Разговор се поведе о њеној годишњици.
- Та ларма што је дигнута око мене много ме је потресла. Молила сам неке познанике, младе људе, да где год виде нешто о мени написано, пригуше. Али ето шта су урадили. Звали су ме на неко вече о мени, али сам одбила, рекла сам да сам болесна. Сви су хтели да ме скину са дневног реда. Кажу: има 80 година, скоро ће умрети, дај да напишемо нешто и да је оставимо. То страшно вређа. Волим тишину, зато ме је та бука око мене много потресла. Ако нешто вредим, нека кажу после моје смрти, а ни два дана пред смрт не желим да ме хвале. Нисам била срећна. С тим сам се помирила. Постоји васионска срећа која опредељује људе. Ако нисте вољени, узалуд ћете ви настојати да вас воле.
- Од чега живите, - упитах.
- Имам пензију, неки додатак као члан академије и нешто што зарадим.
- Зашто не примате веће хонораре? - Одбила сам да примим 215 хиљада за књигу о Његошу и 105 хиљада за Записе. Ова моја поштена рука никад није примила 100 хиљада, нити ће. Волим сиромаштво. Већ три године немам зимског капута. Клавир сам продала за време рата. Волим музику, али немам новца да купим други клавир. И радио сам продала за време рата, а овај сам купила за 6000. Не задужујем се никад јер после моје смрти нема ко вратити моје дугове.

Породична хроника
- Реците ми нешто о кроници Влаовици.
- Која је то, не сећам се. Пошто сам је подсјетио, она продужи: - Да. То су наши рођаци, у ствари то је живот наше породице. Ја сам са мајчине стране наследила потпуну туберкулозу, јер су тамо сви туберкулозни. С очеве стране наследили смо лудило и разне облике нервне поремећености. Мој прадеда се доселио из Црне Горе у Бачку. Његова кћерка је била луда. Онда се то даље протеже на женске особе. Моја тетка је била неко време у душевној болници, па су је довели кући и ја је памтим, седела је стално у једном углу и несто мумлала. Мој је отац страшно патио од главобоље. Женио се три пута. Од прве жене је имао мене и сина, који је умро у 22. години од туберкулозе. Био је талентован за музику, свирао је виолину, наступао је. Ја сам већ од своје четврте године патила од несанице. Све сам плакала у кревету што ја не могу да спавам као сва друга деца. И данас ме страшно боли глава. Не спавам. Некад плачем у кревету и тако седим и размишљам. На вирусној бази ме боли глава, па ти вируси могу да пређу на мождану кору, од чега могу да умрем и у горем случају полудим. Од мајке, коју нисам запамтила, као што рекох наследила сам туберкулозу. Била сам туберкулозна, зато су ми груди овако уске. Затим сам скрофулозна. Ево, видите, - и показа врат. - У нашој кући се редовно постило, мада нисмо били много побожни. Отац није дао ни једној жени да запали кандило ако има менструацију. У нашој породици постоји манија чистоће, све мора да буде чисто. Ако вам није тешко да се дигнете, да видите како је у сифоњеру све чисто и сложено. - Отвори сифоњер и показа рубље сложено по величини. - Све мора, - настави Исидора, - да буде на своме месту. Да се вратим нашем предмету разговора. Ја сам у Војводини пратила развој породица и установила сам да увек после треће генерације - изумиру. Тако у Енглеској није. Тамо живе и по девет генерација. Само је код њих успон блажи: прво је обичан сељак, па војник, капетан, морепловац, пуковник, помоћник министра, министар. Тако благо напредују кроз генерације. И у нашој породици је тако, као у Војводини. Ја сам трећа генерација, и са мном се гаси наша породица. Заправо, сада сам добила писмо, када се ово била дигла бука око мене (прослава 80-тогодишњице - Д. Р.) - од некога монаха-пароха Никодима. Пише неким словима као бубашвабе. Пита ме да ли сам ја његова рођака, јер је мој отац имао из другога брака једнога сина. Тај син мога оца је имао двоје мушке деце. Један је младић долазио пре неколико година. Испоставило се да смо рођаци, нисам са њим причала ни о чему, јер нисмо имали заједнички језик. После сам чула да је умро од туберкулозе. Овај монах-парох Никодим што се сада појављује је његов брат. Пошто је монах, не може се женити. Тако ће се са нама завршити живот наше породице.

Д. Р.

KO JE HORHE LUIS BORHES?

razgovarala Branka Bogavac

Kad su Vam predavali italijansku svjetsku nagradu Cino del Duca koju ste primili u Parizu, Žan d' Omerson, član Francuske akademije, Vas je pozdravio ovim riječima:
»Ko je Borhes 

Najslavniji, najznamenitiji, univerzalno najpoznatiji među metafizičkim ipoetskim tajnama... Vi niste samo sfinga današnje literature – VI STE ŽIV IMIT... čije knjige gutaju u tišini desetine hiljada obožavalaca po cijelom svijetu. Homer je bio veliki pjesnik - Borhes takođe. Vi ste jedan od najvećih, ako ne i najveći pjesnik ovoga doba. »Šta ste vi uložili od sebe da biste zaslužili ove riječi? Je li bilo žrtava s Vaše strane?
D' Omerson pretjeruje. Što se mene tiče, nisam se žrtvovao pišući. Pisao sam i volim da pišem. U tome nema ničeg patetičnog ni tragičnog. Slijedio sam i ispunio svoju sudbinu pisca. I to je sve. U tome nema ničeg teškog čak i sada kada sam slijep. Ne mogu da pišem svojom rukom od 1955, a ipak je ta sudbina prijatna i u svakom slučaju jedina moguća za mene. U mojim godinama ja ne mogu biti nešto drugo. Jedino i dalje učim strane jezike: švedski, islandski i stare anglosaksonske jezike, zato što mnogo volim etimologiju.
To znači da za Vas pisanje nije napor, kako se nekad žalioFlober, govoreći da je to za njega pravo »mučenje«?
Ne. Ja volim da pišem. Flober je to osjećao na izvjestan rejigiozan način. Nikad nisam osjetio to kao Flober koji je govorio da »ulazi u pakao kompozicije«. Što se mene tiče, ja nisam ušao u taj pakao. Ja to ne zovem paklom, jer je to za mene jedini mogući način života. Ja volim da pišem, samo sam bio mnogo lijen i nespretan. Ja nikada u životu nisam napisao pismo. To je bilo suviše teško za mene. Jedno pismo! Ali sam ipak napisao jedno dvadesetak tomova. To su priče, stihovi, klasične forme.
Iako ste književnu slavu stekli svojim pričama, Vi ističete da ste prije svega pjesnik. Kako onda objašnjavate cijela razdoblja svog stvaralaštva kada ste se udaljavali od poezije?
Da. Duže vrijeme nisam pisao pjesme, pa sam im se ponovo vratio. To su mi i prebacili. Ali ja toga nisam svjestan. To ne zavisi od mene. Ja pišem ono što mi samo dođe. Ja ne tražim sižee, već oni mene nađu. Tako sam pisao ono što je trebalo da pišem.
Šta Vam je bilo najteže prilikom pisanja ?
Ne treba da postoji teško i teže. A ako ima teškoća, onda ne treba pisati. Književno stvaranje treba da teče kao voda, kao ogromna rijeka, a ne kao neka mašina koju treba na silu pokretati.
Ima li trenutaka kad inspiracije stvarno nema i da li prisiljavate sebe na rad?
Ja pišem samo kad se pojavi inspiracija. Naravno, ima trenutaka kad je inspiracija izdašna, bogatija, ali to ne zavisi od mene. Možda bi trebalo pisati svakog dana, ali to nije moj slučaj, ja tako ne radim. Ja čekam da se inspiracija pojavi, a u međuvremenu pravim razne planove. Ne treba sebe prisiljavati. To je pogrešno. To treba samo po sebi da dođe.
Za vas je patnja izvor inspiracije, materijal za kreaciju ?
Svaki put kad sam pisao, osjetio sam neku emociju, emociju pred životom. I mislim da se ne može pisati bez emocije, bez strasti, bez patnje i osjećaja. Nesreća je bogatija od sreće, a poraz od pobjede. Sreća je sama svoj cilj, a nesreća treba da se pretvori u nešto drugo, u umjetničko djelo. U Odiseji se kaže da su bogovi dali nesreću ljudima da bi imali šta da opjevaju.
Rekli ste da »poezija rađa poeziju«.
Htio sam da kažem kako čitanje poezije može da bude izvor poezije. I književnost rađa književnost ili književnost rađa poeziju. Poezija se rađa iz govora. Poezija je nešto što mi fizički osjećamo i koju mi shvatamo i predajemo našim čulima. Ne slažem se sa Edgarom Poom da je pjesma intelektualna operacija. Pjesma naslućuje doživljeno iskustvo, prethodnu emociju koja nije samo intelektualna. Pjesma je upravo otkriće emocije. Pjesnik je pisar kojemu diktira neka nepoznata sila.
Koliki je dio Vašeg ličnog života ušao u Vašu literaturu ?
Sve može da postane materijal za umjetnost, cio život, svi elementi svijesti mogu da se upotrebe.
Vi ste prilično misteriozni i vrlo diskretni kad je riječ o Vašem životu.
Kad je neko pisac, on osjeća da, ako bi rekao stvari baš onako kako su se dogodile, onda to ne bi bila literatura. Ta iskustva treba da se pretvore u bajke, priče, stihove, metafore. Čak i kad pričam istinu o nečemu što se stvarno zbilo, ja pomalo izmijenim prilike, datum. To je literatura.
Izgleda kao da stilu ne pridajete mnogo važnosti?
Prije nego objavim nešto, ja napišem dvadeset, trideset verzija...
Da li je moguće!
Ne, ne. Pretjerujem. Napišem recimo, četiri, pet ili šest puta. Ali ja bih htio da to ne bude mnogo primjetno. Želio bih da čitalac ima utisak nonšalantnosti, ravnodušnosti, i da to ne izgleda suviše barokno i uobraženo. I ponekad, pošto ispravim jednu stranicu, ja namjerno ponovim neku riječ da bi to izgledalo pomalo nemarno. Ta je nemarnost namjerna. Ja se takođe trudim da čitalac ima utisak da taj čovjek što piše, piše bez mnogo truda i ne stara se da nađe rijetke riječi. Jer svi teže da iznenade, da začude.
Zašto ste prešli sa pjesama na priče ? Da li je to pod uticajem Edgara Poa, Kiplinga, Stivensona?
Ne, ne. Sad ću Vam reći. Proveo sam svoj život čitajući priče. Čitao sam Poa, Kiplinga... i smatrao sam se nedostojnim da pišem priče. Mislio sam: to je suviše za mene, to prevazilazi moje sposobnosti. I dugo sam se kolebao, a to je bila greška skromnosti. I najzad sam napisao jednu priču, legendu. Ljudi su rekli da to nije mnogo loše i tako sam počeo. Govorite li slovenske jezike?... Ruski?
Da, i ruski. Studirala sam ga na Sorboni.
Vous avez de la chance! Ja sam probao da učim ruski, ali toliko mi je bio težak! (Žali se jedan Borhes, koji govori barem petnaest jezika!) Ali sam čitao Tolstoja, Dostojevskog i rusku literaturu.
Pomenuvši Tolstoja i Dostojevskoga, podsjetili ste me na to da Vi ne volite psihološke i realističke romane ?
Mislim da ne volim roman uopšte.
Kao rod?
Da. Možda griješim, ali imam utisak da se tamo trpa mnogo toga da bi se ispunile stranice i stranice: te opisi, te mišljenja, te diskusije, dok priča, recimo Kiplingova, može biti od same suštine, kao i sonet. Svaka riječ je na svom mjestu, dok u romanu ima mnogo stvari, mnogo naroda, gusto naseljenog, što se mene tiče. Naročito ruski roman. U njemu ima trideset do četrdeset osoba. Zašto činiti napor kad čitanje treba da bude prijatno i blisko?
Rekli ste jednom: » Volio bih da napišem jednu priču u kojoj ne bi bilo naznačeno ni mjesto, ni vrijeme, ni osobna imena; tako bih se možda približio Kafkinoj tajni. «Znam da veoma volite Kafku i voljela bih da mi govorite o Vašem odnosu prema njemu.
Pisao sam priče imitirajući Kafku, ali sam primijetio da je to suviše očigledno. Napisao sam dvije priče po ugledu na njega da bih istjerao čini iz sebe. To su Vavilonska lutrija i Vavilonska biblioteka. Kad sam to pisao, pisao sam što sam bolje mogao da bih bio Kafka. Ali, naravno, nisam uspio. Kafka je vrlo veliki pisac.
U tekstu o Kafki rekli ste da kod njega sjedne strane, postoji zavisnost, a s druge - beskonačnost.
Beskrajnost je i u tome što ne liči ni na koga i što je samo on stvorio tu vrstu fabule svojstvene samo njemu.
Proučavali ste i zapadne filozofe: Šopenhauera i Kirkegorda, kao i filozofe Dalekog istoka. Je li i to doprinijelo Vašem djelu, a posebno Vama i Vašem stavu prema životu?
Ne znam da li sam nešto naučio i da li je koristilo mom djelu, ali sam naučio da se divim svijetu, da se oduševljavam. Jedna filozofija vredi samo onoliko koliko zadovoljava naš smisao za lijepo i saopštava nam da pisati jeste veliki razlog za postojanje i da je najveća vrijednost Knjiga, kao što je to rekao Malarme. Ja sam idealista i vjerujem da nema suštinske razlike između sna i jave, a mi smo tvorci naših snova.
Kompetentni poznavaoci Vašeg djela kažu da Vaš opus n-ma ničeg nacionalnog ni lokalnog, pa da biste zato mogli biti pisac svakog dijela svijeta. Koji je zapravo ključ da se dospije do uma i srca ljudi svakog tla ?
I ja bih želio to da znam. To je i za mene tajna. Ima jedna knjiga koja se zove Zlato, tajna i ključ. Ali ja nisam našao ključ, samo sam se igrao sa tajnom. Kada sam bio pozvan u Ameriku 1961. u Teksas, da predajem književnost, postavio sam sebi to pitanje i evo šta sam tada zaključio: star sam, Južnoamerikanac, slijep sam, iz daleke sam zemlje, manje-više poznate Argentine, upoređivali su me sa Homerom i Miltonom i zbog svega toga ja sam pomalo egzotičan. Eto, to je jedan od mogućih odgovora.
Za Vas je, na šta podsjeća naš jugoslovenski prevodilac Konstantinović, pročitano isto što i doživljeno, pa zato imate istovetan odnos i prema lektiri kao materijalu od koga se može napraviti nova literatura. Možete li reći nešto više o Vašem stavu da svi proizvodi duha pripadaju svim ljudima kao vazduh, zemlja i more? Vi znate dvadesetak jezika i poznati ste i kao prevodilac. Sada prevodite Magbeta. Šta dobar prevodilac treba da posjeduje?
Dobar prevodilac treba da prenese misao na svoj jezik.
Jedan francuski kritičar je rekao: »Pod Borhesovim perom literatura ulazi u jedan drugi svijet. Više se stvarno ne radi ni o Danteu, ni o Servantesu, ni o Kafki, ni Mišou; svi pisci čine jednog pisca - podsvijest«.
To ide u prilog ovog što sam upravo rekao.
Bilo bi nepravedno da se ne spomene i Vaš uticaj na druge pisce. Jedan kritičar je rekao da od 1925. godine, od prvih Vaših tekstova, niko više u Latinskoj Americi nije pisao kao prije, da su svi sadašnji pisci manje više Vaši sinovi. Mišel Fuko je priznao da ga je jedan Vaš tekst inspirisao da napiše »Riječi i stvari«.
Uzajamni uticaji su neizbježni i ja sam srećan ako je to tako. Uostalom, moj renome je uvijek bio tajna za mene.
Šta je književna nagrada:
To je dar piscu. Mene je poradovala i »Servantesova« nagrada koju sam podijelio sa Beketom, jer je to bio prvi pisac kojeg sam pročitao u životu. I sve druge nagrade su me radovale. Mislim da je to zaslužena čast kao, na primjer, Nobelova nagrada Raselu, Kamiju, Nerudi. Što se mene tiče, to je postala tradicija da se ne da Nobelova nagrada Borhesu. Vjerovao sam u tu nagradu, jer su me bili ubijedili da sam je zaslužio zbog dvije-tri stvari. To je pokazalo da sam bio glupo površan. No, koji čovjek u svom životu ne doživi podsmijeh!
Po svemu izgleda da su za Vas glavni kvaliteti pisca u formi? Evo nekoliko primjera Vaše poezije u kojima se vidi koliki ste majstor metafore:
»Oblaci ne marahu za nebo...« »Granama se drveće raspravljaše...« »Drveće se usplahirilo zbog vjetra...«
To sam pisao 1930, pa ne znam je li lijepo. Da. Mislim da je to najvažnije kod jednog pisca. Ako niste pravi pisac, Vi tada samo mislite na objavljivanje vaših knjiga, a ne na vaše knjige. A i vidite da nema novih ideja, znači: samo forma može da se mijenja. Ja mislim da sam otkrio negdje tri-četiri priče, a da sam se trudio cijelog svog života da ih ispričam što je moguće bolje, sa samo nekoliko varijacija. Odatle i značaj koji pridajem formi. Frazeologija i stil su različiti, ali »fakat« je uvijek isti.
Fokner kaže da »glavna osobina jednog umjetnika jeste da bude sposoban da objektivno ocijeni svoje djelo«. Hoćete li izreći još koji Vaš sud o sopstvenom djelu?
To je serija fragmenata. Ja mislim da je to »djelo« vrsta tipografske iluzije – ja nemam »djela«. To su tekstovi dosta kratki. Jedno djelo... ta riječ je suviše obimna. Ja sam uglavnom pisao fragmente i ljudima se to dopalo, a ja mislim da to što sam uradio nije toliko dobro. Ja sam jedan uljez.
Suviše ste skromni.
Ne. Samo sam lucidan.
Citiram Vas: »Umjetnost treba da bude kao ogledalo«.
Htio sam reći da umjetnost ne treba da bude nešto što iznenađuje, nešto začuđujuće, već kao neko tiho, mirno ogledalo. To sam htio da kažem, ali sam to napisao vrlo davno i nisam više siguran.
Rekli ste u Kolež da Frans da najviše volite Vašu knjigu »Pješčana knjiga«. Zašto baš nju?
Zato što je napisana bolje od drugih, u njoj nema ničeg baroknog. Stil je dosta miran, rječnik je vrlo jednostavan. Starao sam se da budem jednostavan, da ne iznenađujem čitaoca, nego da ga zainteresuje. A nije lako biti jednostavan!
Koji je najveći problem koji život postavlja pred čovjeka?
To je problem etike, moralni problem. Ja se staram da budem čovjek etike, ali ne uspijevam u tome.
Šta je najveći neprijatelj čovjekov?
Društvo, država, naravno. Ima naravno, režima koji su podnošljiviji od drugih.
Koji ljudski kvalitet posebno cijenite ?
Prijateljstvo i maštu. Ljudi bez mašte su nepodnošljivi. A mašta je ono što najviše nedostaje ovom dobu koje razjedinjuju nacionalizam i materijalizam. Prijateljstvo je vrlo važno u mojoj zemlji. U »Božanstvenoj komediji« sve one priče o nebu, paklu i čistilištu su u stvari hronika Danteovog i Vergilijevog prijateljstva.
Šta ne volite kod ljudi?
Mrzim ljude koji su suviše sigurni. Sigurnost je možda najveći ljudski nedostatak. Dogmatičari su njeni nosioci i opasni ljudi.
Kada bi bilo moguće, koju biste knjigu ponijeli sa sobom za vječnost?
Vrlo je nezgodno i teško izabrati samo jednu knjigu, ali ako bih morao da izaberem, onda bih uzeo Danteovu Božanstvenu komediju. Naravno, mislim s literarne tačke gledišta. Ali nema razloga da se izabere samo jedna knjiga.
Jednom ste potvrdili da se bolje sjećate knjige Vašeg djetinjstva nego ljudi i rekli ste: »Uvijek sam bio veći čitalac nego pisac...«
Možda sam osrednji pisac, ali sam dobar čitalac...
Ostavimo li po strani skromnost ovog iskaza, sve to potvrđuje da Vi bezmalo pridajete jednako značenje životnoj zbilji i literaturi, odnosno, svemu onome što predstavlja duhovno blago čovjeka. Željela bih da Vas ovo podstakne na još koju opservaciju o značenju literature i umjetnosti u čovjekovom životu.
Ali i životna zbilja je stvorena od literature. Jedna knjiga je događaj i realnost kao što je Njujork realnost. Jedan sonet je takoder stvarnost. U sadašnje vrijeme pravi se greška što se literatura posmatra sa istorijske tačke gledišta i predaje se sa datumima i osobnim imenima. Na knjigu bi trebalo gledati kao na celishodnost za sreću i zadovoljstvo, a ne kao na neprijatnosti. Tužno je lišiti se literature. Postoje i druge umjetnosti, ali ja kad mislim na umjetnost ja mislim na literaturu. Volim i filozofiju i metafiziku. Mnogo volim da čitam i proveo sam život u čitanju.
Šta je zajedničko svim umjetnostima ?
Ja mislim da je to ljepota. Ali ja ne znam da li književna ljepota liči na muzičku ljepotu. Možda je najvažnije to da se osjeti da je umjetničko djelo iskreno, a ne nešto isfabrikovano i da literatura ne bude samo jednostavna igra riječi, već nešto iskreno, kao san. Ali, snivač, dok sanja, treba iskreno da sanja i (dok sanja treba) da vjeruje u stvarnost sna, znajući istovremeno da je to san.
Vi odbijate svaku političku, ideološku i religijsku poslušnost. Vi želite da budete »samo« pisac.
Ja ne pripadam nijednoj partiji. U mojoj zemlji ljudi su truli od politike. Želio bih da živim u nekoj zemlji gdje ne bi bilo ni carine, ni uniforme, ni zastave, ni kasarni, ni crkava u svijetu, gdje ne postoje razlike među zemljama, gdje je pasoš nepoznat, gdje ne postoji nepovjerenje. Ali znam da je to iluzija u naše vrijeme. Ja mrzim sve izme. Svaki sistem je prevara. Želio bih da budem Švajcarac, građanin te fiktivne zemlje u kojoj je nepoznato ime predsednika. (Borhes je na kraju i otišao u Švajcarsku gdje je i umro.)
»Pijesak neprestano pada i to je njegov vječiti zakon, ali sa pijeskom odlazi i naš život«, kažete Vi. Hoćete li mi reći nešto o simbolu pijeska ?
Pijesak je simbol vremena. Život je pijesak koji ne zadržava nikakav otisak i koji nema ni početka ni kraja, to je samo jedan niz. Vrijeme je fundamentalni problem egzistencije. Vrijeme je neprekidnost.
Postojati znači biti vrijeme, mi sami smo vrijeme. Naša svijest neprestano prelazi iz jednog stanja u drugo, i to je vrijeme. Heraklit je rekao: »Ne možemo ući dva puta u istu rijeku«. Jer voda teče i nikad ne miruje, a s druge strane - što izaziva u nama neki sveti užas - i mi sami smo rijeka, rijeka koja se stalno mijenja: i mi takođe tečemo. Vrijeme je materija od koje smo sačinjeni: vrijeme življenja, vrijeme sreće i očajanja, vrijeme rađanja i smrti. Vrijeme je biće, jer vrijeme gradi i razgrađuje čovjeka. Vrijeme je suština čovjeka. Platon je pokušao da riješi problem vremena stvorivši jedan od najljepših ljudskih izuma. Govorim o ljudskom izumu, jer nisam pobožan, a religija bi dala drugu definiciju.
Šta je za Vas vječnost?
To je zbir naših juče i svih svjesnih ljudskih bića. Vječnost je prošlost za koju niko ne zna kad je počela. Ali vječnost je i sva sadašnjost. Sadašnji trenutak sve nas sadrži, i sve gradove, i sve svjetove, i sve prostore.
Vječnost je takode i budućnost, budućnost koja još nije stvorena, ali koja postoji, koja počinje da postoji u samom ovom trenutku. Platon kaže da je vrijeme pokretna slika vječnosti. Vječnost nam dozvoljava da živimo na sukcesivan način: sate, noći i dane, godine. Imamo pamćenje, sadašnje osjećaje, pa onda imamo budućnost, čiji oblik još ne znamo, ali je predosjećamo ili se nje plašimo. Sve, apsolutno sve nam je dato po redu, mudro, jer kad bi nam sve bilo dato odjednom – ljudsko biće ne bi izdržalo taj strašni teret, teret bića cijele vasione. Cjelina bića za nas je nemoguća. Šopenhauer kaže da je, srećom za nas, naš život podijeljen na dane i noći koje san prekida? Bez sna, život bi bio nepodnošljiv i ne bismo bili gospodari zadovoljstva...
U poznatoj knjizi Ričarda Bergina »Razgovori sa Borhesom«, na mjestu gdje raspravljate o Filozofima, izrekli ste jednu misao koja meje oduševila: »Smatram daje Unamuno vrlo važan pisac ali se ne slažem sa njim«. Sličnu opasku imate i o Sartru. Ovo ističem zato što u ovom vremenu vlastodržačke ideologizacije unutar države, a onda i blokovskog antagonizma, Vaš stav predstavlja obrazac tolerancije različitih mišljenja i opredjeljenja. A toje, po mom dubokom uvjerenju, ne samo jediniput spoznaje, koegzistencije i pomirenja, nego i samog spasa Ijudskog roda. Mišljenja, pogotovu političke prirode, ne dotiču se nikada suštinskih stvari. Pogrešno je suditi o čovjeku na osnovu njegovih mišljenja. Političar je onaj koji mnogo obećava.
Rekli ste negdje da sport i politika favorizuju nacionalizam.
Da. Sada su filozofija i literatura pomalo zaboravljene terne. Ljudi se radije interesuju za politiku i sport. A i pisci su angažovani. To znači da stavljaju politiku u prvi plan, pa tek posle literaturu. I sport i politika pothranjuju nacionalizam koji je najveće zlo. I jedno i drugo su frivolni, tašti, ali politika je mnogo opasnija. Žao mi je što je tako, ali moje žaljenje je beskorisno. Ne mogu da promijenim tok istorije ni evolucije. Što može da učini jedna individua? Skoro ništa, a opet samo su individue važne. To je paradoks. Društvo, država to je nešto apstraktno i pomalo bezlično.
Nije li sveopšta današnja politička, ekonomska, ideološka i religijska podijeljenost u svijetu u stvari nametnuta narodima i protivna čovjekovom interesu i njegovoj prirodi, ako prihvatimo tezu da su svi ljudi braća?
Sve to razdvaja ljude, naročito politika. Ja sam pacifista. Ako bi izbio treći svjetski rat, uništio bi čovječanstvo. Rat je zao, to je organizovano ubistvo, izgovor i opravdanje za ubistva i zločine. Danas je svako nacionalista. Svako se interesuje za svoje razlike, a ne za zajedničke afinitete. Čak i kod nas, koji smo mlada zemlja po istoriji, i kod nas se insistira na mizernim razlikama. Pridavanje tolike važnosti mjestu gdje smo rođeni je zlo našeg vremena. Umjesto da slijedi ideal koji su propovijedali stoičari antike i koji su za sebe govorili da su kosmopoliti, drugim riječima, gradani svijeta.
Ja mnogo patim kad je negdje rat, kao uostalom i svi ljudi, izuzev neznalica koji samo znaju da mrze. Meni je nemoguće da mrzim, jer me to suviše košta. Ja ne volim neku zemlju protiv neke druge. Treba voljeti sve zemlje. Kad bismo ratovali sa Francuskom, ne znači da bis-mo bili Montenjevi neprijatelji.
Vi mnogo volite Oskara Vajlda, šta je to što izuzetno cijenite kod njega ?
To je bio čovjek izvanrednog talenta, bez ikakve sumnje. Vrlo oštrouman i uvijek s osmijehom na usnama. Bio je vrlo obrazovan i poznavao je mnoge jezike medu kojima grčki i latinski. Ali krio je to obrazovanje na vrlo elegantan način. U njegovom djelu ima vrlo dubokih misli, kao ova: »Čovjek je u svakom trenutku svog života sve ono što je bio i što će biti«. Stivenson je napisao da postoji jedna književna osobina bez koje su sve ostale nepotrebne, a to je šarm. A Vajld je to imao. I za mene je to fundamentalna stvar. Umro je 1900. godine, a ima se utisak kao da je ovog trenutka prestao da govori. Možda je upravo kriterijum svega što je dobro: biti skorašnji, sadašnji.
A šta mislite o njegovim pozorišnim komadima?
Oni spadaju u Vajdlova djela koja su odoljela vremenu. Na primjer: »Važno je zvati se Ernest«. U njemu nema one sentimentalnosti karakteristične za englesko pozorište njegovog doba i njegov komad je promijenio takvu klimu. To nije samo komedija nego pravi oblik sreće.
Upravo samje vidjela ovih dana i slažem se sa Vama. Znači da sam u pravu. Edgar Po me interesuje zbog Vaše svađe sa Kajoom i njenim razlozima.
Jeste, imao sam veliku polemiku sa Kajoom. Kasnije sam bio u Japanu i naučio sam da se u sličnim situacijama treba tako ponašati kao da je vaš oponent, a ne vi, u pravu. Samo, u doba svađe s Kajoom bio sam vrlo malo Japanac i tretirao sam ga malo grublje. Ja sam tvrdio da je Po izmislio kriminalistički rod, kao: »Dvostruko ubistvo u ulici Morg«, »Ukradeno pismo«, »Zlatni jelenak«. Po je izmislio i čovjekovu funkciju koja rješava zločin. I upravo u tim kratkim pričama njegovo djelo dostiže savršenstvo. On njima i duguje današnje mjesto u literaturi. Po je definisao taj rod teorijski i usavršio ga je u praksi. Ja sam uvijek mislio da je Edgar Po bio svjestan činjenice da kriminalistički rod spada u fantastiku. To me je i navelo da tvrdim da je kriminalistički roman rod fantastike. Po je najveći tvorac kriminalističke literature, njen neosporeni majstor, umjetnik.
A šta je Kajoa tvrdio ?
Da kriminalistički roman prethodi Pou, da su špijun ili činovnik iz doba Napoleona junaci koji pripadaju kriminalističkom rodu. Ali ja mislim da je to pogrešno i da kriminalistički rod nema veze s policijom. Činjenica da su postojali špijuni i policajci i pre Poa nema veze sa tim pitanjima i ovaj tip literature je stran toj vrsti hronike.
Znam da i Kiplinga obožavate. Hoćete li reći nešto o njemu i njegovom uticaju na Vas?
Kipling je jedan od najgenijalnijih pisaca svjetske literature. To je vrlo kompleksan pisac. Kipling je autentični stilista: njegovo pisanje doseže takav stepen savršenstva da se i poslije nebrojenih čitanja jedne priče iznenadimo otkrivši tek tada njeno pravo značenje. To se meni dogodilo sa pričom »Vrata stotine žalosti« koju sam pročitao sto puta i tek sam prilikom poslednjeg čitanja otkrio jedan detalj. Njegov dar za pričanje je izvanredan. On čini čuda sa rimom i metaforom, ali tako da mi to primamo kao da je sve to spontano: što je apsolutno nemoguće, nego je to rezultat ogromnog rada. Kipling u svojoj autobiografiji umanjuje značaj onog što je napisao.
Kao i Vi kad govorite o sebi.
Ne, ne. Ja sam u pravu kad govorim o sebi. Kipling je nepravedan prema sebi, i suviše skroman. On kaže da mu je sudbina dala karte u ruke i da je samo trebalo igrati. Ali sudbina dijeli karte svakome i, ako nismo Kipling, te su nam karte nekorisne. On je majstor svih pjesničkih formi. Oprobao je sve oblike i izmislio nove.
Na Kolež d' Fransu postavila sam Vam pitanje.
Bili ste prisutni! Moram vam priznati da sam imao strašnu tremu!
Pitanje je glasilo: koja je razlika između proznog i pjesničkog stvaranja. Vi ste odgovorili sledeće... ili je možda bolje da Vi sami ponovite?
Onda sam rekao da je pisanje proze teže od pisanja poezije, jer u poeziji možete da ponovite stih, što spada u vještinu te umjetnosti, dok u prozi sve treba izmisliti. Mislim da je proza teža. Dok se u poeziji čovjek prepusti, postoji izvjesna naivnost, a od proze se očekuje nešto drugo: inteligencija, duh. Danas bih rekao da je to u suštini isto, razlika je samo u formi. Možda je proza kompleksnija od stiha.
Vi kažete da nemate svoju estetiku?
Da, to je tačno. Jer svaki siže zahtijeva izvjesnu formu. Znači, svaki siže diktira svoju formu.
Koju vrstu lektire preporučujete budućem piscu ?
Otac mi je rekao da čitam samo knjige koje mi se sviđaju. Nikada nisam mislio na literaturu kao na neku prinudu i napor. Bio sam profesor književnosti na Univerzitetu u Buenos Ajeresu dvadeset godina. Tamo sam predavao ljubav prema literaturi.
Jednom ste rekli: »Mnogo sam čitao, a malo živio«.
Ne, ne, pošto je čitanje jedan oblik života. Kad sam to rekao pogriješio sam i sada se ispravljam. Kad čitamo i pišemo živimo intenzivnijim i bogatijim životom. Mislim da sam mnogo pisao. Ali ako je pisati mnogo neophodan uslov da bi ostalo i da bi se ostavilo nekoliko presudnih, kapitalnih linija - ne kajem se. Djelo jednog pisca je serija bilježaka da bi iz svega toga izvukao samo nekoliko definitivnih stranica. Treba raditi cio jedan život da bi ostala jedna bajka, jedna priča, stih ili fikcija.
Želio bih da ostavim jednu legendu vremenu, ali ne vjerujem da sam napisao fikciju dostojnu vremena. Moja jedina zasluga je možda što sam ponovio stare bajke.
Rekli ste: »Ne treba cijeniti drvo prema plodovima ni čovjeka prema djelima«. Hoćete li pojasniti?
Plodovi mogu da ogovaraju drvo isto kao što nas ogovaraju riječi i djela.
Prošle godine bila je poduža diskusija u našoj štampi o tomeda li je intervju vrsta književnog stvaranja.
Benedeto Kroče nas je učio da su književni rodovi samo korisne i vještačke konvencije.
Šta mislite o ovogodišnjoj Nobelovoj nagradi?
Mislim da je Markez izvanredan pisac i da je Švedska akademija napravila odličan izbor.
Imate li neku poruku za čitaoca kao odgovorna pitanje koje Vam nisam znala postaviti?
Želio bih da moje ime nestane, a da bajka ostane.
Živjeli ste kao gimnazijalac u Švajcarskoj za vrijeme prvog svjetskog rata. Da li ste slušali tada o ratu Srbije koja je bila povod za rat?
Naravno. Sjećam se Sarajeva; Austrija je htjela da austrijski oficiri uđu u srpsku armiju. Tražila je rat po svaku cijenu i postavila je ponižavajuće uslove Srbiji, koje srpska armija nije prihvatila i tako je rat počeo. Atentat je bio samo izgovor.